Rasprava diskusija o nekom teorijskom predmetu može, bez sumnje, da za obe strane postane vrlo plodonosna ukoliko potvrdi, opravda ili iznova podstakne misli koje učesnici već imaju. To je sučeljavanje ili sudar dve glave, koje na sudar tela liči ne samo po tome što iz njega često izbijaju varnice, već i po tome što u njemu ono slabije strada, dok drugo dobro prolazi – što potvrđuje i pobednički zvuk koji se iz njega tom prilikom širi. Na osnovu ovoga može se postaviti zahtev da učesnici u raspravi koliko-toliko budu dorasli jedan drugom, kako po znanju, tako i po duhu i pameti. Ako jednom od njih nedostaje ono prvo, onda on nije na nivou drugog, pa prema tome, nije ni dostupan za njegove razloge. On jednostavno nije dorastao za megdan koji vodi. Ako mu nedostaje ono drugo, onda će njime vrlo brzo zavladati ogorčenje, pa će u raspravi početi da koristi sve vrste nepoštenih sredstava i ujdurmi. To će ga pak, kada mu se pokaže šta čini, navesti na prostačke reakcije. Prema tome, kao što je na turnirima bio dozvoljen pristup samo osobama sličnog porekla, tako ni učen čovek ne treba da se upušta u raspravu sa neukima; on ne može protiv njih da upotrebi svoje argumente jer oni nemaju znanje na osnovu koga mogu da ih shvate i procene. Ako on ipak, da bi izašao iz neprijatne situacije, pokuša da ih privede razumu, takav će pokušaj po svoj prilici doživeti neuspeh. Njima čak ponekad polazi za rukom da, koristeći rđave i neprikladne protivargumente, prisutne neznalice ubede da su u pravu. Zato Gete kaže:

Nemoj nikad sebi dozvoliti
Da uđeš u neku raspravu:
Mudrac postaje neznalica
Kad se sa neznalicom spori.

Još je, međutim, gore kada protivniku nedostaju duh i razum. On bi trebalo da ovaj svoj nedostatak pokuša da nadoknadi iskrenom težnjom ka znanju i istini. Međutim, on će se vrlo brzo osetiti uvređenim u najosetljivijem delu svoje ličnosti, pa će posle toga onaj ko se spori sa njim primetiti da više nema posla sa njegovim intelektom, već sa suštinom ljudskog bića, njegovom voljom, i da je njemu stalo samo da postigne pobedu – bilo per fas, ili per ne fas (dopušenim ili nedopuštenim sredstvima); stoga sada njegov razum nije usmeren ni na šta drugo do na podvale, smicalice i nekorektnosti svake vrste. Kada ga u tome razotkriju, on pribegava prostaštvu i grubosti, pokušavajući tako da kompenzuje svoju inferiornost; onda se, u zavisnosti od položaja i odnosa učesnika u raspravi, borba svesti pretvara u borbu tela, u kojoj se takav čovek nada će biti u boljem položaju. Odatle sledi drugo pravilo – po kome nikada ne treba raspravljati sa ljudima ograničene pameti. Iz ovoga se već vidi da nije ostalo mnogo onih sa kojim se smemo upustiti u raspravu. I stvarno, to treba činiti samo sa onima koji predstavljaju izuzetak. Ljudi, međutim, po pravilu uzimaju za zlo kada neko ne deli njihovo mišljenje; oni onda treba da svoja razmišljanja usmere na to da budu takva da se mogu zastupati. Ipak, stupanje u raspravu sa njima u većini slučajeva, čak i kada ne posegnu za pomenutim ultima racio stultorum (poslednji razlog budala), u nama stvara rđavo raspoloženje. Jer, tada nemamo posla samo sa njihovom intelektualnom nesposobnošću, već se ubrzo suočavamo i sa njihovim moralnim nevaljalstvom. Ovo nevaljalstvo pokazuje se u njihovoj sklonosti da tokom razgovora često pribegavaju nečasnim radnjama. Trikovi, smicalice i ujdurme kojima se oni služe samo da bi bili u pravu toliko su brojni i mnogostruki, i pritom, se tako redovno vraćaju u upotrebu, da su mi ranijih godina poslužili kao dobar materijal za razmišljanje o njihovim formalnim osobinama. Naime, shvatio sam da se bez obzira na različitost premeta rasprave i ličnost učenika, u sporovima uvek pojaljuju isti trikovi i smicalice, koje zato treba dobro proučiti. Ovo me je onda navelo na pomisao da pomenute formalne trikove i smicalice treba odvojiti od njihovog sadržaja, pa ih posmatrati kao čisto anatomski preparat. Stoga sam sakupljao sve majstorije koje se tako često koriste prilikom rasprava i svaku od njih jasno prikazao u njoj svojstvenom obliku, svaku objasnio preko primera, označio sopstvenim imenom, i konačno, dodao sredstva koja se za to koriste, odnsono napravio neku vrstu smotre ovih marfetluka. A odatle je iznikla jedna uobličena Eristička dijalektika.
…
Teza je uspostavljena, a treba da se opovrgne: za to postoje dva modusa i dva puta.

