Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Moja davnašnja želja, valjda još od vremena kada se Miloš Crnjanski vratio iz Londona u Beograd da ga lično upoznam i upitam o nečemu što me je živo zanimalo, a što je proizilazilo iz njegove literature, naročito one predratne, godinama nije mogla da se ostvari iz razloga koji mi je bio dobro poznat i zbog čega nisam želeo da budem uporan u svojoj želji. Bilo mi je poznato, naime, da Miloš Crnjanski nije trpeo psihijatre i psihologe, negde iz dubine duše, odavno. Ne želim da ulazim, upravo zato što sam preko trideset godina radio kao psihijatar sa ljudima najrazličitijeg konstitucionalnog sastava, raznih profesija i godina starosti, mišljenja i različitih ideja, u moguće razloge ovoj odbojnosti Crnjanskog prema „detektivskom” poslu psihijatara. I kada sam ga, najzad, upoznao, nisam pokušavao da „psihijatrijski” prodrem u tamne dubine psihe jednog velikog pisca, jer mi to i nije bila nikad namera. U stvari, mojih nekoliko susreta sa Milošem Crnjanskim, nepunih godinu dana pre njegove smrti, mogao bih mirno nazvati neuspelim.

(…)

Kada sam upoznao Miloša Crnjanskog u 1977. godini, nekoliko meseci pre njegove smrti, izgledao je star, umoran i fizički jako slab. Pri prvom susretu nije bilo moguće voditi bilo kakav razgovor duže od nekoliko minuta. Miloš je prelazio s teme na temu, ne uvek povezano, katkad čak zbrkano i nerazumljivo. A onda postepeno, kao da smo se bolje navikli jedan na drugog. Uočavao sam, najpre, sukob sa ženom za koju kaže da mu „gospodari”, naređuje i pokazuje „vlast”. Kada ga ja u šali podsećam da je on verovatno tokom celog braka, koji traje već pedeset šest godina, bio onaj koji je naređivao i vladao, i da je sada red da se uloge malo promene, on se smeši i potvrđuje. Najviše se spori sa ženom oko ishrane. Ukoliko više njegova žena, inače njegova ispisnica, traži od njega da jede, pokazujući sama primer dobrog apetita, utoliko se Miloš više opire i jede manje. Dok je žena izašla za trenutak u drugu sobu, Miloš mi reče: „Ona ne razume da se u ovim godinama malo jede i to što se pojede bude dovoljno. Imam želju da lagano jedem i uživam ako mi se dopadne. To je, doduše, sada teško, ali moja žena jede brzo i tera i mene da tako jedem, i to u meni izaziva odvratnost”. Vida ne razume, po Miloševom mišljenju, ni druge stvari. Tako, na primer, kada se on zagleda u šare na meblu kojim su pokrivene fotelje u stanu i u tim šarama, u cveću, vidi glave koje se prema njemu okreću i cere, ona njega smatra ludim „samo zato što i ona to ne vidi. Odvratan mi je taj mebl, a moram da ga gledam.” Kažem da taj mebl uopšte nije ružan, da podseća na Rafaelove tapiserije, na šta Miloš primećuje da nikada nije voleo tapiserije. Opet se vraća na ženu i kaže: „Ona hoće stalno da me veže uz stvari i da budem kao nekad, a ja sam se promenio, sve više odbacujem od sebe suvišno, sve mi manje treba. Eto, prestao sam da čitam i novine, još po neki časopis ili knjiga, ali oči mi popuštaju, to je sigurno od mnogo čitanja u toku života.”

