Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Бора Станковић је на сцену српске књижевности дошао из једног краја наше земље, пре њега готово непознатог, где се рачвају стазе блиског Истока и стазе нашег балканског Запада. Прва и основна биографска чињеница овог писца свакако је Врање. Станковић је непосредни и лични носилац приче која, на први поглед се чини, не иде даље од Врања – као да за њега други свет ни не постоји. Ово мало место на југу Србије дало је писцу прототипове за све значајније ликове, карактере, слике из живота, наметнуло му амбијент, говор, атмосферу… Врање, подједнако биографски и књижевни завичај овог писца, постало је огњиште за стварање велике поеме о човеку и свету. Од родног краја писац је створио чудотворни извор поезије.

Међутим, ако завиримо у пишчеву биографију, увидећемо да је то балканско у животу старог Врања Бора Станковић више дочарао него што је могао упознати и непосредно осмотрити. Он сам га је врло мало могао искусити, јер се свет његовог завичаја већ почео губити у периоду који је наступио ослобођењем Врања од Турака, дакле, мало раније него што се писац био родио.

Идила старог Врања полако се губила још за живота Боре Станковића. Можда ова историјска чињеница не би у толикој мери утицала на Станковићеву поетску хронику да је изазвала само промене у државно-националном погледу; међутим погодила је и економско-социјалну сферу. У то време догађа се један од највећих друштвених преокрета овог поднебља: на рушевинама старе економске моћи успоставља се нова , коју носе нове друштвене снаге. Затварањем границе према Турској, Врањанци губе огроман трговачки простор и бивају економски знатно оштећени. По ослобођењу од Турака, у Врању долази до неминовног пропадања феудалних хаџијских господстава, као и до смењивања нових друштвених снага. Чорбаџије, до тада моћне и богате, губе утицај и висок положај, распродају имања и друга добра, а из позадине надиру сељаци, који се нагло богате и добијају огромно преимућство у односу на до тада у економском погледу супериорне чорбаџије. Дакле, на једној страни су пропадање и пораз старих хаџијских домова, а на другој је тријумфални освајачки поход сељака. Сељаци постају газде, а газде постају слуге. Овај историјски период старог Врања Бора Станковић ће уградити у основ својих главних књижевних остварења, као социјалну и психолошку позадину.

15 анегдота које нисте знали о Бори Станковићу>>

Цело његово стваралаштво прожето је успоменама на старе дане, на детињство, младост, на непресушну тежњу да живот у оном Врању сачува од заборава. „Борисав Станковић је осетио ту неодговорену поезију прошлога и кроз њу га заволео са страшћу, љубављу која је прерасла у прави култ” (Милан Богдановић).

Међутим, писац иде даље од завичајног друштвеног тла, даље од простора и времена који су описани у његовим делима, дубоко залазећи у психологију развлашћених, који под теретом пораза и губитка свих материјалних вредности губе и свој људски лик.

Откривши српској читалачкој публици такав један стари, под утицајем доласка нових времена заборављени свет, писац је, у ствари, открио један потпуно нови морални континент. Бора као да није знао за други морал, него за конвенционални морал. Притом, Бора није приказао цело своје Врање, са свим странама живота који се у њему свакодневно одвијао. „Нема у тим причама ни врањанског професора, ни учитеља, ни попа, ни бирократе; јер иначе не би то више били Врањанци, него дошљаци и странци, и скоро туђинци за овај источњачки град” (Јован Дучић). Цео овај свет као да је нестваран, данашњем читаоцу непојмљив, невероватан. Јован Дучић пише: „Постоји ли одиста какав град Врање, онакав каквог га је он описивао, или је то нека измишљена тврђава у којој живи само њен песник са својим утварама? (…) Његов град Врање изгледа понекад, по том изванредном стању његовог људства, као неко острво, које нема ничег другог ни пред собом ни за собом, него које стоји одвојено од осталог света, затворено и неприступачно.”

Да је све што је у вези са животом у Врању описано заиста постојало може се закључити по понашању и по судбинама готово свих Станковићевих ликова. Њихово деловање, скоро без изузетка, у многоме зависи од многобројних колективних забрана и ограничења, односно од њихове способности – боље речено неспособности – да у складу са тим и таквим забранама што је могуће више усагласе своје емоционалне побуде и чулне нагоне. Породични прописи и народни обичаји у овој малој паланачкој средини оковали су њене житеље и учинили их робовима хиљадама обзира, који су, свакако, у огромној супротности са њиховим природним инстиктима и здравом крви.