1. Modusi su sledeći: ad rem (argument stvari) i ad hominem (argument čoveka), ili ex concessis (argument ustupka).

Apsolutnu ili objektivnu istinu teze opovrgavamo samo na prvi način, i to tako što dokazujemo da se ona ne poklapa sa osobinama stvari o kojoj je reč. Primenom drugog načina mi opovrgavamo samo njenu relativnu istinu, i to tako što pokazujemo da pomenuta teza protivreči drugim tvrđenjima svog zastupnika, ili tako što pokazujemo da su njegovi argumenti u korist teze neodrživi; pritom objektivna istina same stvari ostaje neodređena. Primer ovoga jeste situacija kada u raspravi o filosofskim ili prirodno-naučnim stvarima protivnik (koji uz to mora biti Englez) sebi dozvoli da u prilog svog tvrđenja navodi biblijske argumente; onda mu se mi možemo suprotstaviti upravo sa istim takvim razlozima, mada su to puki argumenti ad hominem, koji u osnovi ništa ne rešavaju. To je kao kad nekome plaćamo nevažećim novcem koga smo prethodno od njega dobili. U nekim slučajevima ovaj se modus procedendi (način posutpanja) može uporediti sa situacijom u kojoj tužilac na sudu kao dokaz iznosi lažnu menicu, a optuženi je odbacuje, podnoseći lažnu potvrdu o njenoj isplati. A pozajmica bi ipak mogla da postoji. Ali, baš kao i ovo postupanje, i čista argumentatio ad hominem ima prednost kratkoće, budući da i u prvom i u drugom slučaju istinsko i temeljito razjašnjenje stvari može da bude izuzetno obimno i teško.

2. Što se tiče dva puta oni su direktni i indirektni. Prvi opovrgava tezu tako što napada njene razloge, a drugi tako što napada njene posledice. Prvi dokazuje da ona nije istinita, a drugi da ona ne može biti istinita. Sada ćemo ova dva puta bliže razmotriti.

A) Idući direktnim putem, dakle, napadajući razlog za tezu, pokazujemo da oni ili sami po sebi nisu istiniti, pa kažemo: nego majorem (poričem veliku premisu) ili nego minorem (poričem malu premisu); i jednim i drugim napadamo materiju zaključka, na kome se teza zasniva. Ili prihvatamo ove razloge, ali pokazujemo da teza ne sledi iz njih, pa kažemo: nego consequentiam, čime napadamo formu zaključka.

B) Idući indirektnim putem, dakle, napadajući tezu u njenim posledicama, da bismo iz njihove nistinitosti, a na osnovu zakona a falsitate rationati ad falsitatem rrationis valet consequentia (iz lažnosti konkluzije sledi lažnost razloga), izveli njenu neistinitost, možemo se poslužiti ili instancom ili apagogom.
a) Instanca, enstasis, čist je exemplum in cotrarium (suprotan primer): ona opovrgava tezu kroz ukazivanje na stvari ili odnose koje teza obuhvata, koji, dakle, iz nje treba da proizađu, ali što se očigledno ne dešava, stoga teza ne može biti istinita.
b) Apagogu sprovodimo tako što tezu privremeno prihvatamo kao istinitu, a onda sa njom povežemo neki opšteprihvaćen i neosporan stav, i to na taj način da i jedno i drugo predstavljaju premise zaključka, čija je konkluzija očigledno lažna — ili zato što je suprotna prirodi stvari uopšte, ili zato što je u protivrečnosti sa nekim priznatim svojstvom pomenute stvari, odnosno sa nekim drugim tvrđenjem pobornika teze koju napadamo: apagogoa, dakle, po svom modusu može biti kako ad hominem, tako i ad rem. Ako ona konkluzija protivreči sasvim izvesnim, čak a priori izvesnim istinama, odna smo protivnika doveli ad absurdum. U svakom slučaju, pošto je priključena premisa neosporno istinita, onda neistinitost konkluzije mora poticati od teze. Prema tome, ona ne može biti istinita. Svaki oblik opovrgavanja u raspravi svodi se na formalne procedure koje ovde izlažemo. Ove procedure u dijalektici znače ono što u mačevanju znače pravilni udarci kao što su terca, kvarta, itd. Međutim, majstorije i strategeme koje sam izložio treba uporediti sa doskočicama i ispadima i konačno sa ličnim ispadima koje univerzitetski majstori mačevanja čine. Kao uzorak i primer za strategeme koje sam sastavio neka ovde bude sledeće:

