Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Doživljaj ljubavi u delima Bore Stankovića, bez obzira na to da li je reč o istinskoj ljubavi ili samo o jakoj strasti, ili i o jednom i o drugom, uvek je punokrvno istinit. Žena i ljubav prema ženi (odnosno ljubav muškarca i žene) nesumnjivo zauzimaju jedno od centralnih mesta u stvaralaštvu ovog pisca. Bilo da je posredi socijalno-ekonomska drama jednog društva, porodični udes ili tragična sudbina pojedinca, šta god da je povod ili posledica određene radnje, u prvi plan uvek izbija ljubavna priča, po pravilu – nesrećna.

U Stankovićevom Vranju, kaže Dučić, kao da se nikad ne spava, nego se ljubi i plače dan i noć, kao nekad u trubadurskoj Provansi. Čini se da je ljubav svemoguća, da može srušiti svaku, i najveću prepreku pred sobom. Ako ne ljubav, onda žena svakako najsnažnije „pomera” čoveka. Borini junaci se, iako retko delaju da bi ono što žele i ostvarili, povode za dramom i čežnjom zaljubljenog srca, zbog koje se čini da je sve izgubljeno, da propada svet.

borba-erosa-i-etosa

Analazirajući snagu uticaja ljubavi i žene na ličnost i stvaralaštvo Bore Stankovića, Jovan Dučić piše: „Ja sam dobro poznavao Borisava Stankovića. Duboko moralan lično i krajnje uzdržljiv, Stanković, moj prijatelj, govorio mi je nekad i u običnim mladićskim razgovorima tako jezivo i uplašeno o ženi, kao što se govori samo o zemljotresima i o pomorima.”

Ispratimo li od početka do samog kraja sve, pa čak i epizodne ljubavne priče opisane u delima Bore Stankovića, uvidećemo da se nijedna ne ostvaruje do kraja. Zašto je to tako?

U psihologiji čitavog sveta koji je Stanković u svojom pripovetkama, romanima i dramama oživeo preovlađuje, pre svega, strastvenost. Od strasti niko nije zaštićen, naprotiv. Čak i „božji ljudi” od nje stradaju. Ukoliko je ličnost psihološki kompleksnija, utoliko više je strast u njoj desruktivnija. Do potpune realizacije ljubavi ne dolazi, i pored snažnih emocija, jer se željena ljubav ne traži dovoljno uporno i predano; junacima nedostaju snaga i volja da se sa preprekama izbore, pa svaki unutrašnji impuls na kraju biva stavljen u drugi plan. Unutrašnje zabrane, prouzrokovane spoljašnjim, deintenziviraju i lagano uništavaju strast i želju za realizacijom ljubavi. Potencijalni ljubavnici i srećnici se za tili čas , prepušteni jednom jedinom izboru, jer bi svaki drugi predstavljao neoprostivi bunt, pretvaraju u istrošene, prazne, izgubljene i u svakom pogledu unesrćene osobe.

Jerotićev tekst, „Erotsko u delu Bore Stankovića” na vrlo zanimljiv način pokušava da da odgovor na pitanje zašto se Borine ljubavi (one iz privatnog života, kao i one predstavljene u njegovim delima) nikada ne ostvaruju. Naime, pretpostavka da je lik majke, snažnog, ali kratkog delovanja, morao biti jako utisnut u piščevom sećanju, ostavljajući u jednom delu njegove Anime idealizovan lik žene uopšte, izgleda sasvim osnovana. Sa druge strane, suprotnu polovinu piščeve Anime predstavljala je baba Zlata, energična, ambiciozna, samouverena i otresita žena, koja je Boru odnegovala usled ranog gubitka roditelja. Svakako, nije bilo nimalo jednostavno pomiriti i uskladiti u sebi ova dva suprotna lika Anime. Nedostatak snažnih muških likova u Borinom detinjstvu i preovladavanje dominantnih ženskih figura uticalo je neopozivo, kako na Borinu ličnu slabost u sukobu sa životom u Vranju, a potom i u Beogradu, tako i na delovanje njegovih književnih likova.

Snovi o ljubavi, često prisutni kao prateći deo mnogih ljubavnih priča ovog pisca, mogu se posmatrati kao neka vrsta kompenzacije za razna lišavanja, počevši od onih u ranom detinjstvu (gubitak roditelja), do onih u već zrelom dobu (nezadovoljstvo i neispunjenost u ljubavi, sukobi sa okolinom). Vladeta Jerotić primećuje: „A šta tek treba reći kao psiholog o Borinoj ženi koju je upoznao, prema Siniši Paunoviću, na maskenbalu, maskiranu u mornarsko odelo! Kad se oženio njome bilo mu je dvadeset sedam, njoj trudeset godina. I sada ne znam zašto se njome oženih. Znam da je nikad ne videh radosnu, nasmejanu. Uvek sa stisnutim usnama, kosim pogledom i tihim disanjem (iz Stankovićevog pisma koje se čuva u Narodnoj biblioteci u Beogradu)”.