У таквој једној средини у којој се све зна, а ништа не сме, у којој се грешке памте деценијама, а грехови преносе као део аманета и испаштају столећима, нема места слободној вољи. Сваки потез вођен је неписаним али добро знаним свеприсутним и свевидећим законом, који много чешће осуђује, но што прашта: Шта ће свет да каже?! Ова сентенца, мисао, питање, гесло или закон, како год да назовемо ову реченицу, она са собом носи тежину и бојазан, која је неупоредиво већа чак и од љубави према својим најближима. Тако, што су прописи строжи и ригорознији, што је култура затворенија, све је више неостварених, несрећних и од средине кажњених личности; а у делу Боре Станковића их је свакако много.

Свака култура, у мањој или већој мери, ставља извесна ограничења и забране на човекове природне нагоне, па се природно човеково понашање мења у понашање које је регулисано колективним погодбама. Станковићеви људи долазе из области најстрожих облика паланачког породичног морала. Сурово друштво тако намеће човеку навике које су непомирљиве са његовим здравим разумом, са његовом личношћу, која тежи да буде слободна и своја.

Читаво Станковићево дело испуњено је стално присутном жудњом људског бића за личном слободом и срећом, која се, нажалост, не остварује. У овој непрекидној потрази на светлост дана избија истина о патријархату, у коме „млада људска бића просањају личну срећу рањена срца изболоване и брзо усахле младости” (Јован Дучић). Тако патријархат постаје тамница за човекову личност која настоји да постане (остане) слободна. У њему остају заробљене све човекове жудње без било каквог и најмањег изгледа да ће можда бити ослобођене. „Закопана љубав, проћердани живот и вечита туга за нечим лајтмотив је повестима личних живота у Станковићевим књижевним делима. Људска бића носе у њима ожиљке у срцу од окова патријархата. Патријархат са својим моралним табуима и таблицама носи средњи век у себи” (Јован Дучић).

Са друге стране, патријархат у књижевном делу Боре Станковића није само мрачна и сурова страна једног друштвеног уређења и културе; он има и своју поетичну страну. Љубав, младост и лепота обитавају у центру Бориног света. Баш зато што је свако и најмање оглушавање о строго прописане моралне норме у таквом једном друштвеном уређењу неоспорно повлачило за собом и неразумевање, критику, па чак и казну, само препуштање лепотама забрањеног (ма колико кратко трајало), добијало је више на снази и лепоти.

Готово у свим књижевним остварењима Боре Станковића преплићу се ерос и етос, водећи непресушну битку. На једној страни је младост, са свим што она подразумева и тражи од живота, а на другој је све оно што јој исти тај живот, који мора да живи, ускраћује и одузима.

Борба ероса и етоса у делима Боре Станковића>>

Аутор: Даница Петровић

Слика: dreamofsummernight.deviantart.com

Доживљај љубави у делима Боре Станковића, без обзира на то да ли је реч о истинској љубави или само о јакој страсти, или и о једном и о другом, увек је пунокрвно истинит. Жена и љубав према жени (односно љубав мушкарца и жене) несумњиво заузимају једно од централних места у стваралаштву овог писца. Било да је посреди социјално-економска драма једног друштва, породични удес или трагична судбина појединца, шта год да је повод или последица одређене радње, у први план увек избија љубавна прича, по правилу – несрећна.

У Станковићевом Врању, каже Дучић, као да се никад не спава, него се љуби и плаче дан и ноћ, као некад у трубадурској Прованси. Чини се да је љубав свемогућа, да може срушити сваку, и највећу препреку пред собом. Ако не љубав, онда жена свакако најснажније „помера” човека. Борини јунаци се, иако ретко делају да би оно што желе и остварили, поводе за драмом и чежњом заљубљеног срца, због које се чини да је све изгубљено, да пропада свет.

borba-erosa-i-etosa

Аналазирајући снагу утицаја љубави и жене на личност и стваралаштво Боре Станковића, Јован Дучић пише: „Ја сам добро познавао Борисава Станковића. Дубоко моралан лично и крајње уздржљив, Станковић, мој пријатељ, говорио ми је некад и у обичним младићским разговорима тако језиво и уплашено о жени, као што се говори само о земљотресима и о поморима.”

Испратимо ли од почетка до самог краја све, па чак и епизодне љубавне приче описане у делима Боре Станковића, увидећемо да се ниједна не остварује до краја. Зашто је то тако?

