Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Kampanja „Negujmo srpski jezik”, koju je pokrenuo Filološki fakultet u Beogradu s namerom da javnosti ukaže na česte jezičke greške i usmeri na pravilno izražavanje, izazvala je oprečne reakcije u stručnoj i naučnoj javnosti. Na nju se nadovezuje i objavljivanje tekstova naših najpoznatijih lingvista i lingvistkinja na temu „Sačuvajmo srpski jezik”, koje podržava Ministarstvo kulture i informisanja. U diskusiju o kampanji uključio se i lingvista dr Marko Simonović, istraživač na Institutu za jezik Univerziteta u Utrehtu i predavač na Departmanu za holandski istog univerziteta kao protivnik takvih intervencija.

Zašto je ova kampanja sporna? Zar nema nikakve koristi od nje?

– Kampanja bi se mogla zvati „Smanjimo svoj jezik”. Iz nje saznajemo da većina govornika našeg jezika ili nisu naši (te ga koriste bespravno) ili ga ne koriste dobro. Našeg jezika, ispostavlja se, gotovo i da nema: sve vrvi od grešaka, aljkavština, tuđica, latinica i drugih nepodopština. Kampanja ipak jeste korisna jer konačno imamo javno dostupan pregled tekstova normativističkih autoriteta. Sagovornici mi, naime, često ne veruju da srbijanski normativisti ozbiljno govore kako je „srpski jezik nadređen svim svojim varijantama” (misleći tu na hrvatski, bosanski i crnogorski), kako je „više nego jasno kakav je status srpskog jezika” na lektoratima gde je lektor etnički Hrvat ili kako je „van borbenih redova Srbin uvek bio meta napada i predmet ugnjetavanja”. Jasno je i da se tekstovi laika ni tonom ni sadržajem ne razlikuju od tekstova „profesionalnih” normativista. To je zato što se normiranjem uglavnom bave ljudi bez lingvističkog obrazovanja ili znanja o drugim jezicima, pa su i njihovi tekstovi zasnovani na laičkim zabludama o jeziku.

Možete li izdvojiti neke od tih zabluda?

– Dve su zablude u osnovi kampanje. Prva je da postoji nekakva sudbinska povezanost „dobrog” jezika i etničke pripadnosti. Po hiljaditi se put govori o tome šta s jezikom rade Srbi, Hrvati, Bošnjaci itd., a jedini koji tu bilo šta „rade” su malobrojne nacionalističke elite ubeđene da imaju mandat za upravljanje jezikom. Druga zabluda jeste da se jezik može „sačuvati” normom. U sociolingvistici nije poznat nijedan slučaj jezika koji je izumro jer govornici nisu slušali savete normativista, ali ima dobro opisanih slučajeva ugroženih jezika gde norma pokazuje tendenciju da „dokrajči jezik”. Današnji frizijski u Holandiji i bretonski u Francuskoj u svom standardnom obliku obiluju „očišćenim” formama, koje forsiraju i koriste samo normativisti, pa poslednji kompetentni govornici, svi već bilingvali, odustaju od javne upotrebe ugroženog jezika uvereni da bi ga govorili „nepravilno” i „kvarili”.

Da li se i naš jezik povlači zbog normativnih intervencija?

– Ne drastično, ali događa se da ga govornici izbegavaju u određenim kontekstima. Mnogi se kompetentni dvojezični govornici koji nisu pohađali školu na našem jeziku boje svoje „nepismenosti”, pa oklevaju da ga koriste u pisanoj komunikaciji. Govornici iz Slovenije i Makedonije često prelaze na engleski u strahu da će im se omaći „kruh” ili „hleb” u pogrešnom društvu ili da će promašiti padež i biti ismejani. Ima čak i obrazovanih govornika iz Srbije koji su digli ruke od glagola trebati. Na kraju, ko ozbiljno shvati preporuke Rajne Dragićević o borbi protiv „atačovanja”, „selfija” itd., o selfijima i atačovanju govoriće samo na engleskom sve dok srbisti za oko sto godina ne ponude „ispravne” ekvivalente.

