Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Рихарду Вагнеру

(Париз) Петак, 17. фебруар 1860.

Господине,

Увек сам замишљао да велики уметник, колико год био свикнут на славу, ипак није неосетљив за искрену хвалу, кад је ова хвала нешто као узвик препознавања, и да, најзад, овај узвик може имати вредности посебне врсте кад га упућује један Француз, односно човек који је слабо саздан за одушевљавање и рођен је у земљи где се људи не разумевају много боље у поезију и сликарство неголи у музику. Пре свега, желим Вам рећи да Вама дугујем за највеће музичко уживање које сам икада осетио. У годинама сам када се човек више не забавља пишући славним људима, и још дуго времена бих оклевао да Вам писмом посведочим своје дивљење, да ми поглед не пада свакодневно на недостојне, смешне чланке у којима се чини највећи напор да се оклевеће Ваш гениј. Ви, Господине, нисте први човек поводом кога сам морао да патим и да црвеним због своје земље. Најзад ме је срџба нагнала да Вам одам своју захвалност; рекох себи: желим да не будем мешан са свим овим будалама.

Први пут када сам отишао у Италијанску дворану да чујем Ваша дела, био сам лоше расположен и чак, признаћу, пун свакојаких предрасуда: али може ми се опростити; тако су ме често насамарили; слушао сам толико пута музику шарлатана с великим претензијама. Ви сте ме намах победили. Оно што сам тада осетио неописиво је, и ако ме удостојите да се не смејете, покушаћу да Вам то пренесем. Најпре ми се учинило да познајем ту музику, а касније, размишљајући, схватио сам откуда та варка; причињавало ми се да је ово моја музика, па сам је препознавао као што сваки човек препознаје ствари за које му је предодређено да их воли. За сваког другог осим за човека тананог духа, ова реченица била би бескрајно смешна, нарочито ако је њу написао неко као ја, ко не зна музику, чије се образовање своди на то што је чуо (са великим уживањем, то је тачно) неколико лепих Веберових и Бетовенових композиција.

Затим, својство које ме је пре свега изненадило, јесте величина. То представља оно што је велико, и нагони човека великоме. Свуда сам у Вашим делима нашао свечано осећање јаких шумова, величанствених видова Природе, свечаност велиих човекових страсти. Одмах се човек осети понет у висину и савладан. Један од најчуднијих комада, и који су ми донели нов музички доживљај, јесте комад који треба да прикаже верски занос. Утисак који настаје увођењем званица и свадбеним слављем огроман је. Осетио сам величанственост живота у коме има више ширине него у нашем. Још нешто: доживео сам често једно осећање прилично чудне природе, поноса и уживања што разумем, што пуштам да ме то прожме, обузме, сласт сасвим чулна, слична оној што се осећа при пењању увис или пловљењу узбурканим морем. Музика је истовремено одисала неки пут гордошћу живота. Уопште, ове дубоке хармоније изгледале су ми налик на средства за надраживање која убрзавају било маште. Најзад, доживео сам такође, али преклињем Вас да се не смејете, осећања која вероватно проистичу из мог духовног склопа и мисли које ме обично заокупљају. Свугде има нечег узнетог и узносећег, нечега што тежи да се попне на већу висину, нечег претераног и суперлативног. За пример, послужићу се поређењем узетим из сликарства. Пред очима ми је замисао простране површине тамноцрвене боје. Ако би ова црвена боја представљала страст, замишљам како долази постепено, кроз све прелазе црвеног и ружичастог, до усијања најјачег огња. Било би наизглед тешко, чак и немогуће, доћи до нечег жешћег; па ипак, једна последња ракета начиниће бразду бељу но што је белина која јој служи као подлога. Биће то, ако хоћете, најдубљи урлик душе која се узнела до свог врхунца.