Imam utisak izvesne pustoši kod Crnjanskog, ne samo organske prirode usled napredovale arterioskleroze, već duševne pustoši. Ne izgleda da je zadovoljan svojim životom i onim što je stvorio. Kao da sumnja u svoj identitet, pre svega onaj nacionalni: „Sve je počelo sa povratkom iz Londona u Beograd. Pa, kakav sam ja Srbin, mešavina sam, odvratni su mi podjednako Srbi, Englezi I Nemci. Besmisleno je istraživati nečije poreklo, pa svi smo velike mešavine. Nema Srbina, nego ima pravoslavnih, katolika i tako dalje. Vera je važnija od nacije.”
O veri i religiji, ipak, ili ne želi, ili ne ume da razgovara. Svaki moj pokušaj da navedem razgovor na tu temu, uzaludan je, jednostavno pređe preko pitanja i počne nešto drugo da priča: „Sada sam u Beogradu, a mogao bih stanovati i u Parizu, čak sa većim zadovoljstvom”. Kada sam ga upitao da li postoji nacija koja mu nije odvratna, odgovorio je bez razmišljanja: „Rusi”. Zašto, zainteresovao sam se. „Zato što umeju životinjski da jedu, da se istinski raduju, da budu jednostavni i prosti. Obišao sam svet i umorio se od putovanja. Nekad sam terao moju ženu da slušamo veliku muziku, sada bih najradije slušao prostu narodnu grčku i makedonsku muziku”. Vraćam se na Slovene i Ruse i pitam ga da li veruje da oni imaju budućnost u istoriji. „Apsolutno”, kaže bespogovorno. Odgovor je sadržan u prethodnoj pohvali Rusa kao najzdravijeg, najprirodnijeg i najjednostavnijeg naroda.

Jednom prilikom, pri pozdravljanju na rastanku Crnjanski mi kaže: „Samo se nemojte baviti sobom, to je prokletstvo”. Ostao je da sedi u mebliranoj fotelji, iako je hteo da ustane i isprati me; na vratima, njegova žena, čas očajna, čas uplašena njegovim stanjem kako ga ona vidi, pita: „A šta da radim kada on izađe u hodnik kuće i počne da viče: upomoć?”. Pre neki dan dugo je plakala jer je Miloš iscepao svoju sliku iz mladosti koju je ona naročito volela. Pošto je ovo ispričala u njegovom prisustvu, upitao sam ga zašto je to uradio. Odmah je odgovorio da ne zna, „tako mi je došlo”, a onda malo zlobno dodao: „Zato što je suviše gledala u tu sliku”, kao da je hteo da kaže: umesto mene sadašnjeg , ona hoće još da me voli lepog iz prošlosti. Još je na sve došla naknadna opomena upućena meni: „Čuvajte se žena!”

Na moje pitanje da li nešto čita, kaže da zbog slabih očiju malo čita, „jedva tridesetak redova i to nešto vredno, na primer nešto iz francuske književnosti, zbog nemilosrdnosti njihove, ili iz italijanske, da bh uživao, ili mađarske, u kojoj se vidi razvoj pisca iz detinjstva na solidnim osnovama”. Austro-ugarska Monarhija je tvorevina Evrope, i ona se, prema Crnjanskom, i pored svih svojih negativnosti, mora ceniti. Ona je delimično uspela u onome po čemu je rimska istorija bila poznata i moćna: kroz silu nametala je i stvarnu kulturu narodima koji je sami nisu imali, ili nisu imali dovoljno. „Sada je sve to drukčije.”

Voli da istakne i po drugi, treći put, kako je bio dobar fudbaler u mladosti. Bio je centar u nekom klubu u Temišvaru i još ima živih koji se sećaju kako je dobro igrao. Kada noću dobro odspava, ima običaj ujutru da kaže: Spavao sam kao stari fudbaler. Ali da bi pokazao da nije bio samo sportista, nego i elegantan diplomata, ističe kakav je sjajan frak nosio na prijemima, „dok je Andrić imao bosanski frak, nije mogao da iziđe iz te sredine, iako se trudio i zavideo mi je.” Osećajući, valjda, da je preterao, da bi ublažio ovo što je rekao o Andriću, dodaje kako je Andrić kao pisac uvek bio najbolji kada se bavio bosanskim temama. Ali on sam (Andrić), kao da time nije bio sasvim zadovoljan, već je težio da postane svetski pisac, „što mu je uostalom i uspelo”. Kažem kako u Omerpaši Latasu Andrić ima simpatije za pravoslavni svet u Bosni, na šta Crnjanski dodaje: „da, ali tu simpatiju je pokazao pred kraj života. On je, izgleda, mešavina pravoslavne majke i katoličkog oca”.

