Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

У новије време, посебно у језику средстава јавног информисања изван Србије, владају шаренило и недоумице око употребе присвојних придева српски и србијански  у спојевима са именицом владаполицијаустав и сл. Неки новинари уз њих употребљавају атрибут српски, а неки – србијански. Шта је правилно? – поставља се питање. (А боље би било да га постављају новинари!)

На први поглед, изгледа да то и није неки проблем, али се показује да јесте, и то компликован проблем. („Заслуга” је то историје и политике.) О томе су, нарочито у последње време, писали најпознатији српски лингвисти Е. Фекете, М. Николић, И. Клајн, и (критички, испитивачки) М. Шипка, чији рад ће нам послужити да – у најкраћем, али целовито – укажемо на узроке проблема и могућности његовог превладавања.

Додајмо, није проблем само у придевима српски и србијански него и у именицама Срби и Србијанци.

У речницима српског језика (Матице српске и Једнотомном) значење придева српски је: који се односи на Србе и на Србију (земља, народ, језик и др.). Дакле, припадање народу чија већина живи у Србији, тј. Србима у целини (етничко значење) и припадање земљи у којој живи већина Срба (територијално значење).

У етничком значењу, кад означава припадност Србима у целини, придев српски не изазива неспоразуме: српски језик, српски народ, српска култура, српски обичаји, српска историја… Проблем настаје кад се придев српски употребљава у значењу припадања Србији (територијално значење), дакле, у везама речи: српска влада, српска полиција, српски устав… Овде долази до „судара” два значења придева српски – етничког и територијалног. Јер српска влада није влада свих Срба, нити у Србији, као држави, живе само Срби. Зато неки у овом значењу употребљавају придев србијански: србијански премијер, србијанска полиција…

Јесте једноставно, али то није решење проблема, јер и придев србијански има – као и српски – два значења: а) који се односи на Србију и б) који се односи на Србијанце. А ни Србијанци нису само грађани Србије него и Срби из Србије (насупрот Србима из БиХ, Црне Горе итд.). Да Србијанац значи (и) Србин из Србије, потврђује и песма „Јелек, антерија и опанци – по томе се знају Србијанци”, тј. Срби из Србије. (Ту ношњу не носе ни Шиптари ни Лале.) Према томе, србијанска влада, србијанска полиција и сл. може бити схваћено као влада и полиција Срба, а не других становника Србије. Као двозначан и неодређен, и придев србијански је у овим спојевима, дакле, неприхватљив.

Неприхватљивости придева србијански у овим везама речи, као и назива Србијанац, доприноси негативан емоционални однос Срба у Србији према тим речима. Сматрају их национално увредљивим, јер им се одузима национално име (Србинсрпски) и замењује територијалним, географским. (Из истог разлога ни Срби изван Србије не прихватају да буду, нпр., босански Срби, хрватски Срби и сл., већ Срби из Босне, Срби из Хрватске…)

Тако имамо два супротстављена мишљења – да све што се односи на Србију (као земљу, државу) треба означити придевом српски: српске реке, српске планине…, па тако и: српска влада, српска полиција… Употреба придева србијански у овим везама за њих је неприхватљива. Друго мишљење је да у свим тим случајевима треба употребљавати придев србијански, а никако српски, јер он има етничко значење, те би значило да те реке, планине, па и влада и полиција припадају свим Србима, нацији као целини.

Какав је, онда, одговор на питање из наслова?

Придев српски треба употребљавати уз појмове који се односе на Србе као нацију: српски народ, српски језик, српска култура… Није га добро употребљавати у значењу припадања држави Србији: српски премијер, српски устав, српска полиција… С циљем избегавања двозначности и неспоразума, у овим синтагмама уместо присвојног придева (било српски, било србијански) боље је употребљавати присвојни генитив – Србије: Влада Србије, председник Србије, Устав Србије, полиција Србије.

Придев србијански може се употребљавати када се односи на Србију у ужем смислу или на њен део (у прошлости и садашњости): србијанске вароши, србијански говори и сл. – у опозицији према, нпр., војвођанским варошима, војвођанским говорима… Овај придев се, додуше, може употребити и кад се односи на Србију у целини, нарочито у смислу разграничавања: србијанско-босанска или србијанско-црногорска граница, на пример.

Милорад Телебек, Како се каже