Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Po vjeri vašoj neka vam bude. (Jevanđelje po Mateju)

U romanu Majstor i Margarita Bulgakov je stvorio specifičan demonološki sistem u čijem centru je lik Volanda – Princa Tame. Figura đavola je prethrišćanskog porekla, ali su hrišćanske predstave o njemu odlučujuće uticale na kasnije prikaze ovog lika. U narodnim legendama poreklo nečistih sila vezano je za starozavetni apokrif o palim anđelima na čelu sa Satanom. U slovenskim kosmogonijskim predanjima on je poglavar zlih duhova, protivnik boga – stvoritelja, a njegova funkcija povezana je sa arhaičnim dualističkim mitologijama. Religiozni dualizam je veoma izrazit u srednjovekovnom bogumilskom pokretu sa korenima u starom manihejskom učenju – religiji koja iz iranskog mazdaizma preuzima ideju dualizma dva večna principa dobra i zla, svetlosti i tame, što se nalaze u neprekidnom sukobu tokom istorije. U području hrišćanstva đavo se označava kao vođa tame, koja predstavlja simbol prvobitnog haosa, božje i svetlosne udaljenosti, mračnog podzemlja u onom svetu, neprijatelja prosvetljenosti. U Bulgakovljevoj predstavi, svetlost i tama takođe su obeležja carstava boga i đavola, ali tama nije isključivo simbol zla, niti je đavo protivnik – poricatelj boga.

Epigraf romana je citat preuzet iz Fausta; u pitanju je odlomak razgovora Mefistofela i Fausta: …pa lepo, ko si? – Deo snage sam koja vazda želi da tvori zlo, a uvek dobro sazda. I Bulgakovljev đavo delovaće u pravcu dobra, ali ne nehotično, kroz težnju ka zlu, već svojevoljno i u skladu sa zakonima transcendentnog poretka, zasnovanim na pravičnosti. Volandovo ime, upotrebljavano u značenju nečastivog i varalice kod nemačkih srednjovekovnih pisaca, preuzeto je iz Geteovog dela, gde se javlja kao ime jednog od doglavnika Satanine svite. Mefistu je dodeljena negativna uloga kušača ljudi, ali njegovo delanje, usmereno u pravcu pokretanja čoveka na akciju, u skladu je sa božanskom promišlju. Lik ovog zloduha – vragolana, potpuno podređenog volji boga, poslužio je kao samo jedan od podsticaja za kreiranje figure Volanda, koji, za razliku od svog literarnog prethodnika, dela ravnopravno sa božanskom silom.

O međusobnoj povezanosti i uslovljenosti demonske i božanske ravni, ali i o važnosti Volandove uloge, govori činjenica da je u prvim verzijama romana on nosilac čitave povesti o pogubljenju Ješue Ha-Nocrija (Isusa Hrista). Kasnije funkciju autora apokrifnog jevanđelja preuzima Majstor, ali i dalje se o junacima iz sfere svetlosti doznaje od onih koji su se našli u krugu Kneza Tmine. U ranim Bulgakovljevim delima đavo – oličenje tamne strane Apsoluta još uvek nije prisutan. Nečastive sile javljaju se u vidu izobličenosti i primitivizma svakodnevice koja dezintegriše principe dobra. Međutim, u Majstoru i Margariti upravo je demonski svet suprotstavljen predstavnicima svakodnevice.

Voland nije tip nečastivog koji navodi nedužne na greh, da bi potom usledila kazna. (Neprihvatljivim možemo smatrati i mišljenje L. A. Levine da vladavinom zla na zemlji Voland pokušava da utemelji neslobodu čoveka.) On dolazi sa svojom pratnjom (Korovjovim, Azazelom, Behemotom, Helom) u Moskvu, uzimajući, između ostalog, ulogu eksperimentatora koji proverava i potvrđuje da među ljudima nema etičkog napretka. Humanizacija đavola na predstavlja estetizaciju zla, kako je Bulgakovu zamerano povodom prvog izdanja romana, već su težište i izvor zla pomereni sa đavola na čoveka; svakodnevica postaje vilajet tame. U moskovskom društvu vlada duh potkupljivosti, doušništva, servilnosti i povinovanja restriktivnim merama vladajućeg kodeksa. Individualnost je zaglušena glasom mase, a u sveopštoj bezličnosti jedini dokaz postojanja ličnosti su formalne potvrde, tj. dokumenta. Do neobičnih događanja dolazi i pre Volandovog dolaska (npr. stanari volšebno nestaju iz stana br. 50 u Sadovoj ulici), jer je, i bez učešća đavola, svakodnevica dovoljno neverovatna u svojoj moralnoj nakaznosti.

Prizemljenje mračnih sila u svet svakodnevice susrećemo kod ranog Gogolja (jednog od Bulgakovljevih književnih uzora), u pripovetkama zbirke Večeri u seocetu kraj Dikanjke one su čoveku potpuno prihvatljive, čak ravnopravne, shvaćene kao sastavni deo tekuće stvarnosti. Bulgakov prikazuje sredinu koja ne podrazumeva i ne prihvata postojanje đavola kao ni boga, vodeći se geslom to je nemoguće pred svim što izmiče racionalnom objašnjenju, a pritom neprestano, načinom svog funkcionisanja, dokazuje sopstvenu apsurdnost.

Konfrontacija Satane sa izdancima takvog društva odvija se već u prvom poglavlju romana, u susretu sa Mihailom Aleksandrovičem Berliozom, uvaženim predstavnikom moskovskog književnog udruženja, i mladim pesnikom Ivanom Bezdomnim. Berlioz je oličenje epohe u kojoj vlada produkcija poručene književnosti, u duhu revolucionarnih ideja u zamenu za privilegije, zastupnik materijalističkih i ateističkih stavova svog doba i sredine. Njegova sudbina će poslužiti upravo kao sredstvo za pobijanje tih stavova, tj. dokaz za postojanje sila koje izmiču racionalnim okvirima i krutim granicama empirijske stvarnosti. Ko to upravlja životom ljudskim i uopšte čitavim poretkom na zemlji? – svevremeno je pitanje koje Voland upućuje svojim sagovornicima. Pogibija Berliozova uslediće kao negacija ideje da, usled nepostojanja boga i đavola, čovek sam upravlja. Iznevši dokaz superiornosti transcendentne volje nad ljudskim planovima, Voland na pokušava da svom, demonskom, načelu da primat u odnosu na sile svetlosti, kao što bi bio slučaj sa satanom koji poseduje više tradicionalnih crta palih i svrgnutih anđela. Naoko iznenadna smrt poslužila je đavolu kao primer delovanja viših sila na čovekov život i trenutak njegovog okončanja, što je u podudarnosti sa rečima koje Ješua iz Majstorovog romana, okrivljen zbog uvrede vlasti, upućuje svom sudiji Pilatu: …priznaj da konac može da preseče samo onaj koji je život o njega i okačio. Dakle, i Voland i Ješua izražavaju stav o postojanju više volje koja determiniše čas smrti.

U razgovoru Berlioza i Bezdomnog, učitelj daje uputstva učeniku o pisanju poručene antireligiozne poeme, ističući da osnovni stav mladog pesnika mora biti da Isus kao ličnost nikada nije postojao. Satana, međutim, propoveda njegovo postojanje – Volandovo svedočenje o susretu Ješue i Pilata otvara se sugestijom: Imajte na umu da je Isus postojao, uz komentar da nikakvi dokazi za to nisu potrebni. A svega nekoliko trenutaka pred Berliozovu pogibiju reći će: Ali molim vas na rastanku poverujte makar da đavo postoji! Ne tražim od vas ništa više! Imajte na umu da za to postoji sedmi dokaz, i to najsigurniji! A on će vam sada biti podnesen! Dokazavši sopstveno postojanje, a prethodno ističući svoju ulogu pouzdanog svedoka jerusalimskih događaja, Voland time objavljuje i potvrdu njihove istinitosti.

Mada u Majstoru i Margariti akcenat nije na ideji spoznaje boga posredstvom đavola, Voland može dati odgovor na pitanje nečastivog iz Braće Karamazova, tj. nedoumicu Ivana Karamazova: Ako je dokazan đavo, nije izvesno da li je dokazan i Bog? Kada je o dokazima reč, ispostaviće se da Voland i privatni đavo Ivana Karamazova koji izjavljuje da u pitanjima vere nisu potrebni nikakvi dokazi, posebno ne oni materijalni, imaju pravo, što će se pokazati na primeru Majstorovog intuitivnog pronicanja u suštinu kosmičkog poretka.

U tradicionalnoj književnoj misli sunce i mesec javljaju se kao simboli božanskog i demonskog; u folklornoj i hrišćanskoj tradiciji bog poseduje svetlonosnu, sunčanu prirodu, kao i Isus Hrist, anđeli i sveci, dok demonske sile nose atribut tame. I kod Bulgakova se simboli dva nebeska svetila donekle javljaju u takvom određenju; sunčeva svetlost je obeležje Ješuinog carstva, a mesečina, kao najpogodniji ambijent za delovanje đavolske družine, vezuje se za Volanda. U zavisnosti od konteksta, ovi simboli u romanu dobijaju veći broj različitih, često i oprečnih, značenja: npr. mesečeva svetlost, u vezi sa likovima Pontija Pilata, Majstora, Ivana Bezdomnog, označava nemir, strah, ali i spokoj, oslobođenje. U kontekstu lika Kneza Tmine lunarna simbolika delom ostaje verna predstavi o pokroviteljstvu meseca nad magijskim delovanjem demonskog sveta. Volandov dolazak u Moskvu praćen je slikom zalaska sunca i nadolazećeg sumraka; zatim pojavom punog meseca: Nebo nad Moskvom kao da je izbledelo, i sasvim jasno se u visini video pun mesec, ali još ne zlatan, već beo. Kasnije, u času smrti, poslednje što Berlioz vidi je pozlaćen mesec koji se raspada na komade. Klonuće sunca i zrenje meseca može se protumačiti kao objava dolaska satane, ekskalacije njegove moći i početka vladavine tame. Slika rasparčanog meseca, data iz Berliozove vizure, podudarna je sa prizorom sunca, razlomljenog u prozorskim staklima, što je zauvek napuštalo Mihaila Aleksandroviča. U tom kontekstu, lomljenje sunca, potom meseca, predstavlja nagoveštaj, te realizaciju njegove smrti.