„Kada čovek dočeka ovolike godine, ostaje mu samo da bude u duši pesimist, jer je u tami i pred tamom, a da se pred drugima pokazuje kao optimist i da druge zasmejava. A smešan je i jadan star čovek. Kada kroz prozor gledam kako stari ljudi čekaju na trolejbus i ulaze u njega, to je da pukneš od smeha. Niko ne gleda u stare ljude, naročito u stare žene. Nekada su mladići uživali da slušaju starog Sokrata, valjda zato što je još bilo religije, a sada, neka proba neki star čovek da priđe nekoj grupi mladih na Trgu kod Kneževog spomenika, biće ismejan. Ne volim nigde da idem. Održavam moje fudbalske noge gimnastišući u sobi, što bih izlazio. A kada iziđem, odmah neko priđe i nešto pita, o sebi priča, jer je naš svet socijalan. Probajte da mu ne pružite ruku ili ne odgovorite! Još je gore kada šetam parkom i primetim kako me neki špijun prati, besmisleno se vrti oko mene i hoda gore-dole.” Pitam zašto ga prate i kakav je cilj špijunaže. Odgovor glasi: „Za jedne sam fašista, za druge rojalista, za treće komunista”. Gospođa Crnjanski prekida ovu vrstu razgovora i priča kako je Miloš do pre tri godine često i rado pešačio, odlazio u prirodu, naročito slovenačku. A onda je imao u ljubljanskom hotelu „Slon”, pre tri godine, jako trovanje stomaka od čega se nije čestito nikad oporavio, pa je od tada skoro prestao da izlazi i fizički je popustio. Miloš komentariše: „Bio je to pokušaj trovanja u hotelu”.

Pričamo o savremenoj svetskoj književnosti i današnjim piscima. „Prošlo je vreme velikih romana. Kada je takav roman u Americi dospeo u džepnu knjigu koju je svako mogao da pročita vozeći se metroom na posao, bio je kraj i čitaocu i piscu. Sada se piše za zabavljanje, a čita se svuda i na svakom mestu. Najmanje u samoći i tišini, kako je nekad roman i pisan i čitan. Nema više ni atmosfere ni poštovanja za roman. I sada se svakom čini da može da piše, pa i piše”.

Iako star i iscrpljen, Miloš Crnjanski ne priča o prošlosti kako smo to uobičajili da slušamo od starih ljudi. Tek ponekad se nečeg seti. „Dvadeset dana bio sam u Beču 1914. godine medicinar. Stanovao sam kod mojih rođaka koji su imali veze sa medicinskim krugovima i koji su me uveli u klinike. Mislio sam da ću biti lekar. Dopalo mi se to, a i lekar je tada bio nešto sasvim drugo nego običan svet koji je gurao nos u čašu piva. Ali, kada sam video amputirane noge ljudima, odmah sam sve ostavio i uvideo da to nije za mene.”

Prilikom jedne moje nove posete, kada smo poveli razgovor o zdravlju i medicini, rekao mi je: „Nemam čemu više da se nadam, stigao sam do kraja. Ničega se ne bojim, još je strah ostao samo od moje žene. Videćete, ako dočekate, neverovatno je šta se doživljava u osamdeset četvrtoj godini, to se ne može ni zamisliti, niti reći, mora se doći do tih godina i onda znati. Gledam pre neki dan kroz prozor u sunce i uvereno kažem sebi: Došlo je proleće. Još malo pa ću izaći napolje”.

(…)

Časopis Književnost, 1993, 5–6.