Po Jerotićevom mišljenju, Borino pisanje, na neki način, predstavlja vid sublimacije erosa. Svaki uspeli lik u njegovom stvaranju lična je sublimacija silne unutrašnje čežnje i tragike neizbežnog promašaja u ljubavi. Povodom Nečiste krvi Jerotić se pita: „Zar svekar Marko u Nečistoj krvi, koji ogromnom snagom savlađuje isto tako ogromnu strast prema Sofki, ali onda sebe uništava, kao u grčkim tragedijama, nije sam pisac koji nadvladava neispunjen eros, ali i onda ne može da izbegne uništavanje sebe, iako postepeno? Zato se moramo upitati nije li u Marku – Bori bilo nekog viška strasti, godinama nagomilavane, a neiživljene strasti, koja zbog toga nije više mogla ostati samo erotska, već je postala i agresivna strast, opasna za druge (Sofku), otud i samokažnjavanje da se ne bi neko drugi uništio!”.

U životima Borinih ličnosti strast se snažno ispoljava u mnogobrojnim oblicima, počevši od onog zdravog i očekivanog zahteva čovečje krvi i mesa, preko morbidnih prohteva u incestu, svekra prema snaji, pa i oca prema ćerki. Tako se, usled sukoba onoga što jeste i onoga što „bi trebalo”, vodi nepresušna unutrašnja borba između viših čistijih pobuda i najgrubljih čulnih pobuda. Međutim, strast nikada ne trijumfuje; njoj se uvek na putu preprečuju ogromne i fatalne prepreke, koje je na kraju uguše. Tako je čitavo književno delo Bore Stankovića jedna očajna pesma nezadovoljene strasti, otpevana od strane posebno ženskih, ali i muških likova.

Priča o prošlosti, snevanje o njoj, žal za mladost, kao i druge teme sličnog usmerenja, nisu samo uslovi psiholoških i emotivnih pročišćenja u životima neostvarenih ličnosti Stankovićeve proze već i nova mogućnost književne forme. Naime, prošlost kao konrapunktna tema i vrednost omogućavala je Borisavu Stankoviću da svoje junake stavlja u potpuno nove i neočekivane egzistencijalne situacije. Ispovedajući prošlost, Bora Stanković je ostao savremen.

„Niko u srpskoj književnosti pre Borisava Stankovića nije ispoljio stvaralačku spremnost da ide do kraja u razvijanju tabu-motiva seksualnosti. Prvi je on prozreo i prezreo patrijarhalni stid pred Erosom. Prvi južnjak u srpskoj književnosti uneo je u nju, stidljivu i patrijarhalno zazorljivu, ono što se anegdotski veruje za južnjačko poreklo – jaku krv, plotsku veru, erotski naboj, strasnu potrebu za slobodom i radošću seksualnosti. Ali je uneo u nju i južnjački toplu setu što to neponovljivo erotsko bogatstvo mora u ništa da otide pred cenzurama spolja i iznutra. Svu svoju umetnost Bora Stanković je posvetio ljudskoj žudnji za ljubavlju i slobodom. Nadahnut tim idealima, on je naš savremenik, a to će ostati i budućim naraštajima.”

Uvela ruža Bore Stankovića>>

Autor: Danica Petrović

Doživljaj ljubavi u delu Bore Stankovića, bez obzira da li se radi o jakim emocijama ili samo o jakoj strasti, uvek je potpuno istinit. Žena i ljubav prema ženi (odnosno, ljubav muškarca i žene) zauzimaju jedno od cenralnih mesta u stvaralaštvu ovog pisca. Bilo da je u pitanju socijalno-ekonomska drama jednog društva, porodični udes ili tragični život pojedinca, uvek je u prvom planu ljubavna priča koja je, po pravilu, nesrećna.

Dok je bio đak vranjske gimnazije, Bora Stanković je zavoleo devojku iz svog susedstva, Pasu Zografovu. Međutim, mladalačka ljubav bila je prekinuta njegovim odlaskom na dalje školovanje u Niš, a potom i u Beograd. Ova ljubav je postala Borino trajno osećanje koje je prisutno u mnogim njegovim pripovetkama sa motivom neostvarene ljubavi.

uvela-ruza-bora-stankovic

Imena glavnih likova izmenjena su u odnosu na one iz stvarnosti: narator priče, odnosno glavni junak pripovetke, postao je Kosta, a Pasa je dobila ime Stana. Takođe, piščeva baba Zlata poslužila je kao prototip za izgradnju lika Kostine babe, sa kojom junak uspostavlja vrlo sličan odnos onome koji je Bora Stanković imao sa svojom baba Zlatom. Kostina staramajka zadržala je mnoge od ključnih psiholoških karakteristika koje je imala i baba Zlata, što će se pokazati kao veoma bitno za dalje razrešavanje radnje i glavnog odnosa među likovima u njoj. Pored pomenutih, pojavljuje se još Stanina majka Marija i momak za koga na kraju udaju Mariju – Nikola, kao i nekoliko starijih žena, koje čuvaju bolesnu Kostinu babu.

