Moja davnašnja želja, valjda još od vremena kada se Miloš Crnjanski vratio iz Londona u Beograd da ga lično upoznam i upitam o nečemu što me je živo zanimalo, a što je proizilazilo iz njegove literature, naročito one predratne, godinama nije mogla da se ostvari iz razloga koji mi je bio dobro poznat i zbog čega nisam želeo da budem uporan u svojoj želji. Bilo mi je poznato, naime, da Miloš Crnjanski nije trpeo psihijatre i psihologe, negde iz dubine duše, odavno. Ne želim da ulazim, upravo zato što sam preko trideset godina radio kao psihijatar sa ljudima najrazličitijeg konstitucionalnog sastava, raznih profesija i godina starosti, mišljenja i različitih ideja, u moguće razloge ovoj odbojnosti Crnjanskog prema „detektivskom” poslu psihijatara. I kada sam ga, najzad, upoznao, nisam pokušavao da „psihijatrijski” prodrem u tamne dubine psihe jednog velikog pisca, jer mi to i nije bila nikad namera. U stvari, mojih nekoliko susreta sa Milošem Crnjanskim, nepunih godinu dana pre njegove smrti, mogao bih mirno nazvati neuspelim.

(…)

Kada sam upoznao Miloša Crnjanskog u 1977. godini, nekoliko meseci pre njegove smrti, izgledao je star, umoran i fizički jako slab. Pri prvom susretu nije bilo moguće voditi bilo kakav razgovor duže od nekoliko minuta. Miloš je prelazio s teme na temu, ne uvek povezano, katkad čak zbrkano i nerazumljivo. A onda postepeno, kao da smo se bolje navikli jedan na drugog. Uočavao sam, najpre, sukob sa ženom za koju kaže da mu „gospodari”, naređuje i pokazuje „vlast”. Kada ga ja u šali podsećam da je on verovatno tokom celog braka, koji traje već pedeset šest godina, bio onaj koji je naređivao i vladao, i da je sada red da se uloge malo promene, on se smeši i potvrđuje. Najviše se spori sa ženom oko ishrane. Ukoliko više njegova žena, inače njegova ispisnica, traži od njega da jede, pokazujući sama primer dobrog apetita, utoliko se Miloš više opire i jede manje. Dok je žena izašla za trenutak u drugu sobu, Miloš mi reče: „Ona ne razume da se u ovim godinama malo jede i to što se pojede bude dovoljno. Imam želju da lagano jedem i uživam ako mi se dopadne. To je, doduše, sada teško, ali moja žena jede brzo i tera i mene da tako jedem, i to u meni izaziva odvratnost”. Vida ne razume, po Miloševom mišljenju, ni druge stvari. Tako, na primer, kada se on zagleda u šare na meblu kojim su pokrivene fotelje u stanu i u tim šarama, u cveću, vidi glave koje se prema njemu okreću i cere, ona njega smatra ludim „samo zato što i ona to ne vidi. Odvratan mi je taj mebl, a moram da ga gledam.” Kažem da taj mebl uopšte nije ružan, da podseća na Rafaelove tapiserije, na šta Miloš primećuje da nikada nije voleo tapiserije. Opet se vraća na ženu i kaže: „Ona hoće stalno da me veže uz stvari i da budem kao nekad, a ja sam se promenio, sve više odbacujem od sebe suvišno, sve mi manje treba. Eto, prestao sam da čitam i novine, još po neki časopis ili knjiga, ali oči mi popuštaju, to je sigurno od mnogo čitanja u toku života.”