У психологији читавог света који је Станковић у својом приповеткама, романима и драмама оживео преовлађује, пре свега, страственост. Од страсти нико није заштићен, напротив. Чак и „божји људи” од ње страдају. Уколико је личност психолошки комплекснија, утолико више је страст у њој десруктивнија. До потпуне реализације љубави не долази, и поред снажних емоција, јер се жељена љубав не тражи довољно упорно и предано; јунацима недостају снага и воља да се са препрекама изборе, па сваки унутрашњи импулс на крају бива стављен у други план. Унутрашње забране, проузроковане спољашњим, деинтензивирају и лагано уништавају страст и жељу за реализацијом љубави. Потенцијални љубавници и срећници се за тили час , препуштени једном једином избору, јер би сваки други представљао неопростиви бунт, претварају у истрошене, празне, изгубљене и у сваком погледу унесрћене особе.

Јеротићев текст, „Еротско у делу Боре Станковића” на врло занимљив начин покушава да да одговор на питање зашто се Борине љубави (оне из приватног живота, као и оне представљене у његовим делима) никада не остварују. Наиме, претпоставка да је лик мајке, снажног, али кратког деловања, морао бити јако утиснут у пишчевом сећању, остављајући у једном делу његове Аниме идеализован лик жене уопште, изгледа сасвим основана. Са друге стране, супротну половину пишчеве Аниме представљала је баба Злата, енергична, амбициозна, самоуверена и отресита жена, која је Бору однеговала услед раног губитка родитеља. Свакако, није било нимало једноставно помирити и ускладити у себи ова два супротна лика Аниме. Недостатак снажних мушких ликова у Борином детињству и преовладавање доминантних женских фигура утицало је неопозиво, како на Борину личну слабост у сукобу са животом у Врању, а потом и у Београду, тако и на деловање његових књижевних ликова.

Снови о љубави, често присутни као пратећи део многих љубавних прича овог писца, могу се посматрати као нека врста компензације за разна лишавања, почевши од оних у раном детињству (губитак родитеља), до оних у већ зрелом добу (незадовољство и неиспуњеност у љубави, сукоби са околином). Владета Јеротић примећује: „А шта тек треба рећи као психолог о Бориној жени коју је упознао, према Синиши Пауновићу, на маскенбалу, маскирану у морнарско одело! Кад се оженио њоме било му је двадесет седам, њој трудесет година. И сада не знам зашто се њоме ожених. Знам да је никад не видех радосну, насмејану. Увек са стиснутим уснама, косим погледом и тихим дисањем (из Станковићевог писма које се чува у Народној библиотеци у Београду)”.

По Јеротићевом мишљењу, Борино писање, на неки начин, представља вид сублимације ероса. Сваки успели лик у његовом стварању лична је сублимација силне унутрашње чежње и трагике неизбежног промашаја у љубави. Поводом Нечисте крви Јеротић се пита: „Зар свекар Марко у Нечистој крви, који огромном снагом савлађује исто тако огромну страст према Софки, али онда себе уништава, као у грчким трагедијама, није сам писац који надвладава неиспуњен ерос, али и онда не може да избегне уништавање себе, иако постепено? Зато се морамо упитати није ли у Марку – Бори било неког вишка страсти, годинама нагомилаване, а неиживљене страсти, која због тога није више могла остати само еротска, већ је постала и агресивна страст, опасна за друге (Софку), отуд и самокажњавање да се не би неко други уништио!”.

У животима Бориних личности страст се снажно испољава у многобројним облицима, почевши од оног здравог и очекиваног захтева човечје крви и меса, преко морбидних прохтева у инцесту, свекра према снаји, па и оца према ћерки. Тако се, услед сукоба онога што јесте и онога што „би требало”, води непресушна унутрашња борба између виших чистијих побуда и најгрубљих чулних побуда. Међутим, страст никада не тријумфује; њој се увек на путу препречују огромне и фаталне препреке, које је на крају угуше. Тако је читаво књижевно дело Боре Станковића једна очајна песма незадовољене страсти, отпевана од стране посебно женских, али и мушких ликова.

Прича о прошлости, сневање о њој, жал за младост, као и друге теме сличног усмерења, нису само услови психолошких и емотивних прочишћења у животима неостварених личности Станковићеве прозе већ и нова могућност књижевне форме. Наиме, прошлост као конрапунктна тема и вредност омогућавала је Борисаву Станковићу да своје јунаке ставља у потпуно нове и неочекиване егзистенцијалне ситуације. Исповедајући прошлост, Бора Станковић је остао савремен.

„Нико у српској књижевности пре Борисава Станковића није испољио стваралачку спремност да иде до краја у развијању табу-мотива сексуалности. Први је он прозрео и презрео патријархални стид пред Еросом. Први јужњак у српској књижевности унео је у њу, стидљиву и патријархално зазорљиву, оно што се анегдотски верује за јужњачко порекло – јаку крв, плотску веру, еротски набој, страсну потребу за слободом и радошћу сексуалности. Али је унео у њу и јужњачки топлу сету што то непоновљиво еротско богатство мора у ништа да отиде пред цензурама споља и изнутра. Сву своју уметност Бора Станковић је посветио људској жудњи за љубављу и слободом. Надахнут тим идеалима, он је наш савременик, а то ће остати и будућим нараштајима.”