Био сам почео да пишем нека размишљања о одломцима Танхојзера и Лоенгрина које смо чули; али сам увидео да је немогуће све рећи.
Тако бих могао да продужим ово писмо у недоглед. Ако сте могли да ме читате, хвала Вам за то. Остаје ми још само да додам неколико речи. Од дана када сам чуо Вашу музику, говорим себи непрестано, а нарочито у тешким часовима: Када бих барем могао чути вечерас мало Вагнера! Има вероватно и других људи сазданих као ја. Уосталом, мора да сте били задовољни публиком, чији је нагон био знатно изнад новинарског лошег наука. Зашто не бисте дали још неколико концерата, додајући нове одломке? Дали сте нам да наслутимо нова уживања; имате ли права да нас лишите осталог? – Господине, још једанпут Вам захваљујем; учинили сте да поново нађем себе и оно што је велико, у тешким часовима.

Ш. Бодлер

Нећу дописати своју адресу, јер бисте можда помислили да нешто хоћу од Вас да тражим.

 

Шарл Бодлер, Изабрана писма, Братство-јединство, Нови Сад, 1987.

Фотографија: www.culturagenial.com

Бодлерово писмо Виктору Игоу

Ево цвета довољно смелог да мирише
на празном месту и у успомени.

У анализи међусобне повезаности и утицаја који је француска симболистичка поезија оставила на њеног изузетног познаваоца и преводиоца Бранка Миљковића намеће се неизбежна и немерљиво значајна појава једног Шарла Бодлера у Француској, без кога, можда, и не би било симболизма, онаквог каквог су га познавали и под његовим утицајем стварали многи потоњи песници.

Имајући неограничено поверење у моћ Речи, Бодлер је дубоко веровао да песник треба да буде призма кроз коју се пролама божанско савршенство речи. Све што постоји одјек је нечега. Свака душа је огледало у коме се огледају идеје творца, а свака ствар одјек је творца и представља одбљесак суштинског. Сам свет, у ствари, одговор је онога што постоји у савршеном, нама директно несазнатљивом, свету. Природа је исто тако Реч, одбљесак нечега. Песник, као преводилац, треба да схвати поменуте везе као једну универзалну аналогију. Све што постоји појединачно испуњено је алузијом на све остало, тако да се, као из центра – језгра, непрестано шире сигнали асоцијација, склапајући тако слике које представљају јединство света (све у једном и једно у свему). Изложивши да се у унутрашњости духа, који мисли о свету који га окружује, осећања мешају једна са другима – звуци и мисли се мешају, вид осећа звукове, чуло додира види појавни свет, итд – Бодлер је дао теорију синестезије. Иако наговештаје оваквог уочавања веза имамо и код Поа и Хофмана, Бодлер је био први који је дао теоријску поставку о томе.

brankombodler2Да би песник могао да ствара, по Бодлеровом мишљењу, он не мора увек да пође од света који је исти или личи на реалан свет. Овакво одвајање од појавне стварности налазимо и касније у многобројним примерима песама Рембоа, Валерија и Малармеа. Песник упознаје свет, нужно га деформише и уређује на другачији, њему својствен, начин – јер стварност не мора да буде ни полазиште ни исходиште у еволуцији једне песничке творевине.

За разлику од Бодлера, који је инсистирао на песничком занату и сматрао да песник ипак неке ствари најпре мора да научи да би их касније превазишао маштом, Едгар По је био мишљења да оно што је раније сматрано резултатом песме, а то је форма, сада постаје услов песме („Филозофија композиције”). Бодлер се теоријски залагао да се поезија нужно мора ослонити на чаролију звука, али ће то у песничкој пракси остварити тек Маларме, у чијем ће песништву бити достигнут врхунац одвајања поезије од конкретне стварности, који ће је одвести у крајњи херметизам.