Fotografija: www.avantartmagazin.com

Crnjanski je umro namerno

Broj studenata koji se javlja psihijatru i psihoterapeutu zbog različitih psihičkih smetnji u svetu i kod nas iz godine u godinu je u osetnom porastu. Nije uvek dovoljno jasno da li ovaj broj raste zato što raste i broj studenata na gotovo svim univerzitetima u svetu, zato što je broj obolelih stvarno sve veći ili zato što je psihijatrijska služba u svetu sve bolje organizovana, a otpor građanstva, pa i studenata, prema poveravanju psihijatru sve manji.

Pre nego što bismo izneli koje su to najčešće neurotične smetnje među studentima, treba odmah reći da studenti ne boluju ni od kakvih specifičnih i samo za njih karakterističnih psihičkih oboljenja, kao što je to, na primer, slučaj za neke profesije i zanimanja.

Ako bi neko, suprotno ovom tvrđenju izneo poznat primer tzv. predispitnog ili ispitnog straha i treme, ne bismo se ni onda složili sa posmatranjem ovog simptoma kao izolovanog fenomena, ili čak kao neke tobožnje posebne bolesti, nego bismo se interesovali za celokupnu psihičku i fizičku ličnost studenta, kao i za načine njegovog dotadašnjeg reagovanja na različite situacije slične onima koje se stvaraju i doživljavaju na ispitima. Vrlo brzo bismo se tada uverili da su njihove preterane ili čak patološke reakcije uoči ispita ili na samom ispitu samo deo poznatog i uobičajenog reagovanja ovih ljudi u svim drugim ispitu sličnim situacijama u životu.

Na kakve se sve smetnje studenti najčešće žale psihijatrima i kako ove smetnje treba prosuđivati sa gledišta dinamički orijentisane psihijatrije i psihoterapije? Najčešće se čuju sledeće žalbe: slabost koncentracije i pažnje, upamćivanja i pamćenja, umor i razdražljivost, nesanica i glavobolja, zatim strah od ispita i profesora, a na ispitu „blokada pamćenja” i naučenog gradiva, znojenje i drhtanje, ukratko: „trema” koja parališe.

Obratili smo posebnu pažnju u našem radu sa studentima raznih fakulteta (pri čemu ne bismo hteli, pa ni mogli da izdvajamo one fakultete koji izgleda da najviše „produkuju” studentske neuroze, statističkim podacima ne raspolažemo), na: 1) studente prve godine koji u znatnom broju slučajeva (čini se, iznad 50%) promene bar jednom fakultet koji su prvobitno bili izabrali da studiraju, odnosno one koji se nikako ne usuđuju da izađu na prvi is-pit, i na 2) studente-apsolvente koji često godinama imaju pred sobom samo jedan zaostali ispit pred konačnim završavanjem svojih studija.

Kako se u razgovoru sa studentima nismo mogli da zadovoljimo čisto spoljašnjim simptomima na koje su se oni žalili, već smo tražili da iza ovih površnih, spoljašnjih manifestacija otkrijemo dublje jezgro ličnosti, odnosno one prave, unutrašnje i skrivene motive i podsticaje koji su bili glavni uzrok onome što je svest mogla da registruje, došli smo do sličnih otkrića i sličnih zakonitosti čovekovog psihičkog bića uopšte do kojih smo došli i u radu sa svakim drugim neurotičnim pacijentom. To nam je potvrdilonašu prvobitnu pretpostavku da i student može da bude isti takav neurotačar kao i svaki drugi koji se bavi nekim nespecifičnim zanimanjem, pri čemu je „studentska atmosfera”, koju sačinjava, između ostalog, učenje, pripremanje za izlazak na ispit i sam ispit, jedina provokativna ili „stresogena” situacija odgovorna za izbijanje već prisutnih, latentnih neurotičnih crta u ličnosti studenta.

