Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Доживљај љубави у делима Боре Станковића, без обзира на то да ли је реч о истинској љубави или само о јакој страсти, или и о једном и о другом, увек је пунокрвно истинит. Жена и љубав према жени (односно љубав мушкарца и жене) несумњиво заузимају једно од централних места у стваралаштву овог писца. Било да је посреди социјално-економска драма једног друштва, породични удес или трагична судбина појединца, шта год да је повод или последица одређене радње, у први план увек избија љубавна прича, по правилу – несрећна.

У Станковићевом Врању, каже Дучић, као да се никад не спава, него се љуби и плаче дан и ноћ, као некад у трубадурској Прованси. Чини се да је љубав свемогућа, да може срушити сваку, и највећу препреку пред собом. Ако не љубав, онда жена свакако најснажније „помера” човека. Борини јунаци се, иако ретко делају да би оно што желе и остварили, поводе за драмом и чежњом заљубљеног срца, због које се чини да је све изгубљено, да пропада свет.

borba-erosa-i-etosa

Аналазирајући снагу утицаја љубави и жене на личност и стваралаштво Боре Станковића, Јован Дучић пише: „Ја сам добро познавао Борисава Станковића. Дубоко моралан лично и крајње уздржљив, Станковић, мој пријатељ, говорио ми је некад и у обичним младићским разговорима тако језиво и уплашено о жени, као што се говори само о земљотресима и о поморима.”

Испратимо ли од почетка до самог краја све, па чак и епизодне љубавне приче описане у делима Боре Станковића, увидећемо да се ниједна не остварује до краја. Зашто је то тако?

У психологији читавог света који је Станковић у својом приповеткама, романима и драмама оживео преовлађује, пре свега, страственост. Од страсти нико није заштићен, напротив. Чак и „божји људи” од ње страдају. Уколико је личност психолошки комплекснија, утолико више је страст у њој десруктивнија. До потпуне реализације љубави не долази, и поред снажних емоција, јер се жељена љубав не тражи довољно упорно и предано; јунацима недостају снага и воља да се са препрекама изборе, па сваки унутрашњи импулс на крају бива стављен у други план. Унутрашње забране, проузроковане спољашњим, деинтензивирају и лагано уништавају страст и жељу за реализацијом љубави. Потенцијални љубавници и срећници се за тили час , препуштени једном једином избору, јер би сваки други представљао неопростиви бунт, претварају у истрошене, празне, изгубљене и у сваком погледу унесрћене особе.

Јеротићев текст, „Еротско у делу Боре Станковића” на врло занимљив начин покушава да да одговор на питање зашто се Борине љубави (оне из приватног живота, као и оне представљене у његовим делима) никада не остварују. Наиме, претпоставка да је лик мајке, снажног, али кратког деловања, морао бити јако утиснут у пишчевом сећању, остављајући у једном делу његове Аниме идеализован лик жене уопште, изгледа сасвим основана. Са друге стране, супротну половину пишчеве Аниме представљала је баба Злата, енергична, амбициозна, самоуверена и отресита жена, која је Бору однеговала услед раног губитка родитеља. Свакако, није било нимало једноставно помирити и ускладити у себи ова два супротна лика Аниме. Недостатак снажних мушких ликова у Борином детињству и преовладавање доминантних женских фигура утицало је неопозиво, како на Борину личну слабост у сукобу са животом у Врању, а потом и у Београду, тако и на деловање његових књижевних ликова.

Снови о љубави, често присутни као пратећи део многих љубавних прича овог писца, могу се посматрати као нека врста компензације за разна лишавања, почевши од оних у раном детињству (губитак родитеља), до оних у већ зрелом добу (незадовољство и неиспуњеност у љубави, сукоби са околином). Владета Јеротић примећује: „А шта тек треба рећи као психолог о Бориној жени коју је упознао, према Синиши Пауновићу, на маскенбалу, маскирану у морнарско одело! Кад се оженио њоме било му је двадесет седам, њој трудесет година. И сада не знам зашто се њоме ожених. Знам да је никад не видех радосну, насмејану. Увек са стиснутим уснама, косим погледом и тихим дисањем (из Станковићевог писма које се чува у Народној библиотеци у Београду)”.