Imam utisak izvesne pustoši kod Crnjanskog, ne samo organske prirode usled napredovale arterioskleroze, već duševne pustoši. Ne izgleda da je zadovoljan svojim životom i onim što je stvorio. Kao da sumnja u svoj identitet, pre svega onaj nacionalni: „Sve je počelo sa povratkom iz Londona u Beograd. Pa, kakav sam ja Srbin, mešavina sam, odvratni su mi podjednako Srbi, Englezi I Nemci. Besmisleno je istraživati nečije poreklo, pa svi smo velike mešavine. Nema Srbina, nego ima pravoslavnih, katolika i tako dalje. Vera je važnija od nacije.”
O veri i religiji, ipak, ili ne želi, ili ne ume da razgovara. Svaki moj pokušaj da navedem razgovor na tu temu, uzaludan je, jednostavno pređe preko pitanja i počne nešto drugo da priča: „Sada sam u Beogradu, a mogao bih stanovati i u Parizu, čak sa većim zadovoljstvom”. Kada sam ga upitao da li postoji nacija koja mu nije odvratna, odgovorio je bez razmišljanja: „Rusi”. Zašto, zainteresovao sam se. „Zato što umeju životinjski da jedu, da se istinski raduju, da budu jednostavni i prosti. Obišao sam svet i umorio se od putovanja. Nekad sam terao moju ženu da slušamo veliku muziku, sada bih najradije slušao prostu narodnu grčku i makedonsku muziku”. Vraćam se na Slovene i Ruse i pitam ga da li veruje da oni imaju budućnost u istoriji. „Apsolutno”, kaže bespogovorno. Odgovor je sadržan u prethodnoj pohvali Rusa kao najzdravijeg, najprirodnijeg i najjednostavnijeg naroda.

Jednom prilikom, pri pozdravljanju na rastanku Crnjanski mi kaže: „Samo se nemojte baviti sobom, to je prokletstvo”. Ostao je da sedi u mebliranoj fotelji, iako je hteo da ustane i isprati me; na vratima, njegova žena, čas očajna, čas uplašena njegovim stanjem kako ga ona vidi, pita: „A šta da radim kada on izađe u hodnik kuće i počne da viče: upomoć?”. Pre neki dan dugo je plakala jer je Miloš iscepao svoju sliku iz mladosti koju je ona naročito volela. Pošto je ovo ispričala u njegovom prisustvu, upitao sam ga zašto je to uradio. Odmah je odgovorio da ne zna, „tako mi je došlo”, a onda malo zlobno dodao: „Zato što je suviše gledala u tu sliku”, kao da je hteo da kaže: umesto mene sadašnjeg , ona hoće još da me voli lepog iz prošlosti. Još je na sve došla naknadna opomena upućena meni: „Čuvajte se žena!”

Na moje pitanje da li nešto čita, kaže da zbog slabih očiju malo čita, „jedva tridesetak redova i to nešto vredno, na primer nešto iz francuske književnosti, zbog nemilosrdnosti njihove, ili iz italijanske, da bh uživao, ili mađarske, u kojoj se vidi razvoj pisca iz detinjstva na solidnim osnovama”. Austro-ugarska Monarhija je tvorevina Evrope, i ona se, prema Crnjanskom, i pored svih svojih negativnosti, mora ceniti. Ona je delimično uspela u onome po čemu je rimska istorija bila poznata i moćna: kroz silu nametala je i stvarnu kulturu narodima koji je sami nisu imali, ili nisu imali dovoljno. „Sada je sve to drukčije.”

Voli da istakne i po drugi, treći put, kako je bio dobar fudbaler u mladosti. Bio je centar u nekom klubu u Temišvaru i još ima živih koji se sećaju kako je dobro igrao. Kada noću dobro odspava, ima običaj ujutru da kaže: Spavao sam kao stari fudbaler. Ali da bi pokazao da nije bio samo sportista, nego i elegantan diplomata, ističe kakav je sjajan frak nosio na prijemima, „dok je Andrić imao bosanski frak, nije mogao da iziđe iz te sredine, iako se trudio i zavideo mi je.” Osećajući, valjda, da je preterao, da bi ublažio ovo što je rekao o Andriću, dodaje kako je Andrić kao pisac uvek bio najbolji kada se bavio bosanskim temama. Ali on sam (Andrić), kao da time nije bio sasvim zadovoljan, već je težio da postane svetski pisac, „što mu je uostalom i uspelo”. Kažem kako u Omerpaši Latasu Andrić ima simpatije za pravoslavni svet u Bosni, na šta Crnjanski dodaje: „da, ali tu simpatiju je pokazao pred kraj života. On je, izgleda, mešavina pravoslavne majke i katoličkog oca”.