Treba imati u vidu da su u pitanju ne svetila već njihovi odrazi, razbijeni u očima posmatrača. U moskovskim očima – prozorima izlomljen je refleks sunčeve svetlosti, kao i ideja o bogu u svesti Moskovljana. Razlomljenost meseca u očima Berlioza, predstavnika moskovske sredine, je trenutak destrukcije takvog pogleda. U sferi delovanja đavola, pod okriljem mesečine, odrubljena je i poražena glava opredeljena za ateizam, a u istoj sferi će biti spasen Majstor, čija reč propoveda postojanje Hrista.

Ukoliko se u obzir uzme istovetnost početne slike bezbrojnih odraza zalazećeg sunca sa prizorom na kraju romana, dolazimo i do drugih značenja. Iskazujući, s jedne strane, klonuće sunca, a s druge moć da se, i rasparčano, umnoži, očuva u svojim odrazima (sećanjima), ova slika najavljuje onoga kojeg, zbog moći da se iznova rodi, zovemo sunčevim otelotvorenjem – Hrista. Ova dva prizora upućuju i na povezanost Volandovog lika sa sferom svetlosti: na početku, njegov pogled upućen je suncu i praćen pokroviteljskim osmehom; na kraju, posmatrajući izlomljeno zaslepljujuće sunce u prozorima, Volandovo oko je gorelo kao neki od tih prozora, mada je Voland bio leđima okrenut zalazećem suncu.

Dualizam svetlost – tama, prisutan u okviru ovog lika, uočljiv je u opisu sataninih očiju: levo je prazno i crno, kao otvor bunara bez dna, bunara svakojake tame i senki, a desno sa zlatnom iskrom na dnu, koje prodire svakom do dna duše. U skladu sa hrišćanskom predstavom o pripadnosti desne strane bogu, a leve đavolu, iskra u desnom oku direktno povezuje Volanda sa sunčevom, božanskom svetlošću.

Kao oličenje apsolutne sile, Voland egzistira u sferi koja ne podleže racionalnim vremensko-prostornim određenjima. Bulgakovljev satana postojao je u prošlosti, prisutan je i u sadašnjosti – svedok je Ha-Nocrijevog pogubljenja u Tiberijevoj eposi, javlja se kao Kantov sagovornik u 18. veku, posetilac je postrevolucionarne Moskve 20. veka. Milivoje Jovanović naglašava (u Mihail Bulgakov, knjiga druga) da je upravo Kantova misao filozofsko uporište Majstora i Margarite, te da se ravan postojanja Volanda i njegove svite, Ješue i sledbenika mu Levija Mateja, poistovećuje sa svetom stvari po sebi ili svetom fenomena u Kantovom određenju. Prihvatanjem dualističke teorije (sa uporištem u Platonovoj i Parmenidovoj filozofiji), koja podrazumeva postojanje dve paralelne stvarnosti (svet fenomena, u kome važe principi idealnog vremena i prostora, egzistira naporedo sa svetom pojava, u kome su vreme i prostor empirijski i sasvim realni) Bulgakov, po ugledu na Kanta, u okviru sveta fenomena nalazi odgovore na metafizička pitanja o bogu, besmrtnosti, slobodi.

Svetu pojava u romanu, nižoj stvarnosti, pripadaju jerusalimska i moskovska svakodnevica; reč je o egzistencijalnoj dimenziji koja ne poznaje slobodu i slobodno ponašanje, pa nije u stanju da shvati transcedentalni svet što prebiva izvan okvira iskustva. Ipak, put pripadnika ove ravni do više sfere je moguć; nalaze ga Pontije Pilat na jednoj, Majstor i Margarita na drugoj strani.

Autor: Zorana Popović

Bulgakov: stvaralaštvo u stezi diktatorskog režima>>

U burnom dobu Oktobarske revolucije, građanskog rata, uspostavljanja sovjetske vlasti, Staljinove epohe i strahovlade, živeo je i stvarao Mihail Afanasijevič Bulgakov (Kijev, 1891 – Moskva, 1940). Život jednog od najznačajnijih sovjetskih književnika XX veka reprezentativna je ilustacija sudbine slobodnog stvaraoca okovanog totalitarnom kontrolom diktatorskog režima, slika sukoba slobodne reči sa društveno-istorijskim trenutkom koji joj tu slobodu osporava.

Početkom 1920. godine Bulgakov je napustio lekarsku službu, sa namerom da pisanje bude njegov jedini poziv – Ništa drugo ne mogu da budem, mogu da budem jedino pisac (zapisao je nekoliko godina kasnije u svom dnevniku). Ova odluka usmeriće njegov život u pravcu neprestane borbe sa sredinom, književnom javnošću, političkom cenzurom. Odlaskom u Moskvu 1921. godine započinju njegovi napori da opstane u mučnoj svakodnevici, duboko svestan njene izobličenosti: Stanovi, porodice, nauka, posao, komfor i dobit – sve je to u gangreni. Ništa se ne pomera s mesta. Sve je progutala sovjetska adska čeljust.

Po dolasku u velegrad uništava sve svoje prethodne dramske pokušaje, napisane i izvođene u Vladikavkazu: prvu dramu Samoodbrana, drame Braća Turbini, Glinene mladoženje, Pariski komunari, Hodžini sinovi (kopija poslednje je sačuvana). I pored finansijskih teškoća, Bulgakovljev rad odvija se brzo i kontinuirano – piše priče, hronike i feljtone o savremenoj Moskvi, autobiografske Beleške na manžetnama (1922), povesti Đavolijada (1923), Kobna jaja (1924), objavljuje odlomke romana Bela garda (1924). Prve pripovetke piše u realističkom ključu, da bi potom razvio specifičan autorski stil, preoblikujući gogoljevsku tradiciju groteske, fantastike i društvene satire.

Po pojavljivanju piščevih dela u štampi, nakon uzimanja učešća u javnim diskusijama i na skupovima u književnim kružocima, postaje predmet pažnje i nadzora ne samo u krugovima književne kritike već i političke tajne službe. Razlog tome bio je njegov otvoreno kritički stav prema aktuelnoj sovjetskoj stvarnosti, zbog čega vlast u njemu vidi opasnog protivnika. Iste godine (1926.) kada više instance ne dozvoljavaju štampanje i zaplenjuju rukopis Psećeg srca, Bulgakov radi na dramatizaciji Bele garde pod nazivom Dani Turbina, koja je, nakon brojnih nametnutih izmena, izvedena u Hudožestvenom teatru, nailazeći na oštru osudu javnosti, potom i zabranu izvođenja (u istom periodu, sa velikim uspehom se izvodi po svetu).

Napadi na pisca postaju sve ozbiljniji u vreme kada počinje pripreme za rad na romanu Majstor i Margarita (1928). Godine 1929. sa pozorišnog repertoara bivaju skinute drame Purpurno ostrvo, Zojkin stan, Bekstvo. Gonjen finansijskim teškoćama, Bulgakov upućuje izjave – molbe vlastima da ga zajedno sa suprugom „proteraju” iz SSSR-a, na koje ne dobija nijedan zadovoljavajuć odgovor. Krajem godine, u stanju teške nervne depresije, uništava deo svojih rukopisa, među kojima i rukopis „romana o đavolu” – početnu verziju Majstora i Margarite. Prvi povoljan odgovor dolazi 1930. godine, posle telefonskog poziva Staljina, pisac je upućen na mesto asistenta režije u Hudožestvenom teatru. Na repertoar su vraćeni Dani Turbina, postižući nezapamćen uspeh pred publikom; ali u narednim godinama kampanja protiv Bulgakova se nastavlja. Na negativne ocene nailaze njegove dramatizacije Mrtvih duša, Rata i mira, na zabranu prikazivanja komadi Adam i Eva, Ivan Vasiljevič, Aleksandar Puškin, Život gospodina de Molijera, Batum – napisana, kao i dramatizacija Don Kihota, po prelasku Bulgakova u Boljšoj teatar na mesto libretiste i konsultanta. Nervno rastrojen i teško bolestan, poslednje godine života započinje rad na konačnoj, osmoj redakciji romana Majstor i Margarita, na kojoj radi, unoseći prepravke, sve do smrti, februara 1940.

Sergej Jermolinski, piščev prijatelj, o njemu je zapisao: „Njegove reči su poticale od najčistijih misli, a u njega se sumnjalo da širi zlonamerno neprijateljstvo. Pisao je o revoluciji, prihvatajući je s njenim bolovima i nevoljama i, kao satiričar, pisao je o nakaznom manifestacijama pomerene svakodnevice, o njenim smešnim i jezivim crtama. Pisao je o građanskom ratu i ruskoj inteligenciji, prodirući, kao njen sin u tragično rasulo i sraman kraj onih koji su se našli van domovine, ali je i dalje verovao u njenu moralnu snagu, u njenu budućnost – a govorilo se da naginje apologiji emigracije. Pisao je o sudbini umetnika što udara po licemerju i zlu (…) – a govorilo se da kleveće sovjetsku književnost.”

Neprihvatljivost Bulgakovljevih dela za javnost nije uslovila njegovo odricanje od stavova izraženih u književnim delima. On odbija da načini politički naklon u vidu pisanja ideološki podobnog pozorišnog komada ili pokajničkog pisma vladi SSSR-a, što ga je moglo spasiti javne hajke. U jednom od obraćanja vladi, i pored očigledne posustalosti i rezigniranog tona kojim izražava uverenost u svoj krah, ipak objavljuje i nepokolebljivost u borbi protiv cenzure i odbrani slobode štampe – Vatreni sam pobornik te slobode i smatram da, ako bi neki pisac naumio da dokaže kako mu ona nije potrebna, ličio bi na ribu koja javno izjavljuje da joj voda nije potrebna. Slobodu za svoju reč nije mogao pronaći u domovini, odlazak van granica Sovjetskog Saveza nije mu bio dozvoljen, napustiti pisanje značilo bi počiniti duhovno samoubistvo – Nemogućnost pisanja za mene isto je što i sahraniti me živog.