Увела ружа Боре Станковића>>

Аутор: Даница Петровић

У једној од прича Синбада Мореполовца из Хиљаду и једне ноћи постоји нека далека земља у којој заједно са преминулим супружником сахрањују и оног живог. Бора Станковић ће приказати судбину жене – трагичнију од оне из неких народних песама или бајки са тужним крајем – судбину сагледану кроз призму једне патријархалне средине везане култом угледа: „да се сачува име” и „да се не укаља образ”. Свако кршење традиционалних обзира нарушава укорењен ритам живота и изазива тешке унутрашње сукобе.

Психу патријархалне жене Станковић одлично познаје и дубоко осећа; осећа њен интимни живот, чује њене нечујне вапаје, понире у сакривену трагику њеног бића и живота и зна каква разарања и сукоби сламају њену природу. „Станковић запажа психичке и физичке промене у њој, слом њеног бића у трагичном сукобу са условима које она није у стању да измени, са светињама традиције које се она не усуђује да укаља…” (Велибор Глигорић, Српски реалисти). Жена је робиња средине и обичаја, која нема права на своју сопствену егзистенцију: пре удаје је очева, када се уда постаје супругова, своје име не добија, као што не добија ни своју егзистенцију ни након смрти мужа – тада постаје покојникова жена. У оквиру такве једне традиције своју трагедију живи Ташана.

Када Ташана први пут изађе на сцену, пред нама се показује негована жена у најбољим годинама, пуна сазреле лепоте. Млада и лепа, а удовица. Након смрти мужа, живи сахрањена у покојниковој кући, између четири зида и оних истих ствари које су је онако непромењене „везале за њега иза гроба чвршће и суровије него до гроба”. Њену болну ситуацију нико не разуме, чега је и сама свесна, па не тражи ничију помоћ или разумевање. Навикнута на своју судбину и готово помирена с њом, она се не жали, не буни, тек понекад изговори оно тужно и другима нејасно у потпуности: Не знате ви. Оставите ме, оставите ме; а онда, у повременим тренуцима разјарености дигне глас и хоће да се, макар обраћајући се Кати, кад другоме не може и не сме, љути на своју судбину: Ох! Ово је страшно! Буд овде, у кући, мораш да си са покојницима, с гробљем, свећама, тамјанима, парастосима – ноћу не смеш од страха слободно да дишеш, а камоли да заспиш и одмориш се – а оно још мораш да пазиш, и да тамо, по чаршији, по вароши, по кућама, што ко не каже о теби, не помисли, не чује што. (…) Докле ћеш и ти сви ви мислити како ја једнако не могу ништа знати, ништа видети, чути, осећати, и да ви зато можете вечито да ме лажете. (..) Да, саму, саму да ме оставите. А ако не можете због имања, чивлука, света, хаџија, да ме саму са целом кућом затворите, зазидајте ме у неку собу, и на њој да нема ни врата ни прозора. Ако морате због деце, што трба они кадгод да ме виде, онда отворите два олтара, оставите две рупе, па нека ме кроз њих гледају. А ја да сам сасвим затворена, сасвим чврсто ограђена, те ћу бар онда бити слободна, мирна, нећу стрховати да што рђаво учиним.

И сама Ташана је свесна своје улоге у животу, односно тога како на њену улогу гледа друштво; она је жена покојника и мајка његове деце – то је основна, у ствари, једина њена улога на овом свету. Године пролазе, а култ покојника јак је исто онако као и оног дана када је сахрањен. Он је све време присутан, тачније свеприсутан, иако више није међу живима. А жив је више него што је Ташана. За све то време, њена младост се буди и у себи, јер не сме наглас, тражи своја права, али без одазива.

За разумевање Ташаниног душевног стања у непрекидном страху од покојника значајно је место у драми када она говори Мирону како је гуши и плаши стална и вречита покојникова присутност и гробна и мрачна атмосфера која је свуда око ње: Умро он, одавно покојник, а свуда је он. (…) ту је он, ту му оружје, ту му соба и постеља…и све, и њега, и младост моју, знам сад више по гробљу него по животу…Ох, сви они, и кад дођу, као да су дошли њега покојника ради, да њега виде, да њега походе, и као њему мртвом да угоде. (…) Ја за њих нисам жива. Треба да сам жива, али само зато што сам родила и што чувам не своју већ њихову покојникову, хаџијску децу…

Патријархална средина, веома строга у својим примитивним односима и окована законима многобројних обичаја и предрасуда, гуши Станковићеве јунаке. Одређена устаљена схватања о моралу какав „би требало” да буде немају милости за огрешења о „каноне” понашања. Цела суштина живота индивидуе је у култу форме и неокаљаног угледа. Сва човекова делатност треба и мора да буде усмерена тако да се „сачува угледно име”, „да се не укаља образ”.