Doktorirali ste na tuđicama. Šta mislite o engleskim rečima poput selfija, atačovanja, lajkovanja…?

– To su naše reči. Engleski nema reč selfi, muškog roda, s kratkosilaznim akcentom i množinom selfiji. Naš je jezik u kontaktu sa engleskim razvio obrasce kojima govornici na osnovu engleskih korenova bez ikakvog napora grade naše reči. To je znanje koje naš jezik čini vitalnim, a ne ugroženim.

selfie-nasa-rec

Kako vam se čini svojko kao ideja za zamenu reči selfi? Koja je svrha takvih intervencija?

– Treba praviti razliku između jezične kreativnosti (npr. nastanka reči svojko) i proterivanja tuđica (nametanja svojka da bi se iskorenio selfi). Iluzija je da ne mogu mirno i trajno jedna pored druge postojati pozajmljenica i kovanica, tisuća i hiljada, ćirilica i latinica itd. Svojko neće zaživeti jer se uvodi negativnom ideologijom, ali i zato što je kao reč slabo upotrebljiv: podseća na stojko, ne može se staviti u množinu, i ima akuzativ jednine kao da označava nešto živo (npr. Vidim svojka). Mnogo bi veće šanse imala ženska verzija: svojka.

Kako vidite budućnost našeg jezika?

– Elite koje pokreću ovakve kampanje same sebe diskredituju rigidnim normativizmom i nacionalizmom, pa očekujem da će se sve ozbiljnije postavljati pitanje njihovog legitimiteta i korisnosti. No bojim se da će do statusnih promena dolaziti isključivo pod vanjskim diktatom. Evropske birokrate neće prihvatiti finansiranje prevođenja na četiri verzije istog jezika, pa ćemo verovatno pod pritiskom i preko noći uvoditi vlastiti jezik i vlastitu latinicu.

Kako gledate na rodno osetljivu upotrebu jezika i pravljenje ženskih ekvivalenata za nekada tipično muška zanimanja (lovkinja, noćna čuvarka itd.)?

– I tu ima mnogo netolerancije zbog iluzije da je najbolje da svi govorimo isto, te da je svaka razlika problem. Reči kao što je lovkinja se razumeju, pa nema smisla negodovati ako ih neko upotrebi, baš kao što nema smisla takve reči nametati sagovorniku. Ovde, kao i u svim ostalim domenima o kojima smo govorili, važi jednostavno pravilo: jezik služi sporazumevanju. Ako vi kažete ili napišete nešto što ja savršeno razumem, a ja vas osudim samo zato što ne odobravam lingvistička sredstva koja ste upotrebili, onda problem s jezikom imam ja, a ne vi, pa sve da iza moje osude stanu sve kampanje, kompanije i najstarije novine na svetu.

Izvor: www.danas.rs

Odnosi Srbi i Hrvata puni su paradoksa. Jedan od njih jeste i taj da su kajkavski Hrvati 30-ih godina XIX veka za svoj književni jezik uzeli štokavski, tj. srpski jezik, i da otada imaju sklonost da ga čiste od tuđica, dok sami Srbi tu sklonost nemaju.

1. Hrvatski purizam

Neposredna posledica jezičke reforme Vuka Karadžića jeste ta da su iz srpskog književnog jezika izbačeni mnogi slavenizmi i rusizmi, a ubačeni mnogi turcizmi. Ali rupa koja je ostala nakon izbacivanja slavenizam i rusizama bila je tolika da su je postvukovci morali nadomestiti internacionalizmima. Hrvati nikada nisu prošli tu traumu, pa su negativne posledice Vukove jezičke reforme izbegli.