Studenti dolaze na fakultete iz različitih sredina, sa različitim prosekom srednjoškolskog znanja, sa različitim materijalnim mogućnostima, ali svaki sa manje ili više izgrađenim crtama psihičke ličnosti, neurotičnim ili neneurotičnim, koje su formirali u prethodnih osamnaest godina života sa roditeljima, odnosno sredinom iz koje su ponikli. Kada je već reč samo o onim studentima koji imaju smetnje u studiranju, bilo zato što suviše dugo studiraju ili teško studiraju, pri čemu isključujemo spoljašnji, objektivan razlog ovim teškoćama, jer su razlozi mnogo češće njihove sopstvene, unutrašnje teškoće, onda u tim smetnjama studiranja prepoznajemo niz nerešenih konflikata sa kojim su teretom studenti došli na studiranje, ne uspevajući da ih još u toku puberteta reše.

Sve nam se više čini da mladi ljudi koji sa osamnaest ili devetnaest godina počinju da studiraju, a koji onda menjaju fakultet ili nisu u stanju da polože prvu godinu, ozbiljno ratuju sa sopstvenom emotivnom nezrelošću, bez obzira na nivo ranije stečenog intelektualnog znanja i prethodnog uspeha. Pošto je broj ovakvih studenata prve godine prilično veliki, postavlja se opravdano pitanje kako korisnije upotrebiti jednu ili dve godine posle velike mature koje bi povoljnije ubrzale proces sazrevanja, koji je izgleda upravo zaustavljen na početku studiranja.

Studenti prve godine susreću se zaista sa nizom problema čije uspešno razrešavanje neminovno zahteva određeni nivo zrelosti ličnosti. U ovu zrelost ubrajamo pre svega relativno uspešno rešenu vezu sa roditeljima i relativno uspešno ostvarivanje erotično-seksualnog problema. Smešno je i opasno od roditelja da od svoje „dece” sa osamnaest godina još očekuju i zahtevaju ponašanje kakvo su imali u toku školovanja. Ambicioznost roditelja, koja je naročito uperena prema onoj deci koja su u srednjim školama „obećavala”, a od kojih sada na studijama očekuju sve ono što su i sami već postigli ili još češće što nisu postigli, čest je uzrok ozbiljnih neurotičnih konflikata u studentu. Upravo primer studenta-apsolventa koji ne završava studije, iako mu je ostao jedan ili dva ispita, ukazuje na nesvestan neurotičan otpor, osvetu i prkos kojim se brani od nametljivih i ambicioznih roditelja, odnosno od već ranije stvorenih „kombinacija” za budućnost njihove dece.

Naravno da ima i drugih uzroka nezavršavanja ili čak prekidanja studija ovih „večitih” studenata; između ostalih, čest je razlog i neurotični strah pred odgovornostima i samostalnošću, koji ga posle završetka studija očekuju. Mora da se prizna da je nekad i nedovoljno stimulativna realnost budućeg poziva razlog zašto se studenti radije igraju studentskog života, nego što prihvataju obaveze koje ništa ne obećavaju.

Posebnu grupu među studentima neurotičarima predstavljaju oni koji se nesvesno boje uspeha i priznanja, nekad zbog nove odgovornosti koje moraju onda da preuzmu, češće zbog potisnute agresije ili nesvesnog straha od konkurencije sa roditeljima koji su uvek bili dominantni i netrpeljivi prema svakomu okolini koji je pokazivao veći uspeh od njih samih.

Na kraju, rekli bismo još nešto o onom najpoznatijem simptomu mnogih studenata, strahu od ispita i na ispitima. I u ovom strahu studenta nemoguće je videti samo površan i prolazan simptom koji nema nikakve veze sa drugim osobinama u ličnosti. Ako zanemarimo običan strah od ispita, koji malo ko od studenata nije nikada doživeo, već govorimo samo o jakom, produženom i ponavljanom strahu, onda u njima moramo videti projekciju raznih nerešenih neurotičnih konflikata u ličnosti.

Ovaj strah može onda da bude: a) strah od autoriteta, pri čemu se u liku profesora prepoznaje omrznuti otac ili otac od koga se oseća strah; b) ispitna situacija podseća studenta na ranije slične situacije u kojima je trebalo sebe da pokaže i dokaže, a u kojima nije prošao dobro; c) seksualno impotentna ili frigidna osoba ili osoba koja još uopšte nije otpočela sa rešavanjem erotično-seksualnog problema, a godine je već uveliko podsećaju na hitnost ovog rešavanja, ispitnu situaciju nesvesno izjednačava sa seksualnom, pa kao što je još nespremna za ovu, tako se pokazuje nespremna i za ispit.