Међутим, у Ташани ће се јавити бунт и револт због свега тога, њена страст тражиће одушка, исто онако како ће га Софка тражити у својим маштањима, Аница у плакању на гробљу, Нушка у игри…

Оно што Ташану чини другачијом од осталих жена из Бориних дела јесте управо тај револт и побуна против наметнутих норми живљења једне покојникове жене. То је основна и најзначајнија разлика између Ташане и Анице (Покојникова жена). Примећујемо да Станковић то и у насловима назачује: Покојникова жена (иако је Аница главни лик, и Бора о њој од почетка говори, њено име сазнајемо много касније, оно је небитно јер она до краја остаје само покојникова жена) и Ташана – она која жели да поврати своју егзистенцију.

Оно што бих истакла јесте тренутак у коме ће се Ташана осмелити да изнесе све оно што јој лежи на души, као и особу којој ће све то рећи. Наиме, Ташана сазнаје од своје мајке да је свештеник Мирон био заљубљен у њу још када су били јако млади и да је због ње вероватно и отишао у манастир. То ће у њој пробудити женску самоувереност и подстакнути је да своју душу отвори ономе који ју је некада волео, знајући у дубини душе да од стране таквог човека неће бити погрешно схваћена. Његова реч са собом носи огромни утицај, углед и поштовање, тако да ће јој управо он и помоћи да скине са својих прозора тешке и тамне завесе, које су спречавале да се светлост простре по њеном животу. Њено понашање према Мирону постаће присније и срдачније, колико због захвалности, толико и због потребе у жени да буде заводљива (посебно према ономе ко је некада гајио јака осећања према њој).

А онда се појављује Сарош – мухамеданац, присни друг Ташаниног покојног мужа, који јој изјављује љубав. Ташана је њега увек посматрала само као пријатеља свог мужа, као свог пријатеља, никада са емоцијама другачије природе. Међутим, његове љубавне изјаве у њој буде жену, жену која је дуго живела без мушких нежности.

Предаје се његовим загрљајима и рукама туђе вере, због чега ће бити најсуровије кажњена. Свој грех испаштаће до краја живота: биће изолована од света и доживотно ће неговати умоболног божјака Парапуту. Иако се у њој јавља побуна због начина живота који води дуго након смрти мужа, свој грех она ће испаштати потпуно и до краја – неговаће Парапуту као своје дете. Такво потпуно и неприкосновено испаштање можемо тумачити на два начина: први – као буђење на тренутак успаваног патријархалног стида од света, или други – као (што је вероватније) дубоко разочарање због Сарошевог бекства и одласка од ње: Побегао, оставио ме! Дај отров! 

Ташана је свесна да је својим грехом потпуно згажена и смрвљена од стране синова, унука, читавог света, јер хронотоп Бориних фабула не дозвољава грешке, а још мање их прашта и заборавља. Парапута јој је дошао као спас од саме себе: Кад њега не би било, кад не бих имала да се око њега мучим, бринем, онда бих овако сама, морала много да мислим. (…) Када бих мислила, морала бих да полудим.

У античким трагедијама казна за грех била је смрт: Клитемнестру убија син, Антигона се беси, Федра се сама гуши, као и Јокаста… Свирепост Ташанине казне много је већа од античких.

pokonikove-zene-2

Оно што у Ташани не осећамо, а што је у Покојниковој жени најдоминантније, то је ропска психологија патријархалне жене. „У приповеци Покојникова жена завет верности умрлом мужу полипски је уграбио психу жене. Упио се у њену крв митски, постао њен сујеверни фантом и фетиш” (Велибор Глигорић, Српски реалисти). Ово је прича о једној врањској удовици, која већ годинама уназад оплакује свог мужа, којег није ни волела. И поред тога што према покојнику никада није осећала топлу наклоност и праву љубав, удовица у приповеци Покојникова жена лично је везана за покојника, чак и више него што је била док је био жив: Толико му је већ излазила, а и сада излази на гроб, да га је као живога готов заборавила и памти га само по гробу. Обичај се морао поштовати. Варошки обичај, то је нешто много више него и сам живот каквог оваквог јадног и малог човечјег створења.