Поезија – Лепота, за Бодлера, мора увек да запањује новином, а као последица тога јавља се неразумевање од стране читалачке публике. Инсистирајући на тој новини, поучен многобројним примерима својих учитеља – француских симболиста, Бранко Миљковић је истицао да су необичност и новина песничког израза сразмерне удаљености стварности – што је удаљеност већа, то је необичност и свеобухватност већа. „Сажетост и недореченост песничког језика су стања у којима се овај највише приближио стању нејезика, одакле црпе своју снагу”. Ипак, Бранко Миљковић додаје да ова потребна сажетост, међутим, има и ману јер онемогућује игру која има тенденцију ширења и гранања.

Верујући да поезија има смисао у самој себи, Бодлер се залагао за чисту уметност. Лепота која је, по њему, једина изван добра и зла омогућава човеку продор у бесконачност. Добро, које је у стварном животу тешко пронаћи (јер, за Бодлера, врлина је, за разлику од злочина, који је природан, увек вештачка), увек је производ неке уметности – у његовом случају, производ поезије. У том смеру иде и наизглед парадоксална одбрана песника на суђењу поводом збирке Цвеће зла да је дескрипција зла у његовим песмама, у ствари, само афирмација добра.

Бодлер, као и симболизам који је зачео, морају се посматрати кроз призму нихилизма, који срећемо код филозофа као што је Ниче (мада и пре њега). Свестан неизлечивог зла у човеку, које, пре свега, да би могао писати о њему, препознаје у себи самом, Бодлер је обузет ништавилом. Слично Ничеовом: „Бог је мртав” је и Малармеово: „Небо је мртво”. За Малармеа, једини излаз из ништавила јесте песнички чин, слично Бодлеру, који у томе види једини заборав и излаз из несношљивог живота. Његова (Бодлерова) песма Химна лепоти најбоље изражава песнички и естетски идеал: песник прихвата и обману лепоте јер она смањује „гнусност света и бреме Битисања”.

Управо побуна против механичког и уколотеченог реаговања на свет, против лење пасивности и стереотипног уклапања у прописане конвенције – једном речју, незадовољство реалношћу – доводи до тога да се поетски субјекат буни. Овакав свет се не може објаснити јасним концепцијама и уобичајеном логиком, па се намеће ново устројство света, песничко устројство, да би се можда опет успоставило изгубљено јединство. У овај „процес”, који је налик спајању друштвене и песничке револуције, укључио се: у Русији – Мајаковски, у Француској – пошавши за Бодлеровим утицајем: Валери, Рембо и Маларме, а у српској поезији, за њима – Бранко Миљковић.

Бодлерово ништавило је симбол одсуства нечега, одсуства Бога, мада његову поезију никако не треба читати у контексту атеистичких идеја, као што су то многи радили, руководећи се песмама као што је Литаније Сатани; ништавило је симбол одсуства наде. Реакција постаје носталгија за изгубљеном целовитошћу која би давала смисао. Нема Бога, али не у религијском, већ у моралном смислу ауторитета. Излаз из оваквог света и живота песници проналазе у машти и поезији, кроз које стварају један нови, подношљивији свет. Оваква носталгична осећања, која прате човеково (песниково) незадовољство, резултираће у тежњу ка идеалним просторима и временима, који су потпуно различити од оних стварних и приступачних, на које је биће песниково, нажалост, осуђено, а ти простори су празни, неиспуњени.

У есеју „Поезија и онтологија”, Бранко Миљковић, руководећи се Бодлеровом „дефиницијом” поезије као „перцепције односа”, каже да перципирати односе значи замишљати ствари у њиховој одсутности. Песник има свој празан простор – простор између прошлости и будућности, а то је, у ствари, празан поетски простор који чека да буде испуњен. „Поезија је осет о томе да су ствари ишчезле”, каже Бранко Миљковић. Ово „одсуство стварности”, како видимо, зачело се још код Бодлера; међутим, како је његова поезија била много више у домену реалног и видљивог, јер јој је циљ био лечење зла у човеку, а не песма окренута сама себи, она ће бити само узор, али не и потпуно остварење онога што ће се на беспрекоран начин остварити у поезији његових „ученика”.

О везама између српског и француског симболизма прочитајте ОВДЕ.

Аутор: Зорана Пејковић