Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

О важности меса на средњовековној трпез српских великаша недвосмислено говори бескрајно занимљива епизода из Теодосијевог Житија Светог Саве у којој је описана Немањина (1168–1195) предаја власти Стефану Првовенчаном 1195. На пригодном, општенародном пиру који се одиграва пред црквом Светих апостола Петра и Павла у Расу, Немања се на занимљив начин опрашта од меса:

Приђите, другови и браћо, и чеда вазљубљена, приђите са мном, да се последњим пиром са вама развеселимо те да се растанем од трпезе с месом, јер ме оваква сјајна и многомесна трпеза неће више сакупити с вама, никада!

Izgon-trgovaca-iz-hrama-Decani-XIV-vek-1024x678

Иако овај необични опроштај од богате месне трпезе јасно сугерише да Немања не силази само с власти, већ се спрема да прими и монашки постриг, а монаси у средњем веку не конзумирају месо чак ни у дане мрса, бољем познаваоцу средњовековног схватања хране, њеног симболизма и ритуалних значења, неће промаћи да се Немања опроштајем од меса заправо опрашта од земаљске власти. Наиме, сходно одредницама у средњем веку тако популарне Галенове медицине, али и стриктном схватању и спровођењу прописа везаних за прехрану на основу природног квалитета, који пре свега подразумева припадност одређеном друштвеном слоју, добар владар је морао јести доста меса како би задржао своје владарске, витешке и друге квалитете који га дефинишу као супериорног лидера и војника. И то не било каквог меса, већ оног најквалитетнијег, припремљеног печењем или пржењем, јер само спој крви и ватре обезбеђују владарску и ратничку моћ. Кувана меса, изнутрице, мале птице, зечеви, прерађевине су за земљоделца и занатлију – владар и војници једу печење.

Taja-vecera-detalj-Bogorodica-Ljeviska-14.-vek

Тријада – месо, хлеб и вино је својеврсна синтеза античког медитеранског концепта хлеба и вина као максима цивилизованог човека, и западњачког конзумеризма меса као највећег извора мушког принципа, вирилитета и храбрости. Ова два схватања посебних квалитета хране задуго су била у опречном односу благодарећи доминантној позицији Римског, а затим и Византијског царства чија је елита поборник медитеранског начина исхране којим доминирају житарице, поврће, сиреви и вино. Међутим, исто онако како се Атила са својим Хунима попут отровне стреле „зарио” у најрањивију тачку римске цивилизације у опадању, тако се и варварска навика једења великих количина меса прелила са европског севера и запада, односно азијског истока, на јеловник једног света који је попут Августа, Диоклецијана и Цицерона безусловно веровао у племенита својства сочива, грашка и купуса.

Схватање о својствима хране, баш као и два различита прехрамбена обрасца, морала су се срести на балканској средокраћи, те подржана климом, вегетацијом и сталним покретом људи и робе, обликовати нарочиту гастрономску слику која синтетизује исток и запад, Римљане и варваре, те мноштво других утицаја протоком времена. Отуда балкански, а са њим и српски гастрономски атлас, неописиво подсећа на фантастични дневник неког пробирљивог гурмана који се често гостио за царским столовима, али није избегавао ни прост, али укусан оброк сељака и занатлија. Тај комплексни, шарен јеловник очигледно се саставља још од давнина.

Поред сочива, боба, дивљег грашка, купуса, црног и белог лука, зеља, роткве, репе, проса, јечма, овса, ражи, а у познијим периодима и пиринча и кукуруза који стижу на наш простор са турским освјањима средином 15. и почетком 16. века, становништво српских земаља у средњем веку конзумира месо, млеко и млечне производе, али и намирнице које на овдашње тргове и панађуре стижу из увоза. Извори нам јасно показују да се на столовима владара и угледнијих људи, високог црквеног клера и имућнијих трговаца, могли наћи и плодови мора и морска риба, смокве, бадеми, горке поморанџе, лимун, маслиново уље и скупоцена вина и зачини, као и злата вредан шећер.

Tajna-vecera-detalj-Bogorodica-Ljeviska-XIV-vek-1024x736Поједине фреске, попут Представе мора на Страшном суду у Грачаници или Крштења Христовог у Љевишкој, недвосмислено сугеришу да су Немањићкој Србији познате раже, лигње, јегуље и различите врсте риба и плодова мора. Већ од 12. века властела у Расу једе брескву, а тло српских земаља још од памтивека обилује најразличитијим врстама шумског воћа, гљива и дивљачи. Налази појединих отпадних јама недвосмислено доказују да у планинским регијама доминира јагњетина, али извори указују да је и свиња радо гајена животиња, а усољено и суво месо престижан српски извоз током средњег века.