Vuk_Karadzic

Hrvati imaju sklonost da izbegavaju turcizme. Oni npr. ne kažu „ćebe” poput Srba, nego „deka”. Pretpostavljajući germanizam u odnosu na turcizam, oni jasno pokazuju kom civilizacijskom krugu žele da pripadaju.

Hrvati izbegavaju i direktne grecizme. Stoga je razumljivo što ne kažu „hiljadu” nego „tisuću”. Srbi se ne ustručavaju od ovog grecizma, iako bi i oni mogli sa isto toliko prava da koriste slovensku reč „tisuću”.

Hrvati izbegavaju i internacionalizme. Na prvi pogled to izgleda čudno, jer su internacionalizmi često latinizmi, a Hrvati su rimokatolici. No, neotpornost Srba na internacionalizme posledica je mnogo činilaca, a prvenstveno Vukove reforme.

Tako će Srbi bez ustezanja koristiti internacionalizme, a Hrvati slavenizme. Evo nekoliko primera: avion (zrakoplov), advokat (odvjetnik), apostrof (izostavnik), apoteka (ljekarna), artiljerija (topništvo), biblioteka (knjižnica), veš mašina (perilica rublja), vokal (samoglasnik), geografija (zemljopis), golman (vratar), digitron (računar), direktor (ravnatelj), disciplina (stega), edukacija (odgoj), ekonomija (gospodarstvo), eksperiment (pokus), efekat (učinak), efikasnost (učinkovitost), ofsajd (zaleđe), instrukcija (naputak), istorija (povijest), kasarna (vojarna), kompjuter (računalo), kompozitor (skladatelj), kompozicija (skladba), konsonant (suglasnik), korner (kut), leksikon (rječnik), lingvistika (jezikoslovlje), manastir (samostan), materija (tvar), mašina (stroj), milenijum (tusućljeće), monah (redovnik), moral (ćudoređe), muzika (glazba), odvijač (šrafciger), opozicija (oporba), oficir (časnik), paradajz (rajčica), parlament (sabor), pasoš (putovnica), penzioner (umirovljenik), penzija (mirovina), peron (kolodvor), pijaca (tržnica), policajac (redarstvenik), portparol (glasnogovornik), propaganda (promidžba), protest (prosvjed), regija (županija), sekretar (tajnik), seksualnost (spolnost), sekta (sljedba), selektor (izbornik), terminologija (nazivlje), hiljadu (tisuću), univerzitet (sveučilište), fabrika (tvornica), faktor (čimbenik), filozofija (mudroslovlje), firma (tvrtka), fiskultura (tjelovežba), frižider (hladnjak), front (bojište), familija (obitelj), fudbal (nogomet), funkcioner (dužnosnik), škola (učilište) itd.

Svi gorenavedni primeri (a ima ih još) ukazuju na to da se Srbi ne libe internacionalizama, a Hrvati ih po pravilu zamenjuju slavenizmima. Jednostavno rečeno, Hrvati su puristi, a Srbi to nisu.

Najočitiji primer hrvatskog purizma predstavljaju nazivi meseca. Dok Srbi koriste internacionalizme (januar…), Hrvati koriste slavenizme (siječanj…). Hrvatski lingvisti svojom sklonošću ka purizmu – koju sprovode često doslovnim prevođenjem stranih reči (kalkiranjem) – faktički rade na čišćenju srpskog jezika.

2. Srpski internacionalisti i hrvatski puristi

Svaki hrvatski intelektualac koji iole drži do sebe imaće purističke sklonosti. Navedimo nekoliko primera.

Srpski leksikograf Milan Vujaklija delovao u vremenu kada je upotreba stranih reči kod Srba postala normalna pojava. Stoga je on bez ustezanja svoju knjigu nazvao: „Leksikon stranih reči i izraza” (mnogo izdanja). Sa druge strane, hrvatski leksikograf Bratoljub Klaić postupio je puristički; naslovio je knjigu iste tematike: „Rječnik stranih riječi” (mnogo izdanja). Ko tu više čuva srpski jezik? Srbi ili Hrvati? Ovde se ne radi o pojedinčnom slučaju; radi se o opštoj pojavi.

