Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

ДАНАШЊИЦА

Само не ово, само не баналност!

О дани јада, потуцања, блата,
О моја мржњо на очајну сталност,
На дане кад се паучина хвата!

О одвратности спрам ситнежа људи,
Ситнежи рада, ништавности свега,
Живота који за комадом блуди!

О, како гуши, к’о несносна стега,
Тај живот где се лаже, пузи, плаши
Свачега што је светлије и јаче.

О, како труну бедни дани наши
У општој влази што и мене таче,
При посртању напора и воље,

Сумраку нада. Али очај наш ће
Велике буне бити плодно поље,
А овај трулеж неповратно пашће.

О, кад би дош’о тај дан ком се нада
Нараштај овај, општи уздах мњења:
Велики дан тај великога пâда;

И кад би преш’о дах опустошења,
Мач вечне Правде преко срамног доба
Прљавих душа, срозаности јадне!

Што мари што ће на дну истог гроба
Лежати трулеж што праведно падне
С младошћу тужном једног поколења!

Изданици слаби овог века гњилог,
Ми ћемо бити творци кобног врења,
Савести грижа једног доба билог.

И не створимо л’ ништа сами собом,
Завршићемо бар јад ових дана:
Бићемо, ипак, темељ својим гробом

Новом животу, без данашњих мана,
Бољем животу што бар нечем води
Ако не часном миру оно рату,

Ако не срећи, а оно слободи.
Нећемо бити у кужноме блату
Састојци бедни ћивтинске средине

Ниских видика а увела срца;
Где нит’ се живи нити часно гине,
И где се копни, поводи и грца;

Где црна чама стално сипи на нас,
К’о ситна киша, к’о страшна фаталност,
Некад к’о јуче, јуче као данас …

Само не ово, само не баналност!

 

СВЕТКОВИНА

Сишли смо с ума у сјајан дан,
Провидан, дубок, – нама, драга, знан;
И светковасмо отцепљење то
Од мука, сумње, времена и сто
Рана што крваве их вређао је свет:
Љубави наше плав и нежан цвет.

И опет сила згрнуло се света
У болнички нам мирисави врт;
Посматра где се двоје драгих шета,
Срећно, и хвале онај живот крт
Што остависмо. Далеко од њих
Сад смо, а они жале мир наш тих.

Они баш ништа нису знали шта
Доведе ту нас. – У цвећу смо ишли,
Славећи страсно осећања та,
Због којих лепо са ума смо сишли.
У новом свету добро нам је сад,
А свет о њему добро и не слути.

Сумња у љубав – најтежи нам јад –
Мин’о, и часе блажене не мути.
Из прошлих дана љубав и знак њен
– Спојеност срца – остала нам још;
Наш живот овде светао је трен,
Срдачан, кротак. Онај живот лош

У коме знанци, родбина остају,
Невиност нашег не познаје света;
Животно вино, срж недостају
Њима, а глава њихова им смета.
А наших срца један исти звук
Бележи дражи и времена хук.

Јер ми смо давно, верна драга, – је ли? –
Искидали конце што нас вежу
За простор, време, тонове и боје,
–Ланце живота што звече и стежу; –
јер ми смо, можда, сами тако хтели
Рад љубави нам и рад среће своје.

И гледају нас зато што идемо
У кошуљама белим парком овим,
Где болнички се мирис шири јак;
Не знају дражи са животом новим,
Љубави наше неумрле знак.
…Гле! Очима им трепти роса немо…
Ми, по милости божјој, деца овог столећа
И после ручка тако много јела
И пића стоји на столу. Кроз стакла
Прозорска, јесен, увела и бела,
Срца се наших, изгледа, дотакла.

Па ипак нисмо ми ни за шта криви,
Господо. Јесу протекла пролећа
Немирна, лепа; али нека живи
Суморна мис’о и нашег столећа!

Замагљен поглед, блед облак на челу
Наших дама, једну малу тајну крије:
Одрицање немо, једну чежњу свелу,
Страст што је буктала и које сад није.

Изгледа да данас више не занима
Нас, уморну децу овога столећа,
Други и лепши пол – да се не прима
Нас нада и чедност будућих пролећа.

Неосетно, тихо, дошли смо под владу
Друкчијег, грубог, моћног суверена:
Алкохол тупи живце, руши наду
На чисту љубав будућих времена.

Прокламован владар, нечујно, у мени
Противника има, ма да га се плаших;
И чашу што се прелива и пени
Дижем у славу традиција наших,

И лепих жена! Нек’ њин нагон има
И сад у нама своје старе жреце;
Недостојно макар уживајмо с њима,
К’о жалосни оци немогуће деце.

Све то неће дати он што је прошло;
Ал’ походиће нас дах среће нам стари,
И то што је тужно и с натегом дошло
Имаће опет ненадмашне чари.

Осетићемо мирис љубичица
Старих, и љубав, и наду пролећа,
Па ма и млада, а увела лица, –
Ми, по милости Божјој, деца овога столећа.

 

РЕЗИГНАЦИЈА

Опет је поноћ суморна,
Опет је поноћ будном ми промакла
И меким крилом, тугом срце такла;
Опет је душа уморна,
А с груди
Терет се није сишао. Шта мари?
Поноћ је прошла – Зора руди…
Треба нам лећи, снови моји стари.
Често смо пута устали;
Често смо пута дуге ноћи бдили
И пркосили невидљивој сили.
Данас смо тужно сустали;
Па нека!
Ко ће још пеп’о срца сад да жари?
Најбољи одмор још нас чека.
Треба нам лећи, снови моји стари.
Сви ћемо проћи овако;
Сви ћемо брзо пребродити вале
лудог живота, непојамно мале,
А тешке за нас тако.
И тада
Доћи ће добре судбе вечни дари:
Спокојство, мир, без бола, јада.
Треба нам лећи, снови моји стари.