Anatemisan, neprestano suočen sa osporavanjem sopstvenog talenta, a opet ne prihvatajući socrealističku književnu dogmu, pisac je zapadao u stanja depresije, psihičkog premora i klonuća. Ipak, njegova stvaralačka energija iznova se suprotstavljala slabosti izazvanoj spoljašnjim pritiscima. Periode obuzetosti pesimizmom, kada je sebe i svoja dela smatrao beznadežnim, smenjivali su periodi ponovnog pronalaženja snage: Mogu se i moram pozvati samo na jedno: moram i imam pravo da bar za kratko vidim – svetlost.

Tokom dugog niza godina traženja i čekanja svetlosti, sve do smrti, trajao je Bulgakovljev rad na Majstoru i Margariti. Sačuvano je osam redakcija romana nastalih između 1928.i 1940.godine. Od početne zamisli romana o đavolu, preoblikujući je i dopunjujući, Bulgakov je stvorio povest o odmazdi nad zlom i niskošću koje leže u ljudima, spasonosnoj ulozi i trijumfu ljubavi nad strahom i slabošću, slobodi ličnog izbora suprotstavljenoj lažnoj, nametnutoj vlasti. Jedna od osnovnih ideja je misao o neuništivosti slobodne, istinite reči umetnika, koja dobija atribut večnosti. Sudbina romana i njegovog tvorca najbolja je potvrda ove teze.

Prema svedočenju Ljube Bjelozorske Bulgakove (piščeve druge supruge), kao stvaralački podsticaj za pisanje Majstora i Margarite autoru je poslužila kratka povest prof. Aleksandra Vasiljeviča Čajanova o boravku Satane u Moskvi i borbi glavnog junaka (po imenu Bulgakov) da dušu voljene žene izbavi iz ruku đavola. Tokom rada na delu, Bulgakov je često menjao radni naslov (Jevanđelje po Volandu, Crni mag, Kopito inženjera, Konsultant s kopitom, Crni bogoslov, On se pojavio, Dolazak, Evo i mene, itd.), da bi u šestoj redakciji rukopisa anticipacija demonskog u naslovu bila potpuno eliminisana.

Od prvih, jednostavnijih verzija romana, u kojima se likovi naslovnih junaka još uvek ne pojavljuju, autor je razvio izuzetno složenu konstrukciju dela sa fabulom koncentrisanom na dve paralelne primarne teme. Prva se bavi neobičnim događanjima u Moskvi tridesetih godina dvadesetog veka, druga govori o rimskoj Judeji u doba vlade petog prokuratora Pontija Pilata. U dimenziji moskovske stvarnosti dominantnu ulogu ima lik Volanda – satane. Bulgakov dovodi đavola i njegovu svitu u postrevolucionarnu svakodnevicu, pri čemu uloga nečastivog nije da poseje zlo među ljude, već da na videlo iznese nakaznost društva koje je objavilo smrt Boga, i u zaštitu uzme izabrane pojedince (Majstora, Margaritu), izgnane i neprilagođene deformisanom sistemu vrednosti.

Tip Bulgakovljevog satane bitno je izmenjen i daleko kompleksniji u odnosu na tradicionalnu predstavu đavola – apologete greha i revnosnog poricatelja principa dobra, mada zadržava poziciju vrhovnog predstavnika sila tame (koja, u ovom slučaju, nije negacija svetlosti, već njena protivteža). Pripovedanje o jerusalimskim događanjima s početka nove ere ima oblik romana u romanu; rukopis Majstora je literarna rekonstukcija novozavetnog mita o Isusu Hristu i Pontiju Pilatu. Svetlost je, u skladu sa tradicionalnom biblijskom simbolikom, atribut Ješue Ha-Nocrija (Isusa Hrista), te bi se moglo reći da pomenuti junaci, kao predstavnici jevanđeoske i demonološke linije romana, otelovljuju nepomirljive suprotnosti.

Međutim, Bulgakov ne pribegava konceptu zvaničnog hrišćanstva o nemilosrdnoj borbi dva principa – svetlosti i tame kao simbolima boga i đavola, već ističe njihovu suštinsku povezanost u vidu postojanja dveju različitih, ali nužno ravnopravnih strana Apsoluta.

Autor: Zorana Popović

Elementi demonizma u Majstoru i Margariti>>

„Knjiga o Jovu” je, nesumnjivo, poštovanja vredna stvar religioznog verovanja, ali diskutovati o poštovanja vrednim stvarima religioznog verovanja (ne)zahvalno je za onoga koji diskutuje, jer se izlaže opasnosti da bude „rastrgnut” od strane onih koji pokazuju ma kakav interes za raspravu. Najopasnije je stanovište „zdravomislećih” ljudi koji za apsolutni atribut uzimaju razum kao jedino merilo osmatranja i doživljaja. Iz perspektive „zdravomislećih”, starozavetni Jov, koji, smožden i ništavan u pepelu, pokušava da razotkrije tajnu Boga i opšteg ustrojstva kosmosa, krajnje je groteskna figura. Gledište poklonika Racia i njihov skučeni duh osiromašen za „iskustvo Svetog” mogu da preplaše, kao što i Jovovi prijatelji pokušavaju da preplaše i obeshrabre Jova u njegovom nastojanju da potraži Boga. Bogoiskatelj Jov zna da ne sme ustuknuti pred ideolozima kojima do istine i nije stalo, i da samo istrajnom borbom on može shvatiti suštinu stvarnosti koja je sadržana u pojmu života.

Teološki posmatrano, čovek (Jov) je slobodno biće koje može da bira između dobra i zla, između istine i ideologije. Jov bira Istinu, ili put ka Istini i Dobru; Istini koja se konstituiše spoznanjem. Ničeovskim rečnikom kazano, Jov se natčovečanski bori da prevaziđe datost ne bi li se vazneo nad psihologijom i filozofijom starozavetnog čoveka, i u tom agonu on aktuelizuje i fundira iskonska pitanja: pitanje patnje i odnosa sveta i čoveka, bića i saznanja, objekta i subjekta, odnosno pitanje objektivne i subjektivne stvarnosti i postojanja. Kažem aktuelizuje i fundira, jer je „Knjiga o Jovu” pravedniku iz Uza (nastala između 6. i 3. veka pre nove ere) imala prauzore u sumerskoj i vavilonskoj književnosti. U grčkoj literaturi, takođe, nailazimo na slične motive o Prometeju, Edipu i Heraklu.

„Knjiga o Jovu” relativizuje pitanje pravednosti; zapravo, otvara ono večito pitanje – zbog čega pravednik trpi, ako nije zgrešio? Može li se dati drugačiji odgovor nego da je Bog, kao izvor i merilo pravednosti, odgovoran za sve patnje i stradanja? Ako je Bog merilo pravednosti i njen izvor, zar nije potpuno pozvan i da odgovara za kažnjavanje pravednih? U „Knjizi o Jovu”, smatra Zvonimir Kostić, konstatuje se nepravda i nezakonje, ali se ne optužuje Bog kao njihov uzročnik. K. G. Jung je, pak, mišljenja da Jov ne može da porekne da se nalazi nasuprot Bogu koji ne mari ni za kakav moralni sud, i koji u odnosu na sebe ne priznaje nikakvu obavezujuću etiku. Jov je suprotstavljen Bogu kojem je više stalo do moći nego do pravednosti. Tako u psihološkoj raspravi „Odgovor na Jova” Jung kaže: „Veličina Jovova zacelo je u tome što on, suočen sa poteškoćama, ne biva pokoleban u jedinstvo Boga, već jasno vidi da se Bog nalazi u protivrečnosti sa samim sobom, i to u tako totalnoj protivrečnosti da je Jov siguran da će u Bogu naći branioca i zastupnika protiv Boga.” Jov mora sebi da prizna da mu niko drugi ne nanosi nepravdu i da niko drugi ne vrši nasilje nad njim do upravo Jahve. Teško je razumeti da pravednost Boga jeste, u neku ruku, automatska, stroga i neumitna, bar na osnovu onoga kako nam svedoče Petoknjižje i knjige proročke.

Problem kojim se „Knjiga o Jovu” bavi srećemo još u proročkim knjigama. Reč je o odgovornosti, patnji i krivici. U Mojsijevom Petoknjižju to pitanje rešeno je na jedinstven način, koncepcijom o zajedničkoj odgovornosti. Za greh očeva kaznu snose pokolenja, čak i kada nisu ni za šta kriva. U procesu dozrevanja etičkog monoteizma taj fatalizam postao je neodrživ, jer je zajednička odgovornost bila protivrečna pojmu Božje pravednosti. Proroci Jeremija i Jezekilj prorokovali su da je svaki čovek za svoje postupke lično odgovoran pred Bogom, i, samim tim, istupili su protiv oveštale teze Petoknjižja. Bio je to revolucionarni korak i predstavljao je ogroman napredak u religioznom mišljenju. Međutim, determinisanjem odgovornosti veliki čovekov problem se ne rešava, pre postaje zapleteniji. Jer, ako svaki čovek za svoje postupke lično odgovara, zašto trpe pravedni i bogobojažljivi, pita se Jov, koji, kao i svi revolucionarni duhovi, postavlja pitanje pre vremena. (Čoveku je, smatra Lav Šestov, teško da čeka. On je tako ustrojen da mu sadašnjost uvek izgleda značajnija i pouzdanija od budućnosti. Čovek je biće koje se nalazi u vlasti trenutka.) Podsetimo se da je hrišćanski odgovor na Jovovo pitanje, teološki razrađen na egzistencijalnom planu mnogo kasnije. Ovozemaljske patnje pravednika, u hrišćanstvu, biće iskupljene u onozemaljskom Hristovom carstvu.

knjiga-o-jovu-2

Međutim, starozavetna nauka o „naplaćivanju” za dobra, odnosno za zla dela, nije prelazila granice ovozemaljskoga života. Prekogrobni život za Jevreje bio je boravak u Šeolu (podzemlju), gde nema ni radosti ni spoznanja ni delovanja ni nade. „Onamo” se nije mogla smestiti nagrada za dobra dela u ovozemaljskom životu. Uveravajući se sve više da je ljudska ideja Božje pravde veoma slaba i klimava (što se u svakom dobu čovek može uveriti, verovao ili ne u Jehovu, da u većini slučajeva u svetu pravednici stradaju i pate, a opaki i nasilnici svih vrsta uživaju), Jevreji su se i sami morali prikloniti pretpostavci o životu posle smrti, smatra Vladeta Jerotić. Ovo „morali” V. Jerotića treba shvatiti u kontekstu neodrživosti jevrejskog „materijalističkog koncepta”, koji je, mnogo puta poklekao pred iskustvom istorije.