Hrvatski istoričar i nacionalista Franjo Tuđman jednu svoju knjigu naslovio je puristički: „Bespuća povijesne zbiljnosti” (1989). Kladim se da bi jedan srpski intelektualac knjigu sličnog sadržaja naslovio: „Dezorijentisanost istorijske realnosti”. Kako bi to zvučalo intelektualno i srpski!

tudjman

Hrvatski katolički sveštenik i pedagog Živan Bezić našao se pobuđenim da u knjizi „Razvojni put mladih” (1989) održi malo etimološko predavanje: „U našoj književnosti i novinarstvu, pa čak i stručnom tisku, često se može naići na riječ ’pubertetlija’ kao naziv za momčića, djevojku u razdolju od 12. do 16. godine. Odmah moram reći da je taj izraz sasvim tuđ hrvatskom uhu i duhu našeg jezika. To je neukusan hibrid, jezički bastard, leksička nakaza. Skalupljen je od dvije nespojive tuđice: latinskog korijena ’pubertet’ i turskog nastavka ’lija’ Užasno ružno zvuči poput svojih rođaka: fakultetlija, filmadžija, kamiondžija, sudija i sl. Stoga mu ne smijemo dozvoliti pristup u naš jezik” (str. 136). Bezićevo razmišljanje odlično ilustruje opštu sklonost hrvatskih intelektualaca ka purizmu.

Nažalost srpski pisci obično ne čuju ono što im govore hrvatske kolege. Srpska spisateljica i pedagoškinja Dragana Kožović „Pubertet ne mora da stvori haos u kući” (1999) bez ustezanja upotrebljava upravo taj „jezički bastard” (str. 42, 76). Hrvati su – paradoksalno – najrevnosniji čistači srpskog jezika od tuđica!

3. Župnici i parosi, županije i regije

Stefan Nemanja, otac Svetog Save, nosio je titulu velikog župana. Dakle, on je bio gospodar velike župe ili županije. A kako Hrvati danas nazivaju oblasti delovanja sveštenika? Župama! Mi Srbi ih nazivamo parohijama, što je grecizam.

A kako Hrvati nazivaju delove svoje države? Županijama! Kada mi pomišljamo na administrativnu podelu države, govorimo o regionalizaciji – podeli na regione, što je internacionalizam.

I ko onda više sledi ćirilometodijevsku i svetosimeunovsku tradiciju? Mi ili Hrvati?

4. Srpsko ismevanje hrvatskog purizma

Srpski lingvisti ne samo da nisu skloni purizmu, nego su i spremni da hrvatske purističke sklonosti ismevaju. Tako npr. srpski publicista Slobodan Jarčević našao se pobuđenim da u knjizi „Hrvatska jezička bespuća” (2007) ismeva „hrvatski” jezik. Po njegovom mišljenju, „hrvatski” jezik je izveštačen i neprirodan. Njegov pokušaj da „hrvatski” jezik izvrgne ruglu verovatno ima vanjezičke motive. Bez obzira na to koliko je njegov pokušaj uspešan ili ne, tek ostaje utisak da Srba previđaju činjenicu da kod Hrvata postoji mnogo veća svest o značaju čuvanja čistote jezika.