Sedma strategema: proširenje. Tvrđenje protivnika proširuje se izvan svoje prirodne granice, uzima se, dakle, u širem smislu nego što je on naumio, ili već izrekao, pa se onda u tom širem sislu opovrgava.

Primer: A tvrdi kako Englezi u dramskoj umetnosti nadmašaju sve druge narode. B koristi prividnu instantia in contrarium (suprotan primer), po kome su njihova dostignuća u muzici, pa dakle i u operi, kao svojevrsnoj drami, neznatna. Ovu smicalicu treba otklanjati tako što se prilikom njenog osporavanja izrečeno tvrđenje strogo ograničava na upotrebljene izraze, odnosno na njihov pravi smisao; drugim rečima, ono se svodi na što je moguće uže granice. Jer, što je neko tvrđenje opštije, to ga je lakše napasti.

Osma strategema: marifetluk sa doslednošću. Protivnikovom sudu dodajemo, često samo prećutno, drugi sud koji u prvom srodan po subjektu ili predikatu. Otuda iz ovde dve premise izvodimo netačnu, najčešće zlobnu konkluziju koju pripišemo protivnku. Primer: A hvali to što su Francuzi proterali Karla H. B odmah uzvraća: „Vi, dakle, hoćete da i mi proteramo svog kralja.” Sud koji B prećutno dodaju kao veliku premisu glasi: „Treba hvaliti sve one koji svoje kraljeve proteraju.” Ovo se može svesti na fallatia a dicto secundum quid ad dictum simpliciter (greška uzimanja u neograničenom smislu, ono što se tvrdi u ograničenom).

Deveta strategema: skretanje sa teme. Kada tokom rasprave primetimo da loše stojimo, i da će protivnik odneti pobedu, nastojimo da izbegnemo poraz koristeći mutatio controversiae (promenu spora), to jest, skrećemo raspravu na neki drugi predmet, na neku sporednu stvar; a u slučaju nužde, jednostavno skočimo na neku drugu temu. Onda to pokušavamo da pripišemo svom protivniku sa ciljem da potisnemo prvobitni predmet i ovo proglasimo temom raspravljanja; protivnik onda mora da se odrekne pobede, koja mu je bila na dohvat ruke, i da se okrene drugoj temi. Ako se i ovde, na našu nevolju, uskoro pojavi jak protivargument, mi onda što je moguće brže prelazimona nešto drugo. Ovo se za četvrt sata može ponovti bar 10 puta, pod uslovm da naš protivnik u međuvremenu ne izgubi strpljenje. Ova strateška odstupanja sa teme mogu se vrlo vešto izvoditi tako što se rasprava neprimetno i postepeno premešta na predmet srodan onom o kome se radi, po mogućnosti na nešto što mu je po prirodi slično, ali samo u drugom pogledu. Još je neprikladnije kada se pridržavamo samo subjekta teze, pa povedemo razgovor o njegovim drugim svojstvima koja nemaju nikakve veze sa oni o očemu se razgovara. Na primer, kada pričajući o budizmu Kineza pređemo na njihvou trgovinu čajem. Ako nam ovo ipak ne pođe za rukom, onda se hvatamo za neki izraz koji je protivnik slučajno upotrebio, da bismo povodom njega započeli novu raspravu i oslobodili se one prethodne koja nam nije išla od ruke. Ako se, na primer, protivnik ovako izrazio: „Baš u ovome leži misterija te stvari”, mi mu onda brzo upadamo u reč, i kažemo: „Da, ali ako govorite o misterijama i mistici, onda na mene ne možete računati, jer što se toga tiče…” I time smo dobili odrešene ruke. Ako nam se ipak ne pruži nijedna ovakva prilika, onda moramo još drskije postupiti i iznenada preći na neku sasvim drugu stvar, pa reći nešto poput: „Da, to ste i nedavno tvrdili…” Od svih smicalica kojima se služe nepošteni diskutanti, skretanje sa teme predstavlja gotovo instinktivno vrlo omiljeno i rašireno sredstvo kome pribegavamo skoro svaki put kad se nađemo u neprilici.