Jovova tragedija počinje na nebu, njegovi su problemi tamo inicirani, a njihova materijalizacija je (poput materijalizacije blagodeti) eksplicirana na zemlji. Pronicljiv Satana kao čovekomrzac, poznajući odlično čovekovu prirodu, „nagovara” Gospoda da iskuša Jova, „dobra i pravedna čoveka”, u čiju pravednost, bez ostatka, veruje i sam Gospod.

Stradanje i patnje starozavetnog Jova već vekovima izazivaju polemiku i jesu kamen spoticanja teološke i humanističke misli.
Sa filozofskog aspekta percipirana „Knjiga o Jovu” problematizuje jedno od najbitnijh pitanja čovekove egzistencije – pitanje bezrazložne patnje čovekove. S tim u vezi, „Knjiga” se bavi najuniverzalnijim problemom koji je prisutan i u savremenom društvu. U tom kontekstu jedno od mogućih viđenja Jova jeste i posmatranje Jova kao savremene figure. Za razliku od modernih junaka egzistencijalističke filozofije i književnosti, koji, kao i junaci apsurda, zauzimaju „pasivan” odnos prem svetu, starozavetni Jov svom silinom svoga duha pokušava da nađe smisao. Samim tim što ideja o smislu postoji, neutralizuje se maksima apsurda da smisla nema. U tome je zapravo zamka filozofije apsurda, koja izdvaja apsurdnu stranu stvarnosti, kao što čini i „Knjiga o Jovu”, ali ne odriče smisao, već traga za njim. Spremnost Jova da relativizuje utvrđene istine i postavlja pitanja čini Jova modernim junakom.

Psihološki, tj. psihoanalitički posmatrano, „Knjiga o Jovu” jeste parabola o čovekovom spoznanju sebe. Ona svedoči o neophodnosti Jova da se, pre svega, kao individua izdvoji iz kolektiva – kolektivne religije i plemenske svesti, a potom da od individue sazre u ličnost koja na putu oboženja prihvata sve konsekvence sopstvenog ponašanja. Jov tek kao ličnost može da odbaci imperativni model i započne dijalog (bogoopštenje) sa Ličnošću, a suština bogoopštenja je u približavanju obraza Praobrazu. Prvobitno blagostanje Jovovo, o kojem čitamo na samom početku „Knjige o Jovu”, simbol je njegove „infantilnosti”; da bi sazreo, on mora da bude iskušan i time inspirisan na pobunu koja mu omogućava da odbaci zapovest kao čest oblik komunikacije sa „decom”.

Jov treba da potraži objašnjenje za svoje patnje, da zaiska dijalog sa Bogom, jer je vreme za objašnjenje i dijalog došlo – to je gotovo arhetipski obrazac sazrevanja svih ljudi. Iako posrće od straha i neizvesnosti (uostalom kao i sva deca), Jov se mora probuditi iz anonimnosti i prosečnosti ne bi li postao slobodan duh, iznad kolektiva, iznad obzira, oslobođen „svih datosti” – odreći se svega radi jednog i dobiti sve. (I tako očišćen od svega zemaljskog, materijalnog, Jov se spaja sa Apsolutom i biva nagrađen. Čitalac se, zapravo, susreće sa bitisanjem ispražnjenim od svega, osim od eshatološkog iščekivanja. Ovakav zaključak ostavlja prostor za viđenje Jova kao religioznog fanatika uverenog u postojanje Božjeg plana i imperativa bezuslovne ljubavi prema daljini koja zahteva od Jova da se transformiše u „emocionalnog invalida” i „socijalnu nakazu”, kojoj nije potrebno ništa – ni porodica, ni društvo – ništa osim Božje ljubavi. Iz ovakvog čitanja proizlazi da je „Knjiga o Jovu” knjiga u slavu podaništva, apsolutne odanosti i autodestruktivnog fanatizma. Naravno, ovo je samo jedno od mogućih čitanja. Ovakvom čitanju, svakako, može se suprotstaviti ideja po kojoj je suština „Knjige o Jovu” u ostvarenoj slobodi, u tome što je Jov slobodnom voljom odabrao svoj put).

Spoznavši sebe, svoje svesno i nesvesno biće, Jov će moći da spozna Boga. „Knjiga o Jovu”, bez sumnje, može biti i priča o međusobnom spoznanju čoveka i Boga – važna etapa religiozne istorije.

„Knjiga o Jovu”, takođe, eksplicira jedan savremen sociološki fenomen. To je fenomen uskogrudosti društva, nespremnog da prihvati pojedinca koji na bilo kakav način odstupa od unapred utvrđenih obrazaca ponašanja. Isto tako, ova starozavetna „Knjiga” govori o nemogućnosti čoveka da se pouzda čak i u najbliže. Ostavljenost i napuštenost Jova od svih na najbolji način artikuliše modernog čoveka 21. veka, koji tavori svoje dane sa užasnim osećanjem usamljenosti.

„Nešto u Jova podseća na izvesnu savremenu dekadenciju pravde”, smatra Rene Žirar (René Girard). Tako on navodi da svugde gde ideologija utiče na zakonito i pravno, „sudske parodije” se množe i izazivaju ponašanja slična ponašanju trojice inkvizitora uz uzglavlje Jovovo. Upravo tako, „Knjiga o Jovu” na implicitan način sugeriše problem totalitarne ideologije; par excellence problem savremenog društva, a najvernije sluge totalitarizma, bez kojih nijedan totalitarni režim ne bi mogao postojati, jesu Jovovi „prijatelji”. Zahtev za pokornom i saglasnom žrtvom karakteriše savremeni totalitarizam, isto kao i izvesne religiozne i parareligiozne oblike primitivnog sveta. Rene Žirar dodaje: „Ljudske žrtve su uvek predstavljene kao do krajnosti saglasne sa sopstvenim stradanjem, potpuno uverene u njegovu nužnost. To je gledište progonitelja, koji sadašnji neoprimitivizam nije u stanju da kritikuje.”

Religijski aspekt ove „Knjige” nedvosmisleno ukazuje na veoma značajan momenat u razvoju religiozne misli uopšte. „Knjiga o Jovu” raskida sa dogmatskim doživljajem Boga koji pretpostavlja „slepu pokornost” i u potpunosti isključuje racionalnost. Jovovo iskanje dijaloga, čini se, od suštinske je važnosti za sam doživljaj vere i čovekov odnos prema njoj, jer ga upravo dijalog, mogućnost dijaloga, čini većim i moćnijim nego što u stvarnosti jeste. Teološki posmatrano, „Knjiga o Jovu” uvodi i ideju o iskušenju čoveka, odnosno kušanju ljubavi. Iskušenje nije hir Gospodnji, već promisao Njegova, koja čoveka pokreće iz stanja pasivnosti i doprinosi njegovoj misaonoj nadgradnji i kvalitativnom čovekovom ojačanju u estetskom, etičkom i moralnom kontekstu.

knjiga-o-jovu-1

Postavlja se pitanje, posle svih stradanja, je li šta ljudsko ostalo u Jovu? Nakon svih tragedija i ispaštanja njegove napaćene duše – ostala je ljubav. Jovu je lako voleti Gospoda u radosti i blagostanju, ali je teško voleti kad ga napadnu patnje. Zapravo, „Knjiga o Jovu” simbolično promoviše ideju bezuslovne i bezinteresne ljubavi – jer Jov ne prestaje da voli Boga, iako sumnja u Njegovu pravednost. Jov je medijum, poprište bitke, koja ima cilj da dokaže postojanje bezuslovne ljubavi; bitke koja se vodi između Satane, koji optužuje Jova pred Bogom da ljubav Jovova nije bezrazložna, i Boga, Jovovog branitelja i jedinog svedoka Jovove pravednosti. Jov je pobunjenik i večiti poklonik ljubavi i, kao takav, ostaće veran Bogu i u najtežim iskušenjima. (Lešek Kolakovski /Leszek Kolakowski/ u članku „Jov ili antinomija vrline” je, pak, mišljenja da Jov, ostajući veran Bogu i u trenucima teških mučenja, čini u stvari zlo, iako želi da čini dobro. Drugim rečima, vernost je, kao religiozna osobina, dvosmislena i dvoznačna. „Vernost je vrlina unutrašnje suprotna, jer ako biva negovana u nadi na korist, prestaje da bude vrlinom, a negovana radi nje same često predstavlja mirenje sa zlom, te prema tome, takođe, prestaje da bude vrlinom.” Bog, smatra Kolakovski, postupa veoma mudro množeći ljudske nesreće posredstvom kojih postiže moralne pobede; jer kad bi ljudi bili srećni, Satana bi imao uspehe, ali Bog ne bi imao nikakve).

Jovovo stradanje je po mišljenju hrišćanskih egzegeta anticipacija Hristovog stradanja. Kod hrišćanskih teologa, srećemo i tumačenja na osnovu kojih se izvode zakljuci da starozavetni Jov proročki sluti Hrista, posrednika između palog čovečanstva i Boga. Čini mi se, pak, značajnijom paralela Jova i Hrista u kontekstu totalitarnih uređenja čije su, nesumnjivo, žrtve bili i Jov i Hrist. Naime, Jov je žrtva starozavetnog totalitarizma (Boga dželata, progonitelja, koji kasnije postaje Bog iskupitelj, tj. Bog žrtve), dok je Hrist žrtva ideološkog i političkog totalitarizma koji godinama praktikuju razni ideolozi represije. Nit koja nesumnjivo povezuje Hrista i Jova jeste patnja, jer je ona jedini način da dođe do pomirenja čoveka i Boga. Stradanjem i patnjama Hristovim, Bog Otac, posredstvom Sina, izjednačava se u patnji sa čovekom. „Kao što čovek pati zbog Boga, tako i Bog mora da pati zbog čoveka. Drugačije među njima ne može biti pomirenja”, smatra Jung.