Сваки њен повратак са гробља био је праћен брзим ходом, подстакнутим страхом од људи и ширине пута који са собом увек носи неко потенцијално искушење. Ослободила би се тек када би ушла у своју, добро познату улицу, да би се потпуно слободном осетила тек када уђе у своју собу и затвори врата за собом. Једино се у затвореном простору осећала сигурно. Осећа се као да је мужевљевом смрћу и она свршила своје, а сузе којима залива његов гроб у ствари су сузе за њеним животом, па би јој тај плач на гробљу бивао као мелем на отворену рану, давао јој неке насладе и уносио у њу живота, ватре.

Новица Петковић примећује како многи Станковићеви ликови, посебно женски, имају неку врсту страха од отвореног простора. Наиме, све што је лично и присно бива окренуто ка унутра, сакривено од очију спољашњег света. „Стога тек у кући, кад осете да су сигурно, кућом, капијом ограђени, затворени, Станковићеви ликови, пре свега женски, могу опустити своје тело, смеју се слободно кретати. (…) Ослобађање тела у затвореном простору, пуштање на вољу своме чулно-чувственом животу међу блиским људима у породично-родбинском кругу, опонирано је с извесним, час јачим, час слабијим, страхом од отвореног простора” (Новица Петковић, Софкин силазак).

Покојник је, дакле, и након смрти имао потпуно право над својом женом. Смрт је, изгледа, важнија од њиховог пређашњег заједничког живота. У овој младој жени увела је љубав, али је увео и њен људски лик. Све оно што је вредно и драгоцено у жени изложено је суровој и деспотској самовољи мушкарца, а онда и средине.

Жене у делима Боре Станковића, у односу према свету, могу да живе слободно једино када нису своје. Такав је случај и са Аницом. До удаје, нико јој није знао име, она није била Аница, већ сестра на Рибинчики; удајом постаје његова – мужевљева, а самим тим и слободна, јер од тада је могла слободно да гледа у свакога, а ако би ко помислио лоше о њој, то је се није тицало, јер се није односило на њу, већ на њеног мужа. Зато се она, из захвалности и страхопоштовања труди да одржи успомену на њега и да му и као покојнику угоди.

Бора Станковић врло дубоко залази у психу жене, врши продор у подсвест стања утамничене жене у патријархату. Кад једном добије прилику да после толико времена тамновања осети срећу и љубав са Итом, кога је још од раније волела, она, на опште изненађење и неразумевање других, прихвата Недељка, удовца са децом, којег готово да није ни познавала. Осећала је да није довољно „чиста” за нешто тако идеално као што би, после толике патње, био живот с Итом. Између њих би се одмах испречио покојнок: А сада она сама Аница није више оно: пређашња Аница, већ жена, а он , Ита, још је Ита… И тако, док се за Недељка није удала и отишла из покојникове куће, жене су око ње сваке ноћи седеле и чувале је од некога.

Аутор: Даница Петровић

Борисав Станковић, „по врањански прозван Биза, или Бора Златин, сироче без оца и мајке, рођен је у Доњу малу, крај Кусо блато” (О Бори Станковићу, Дела Борисава Станковића, приредио Ж. Стојковић) 1876. године, од оца Стојана и мајке Васке. Деда по оцу, који је дошао са села, био је обућар у Врању, ожењен Златом, из некад угледне трговачке породице Јовчића. После Илијине смрти, Злата се преудала, али јој је и други муж, трговац, убрзо умро. Од наслеђа је подигла кућу и дала сина на очев занат. Стојан, обућар у Горњој махали, био је и чувени певач. Бори Станковићу је било свега пет година (1881) када му је умро отац, а непуних седам када му је умрла и мајка (марта 1883). О свом детињству писац је имао обичај да говори и у неким од својих приповедака (Увела ружа, На овај свет, Тетка Злата), а мотиви из његовог родног краја постаће веома чести у целом његовом стваралаштву.

Бора је гимназију завршио у Нишу. Као веома сиромашан ученик, примао је стипендију, а материјално су га помагали и сами професори, нарочито Миливоје Симић, који је пишчев рад пратио и касније.

Године 1896, Станковићу умире баба Злата: „Последња душа која постојаше за ме. Последњи кут мога стана, последњи огранак моје родбине, баба моја, умрла је! Ни оца, ни мајке, ни брата, ни сестре, нигде никога. Сем ње. А она ме је од мрву мрвку однеговала. Ње нема више” (О Бори Станковићу, Дела Борисава Станковића, приредио Ж. Стојковић). Чувена баба Злата послужиће Бори као прототип за неке његове ликове у каснијем стваралаштву.