Ja sam prikupio i izložio oko četrdeset ovakvih strategema. Ali, sada mi se gade sva ova izvrdavanja koja se udružuje sa tvrdoglavošću, sujetom i nepoštenjem. Zato se ograničavam samo na izložene primere i upućujem na ranije navedene razloge zašto sa takvim ljudima ne treba ulaziti u raspravu. Svakako, možemo da uz pomoć argumenata pomognemo sabesedniku da se izrazi, ali čim u njegovim protivstavovima primetimo prisustvo tvrdoglavosti, treba da prekinemo raspravu sa njim. Jer, on će ubrzo početi nepošteno da diskutuje, a ono što je u teoriji sofizam – u praksi je smicalica. Strategeme koje se pritom koriste znatno su ništavnije od sofizama. Jer, u njima volja na sebe stavlja masku razuma sa ciljem da preuzme njegovu ulogu, što uvek deluje odbojno; a malo toga je u stanju da izazove takvu odbojnost kao čovek koji namerno nešto neće da razume. Onaj ko ne prihvata valjane razloge svog protivnika time pokazuje ili da ima slab razum, ili jaku volju, koja taj razum čini slabim. Zato sa takvim ljudima treba razgovarati samo ako nam to nalažu dužnost i profesija. Ipak, treba odati poštovanje pomenutim smicalicama, jer su u stanju da nas, mada raspolažemo valjanim argumentima, nateraju da prenaglimo i odustanemo od svog mišljenja. Mi, naime, osećamo snagu tog mišljenja, ali nam protivrazlozi ili nešto drugo što je u stanju da to mišljenje podupre ne padaju odmah na pamet. Ako u tom slučaju odmah napustimo svoju tezu, može nam se deseti da izneverimo istinu, pa da kasnije ustanovimo kako smo bili u pravu, ali smo zbog slabosti i nedostatka poverenja u sopstvenu stvar postali žrtva trenutnog utiska. Može se čak dogoditi da dokaz koji smo naveli u prilog svoje teze bude stvarno pogrešan, ali da postoji drugi koji dokazuje njenu ispravnost. Dešava se da čak i čestiti i istinoljubivi ljudi pod dejstvom ovog osećanja ne uzmaknu pod valjanim razlozima, već neko vreme pružaju otpor — iako zbog snage protivargumenata i sami sumnjaju u istinitost teze koju zastupaju. Po tome oni liče na vojskovođu koji je svestan slabosti svog položaja, ali ga ipak izvesno vreme brani, nadajući se da će doći do preokreta. Oni se, naime, nadaju da će im, dok se brane rđavim, na pamet pasti i dobri argumenti, odnosno da će uspeti da razobliče prividnu snagu protivnikovih razloga. Na taj način, mi smo gotovo prinuđeni da u raspravi budemo pomalo nepošteni, i da se ne borimo za istinu, već za održavanje sopstvenog stava. Utoliko se ovo može shvatiti kao posledica nizvesnosti istine i nesavršenosti ljudskog intelekta. Ipak, u istom trenutku dolazi do opasnosti da u tome odemo predaleko, da se predugo borimo za pogrešno ubeđenje, i da ispoljimo svu rđavost ljudske prirode, tako što ćemo per fas et nefas, dakle uz pomoć nepoštenih strategema, svim silama braniti svoju tezu. Neka odvde svakoga štiti njegov anđeo čuvar da se kasnije ne bi postideo. Pri svemu tome, jasna saznanja o sadržaju ispitivane stvari naovde na izgrađivanje samoga sebe u pogledu na tu stvar.

Artur Šopenhauer, Parerga i paralipomena, Dereta, Beograd, 2013.

Izvor: srodstvopoizboru.wordpress.com

Fotorafija: en.wikipedia.org