Sergej Bulgakov, u svojoj knjizi Sofiologija smrti, iznosi gotovo identično mišljenje o neophodnosti patnje koja će Boga približiti čoveku. I Bulgakov i Jung su saglasni da se patnja Božja ostvaruje posredstvom Hrista, kroz opštu silu kenozisa Božanstva. „Tako je Hristos”, objašnjava Bulgakov, „sišao ljudima u telesnoj ljušturi i radi ljubavi prema ljudima prihvatio mučenje i smrt. U toj činjenici izrasla je ideja samounieža Sina Božjeg. Bogoovaplođenje je izvršeno sa ciljem da pomogne da čovek, budući pravednik, kroz stradanje na zemlji zadobije veliko proslavljenje na onom svetu, kod Boga.” Razlika između Jungovog i Bulgakovljevog mišljenja u tome je što Jung dodaje da Bog ne čini ništa drugo, već u liku svojega sina spasava čovečanstvo pred samim sobom.

Književnoumetničkim merilima ocenjivano „Knjiga o Jovu” jedno je od najkompleksnijih štiva celokupne svetske književnosti. Žanrovski izuzetno složena – istovremeno drama, poema, fantastična priča, tragedija, drama apsurda. (Žanrovska složenost, naravno, nije bila, niti je mogla biti unapred osmišljena od strane autora, već je uočena, ili učitana od strane savremenih tumača.) „Knjigu” odlikuje lapidarnost izraza i bogatstvo umetničkih slika među kojima svakako dominiraju užasne scene Jovove patnje i stradanja kojima su suprotstavljene veličanstvene lepote prirode. Iz ovog ugla posmatrano, Jov, Bog, njegova žena i prijatelji nisu religiozni i istorijski likovi, već književni junaci čiju motivisanost treba istražiti, a karakteristike i lične interese objasniti.

Svi pomenuti aspekti neophodni su kako bi se celovito sagledao problem kojim se „Knjiga o Jovu” bavi. Naravno, ovi aspekti mogu se međusobno dopunjavati i isključivati, ali od suštinske važnosti je kroz njihovu prizmu propustiti ovo starozavetno delo, jer tek tada možemo sagledati sve bogatsvo i slojevitost parabole o patnji, pravdi, izdržljivosti, oholosti, usamljenosti, a nadasve o Ljubavi koja Jovov najdublji intimni svet povezuje sa „nečim” što je telesnim očima nevidljivo.

Ideja ovoga teksta nije bila da artikuliše jednu večnu i univerzalnu istinu, niti da ponudi jedan konačan odgovor. Ideja teksta „skrivena” je u pitanjima, kao što je i sama suština „Knjige o Jovu” sadržana u pitanjima. Pitanje determiniše čovekovo biće, tačnije sposobnost i veština postavljanja pitanja, daju sadržinu i smisao čovekovom bivstvovanju. Bez pitanja, čovek nalikuje Jovovim prijateljima, „kvarljivim tvarima”, neslovesnim egzistencijama. Trenutak kada se pita, jeste „čas rođenja Svetlosti”, jer svako pitanje jeste potvrda čovekovog misaonog bića koje vaznosi čoveka van njegovih granica, o čemu valjano svedoče i reči Justina Popovića u knjizi O duhu vremena: „Nema tvari pred kojom se čovek nije savio u znak pitanja. Nema pitanja koje nije povuklo čoveka u svoju beskonačnost. Jer svako pitanje izvodi čoveka van granice čovečjeg, čini ga transčovečjim, transsubjektivnim, skopčava ga s prirodom ispitivanog objekta, i potapa ga u beskonačnost. Za pitanjem niče pitanje; i nigde kraja pitanjima, i nigde konca odgovorima. Ako ni po čemu drugom, ono po pitanjima, po problemima čovek je beskonačan. No, i čulo koje pita, i duh koji pita, nisu li beskonačni kada mogu poroditi beskonačna pitanja?”

Retki su, međutim, pojedinci koji pitanja postavljaju. Jov je pre više hiljada godina postavio pitanje za čijim odgovorom još uvek tragamo. Brojna su pitanja, ali su malobrojni oni koji pitaju. Umnogome frustrirano čovečanstvo, naviknuto na formu zapovesti, još uvek čeka da smogne snage i da, poput starozavetnog Jova, postavi pitanje.

 

Slike su preuzete sa www.biblestudyoutlines.org.

Autor: Dušan Blagojević

Kako je uopšte moguće misliti da Jov nije bio u pravu onda kada je govorio: Bog dao, Bog uzeo, već onda kada je, ne slušajući nikakve argumente, besmisleno vapio i proklinjao! Uman čovek je dužan da ravnodušno podnosi oba lica fortune: sve što na svetu postoji dato je čoveku na korišćenje, a ne u svojinu, i uvek mu može biti oduzeto. (L. Šestov)

 

Silno zlo došlo je na Jova, najstrašnije bolesti srušile su se na njega, on grozno pati. Ko zapravo čini ljudima zlo? Može li se drugačije objasniti stradanje pravednika nego li tezom o nužnosti zla u svetu, ili pak tvrdnjom K. G. Junga o „antinomičnosti” samoga Boga? Ukoliko hrišćanstvo sebe smatra monoteističkom religijom, naglašava Jung, onda je neophodno da prihvati postojanje suprotnosti u jednom Bogu. Kliment Rimski, podseća V. Jerotić, uči da Bog upravlja svetom jednom desnom i jednom levom rukom. Jer, kako bismo inače shvatili ulogu Satane! U „Plaču Jeremijinom” stoji: Ne dolaze li i zla i dobra iz usta višnjega? (III, 38), a u „Očenašu” molimo se: I ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga, iz čega proizilazi da je zlo konstanta, prihvaćena, ne samo od strane psihoanalitičara i filozofa već i od strane biblijskih mudraca.

Na Nikejskom saboru 325. godine usvojen je, između ostalih, i postulat koji definiše zlo. Zlo nije samostalan i sa Dobrim ravnopravan princip, nego je podređeno Bogu koji je istovremeno oličenje Dobroga; Dobrome je zlo samo iskušenje, da bi čovek svojom slobodnom voljombirao između Dobra i Zla; stoga materijalni svet i telo nisu po sebi Zlo, nego se kroz njih javlja Zlo u vidu greha. Može li se na osnovu navedenog zaključiti da je zlo „apsorbovano” u samom pojmu Boga, koji je isto vremeno i mudrost, i istina, i dobro, i ljubav?

Sveti Avgustin u „Ispovestima” kazuje da zlo i ružno ne postoje u Božjem planu. Iskvarenost predstavlja štetu, ali se o šteti govori kada postoji umanjenje prethodnog dobra. Ako sve ono što se kvari podleže lišavanju vrednosti, onda to znači da je pre kvarenja postojala pozitivna vrednost. Kad bi se nešto u potpunosti lišavalo vrednosti, to nešto bi prestalo da postoji. Dakle, ružnoća i zlo ne mogu postojati sami po sebi, jer bi bili apsolutno ništavni.

Jov-malaLajbnic, međutim, ne pokazuje tendenciju da negira postojanje zla, već kategoriju zla čini nezavisnom od Božjeg uma, pripisujući je prirodnom nesavršenstvu samog stvorenja. „Stari su uzrok zla pripisivali materiji koju su smatrali nestvorenom i nezavisnom od Boga; ali gde treba da tražimo izvor zla mi, koji svako biće izvodimo iz Boga? (…) Treba tražiti u idealnoj prirodi tvorevine, pošto je ta priroda sadržana u večnim istinama, svojstvenim Božjem umu nezavisno od Njegove volje. Jer, treba priznati da postoji prirodno nesavršenstvo u samom stvorenju još pre greha, pošto je svako stvorenje prema samoj svojoj suštini ograničeno; odakle sledi da ono ne zna sve, da može zalutati i činiti druge greške.”

Savremeniji hrvatski teoretičar Branko Bošnjak, autor knjige Grčka filozofska kritika Biblije, sublimirajući iskustvo grčkih filozofa i mudraca i biblijsku misao, naglašava, pak, da greh, tj. zlo treba shvatiti kao stanje koje je u „cijelom čovječanstvu zatamnilo vrednote, a najjače najviću vrednotu – ljubav.”

Kako smo se uopšte našli u situaciji da opravdavamo Boga raznim filozofsko-teološkim tezama? Na ovo pitanje, isključivo konsultovanjem razuma i logike (ako uopšte ima logike) teško možemo doći do odgovora (ako uopšte ima odgovora). Zar je moguće da je „večiti uzor” Jahve istovremeno i zlo?

Ostaje da, poput Lajbnica, optimistički konstatujemo činjenično stanje i da se sa njim saglasimo da je, i pored postojanja zla, ovaj svet „najbolji od mogućih svetova”. Ili da se, poput Šopenhauera, podsmehnemo i „narugamo” Lajbincu, jer je ovo „najgori od mogućih svetova”.

Ili, da probamo problematizovati pojam zla i stradanje pravednika, tačnije da o tome razgovaramo. Postoji, naime, još jedna mogućnost – da poput J. V. Getea budemo uvereni da je zlo, odnosno Satana, deo Božjeg plana, i da ništa nije moguće bez Božje volje.

Zlo je, po mišljenju sholastičara, nikako trajna, već samo prolazna kategorija, tačnije – apsolutnoj ljubavi ne može se suprotstaviti apsolutno zlo, jer apsolutnog zla nema. Mada, nimalo bezrazložno nije pitanje K. G. Junga – ako zlo već jeste konačno, tj. nije apsolutna kategorija, zašto se Bog još uvek usteže da upotrebi silu nad Satanom, odnosno nad zlom?

Da li je, međutim, Jov sve ovo znao?