Српском средњовековном производњом хране доминирају произвођачи сира и меда. Влашки или меровлашки сир справљен од козијег или овчијег млека је баш као и кисело млеко производ који страни трговци радо примају уместо новца у размени са локалним становништвом, а пчеларство практично прва професија у домаћој прехрамбеној производњи чији статус потврђују владарски укази и различити прописи.

Посебно скупоцене намирнице су били зачини, шећер и вино. Највећим делом су стизале из увоза, а да би у каснијим периодима, махом на владарским и манастирским имањима започела производња вина.

Храна се припремала печењем или кувањем. Ређе пржењем које ће као кулинарска техника задоминирати тек неупоредиво технички боље опремљеним кухињама новог века у урбаним средиштима.

Кад су у питању велике гозбе, нема сумње да се највећи део јела припремао на отвореном, а не у владарским кухињама о којима када је реч о српским земљама у средњем веку још знамо занемарљиво мало. Међутим, такозвана отворена ватришта која подразумевају већи број пећи, а откривена су унутар насеља у тврђави Рас код Новог Пазара и на подручју средњовековног Браничева, јасно указују на концепт организоване припреме веће количине хране за потребе читаве заједнице унутар неког средњовековног насеља.

Parabola-o-bogatasu-i-ubogom-Lazaru-detalj-Mansija-15.-vekХрана се кувала у лонцима и најчешће пекла у црепуљама. Поједине фреске, попут оне на којој је престављено Расејавање пепела светог у цркви Свете Тројице у Сопоћанима, наговештавају могућност постојања неке врсте металних роштиља за печење меса. Посуђе за припрему хране је у правилу од керамике, а сасвим изузетно се наилази на гвоздене или бронзане котлиће какав је онај пронађен у Расу. Веће коришћење калајисаног бронзаног посуђа почеће током 14. века када српске средњовековне земље ојачају економски.

Посуђе од глазиране и неглазиране керамике доминира и трпезом која се у нарочитим приликама застире и најфинијим ланеним столњацима и опасује занимљивом заједничком салветом какву видимо на фрескама попут оне која приказују Гозбу старозаветне Тројице у лику три анђела у Драгутиновој капели у Ђурђевим Ступовима у Расу. О дуговечности ових заједничких салвета или пешкира сведоче и наши први етнолози, који ће примере њихове употребе забележити почетком 20. века.

Staklena-kupa-Novo-brdo-14-vek-Narodni-muzej-u-Beogradu1Стаклене чаше и фине боце су права реткост чак и на богаташким трпезама пре средине 14. века. Тек јачањем српске властеле у 14. веку, односно формирањем моћних и богатих урбаних центара почетком 15. века какви су они у Београду, Новом Брду или Смедереву, на трпезама почиње да се појављује неупоредиво луксузније посуђе с посебним акцентом на скупоценим чашама за вино од племенитог метала. Највећим делом је овај луксузни мобилијар увожен из иностранства посредством окретних дубровачких трговаца или је наручиван, баш као и луксузна одећа, понајпре у венецијанским и радионицама других развијених италијанских градова-република. Сасвим изузетан пример представља такозвана чаша цара Душана за коју се претпоставља да је наручена у некој занатској радионици у Котору.

Viljuska-noz-i-tanjir-od-majolikeSopocani-Ras-13-vek-Muzej-Ras-Novi-Pazar-1024x742На врхунцу моћи крајем 14. и почетком 15. века луксузно трпезно посуђе на владарске столове деспотовине стиже из Немачке, Угарске и Италије. Углавном је реч о посуђу од стакла и метала, а сасвим изузетно од скупоцене, руком сликане мајолике.

Тамара Огњевић, из каталога изложбе Гозба

Извор: avantartmagazin.com

Поводом предстојећег Савиндана, који се обележава 27. јануара, Народна библиотека Србије изложила је Београдску крмчију, препис Законоправила Светог Саве насталог у 15. веку.

Рукописна књига је исписана српскословенским језиком, специфичним и ретким типом полууставног ћирилског писма, на хартији из 1455/65. године.

Књига је откупљена за Народну библиотеку 1943. године од Станислава Кракова, заједно са неколико вредних примерака издања старог српског штампарства.

Свети Сава је до краја друге деценије 13. века саставио Законоправило (Номоканон или Крмчија), зборник изабраних закона, којим је уредио црквени и световни живот код Срба. До данас је сачувано једанаест преписа српске редакције Законоправила, а Београдска крмчија је један од њих.

Препис Београдске крмчије биће изложен до 20. фебруара текуће године у специјалној комори која се налази у холу испред Централне читаонице националне библиотеке.

savindan

Извор: www.nb.rs

Свети Сава (Краљева црква): sr.wikipedia.org