По Јеротићевом мишљењу, Борино писање, на неки начин, представља вид сублимације ероса. Сваки успели лик у његовом стварању лична је сублимација силне унутрашње чежње и трагике неизбежног промашаја у љубави. Поводом Нечисте крви Јеротић се пита: „Зар свекар Марко у Нечистој крви, који огромном снагом савлађује исто тако огромну страст према Софки, али онда себе уништава, као у грчким трагедијама, није сам писац који надвладава неиспуњен ерос, али и онда не може да избегне уништавање себе, иако постепено? Зато се морамо упитати није ли у Марку – Бори било неког вишка страсти, годинама нагомилаване, а неиживљене страсти, која због тога није више могла остати само еротска, већ је постала и агресивна страст, опасна за друге (Софку), отуд и самокажњавање да се не би неко други уништио!”.

У животима Бориних личности страст се снажно испољава у многобројним облицима, почевши од оног здравог и очекиваног захтева човечје крви и меса, преко морбидних прохтева у инцесту, свекра према снаји, па и оца према ћерки. Тако се, услед сукоба онога што јесте и онога што „би требало”, води непресушна унутрашња борба између виших чистијих побуда и најгрубљих чулних побуда. Међутим, страст никада не тријумфује; њој се увек на путу препречују огромне и фаталне препреке, које је на крају угуше. Тако је читаво књижевно дело Боре Станковића једна очајна песма незадовољене страсти, отпевана од стране посебно женских, али и мушких ликова.

Прича о прошлости, сневање о њој, жал за младост, као и друге теме сличног усмерења, нису само услови психолошких и емотивних прочишћења у животима неостварених личности Станковићеве прозе већ и нова могућност књижевне форме. Наиме, прошлост као конрапунктна тема и вредност омогућавала је Борисаву Станковићу да своје јунаке ставља у потпуно нове и неочекиване егзистенцијалне ситуације. Исповедајући прошлост, Бора Станковић је остао савремен.

„Нико у српској књижевности пре Борисава Станковића није испољио стваралачку спремност да иде до краја у развијању табу-мотива сексуалности. Први је он прозрео и презрео патријархални стид пред Еросом. Први јужњак у српској књижевности унео је у њу, стидљиву и патријархално зазорљиву, оно што се анегдотски верује за јужњачко порекло – јаку крв, плотску веру, еротски набој, страсну потребу за слободом и радошћу сексуалности. Али је унео у њу и јужњачки топлу сету што то непоновљиво еротско богатство мора у ништа да отиде пред цензурама споља и изнутра. Сву своју уметност Бора Станковић је посветио људској жудњи за љубављу и слободом. Надахнут тим идеалима, он је наш савременик, а то ће остати и будућим нараштајима.”

Увела ружа Боре Станковића>>

Аутор: Даница Петровић

Доживљај љубави у делу Боре Станковића, без обзира да ли се ради о јаким емоцијама или само о јакој страсти, увек је потпуно истинит. Жена и љубав према жени (односно, љубав мушкарца и жене) заузимају једно од ценралних места у стваралаштву овог писца. Било да је у питању социјално-економска драма једног друштва, породични удес или трагични живот појединца, увек је у првом плану љубавна прича која је, по правилу, несрећна.

Док је био ђак врањске гимназије, Бора Станковић је заволео девојку из свог суседства, Пасу Зографову. Међутим, младалачка љубав била је прекинута његовим одласком на даље школовање у Ниш, а потом и у Београд. Ова љубав је постала Борино трајно осећање које је присутно у многим његовим приповеткама са мотивом неостварене љубави.

uvela-ruza-bora-stankovic

Имена главних ликова измењена су у односу на оне из стварности: наратор приче, односно главни јунак приповетке, постао је Коста, а Паса је добила име Стана. Такође, пишчева баба Злата послужила је као прототип за изградњу лика Костине бабе, са којом јунак успоставља врло сличан однос ономе који је Бора Станковић имао са својом баба Златом. Костина старамајка задржала је многе од кључних психолошких карактеристика које је имала и баба Злата, што ће се показати као веома битно за даље разрешавање радње и главног односа међу ликовима у њој. Поред поменутих, појављује се још Станина мајка Марија и момак за кога на крају удају Марију – Никола, као и неколико старијих жена, које чувају болесну Костину бабу.