Осми разред гимназије у Нишу завршио је са добрим успехом. Исте јесени уписује се на Правни факултет Велике школе у Београду – економски одсек. „Нисам хтео филозофију да учим“, каже Бора, „једино због латинскога и грчког језика, који сам веома тешко учио, као и због математике. После свршене школе остао сам без службе државне. (…) На књижевности почео као ђак. Прво са песмама у дечје листове, а после са приповеткама. У почетку без успеха” (О Бори Станковићу).

У Бранковом колу (II 21, 1896) излази му песма Почуј песму, а прву своју приповетку, Станоја, објављује у Искри, да би у истом том часопису затим објавио још две: Ђурђев дан и Прва суза, а у сарајевској Нади – Тајне болове.

Године 1898. излази му прва збирка приповедака Из старог јеванђеља, а 1900. објављује приповетке Гугутка, Наш Божић, Стари дани, Наза. Ове године (1900) објављује и Нечисту крв у наставцима (Градина, Ниш, у бр. 5, 6, 7, 8), а дешава се и прво извођење Коштане у Народном позоришту у Београду. Погледајте како је изгледала Борина Коштана.

Материјалне тешкоће све време прате писца, а убрзо бива и отпуштен из службе због неуредног доласка на дужност (практикант Министарства просвете на раду у Народном позоришту), да би два дана касније био постављен за практиканта Министарства иностраних дела.

Године 1902. излазе му три књиге: Стари дани, Божји људи, Коштана, а почиње да објављује и други свој роман у наставцима, Певци. Наредне године, у Колу објављује и трћи свој роман (у шест наставака), Газда Младен.

Станковић се 27. јануара 1902. године оженио Ангелином Милутиновић. Годину дана касније, родила се кћерка Десанка; кум на крштењу био је Бранислав Нушић. Убрзо затим, Бора добија стипендију Министарства просвете и, са платом писара министарства финансија и додатком из Финансијског прегледа, одлази у Париз 1903. О Станковићевом једногодишњем боравку у Паризу нема много података. Тражио је да остане још годину дана, али му то ипак није било одобрено, па је, пошто му је претходно већ био укинут додатак стипендији, враћен натраг.

У знак протеста, Бора упућује отворено писмо тадашњем министру спољних послова, Николи Пашићу (преко Дневног листа), да би, по повратку у Београд, изузетно озлојеђен на своје претпостављене, поднео оставку и имао доста неприлика у служби. Упућују га као цариника у Мокру Гору, затим, као порезника, у Ниш. У таквим околностима Бора Станковић се придружује књижевницима који су се, из сличних разлога, осећали „сувишнима у Србији”.

Године 1904. писац добија и другу кћер, Станку; овог пута на крштењу кум је био Јанко Веселиновић.

Пошто Летопис Матице српске није прихватио пишчеву понуду (упућену уреднику Милану Савићу) да роман Нечиста крв излази у наставцима, а да га писац накнадно прештампа, како би дошао и до пара и до књиге , Бора одлучује да сам објави овај роман.

Године 1913. Бору премештају у Министарство просвете и вера, на дужност референта црквеног одељења. Родила се и трећа Станковићева кћер, Ружица.

Пред зградом Позоришта, 21. октобра око подне, позлило му је. Пренет својој кући, издахнуо је истог тог дана, пред поноћ. Умро је у својој педесет и другој години живота. Његовом смрћу српска књижевна сцена изгубила је једног од најмоћнијих представника наше приповетке. „Несрећно је што је Борисав Станковић умро баш у тренутку кад се враћао књижевноме раду” (О Бори Станковићу).

Може се без двоумљења тврдити да је модерна српска проза почела да живи пуним животом тек у делу овог писца. „Са Борисавом Станковићем догодио се чудан случај: писац са највише спољног локалног обележја, најрегионалнији на први поглед и најуже везан за један скучени простор, за један предано неговани хоризонт, за један посебан малени свет и један посебно малени живот у њему, толико је ширином и моћношћу уметнички остваренога живота из тог микроскопског животног језгра досегао границе једне видовито наслућене и кроз слутње тако видовито показане наше општости, да је најпотпуније и најдалекосежније открио неке елементарне суштине о човеку и његовом жићу у овоме нашем балканском кутку” (Милан Богдановић, предговор Сабраним делима Борисава Станковића). Он је први велики реформатор српске прозе, творац нове књижевне школе, зачетник симболистичког стила у српској приповеци.

Ипак, Бору Станковића не можемо сврстати у тесне и уско омеђене конкретне школе, из разлога што се на њему не могу примењивати уобичајене класификације.Иако су му врло често били блиски руски писци класици, такође и Французи, он је ипак увек остајао свој и на своме. Већ својим првим књижевним остварењима, Бора Станковић показује изузетан дар за писање, велику оригиналност и уметнички инстикт.