Jovova tragedija počinje na nebu, njegovi su problemi tamo inicirani, a njihova materijalizacija je (poput materijalizacije blagodeti) eksplicirana na zemlji. Satana, kao „jedan od sinova Božjih”, koji nesumnjivo poznaje slabosti čoveka i njegovu strast za materijalnim, na pitanje Boga: Jesi li vidio slugu mojega Jova? Nema onakoga čovjeka na zemlji, dobra i pravedna, koji se boji Boga i uklanja se oda zla (Jov 1, 8), odgovara: Eda li se uzalud Jov boji Boga? / Nijesi li ga ti ogradio i kuću njegovu i sve što ima svuda unaokolo? dijelo ruku njegovijeh blagoslovio si, i stoka se njegova umnožila na zemlji. / Ali pruži ruku svoju i dotakni se svega što ima, psovaće te u oči ( Jov 1, 9-10).

Čitalac treba biti obazriv svaki put kada se udaljava od istorijskog i religioznog konteksta „Knjige o Jovu”. U suprotnom, gore navedeni stihovi mogu se pročitati kao pritvoreno i smišljeno trpljenje Jovovo, nagrade radi; ili svesno prihvatanje, a samim tim i pomaganje zla od strane Jova, koristi radi – u tom slučaju se religiozna vernost ne može smatrati vrlinom.

Međutim, kako je Jov „dostojno” izdržao iskušenje, ispit, on izgovara: Go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti onamo. Gospod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje. / Uza sve to ne sagriješi Jov, niti reče bezumlja za Boga (Jov 1, 21-22). Ne treba sumnjati da su navedene Jovove reči tendenciozno (is)korišćavane kroz vekove u svrhu manipulacije i večite (zlo)upotrebe radi očuvanja Božjeg poretka na zemlji. Tačnije, razni „apologeti” često su propovedali da bez obzira na to da li čovek prima zlo ili dobro od Boga i od „njih”, Božjih izaslanika, mora pokazati poslušnost i povinovati se volji Božjoj, tj. „instituciji božanskoj” na zemlji.

Nakon Jovove antologijske rečenice Gospod dade, Gospod uze, pronicljivi Satana ne biva zbunjen pred veličanstvenim i istovremeno zastrašujućim rečima Jovovim. Naprotiv, Satana se, sa svojim dijalektičkim lukavstvom i moći ubeđivanja, pokazuje kao dobar poznavalac psihološke iznijansiranosti čoveka i njegovog instinkta za opstanak, koji nagoni čoveka da da „sve” ne bi li sačuvao dušu. Odnosno, u ovom kontekstu život, koji je, ne zaboravimo, osnovni preduslov za sveukupno materijalno bogatstvo. Satana zna da je zdrav čovek sposoban da ponovo sagradi i kuću i imanje, a i da produži svoju vrstu.

Kožu za kožu, i sve što čovjek ima daće za dušu svoju (Jov 2, 4) – nesumnjivo, velika je istina koju Satana izriče o čoveku. Nego pruži ruku svoju, sugeriše Satana Gospodu, i dotakni se i kostiju njegovijeh i mesa njegova, psovaće te u oči (Jov 2, 5). Gospod, iako svestan činjenice da je već dovoljno upropastio Jova, jer i sam kaže: I još se drži dobrote svoje, premda si me nagovorio, te ga upropastih ni za što (Jov 2, 3), pristaje na dalje „upropašćivanje” Jova. Evo ti ga u ruke; ali mu dušu čuvaj (Jov 2, 6).
Da rezimiramo: pronicljiv Satana kao čovekomrzac, poznajući odlično čovekovu prirodu, „nagovara” Gospoda da iskuša „dobra i pravedna čoveka”, u čiju pravednost, bez ostatka, veruje i sam Gospod.

Iz navedenog se nedvosmisleno nameću sledeća pitanja: Da li je Bog nemoćan da odoli „nagovaranju” Satane? Da li je Bog pravedan? Ili je posredi hitan zahtev proviđenja da se oplemeni misao o Bogu, pita se P. Evdokimov? (Oplemeniti miso o Bogu, neosporno, pretpostavlja udaljavanje starozavetnog čoveka od osvetoljubivog i hirovitog Boga, i približavanje novozavetnom Bogu, tj. približavanje Bogu ljubavi.)

Jovovostradanje„Ortodoksni“ teolozi rado bi, stiče se utisak, stavili tačku odmah nakon prve glave „Knjige o Jovu”, i konstatovali da je Bog kušao Jova ne bi li proverio snagu i bezuslovnost njegove ljubavi, i kako je Jov, bez roptanja i pobune – što bi valjanim argumentima morali dokazati – izdržao ispit, za šta je na kraju i nagrađen. Sve ostalo, za spasenje, nije potrebno. Međutim, „Knjiga” se ne završava prvom glavom. Posmatrajući „Knjigu” u celini, vidimo da Gospod dogmatične tumače – Jovove „prijatelje” – optužuje za sagrešenje, jer su, sumnjajući u pravednost Jova, oni zapravo posumnjali i u Božju pravednost, a Jova, koji je izdržao kušanje, Gospod nagrađuje.

Dakle, ako je Satana pronicljiv i dobar poznavalac čoveka te „nagovori” Boga da iskuša Jova, otvara se pitanje šta se dešava sa pronicljivošću Boga i njegovim „sveznanjem”?

K. G. Jung iznosi krajnje zanimljivu konstataciju – ako je Bog sveznajući, on je morao da zna da će Jov kušanje izdržati, pa je samim tim stravično mučenje Jovovo moglo biti izostavljeno?!

Da li je Satanina ponuda bila „neodoljivo” privlačna, ili je Bog, hirovit i pantokrat, koji sve vreme jedan ljudski život, tj. njegov sunovrat, posmatra kao „veliku igru veka”? Odstupa li Bog od osnovnih zamisli judizma i hrišćanstva po čijim učenjima ljudski život nije minorna tvar od koje se pravi „priča narodima” (Jov 17, 6)? Čovek je mala vaseljena, mikrokosmos unutar makrokosmosa i, kao pojedinac, bitan je činilac istorije čovečanstva. Nije li Bog, zapravo, projekcija patrijarhalne svesti, koja se u svojoj moći često zaboravlja, poigravajući se sa svojom tvorevinom, i nikad ne zaboravlja svoje pravo stvoritelja, koje, po patrijarhalnoj logici, pretpostavlja i pravo uništitelja?

Jov želi da zna, a put njegovog saznanja, neminovno, vodi preko sumnje u moć i pravednost Božju. Jov je tražitelj istine. „U saznanju istine”, smatra Niče, „sve se svodi na to da li se istina poseduje ili ne poseduje, a ne na to iz kojeg motiva ili na koji način se našla”. Posumnjati u Boga, u njegovu moć, pravednost i dobrotu, iskati od njega direktno odgovore na pitanja zašto šalje zlo, patnju i nesreću, „može neko ko je Jov”.

Međutim, Jov, kao i svi revolucionarni duhovi, postavlja pitanje pre vremena. (Čoveku je, smatra L. Šestov, teško da čeka. On je tako ustrojen da mu sadašnjost uvek izgleda značajnija i pouzdanija od budućnosti. Čovek je biće koje se nalazi u vlasti trenutka.) Podsetimo se propovednikovih reči da sve ima svoje vreme (Knjiga propovjednikova 3, 1-9). Jer, kao što je poznato, hrišćanski odgovor na Jovovo pitanje, teološki je razrađen, na egzistencijalnom planu, mnogo kasnije. Možda zato i Jovov zahtev da mu, ukoliko je zgrešio, Gospod pokaže prestup i greh njegov ( Jov 13, 23), ostaje bez odgovora.

Pročitajte i – Jovove patnje, čemu? Knjiga o Jovu: mogućnosti čitanja

Autor: Dušan Blagojević

Ilustracije su preuzete sa www.wikipedia.org.

Slika poslerevolucionarne Moskve u Majstoru i Margariti zapravo je slika krajnje apsurdne svakodnevice u kojoj ljudi ono što im je dato i dozvoljeno preživaljavaju tromo, pasivno i ravnodušno, te čak i neverovatne pojave, koje iziskuju pomeranje sa normalne linije života, ne provociraju nikakve trzaje njihovoj svesti. Osnovno i neprikosnoveno merilo je bezuslovno poštovanje principa poslušnosti i pokornosti prema svemu onome što je kanonizovano kao istina i pravilo, a odstupanje od toga izaziva upuštanje u drugu lažnu krajnost, koja će se manifestovati kroz mržnju, potkupljivost, krađu, laž, razvrat, dostavljaštvo, prevaru. Kroz priču o dubokom čovekovom padu, koji se ogleda u krajnjoj liniji poremećenih vrednosti, da i sam Crni Đavo postaje belji od čoveka, Bulgakov u Majstoru i Margariti afirmiše ideju o mogućnosti čovekovog napretka i ozdravljenja, koja se može realizovati jedino kroz razumevanje, milosrđe, ljubav, praštanje i pomeranje sa ustaljene linije života.

Neočekivani gosti u Moskvi, „društvo, neveliko, mešovito i bezazleno”, kako ga Voland karakteriše u razgovoru sa Margaritom, objaviće borbu sa učmalom svakodnevicom, koja odbija da poveruje u čudo, a oni odabrani, koji će se prikloniti đavolu, uradiće to sa ciljem da bi upoznali čudo i izbegli zla svakodnevnog života, a ne da bi pospešili i veličali đavolju tiraniju ili učestvovali u njoj.