O sklonosti Srba da nipodaštavaju purističke sklonosti kod Hrvata svedoči i njihov običaj da na račun hrvatskog purizma pričaju viceve. „Kako Hrvati kažu kravata? – Oklovratni dopupak!” „Kako Hrvati kažu petao?” – „Zoroklik!” „Kako Hrvati kažu kokoška? – Zrnozob?” Kako Hrvati kažu oluk? – Okolokućno vodopišalo!” Sklonost Srba ka ovoj vrsti ismevanja svedoči o njihovoj sklonosti ka antipurizmu – pomanjkanju svesti o potrebi čuvanja jezika od tuđica. Zapravo, srpski humor te vrste neće nauditi Hrvatima. Oni nemaju sklonost da domaće reči (kravata, petao, kokoška, oluk) zamenjuju drugim, rogobatnijim, već samo strane reči domaćim. Srbi imaju sklonost da tu razliku ne uviđaju.

Hrvati svoj purizam doživljavaju kao jezičko pročišćavanje i oplemenjivanje, a Srbi kao izvitoperavanje i unakarađivanje. Zapravo, hrvatski purizam nije samo lingvistički fenomen, nego i politički. On je, dakle, sociolingvistički.

5. „Razlikovni rječnici”

Hrvatska kulturna javnost opsednuta je purizmom. Neke „krugovalne postaje” čak imaju emisije u kojima eminentni lingvisti slušaocima daju purističke savete: ukazuju koje su reči „hrvatske”, a koje tuđice. Naravno, posebna opsesija su im „srbizmi”.

Da bi pučanstvu pomogli da rulikuje „dva” jezika, hrvatski jezikoslovci su se pobrinuli pa stvorili „razlikovne rječnike”. Ti rečnici – tobože – ukazuju na razlike između srpskog i hrvatskog jezika. Zapravo, sve što oni pokazuju jesu relativne frekvencijske razlike u upotrebi određenih reči. Oni više dokazuju da je štokavski jezik jedan, mada u standardu ne i jedinstven, nego što to opovrgavaju.

Zapravo, „razlikovni rječnici”, kao i puristička prosvećivanja javnosti, značajniji su kao sociološki nego kao lingvistički fenomeni. Oni ukazuju na jaku nacionalističku svest kod Hrvata.

Rjecnik-hrvatskoga-jezika

6. Purizam i nacionalizam

Sklonost Hrvata ka purizmu indikacija je njihovog snažnog nacionalizma. Sklonost Srba ka antipurizmu indikacija je njihovog snažnog antinacionalizma. Purizam nije samo indikator nacionalizma, već i njegov generator. Opsesivno izbegavanje stranih reči generiše nacionalistički mentalitet.

Činjenica da su purizam i nacionalizam povezani odavno je poznata sociolingvistima. Na nju je skrenula pažnju i Snježana Kordić u knjizi „Jezik i nacionalizam” (2010). Budući da je Snježana Kordić antinacionalista, ona s negodovanjem piše o hrvatskom purizmu. No, žestoke kritike koje je dobila s hrvatske strane, ukazuju na to da se Hrvati neće odreći ni nacionalizma ni purizma. U suštini, hrvatski purizam je forma antisrpstva, a antisrpstvo je temeljna odrednica hrvatskog nacionalizma. Stoga je hrvatski purizam neiskorenjiv. Dokle god bude hrvatskog nacionalizm biće i hrvatskog purizma.

snjezana-kordic

7. Zaključak

Čisteći nominalno hrvatski, a faktički srpski jezik od tuđica, Hrvati rade na izgradnji svoje nacionalne svesti. Najveći paradoks srpsko-hrvatskih odnosa jeste taj što je hrvatski purizam forma lingvističkog prosrpstva, a političkog antisrpstva.

A šta je sa nama Srbima? Imamo li mi jezičku politiku? Kakvu ulogu jeziku pridajemo u izgradnji našeg nacionalnog identiteta? Zašto dopuštamo da nam se gase lektorati po svetu? Nacionalni identitet nije nešto što je jednom za svagda dato. Nacionalni identitet je nešto što treba stalno negovati. A jezička kultura je primarni način tog negovanja. Pa, kakvo je stanje kod nas?

Izvor: srbin.info

Fotografije: sr.wikipedia.org, bib.irb.hr, www.vecernji.hr.