Unutrašnje emotivne, psihičke i moralne karakteristike književnih junaka osnovni su predmet poščevog psihološkog posmatranja. Emotivni odnosi između Koste i Stane nisu u prvom planu pripovedanja. U prvom planu jeste potraga za uzrocima neostvarivanja njihove ljubavi i samooptuživanje zbog toga.

Sama fabula pripovetke vrlo je jednostavana i nerazvijena. Glavni junak i njegova baba, koju naziva staramajkom, žive u susedstvu i prijateljstvu sa devojkom Stanom i njenom majkom Marijom. Kostina staramajka jedini smisao svog života vidi upravo u svom unuku. Ona se nada da će on povratiti izgubljenu porodičnu moć i slavu njegovih predaka. U međuvremenu, između Koste i Stane razvija se iskrena mladalačka ljubav. Ipak, od samog početka Kosta zna da bi njihova ljubav predstavljala veliku prepreku njegovom školovanju, a samim tim i istaknutom mestu u društvu. Kostino potiskivanje ljubavnih osećanja motivisano je time što je on potpuno svestan svog visokog porekla, ali i majčinim ogromnim pouzdanjem u njegovu budućnost i uspeh. Pod pritiskom velikih očekivanja staramajke, Kosta se plaši i rasturanja starog porodičnog ugleda. Međutim, kako je vreme prolazilo, Kosta je shvatao da je time što nije ostvario ljubav sa Stanom, zauvek izgubio našto najčistije što je u životu imao.

Iz takvog jednog emotivnog i psihološkog ugla, on započinje da se tužno priseća prošlosti, shvatajući da je neostvarena lična sreća jedini pravi čovekov udes u svetu. Prisećanje na san koji se neprestano javlja („Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više.”) i vraćanje prošlosti kroz san predstavljaju piščevo sredstvo kojim upoređuje prošlost i sadašnjost. Naime, glavni junak nije umeo u pravom trenutku, onda kada još nije bilo kasno, da proceni vrednost i lepotu onoga što je imao – ljubav prema Stani. To je i uslovilo njegovu, ali i njenu nesrećnu sadašnjost.

Dok na njega deluje moralni princip, Kosta osuđuje svoje postupke, govori sam sebi kako je ono što radi nečasno, neispravno i za osudu; međutim, kad prevagne emotivni princip, on mu se u potpunosti prepušta. Znao je da neće naći verniju ljubav od njene. Međutim, staramajka koja ga neprestano podseća na njegove pretke i njihovu slavu, stalno mu je pred očima. Ona, kao pripadnica patrijarhalne društvene sredine, po svaku cenu, ne birajući sredstva, želi da povrati stari porodični ugled. Svojim pričama o nekadašnjem sjaju i bogatstvu njihove porodice ona opominje Kostu da je njegova ljubav prema Stani nemoguća.

Ipak, moralni princip nije jedini razlog za neostvarenu ljubav u ovoj Borinoj pripoveci. Veliku prepreku ispoljavanju ljubavi prema devojci Stani predstavlja i nova, i njemu još uvek nepoznata urbana kultura, čije prve nedostatke, ali i vrednosti on tek upoznaje. Upravo ta razapetost između starog i novog postaje jedan od glavnih uzročnika nesreće glavnog junaka Uvele ruže. Kosta se priklanja babinoj želji da povrati nekadašnju porodičnu moć, ali istovremeno sam sebi dokazuje da je moguće da se pobegne od osećanja. Novo osećanje života i potreba za slobodom modernog čoveka kao da je nagovešteno ovim činom Borinog junaka. Međutim, ovakav njegov postupak samo na prvi pogled deluje kao moderan i moguć, ali se na kraju pokazuje kao potpuno neostvariv, jer je očigledno koliko glavni junak pati.

Sa druge strane, Stana u početku ne vidi nikakve klasne razlike koje bi bile prepreka njihovoj ljubavi, pa naivno sanja o zajedničkoj sreći. Ona misli da je jedini razlog što njih dvoje još uvek nisu venčani Kostina nezavršena škola. Međutim, vremenom joj postaje jasno da njene mladalačke nade uopšte nisu realne. Kada u poslednjoj sceni Uvele ruže Kosta dolazi da još jednom vidi svoju babu na samrti, Stana je već sasvim „uvela”.

„Na tebi beše pocepan mintan i jedno veliko parče otkinuto od lakta visaše ti; kroz šamiju provirivaše tvoja kosa, zanemarena. Bila si u prljavoj košulji, iskrpljenim šalvarama, iz kojih virahu tvoja, od silna rada razvijena, pljosnata stopala s ispucalim prstima.” Ona je sada potpuno pomirena sa tragičnom sudbinom koja ju je snašla. Njen odnos prema svetu određen je patrijarhalnim pogledom na život, a njena tragedija je tragedija ličnosti koja se žrtvuje u ime kolektiva.

Gazda Markova nečista krv >>

15 anegdota koje niste znali o Bori Stankoviću>>

Autor: Dušica Čukić