Struktura Majstora i Margarite podstakla je, u jednom planu, približavanje linije svakodnevice i demonološke linije u fabuli romana. Ta veza počinje u prvom poglavlju gde Voland diktira zanimljivi razgovor s Berliozom i Bezdomnim o postajanju Isusa, a završiće se u epilogu gde, uprkos okolnosti da je Volandova družina već napustila poslerevolucionarnu Moskvu, svet Kneza Tmine po inerciji produžava svoje prisustvo u rasuđivanjima svakodnevice o neobičnoj pojavi (Milivoje Jovanović, „Utopija Mihaila Bulgakova”).

majstor

U svetskoj književnosti prisutna su, uglavnom, dva načina slikanja Satane. Srednjovekovna folklorna tradicija uvodi lik Satane u niz komičnih ispoljavanja, u kome on uvek gubi bitku sa Bogom, a i sa čovekom, dok romantičarska tradicija negde u osnovi ima biblijsku priču o pobuni i padu anđela. Demonološki sistem Majstora i Margarite predstavlja dva odnosa prema tradiciji. Prvim se tradicija usvaja bukvalno, uz istovetnu semantiku detalja. Drugi je, u stvari, njeno preobražavanje do nivoa kad se već može govoriti o inovaciji sistema. Prvi tip odnosa prema tradiciji prisutan je u manjoj meri i predstavlja književnu interpetaciju srednjovekovne folklorne koncepcije demonizma, kao i interpretaciju izvora – tekstova o crnoj magiji astrologiji, ali i ovde uz povremena odstupanja i inovacije. Na tradicionalne opise pretvaranja u vešticu svakako podseća opis Margaritinog fizičkog i mentalnog preobražaja uz pomoć čudotvorne Azazelove kreme, koja će je učiniti mlađom i lepšom, zatim njen nevidljivi noćni let na metli iznad grada, scena kupanja u reci, kao i njeno kupanje u krvi. Članovi Volandove družine imaju moć čudotvornih transformacija (iz vidljivog u nevidljivo, iz jednog oblika u drugi, sa jednog mesta na drugo) i pojavljivanja na pomen njihovog imena. Demoni bivaju lišeni svojih moći sa približavanjem jutra i oglašavanjem prvih petlova (u krajnjem času Hela i Varenuha odleću iz kabineta Rimskog); međutim, sa druge strane, Voland poseduje moć da po svojoj volji produži noć demonske svečanosti i trajanje bala kod Satane. Ustaljene predstave o nečastivim silama drže do uverenja da one plaše krsta i pasa. Ipak, napuštajući u društvu Majstora i Margarite njihov stan, Azazelo preduzimačevoj kuvarici koja, okružena prosutim krompirom i lukom, želi da se krstom zaštiti od nečastivih sila, superiorno dobacuje: „Ruku ću ti odseći”.

Na odstupanje od tradicionalnih predstava ukazuju i završni prizori romana u kojima Voland Majstoru i Margariti govori o Pilatovom psu kao oličenju vernosti: „… kao što vidite, muči ga nesanica. Ona ne muči samo njega, već i njegovog vernog stražara, psa. Ako je tačno da je kukavičluk najveći porok, onda je pas možda sasvim nedužan. Jedino čega se bojao hrabri pas, bile su oluje. Ali šta ćemo, onaj ko voli, mora da deli sudbinu onoga koga voli.”

Stara koncepcija nudi uverenje da Sunce i svetlost dana oličavaju Božju volju, a tama i mesečina u njoj ostavljaju beskrajni prostor za slobodno delanje mračnih sila i oličavaju Satanu kao Kneza Tame. U duhu ovog shvatanja, snagom vere ili odsustvom iste, ljudi daju prevlast dobru, odnosno zlu. Bulgakov se zalaže za afirmisanje ideje o globalnoj ravnoteži ova dva carstva, smatrajući da su dva sveta – svet mraka i svet svetlosti – jedinstveni i neodvojivi u svojoj suprotnosti. Semantika mesečine naglašena je i time što se zbivanja odigravaju između jednog haranja sunčeve svetlosti i poslednje plime uštapa, pritom u periodu koji se podudara sa onim iz biblijske legende o Hristovom mučeništvu, smrti i vaskrsenju. Okolnost da se Volandova misionarska akcija odvija u dane Hristove fizičke bespomoćnosti u znak odmazde za nju, predstavlja mesečevu svetlost kao simbol dobra i iskupljenja, koji tradicionalna književnost nije poznavala. Svetlost meseca pratilac je junakovih susreta sa večnošću, presudnih odluka i saznanja, oslobađanja.

Demonska družina u Moskvu stiže ne bi li uvidela da li su se ljudi promenili iznutra. Postavlja se pitanje postoji li ikakva nada za ekstremno racionalistički nastrojenu, anonimnu, tromu, bezličnu i okrutnu svakodnevicu. Ovo pitanje muči i Volanda, tako da njegova misija treba da bude odgovor na pitanja o mogućnostima menjanja ljudi u duši – iznutra, na šta će sam dati odgovor nešto kasnije, za vreme seanse u pozorištu: „Oni su – ljudi kao ljudi… Vole novac, ali, to je uvek i bilo tako… Čovečanstvo voli novac, pa ma od čega da je napravljen (…) No, lakomisleni su… pa šta se tu može… i milosrđe ponekad zastruji u njihovim srcima. Obični ljudi… rečju, liče na pređašnje, samo ih je stabmeno pitanje iskvarilo…” Vinovnik akcije provere mogućnosti promene u svesti građana Moskve ovim rečima ih je upravo lišio svake nade u moguće poboljšanje.

Sa predvodnikom demonske družine upoznajemo se već u prvom poglavlju romana:
„Bio je u skupocenom sivom odelu, u inostranim cipelama iste boje kao odelo. Siva bereta bila mu je nešto nakrivljena na uvo, pod miškom je nosio štap sa crnom drškom u obliku pudličine glave. Na izgled – četrdesetak i kusur godina. Usta nekako kriva. Izbrijan glatko. Brinet. Desno oko crno, levo iz nekih razloga zeleno. Obrve crne, ali jedna viša od druge. Rečju – stranac.” Ime je dobio prema izvorima hrišćanske mitologije. Srednjovekovni pisci nemačkog jezika upotrebljavali su reč Faland u značenju varalice i nečastivog. Bulgakov Volanda situira u različite položaje, pod raznim obličjima u pogledu fizičkog izgleda i ponašanja, tako da ovog demona srećemo stalno nanovo prerušenog. Žitelji Moskve, koji su meta njegovog posmatranja, shvataju ga dvojako, u zavisnosti od situacije i svog psihološkog profila: za njih je ovaj „čudni čovek” poremećen, lud, ili je inostrani špijun koga hitno treba zatvoriti, ili je predstavnik nečiste sile.

Voland poseduje sposobnost istovremenog egzistiranja u sva tri vremenska odseka: „I na balkonu sam bio, kod Pontija Pilata, i u vrtu kad je on razgovarao s Kaifom, i na podijumu, ali samo potajno, takoreći inkognito, i zato vas molim – nikome ni reči i u najdubljoj tajnosti, psst…” Njemu je poznato da je Anuška prosula suncokretovo ulje, koje će biti razlog Berliozove smrti, da Sokov u bifeu prodaje pokvarenu ribu, da Berliozov rođak živi u Kijevu i kakve on planove ima, pogađa misli i skrivene želje svojih sagovornika; s druge strane, samouvereno baca pogled u budućnost. Voland zna sve o životu, svetu, sudbini.

Ovaj đavo nije vinovnik greha. On ne traži i ne čini zlo, već kažnjava zlo i grešne. Voland se pojavljuje u ulozi sudije grehu i grešnicima, svima onima koji su krivovernici, koji jednu stvar ispovedaju javno, pred svetom, a čine upravo drugačije, suprotno. Krivice na koje će se okomiti mač kazne Kneza Tame kreću se od preljube do izdaje. Izdaja je najstrašniji zločin, najgori greh, pa su dva najveća izdajnika ubijena – Juda i baron Majgel. Voland predstavlja napredak u odnosu na Mefista, on želi da pomogne ljudima, delujući na njih etički, navodeći ih da budu i ostanu verni svojoj prirodi. Zlo koje on kažnjava ne dolazi spolja, ono je unutra, u ljudima – oni su ti koji razmotavaju večno klupko zla. Nijedna kazna nije bez razloga. Iz sveprisutnog zla Voland treba da spase Majstora i Margaritu.

majstor3Ne želeći mešanje u zemaljske tokove i menjanje sveta, on se istinski suprotstavlja usko kanonizovanim pogledima na život, moral i veru. „Imajte u vidu da je Isus postojao”, govori Voland Berliozu i Bezdomnom, koji ne prezaju od javnog i nadmenog isticanja svog ateizma. Po njemu, u životu svakako ima dovoljno prostora i za Isusa i za Đavola. Čovekovom sudbinom, bez obzira na njegovu smrtnost ili iznenadnu smrtnost, upravlja neko drugi, a ne čovek sam. Dobro neizostavno postoji, iako se uporno gubi, nestaje, a odsustvo dobra treba kazniti. U ovakvoj filozofiji afirmisano je i uporište zla, što njen zastupnik superiorno dokazuje Levom Mateju: „Još nisi ni stigao na krov, a već si uspeo da odvališ besmislicu, i reći ću ti u čemu se ona sastoji – u tvojoj intonaciji. Izgovorio si svoje reči tako kao da ne priznaješ senke, a ni zlo takođe. A da li bi hteo da budeš dobar pa da se zamisliš nad pitanjem: Šta bi radilo tvoje dobro kad ne bi bilo zla, i kako bi izgledala Zemlja, kad bi sa nje iščezle senke? Jer senke bacaju predmeti i ljudi (…) Ti si –glup.”

Voland nije revolucionarni moralista koji želi da promeni svet takav kakav jeste; on nepristrasno posmatra sve ono što bi se i inače desilo; Njegovo mešanje u inače planirani tok pojava jeste, u stvari, ubrzavanje ili ukazivanje na to da će se nešto desiti. Ne može se promeniti ono što je bilo. Kretanje je unapred predodređeno, čovek ne upravlja svojom egzistencijom, a kao jedino rešenje da se ovaj bespomoćni stvor spase od takvog zatvorenog kretanja nameće se put ka transcedenciji. Voland je nosilac i propagator ove teorije.

„Ah, pa da, pa da! Dragi moj, otkriću vam tajnu. Ja uopšte nisam umetnik, već sam, naprosto, hteo da vidim Moskovljane u masi, a najzgodnije je bilo da se to izvede u pozorištu.” Posmatrajući ljude, on temeljno analizira pravdu, podrobno razlučivajući istinu od laži, pritom vršeći selekciju na one bezlične, anonimne, lažljive i pritvorene, koji nemaju hrabrosti niti volje za iskreno delanje, sa jedne strane, i na one slobodne, hrabre, iskrene i autentične, koji umeju da se nose sa promenama i iskoriste slobodu izbora, koja je čoveku data, sa druge strane.