Унутрашње емотивне, психичке и моралне карактеристике књижевних јунака основни су предмет пошчевог психолошког посматрања. Емотивни односи између Косте и Стане нису у првом плану приповедања. У првом плану јесте потрага за узроцима неостваривања њихове љубави и самооптуживање због тога.

Сама фабула приповетке врло је једноставана и неразвијена. Главни јунак и његова баба, коју назива старамајком, живе у суседству и пријатељству са девојком Станом и њеном мајком Маријом. Костина старамајка једини смисао свог живота види управо у свом унуку. Она се нада да ће он повратити изгубљену породичну моћ и славу његових предака. У међувремену, између Косте и Стане развија се искрена младалачка љубав. Ипак, од самог почетка Коста зна да би њихова љубав представљала велику препреку његовом школовању, а самим тим и истакнутом месту у друштву. Костино потискивање љубавних осећања мотивисано је тиме што је он потпуно свестан свог високог порекла, али и мајчиним огромним поуздањем у његову будућност и успех. Под притиском великих очекивања старамајке, Коста се плаши и растурања старог породичног угледа. Међутим, како је време пролазило, Коста је схватао да је тиме што није остварио љубав са Станом, заувек изгубио нашто најчистије што је у животу имао.

Из таквог једног емотивног и психолошког угла, он започиње да се тужно присећа прошлости, схватајући да је неостварена лична срећа једини прави човеков удес у свету. Присећање на сан који се непрестано јавља („Опет сам те сневао! Како жалим што сан оде те и ти с њиме! Како бих волео да то не беше само сан, сан и ништа више.”) и враћање прошлости кроз сан представљају пишчево средство којим упоређује прошлост и садашњост. Наиме, главни јунак није умео у правом тренутку, онда када још није било касно, да процени вредност и лепоту онога што је имао – љубав према Стани. То је и условило његову, али и њену несрећну садашњост.

Док на њега делује морални принцип, Коста осуђује своје поступке, говори сам себи како је оно што ради нечасно, неисправно и за осуду; међутим, кад превагне емотивни принцип, он му се у потпуности препушта. Знао је да неће наћи вернију љубав од њене. Међутим, старамајка која га непрестано подсећа на његове претке и њихову славу, стално му је пред очима. Она, као припадница патријархалне друштвене средине, по сваку цену, не бирајући средства, жели да поврати стари породични углед. Својим причама о некадашњем сјају и богатству њихове породице она опомиње Косту да је његова љубав према Стани немогућа.

Ипак, морални принцип није једини разлог за неостварену љубав у овој Бориној приповеци. Велику препреку испољавању љубави према девојци Стани представља и нова, и њему још увек непозната урбана култура, чије прве недостатке, али и вредности он тек упознаје. Управо та разапетост између старог и новог постаје један од главних узрочника несреће главног јунака Увеле руже. Коста се приклања бабиној жељи да поврати некадашњу породичну моћ, али истовремено сам себи доказује да је могуће да се побегне од осећања. Ново осећање живота и потреба за слободом модерног човека као да је наговештено овим чином Бориног јунака. Међутим, овакав његов поступак само на први поглед делује као модеран и могућ, али се на крају показује као потпуно неостварив, јер је очигледно колико главни јунак пати.

Са друге стране, Стана у почетку не види никакве класне разлике које би биле препрека њиховој љубави, па наивно сања о заједничкој срећи. Она мисли да је једини разлог што њих двоје још увек нису венчани Костина незавршена школа. Међутим, временом јој постаје јасно да њене младалачке наде уопште нису реалне. Када у последњој сцени Увеле руже Коста долази да још једном види своју бабу на самрти, Стана је већ сасвим „увела”.

„На теби беше поцепан минтан и једно велико парче откинуто од лакта висаше ти; кроз шамију провириваше твоја коса, занемарена. Била си у прљавој кошуљи, искрпљеним шалварама, из којих вираху твоја, од силна рада развијена, пљосната стопала с испуцалим прстима.” Она је сада потпуно помирена са трагичном судбином која ју је снашла. Њен однос према свету одређен је патријархалним погледом на живот, а њена трагедија је трагедија личности која се жртвује у име колектива.

Газда Маркова нечиста крв >>

15 анегдота које нисте знали о Бори Станковићу>>

Аутор: Душица Чукић