Rad psihoterapeuta sa studentima je zanimljiv i zahvalan posao od koga obadve strane imaju koristi, a koji se nekad pretvara u divan ljudski dijalog u kome iščezava odnos terapeut-pacijent, a ostvaruje se odnos egzistencijalne komunikacije koja ostavlja snažan pečat u ličnostima, ubrzavajući i kod jednog i kod drugog proces sazrevanja, proces nikada do kraja okončan.

Vladeta Jerotić: Šta stvarno znači biti zrela ličnost

(Vladeta Jerotić, Čovek i njegov identitet)

Ukratko ćemo dati one najvažnije kriterijume u psihologiji koji određuju snagu čovekovog Ja, odnosno pokazuju stepen njegove zrelosti, pri čemu redosled ovih kriterijuma ne mora da označava i njihov značaj. Čini nam se, čak, da svaki od njih ima približno podjednaku vrednost i podjednak značaj.

1. Sposobnost za voljenje nekog drugog, a ne samo sebe samog

Narcističke ličnosti, kada su uopšte u stanju da nekoga vole, ovo čine tako što u partneru vole sebe samog, i to ili sebe iz sadašnjosti, ili sebe iz prošlosti, ili sebe onakvog kakvog bi želeli da steknu u budućnosti. Jasno je da takva ljubav partnera nije u stanju da se bilo čega odriče, što znači da podnosi žrtve, princip na kome se zasniva sam život i bez koga se ne može zamisliti ne samo skladna porodica već ni skladno društvo.

2. Sposobnost kontrolisanja sopstvenih nagona i impulsa

Upravljanje svojim agresivnim i seksualnim energijama koje su nam biološki date, u vidu urođenih nagona, započinje vrlo rano i koliko pravilno kontrolišu te nagone prvo roditelji, a kasnije i društvo, umnogome zavisi budući razvoj ličnosti. Impulsivno prepuštanje naglim eksplozivnim pražnjenjima ovih energija, sa posledicama koje su nam iz svakodnevnog iskustva svima dobro poznate, nije samo „fatum” naše individualne prošlosti i našeg nacionalnog temperamenta već i slabost, neuroza i nezrelost svakog pojedinca koji ništa ne čini da bi vaspitao volju i moralnu higijenu svojih animalnih prohteva.

3. Sposobnost podnošenja neprijatnosti, bola i patnje

Princip apsolutnog zadovoljstva kome, prema Frojdu, teži malo dete, a koji je Frojd s pravom suprotstavio principu realnosti, neprekidno vreba svakog od nas i zato mora stalno biti pod našom svesnom kontrolom kako ne bismo. dozvolili da drugi umesto nas podnose bol i patnju (kao sinonime života). Izbegavanje svakog bola, i fizičkog i duševnog (otud preterana upotreba medikamenata i zloupotrebljavanje komfora), karakteristika je na-šeg doba, koje i ovde pokazuje sve odlike infantilnog regrediranja.