Volandov kriterijum u ovom ozbiljnom poslu jeste ličnost. Prema prvoj grupi, on se ophodi ironično, nadmeno i introvertno, ne pružajući prostor za sporazum i ravnopravan dijalog, a pokušaj komuniciranja je u znaku osude i ismevanja. Velika seansa Volandove svite u Varijeteu služi razobličavanju maskiranih karaktera među građanima Moskve. Akcija demona usmerena je samo ka pospešivanju realizacije ovog procesa, jer građani, doduše nesvesno, sami sebe razotkrivaju, pokazujući šta je ispod maske koja je gotovo srasla sa licem. Dvanaesto poglavlje romana nosi naziv Crna magija i njeno demaskiranje, a u stvari nije magija ta koja će bitri demaskirana, već će biti ogoljeni i razotkriveni upravo oni koji zahtevaju negiranje čuda i racionalno objašnjenje.

U romanu su prisutna tri odnosa prema fenomenu čuda. Po shvatanjima jedne grupe, u duhu tradicionalnih shvatanja, čudo zadržava svoju mističnu i nadrealnu suštinu, pa je, s toga, delo nečastivih sila. Sa druge strane, čudne stvari su porizvod rastrojenih umova i halucinacija, pa se nisu ni dogodile i ne postoje realno u životu. Treće stanovište, koje okuplja mali broj pristalica, predstavlja čudo kao realnost podjednako ravnopravnu ovoj postojećoj realnosti; prihvata čudo kao veru u postojanje čudnog, veru u postojanje večnog i apsolutnog. Mali broj njih bezrezervno veruje da Voland zaista postoji, egzistira kao pojava iracionalnog, apsolutnog i večnog principa. Jedino što se navodno može potkrepiti dokazima jeste prisustvo nečastivih sila, a to opet ne bi trebalo da ima veze sa večnošću.

Svest građana ne prihvata tezu o ravnopravnom postojanju dobra i zla, za koju se zalaže Voland. Njegov nivo razmišljanja pristupačan je, pored Majstora i kasnije Bezdomnog, pre svega Margariti, koja veruje da je Voland realnost: „Đavo će znati šta je ovo, đavo će, veruj mi, sve da sredi (…) kako sam srećna, kako sam srećna što sam sklopila s ćim sporazum! O, đavole, đavole! (…) Veliki Voland!”. On u junakinji pronalazi sve ono čega su lišeni ostali građani Moskve: iskrenost, nesebičnost, smelost, otvorenost, ponos i snagu ljubavi koja daje smisao njenom životu. Sve to doprinosi laskavom položaju koji će uživati Margarita da, na osnovu toga što je procenjena kao ličnost u gomili bezličnih, sa Volandom stoji gotovo na ravnopravnoj nozi.
Voland koriguje Ješuinu propoved da su svi ljudi dobri, deleći ljude na zle i dobre (a u okviru toga na one obične i one neobične). Ovakva nova podela ruši iluziju o nastanku carstva istine i pravičnosti. Svojom pojavom Voland podvlači jasniju granicu između dva gorenavedena sveta, čineći razumljivijim njihove razlike. „Volandova interpretacija Ješuine filozofije je manje plemenita i iluzionistička; ona deli ljude na zle i dobre i pretpostvlja da je carstvo o kome je reč nemogućno ostvariti, budući da je u svetu povučena granica između zlih i dobrih ljudi” (Milivoje Jovanović).

Korovjev – Fagot je najuticajnija ličnost u Volandovoj sviti. Kao i njegov pretpostavljeni, Korovjev ima dvojaku funkciju: u kontaktu sa Majstorom i Margaritom, i sa svim ostalim predstavnicima moskovske svakodnevice. Ovaj „prozračni građanin čudnog izgleda”, sa džokejskim kačketom, mršavog i podrugljivog lica, u otrcanom kariranom kaputu, predstavlja se ljudima na najrazličitije načine, ali obavezno pritom ostavlja prvi utisak malog čoveka u Moskvi. U Varijeteu, Korovjev razobličava i otkriva sve prisutne: pre svega građanina Parčevskog, objavivši da se špil karata nalazi „između novčanice od tri rublja i sudskog poziva radi uplate alimentacije građanki Zeljkovoj”, preko Bengalskog kome, na njegovo naređenje, Behemot otkida glavu i kasnije opet vraća na vrat, do izazivanja masovne pomame za novcem i haljinama, da bi iza toga Arkadija Apolonoviča Semplejarova, predsednika Komisije za akustiku moskovksih pozorišta, ućutkao podsetivši ga pred suprugom gde je proveo deo prošle noći.

Korovjev je zastupnik filozofije neočekivanih, neverovatnih principa. U razgovoru koji je vodio sa Nikanorom Ivanovičem Bosim, predsednikom zajednice stanara u zgradi u Sadovoj ulici, Korovjev će reći: „Šta je to zvanično lice, ili nezvanično? Sve zavisi od toga sa koje strane se posmatra stvar, sve je to, Nikanore Ivanoviču, klimavo i uslovno. Danas nisam zvanično lice, a kad pogledaš sutra – jesam! A biva i obrnuto, i to još kako biva!”. Bilo zvanična, bilo nezvanična, Ivanovičeva ličnost i nije bila ličnost po mišljenju Korovjeva, a i Volanda. Labilnost navodnih principa Ivanoviča izaći će na videlo nešto kasnije – on završava u zatvoru zbog posedovanja strane valute, što je u Rusiji, u to vreme, bilo strogo kažnjivo.

majstor2Mačak Behemot, drugi član Volandove svite, takođe ima posebnu misiju i predstavnik je određenog filozofskog pogleda na svet. Njega prvi put u romanu susrećemo u četvrtom poglavlju: „Mačak se pokazao ne samo kao platežno sposobna, već i kao disciplinovana životinja. Samo što je kondukterka podviknula, on se povukao, sišao sa stepenika, seo na stanicu, tarući brkove novčićem.” Ovaj gospodin pije votku, viljuškom jede pečurke, za vreme masovne seanse u pozorištu uzima mere damama, prenosi obuću i tašne, preuzima ulogu vratara u damskom magazinu i sl. U pripremama za bal kod Satane pomaže u kupanju glavne junakinje, a za vreme bala izvodi štoseve sa konjakom umesto šampanjca. Stjopu Lihodejeva jednim „šic” prebacuje na Jaltu. Pored funkcije vragolana koji treba da zabavi čitaoca, ovaj mačak ipak, u skladu sa svojim ograničenim mogućnostima, obavlja određene dužnosti u okviru Volandove misije. Njemu je dodeljen zadatak da iz kovčega ukrade Berliozovu glavu. Behemot je u određenim situacijama bezobziran i nemilosrdan prema onima koji to zaslužuju, ali nije on taj koji odlučuje o kriterijumima podele, niti je u njegovoj nadležnosti da oduzme život. Njegova uloga svedena je na sprovođenje u delu izdatih naređenja, provociranje i ulivanje straha. Zanimljivo je da Behemot, iako samo mačka, od svih članova družine jedini dopušta sebi luksuz provokacije upućene, doduše ne direktno, samom Volandu, što uviđamo za vreme igranja šaha, kada traži figuru pod krevetom i na prevaru pokušava da spase partiju.

Azazelo se prvi put pojavljuje u sedmom poglavlju romana, u stanu Stjope Lihodejeva, direktno iz trokrilnog ogledala. U svom delovanju, Azazelo često biva nasilan – tuče Varenuhu u javnom toaletu, brutalno se obračunava sa Poplavskim, sveti se Anuški što je uzela Margaritinu potkovicu. O toj strani svog karaktera i sam priča Margariti za vreme njihovog prvog razgovora. On ubija Majstora i Margaritu i spaljuje njihov stan. Za sve vreme kontakta sa Margaritom, ovaj đavo iskazuje izrazite simpatije za njenu hrabrost i ponašanje u sasvim novoj i posve neočekivanoj demonskoj sredini. Što se odnosa sa Majstorom tiče, Azazelo je pun poštovanja za njegovu umetnost i njegov roman. Besan je na Mogariča, koji se nije pohvalno izrazio u vezi sa Majstorovim delom. Posebnost Azazelova u odnosu na ostale članove Volandove svite potvrđena je, između ostalog, i činjenicom da upravo njegove reči, upućene Majstoru, formulišu siže Volandove filozofije i mudrosti, a samim tim i najdragocenije misli romana, koje afirmišu autentični, stvaralački život svakog pojedinca: „Ah, molim vas… da li su to vaše reči?! Pa vaša draga vas naziva Majstorom, pa vi razmišljate, i kako onda možete biti mrtvi? Da bi čovek smatrao sebe živim, zar mu je neizostavno potrebno da sedi u suterenu, da ima na sebi košulju i bolničke gaće? To je smešno!”

Bulgakov je majstorski nadvisio uobičajeno značenje ove demonske pojave, podarivši mu izuzetno složen psihološki profil i vrlo odgovrnu funkciju u realizovanju misije u Moskvi. U trideset drugom poglavlju romana vidimo Azazela koji je bliži književnoj tradiciji od onog kakvog ga je oblikovao Bulgakov: „Mesec je izmenio i njegovo lice. Iščezao je bez traga nakazni očnjak i vrljavost se pokazala lažnom. Oba Azazelova oka bila su jednaka, pusta i crna, a lice belo i hladno. Sada je Azazelo leteo u svom pravom obličju, kao demon bezvodne pustinje, demon – ubica.”

Jevanđelje po Volandu, koje je dovelo u vezu Volanda i Majstora, obelodanjuje se kao „jevanđelje po Bulgakovu”. Time je rešeno najvažnije pitanje vezano za demonološku sliku Majstora i Margarite: zbog čega predstava o Volandu i družini odstupa od tradicionalne, zbog čega su ovi likovi čak nadmoćno simpatični u odnosu na likove predstavnika svakodnevice. Bulgakov je svoj roman pisao sa Volandovih pozicija, Volandova projekcija sudbine i situacija Majstora i Margarite je projekcija Bulgakova, koji nam svojim romanom kazuje da živeti u svakodnevici, zapravo, ne znači živeti.

Autor: Zorana Pejković

Ilustracije su preuzete sa www.masterandmargarita.