„Kada čovek dočeka ovolike godine, ostaje mu samo da bude u duši pesimist, jer je u tami i pred tamom, a da se pred drugima pokazuje kao optimist i da druge zasmejava. A smešan je i jadan star čovek. Kada kroz prozor gledam kako stari ljudi čekaju na trolejbus i ulaze u njega, to je da pukneš od smeha. Niko ne gleda u stare ljude, naročito u stare žene. Nekada su mladići uživali da slušaju starog Sokrata, valjda zato što je još bilo religije, a sada, neka proba neki star čovek da priđe nekoj grupi mladih na Trgu kod Kneževog spomenika, biće ismejan. Ne volim nigde da idem. Održavam moje fudbalske noge gimnastišući u sobi, što bih izlazio. A kada iziđem, odmah neko priđe i nešto pita, o sebi priča, jer je naš svet socijalan. Probajte da mu ne pružite ruku ili ne odgovorite! Još je gore kada šetam parkom i primetim kako me neki špijun prati, besmisleno se vrti oko mene i hoda gore-dole.” Pitam zašto ga prate i kakav je cilj špijunaže. Odgovor glasi: „Za jedne sam fašista, za druge rojalista, za treće komunista”. Gospođa Crnjanski prekida ovu vrstu razgovora i priča kako je Miloš do pre tri godine često i rado pešačio, odlazio u prirodu, naročito slovenačku. A onda je imao u ljubljanskom hotelu „Slon”, pre tri godine, jako trovanje stomaka od čega se nije čestito nikad oporavio, pa je od tada skoro prestao da izlazi i fizički je popustio. Miloš komentariše: „Bio je to pokušaj trovanja u hotelu”.

Pričamo o savremenoj svetskoj književnosti i današnjim piscima. „Prošlo je vreme velikih romana. Kada je takav roman u Americi dospeo u džepnu knjigu koju je svako mogao da pročita vozeći se metroom na posao, bio je kraj i čitaocu i piscu. Sada se piše za zabavljanje, a čita se svuda i na svakom mestu. Najmanje u samoći i tišini, kako je nekad roman i pisan i čitan. Nema više ni atmosfere ni poštovanja za roman. I sada se svakom čini da može da piše, pa i piše”.

Iako star i iscrpljen, Miloš Crnjanski ne priča o prošlosti kako smo to uobičajili da slušamo od starih ljudi. Tek ponekad se nečeg seti. „Dvadeset dana bio sam u Beču 1914. godine medicinar. Stanovao sam kod mojih rođaka koji su imali veze sa medicinskim krugovima i koji su me uveli u klinike. Mislio sam da ću biti lekar. Dopalo mi se to, a i lekar je tada bio nešto sasvim drugo nego običan svet koji je gurao nos u čašu piva. Ali, kada sam video amputirane noge ljudima, odmah sam sve ostavio i uvideo da to nije za mene.”

Prilikom jedne moje nove posete, kada smo poveli razgovor o zdravlju i medicini, rekao mi je: „Nemam čemu više da se nadam, stigao sam do kraja. Ničega se ne bojim, još je strah ostao samo od moje žene. Videćete, ako dočekate, neverovatno je šta se doživljava u osamdeset četvrtoj godini, to se ne može ni zamisliti, niti reći, mora se doći do tih godina i onda znati. Gledam pre neki dan kroz prozor u sunce i uvereno kažem sebi: Došlo je proleće. Još malo pa ću izaći napolje”.

(…)

Časopis Književnost, 1993, 5–6.

Fotografija: www.avantartmagazin.com

Crnjanski je umro namerno