4. Posedovanje zrele, a ne infantilne savesti

Zrela savest se pokazuje kako u toleranciji ali i kontroli svojih nagonskih želja, tako i u toleranciji ali i budnosti prema zahtevima svoga moralnog bića. Nezrela savest, naprotiv, zasnovana na pretnjama strahu i osećanju krivice, ponaša se prema samoj sebi ili svojoj okolini sadistički ili mazohistički. Onakvo čovekovo Nad-ja, koje je u detinjstvu izgrađeno pod uticajem preterano strogih roditelja, ili nije uopšte dovoljno izgrađeno zbog roditeljske zanemarenosti, ili što ovi i sami nisu u sebi izgradili svoju savest – stvara od ljudi mučitelje drugih ili neurotične mučenike koji zbog preteranog osećanja straha krivice traže svoje tlačitelje. Nasuprot tzv. razvojnoj identifikaciji, koja je jedino normalna i kod koje ličnost unosi u sebe kao uzor osobe koje voli i ceni, u patološkim slučajevima tzv. odbrambene identifikacije ne postoji u osnovi ličnosti emocionalna privrženost, već potreba za osećanjem sigurnosti. U takvim slučajevima ličnost se oseća ugrožena, pa ne mogavši da se oslobodi straha na drugi način, počinje da se poistovećuje sa osobom koja je izvor strepnje. Iz takve identifikacije razvijaju ee preterane maskuline ili feminine osobine ličnosti, koje onda delaju u pravcu sadističke ili mazohističke orijentacije u životu.

5. Umerena agresivnost bez reakcije besa ili mržnje, ali i bez preterane bojažljivosti

Ako su nam i agresivnost i seksualnost dati kao sirov materijal koji čeka svoju plemenitiju obradu, onda je prirodno da na njih moramo da računamo i detinjasto je zatvarati oči pred ovim moćnim silama. Potisnuta agresivnost koja nije našla oduška u momentu kada je to bilo neophodno i u meri koja odgovara situaciji i našim obavezama kao etičkim bićima, ostaje neiskorišćena, divlja snaga koja se kad-tad mora da isprazni, i to najčešće u nekoj adekvatnoj situaciji i sa pojačanim intenzitetom.

6. Sposobnost da budemo nezavisni

Ovakvu sposobnost poseduje samo ona ličnost koja je već uspešno u sebi razvila sve druge, ranije pomenute sposobnosti. Ona je cilj i kruna individuacije i jedina stvarna zaloga ali i uslov slobode. Nema stvarne slobodne ličnosti nezavisne i samostalne, a koja time nije ne samo izolovana i usamljena već i na preteran, neurotičan način angažovana u društvu. Samo nezavisna, dakle slobodna ličnost zna za tajnu zrelog ponašanja u kome se daje „Bogu Božije, a caru carevo”.

U najkraćim crtama izneli smo neke od najvažnijih kriterijuma po kojima savremena psihologija i psihijatrija procenjuju zrelost neke ličnosti. Svako od nas treba da proceni koliko one vrede i koliko odgovaraju objektivnom sudu naše sopstvene ličnosti. Svaki od nas mora najpre da odgovori na pitanje koliko je sam na sebi postigao i šta je do sada učinio sa svojim urođenim i zadobijenim talentima. Tek tada možemo da se okrenemo društvu i da s pravom od njega očekujemo podstreke za rad. Nema zrelog društva bez zrelih individua. A njih ne stvara samo društvo već i samovaspitanje. Naime, nema druge odgovornosti, kao što reče jedan naš filozof, od samoodgovornosti.

Vladeta Jerotić, Čovek i njegov identitet

Vladeta-Jerotic-nekada

Fotografija: Vladeta Jerotić u mladosti (Politika)

U sredu, 25. novembra, u 18 sati, u amfiteatru Narodne biblioteke Srbije, održava se razgovor povodom objavljenog novog izdanja knjige Biografija pamćenja: najnoviji razgovori sa Vladetom Jerotićem Miloša Jevtića.

Učestvuju: prof. dr Žarko Trebješanin, akademik Vladeta Jerotić, Miloš Jevtić.

Ulaz je slobodan.

biografija-pamcenja-vladeta-jerotic

Knjiga razgovora Biografija pamećenja svedoči o bogatom naučnom, duhovnom i javnom delovanju akademika Jerotića, koje je obeležilo drugu polovinu prošlog i početak ovog veka.

Prema rečima prof. dr Darka Tanaskovića, koji je napisao predgovor za ovu knjigu, akademik Jerotić se otisnuo u samu suštinu fenomena i tajne pamćenja. Bogati empirijski uvidi u ovaj fenomen omogućili su su Vladeti Jerotiću da se pozabavi istinskom fenomenologijom pamćenja.

Izvor: www.nb.rs