Станковић не представља никакву формалну прекретницу за српску књижевност, као што су, рецимо, Дучић и Ракић представљали за српску лирику; напротив, он је „стихијски мрзео законодавца наше књижевности Богдана Поповића и све Богдане, све запеташе и све књижевне бакале” (Станислав Винавер, Бора Станковић и пусти турско), али је као нико пре њега обогатио нашу приповетку дубоким и ретким психолошким опажајима и освежио је снажним лиризмом.

Он дубоко осећа све оно о чему пише. Станковић је превазишао статички и објективизовани фолклорни реализам, ослоњен на тековине позитивизма XIX века, заменивши га својеврсним психолошким субјективизмом. Сима Пандуровић забележио је једну, за ову тврдњу значајну, Борину изјаву. Наиме, једном приликом му је неко уредништво затражило једну приповетку, али што је могуће пре, Бора је био незадовољан, љутио се, и том приликом му је рекао: „Они мисле то је тек тако: дај ми причу, кад њима треба. Они не знају да ја сваку своју приповетку одболујем” (Сима Пандуровић, Они не знају да ја сваку своју приповетку одболујем).

Док пише, Станковић се исповеда, и управо по томе је оно што јесте. Међу многим некролозима и чланцима поводом смрти Боре Станковића, посебно је, за потпуније схватање његове поетике и његовог начина писања, занимљив и важан напис који је објављен у Времену, на дан сахране пишчеве. У чланку је забележено Станковићево објашњење поводом дилеме да ли он описује оно што је сам видео и доживео, или је све то продукт његове бујне имагинације: „Јок, не измишљам, ама однекуд памтим, све сам то слушао, а јесам нешто баш и видео. Још кад сам био сасвим мали, кад ми је најслађе било да седим матери у крилу, слушао сам разговоре који су преда мном, као дететом које ништа не разуме водиле комшике и рођаке моје матере с њом, при кафи. Збиља, нисам онда, ништа разумевао, али сам некако памтио, и најситније ситнице. А и видео сам штошта. Водила ме мати, још као дете, на мушко у амам, и иначе свуда са собом на породичне седељке, славе, свадбе. Отац ми рано умро, па смо били сами, и све једно другом до ушију. (…) А и оматорео сам пре друге деце. После сам још сретао многе од оних старих, већ сасвим старе, и оживљавао их, подмлађивао, по причама о њима, које су ми, место да их заборављам, постајале све јасније, и са све више ситница, детаља” (О Бори Станковићу).

Борино детињство, младост, оно што је сам доживео или оно што је чуо и видео оставили су, несумњиво, велики траг у целокупном његовом каснијем стваралаштву, што, наравно, не значи да је ова аутобиографска компонента пресудна и по значају примарна за његов рад. Богата имагинација пишчева успешно је преобликовала оно искуствено и уобличила га у праву уметност. Чињеница је да Бора никада заправо није „изашао” из свога родног краја; чак и када је то једанпут покушао, желећи да инспирацију за своја дела нађе и ван Врања, испоставило се да Београд није у толикој и таквој мери погодовао пишчевом сензибилитету, какав је случај био раније са Врањем. Зато му се Бора стално враћао, тражећи у том малом провинцијском месту оне „вечне истине”.

На примерима појединачних (у великом броју истинитих) људских субина, у контексту тадшње културе и друштвеног устројства, показивао је човека уопште, са свим његовим врлинама, слабостима, могућностима, жељама и надама.

У вези са стваралаштвом овог писца постоји једна заблуда, која се односи на његову везаност за крај у коме је рођен и у коме је одрастао. Већина ће рећи да је Бора Станковић Врањанац у својим књигама, и да је то пресудно за разумевање и вредновање његовог стваралаштва. Проза Станковићева није у толикој мери локално обојена, како то врло често воле да наглашавају многи интерпретатори и критичари његовог дела. Напротив, она је утолико више општа и многозначна јер је, кренувши од старог Врања и свега онога што је живот у том и таквом Врању подразумевао, далеко превазишла појединачно и локално. Мотиви Бориних остварења рађају се у Врању, али не завршавају на тако уским границама.

Аутор: Даница Петровић

15 анегдота које нисте знали о Бори Станковићу>>

Фотографија: srpskaenciklopedija.org

Доживљај љубави у делу Боре Станковића, без обзира да ли се ради о јаким емоцијама или само о јакој страсти, увек је потпуно истинит. Жена и љубав према жени (односно, љубав мушкарца и жене) заузимају једно од ценралних места у стваралаштву овог писца. Било да је у питању социјално-економска драма једног друштва, породични удес или трагични живот појединца, увек је у првом плану љубавна прича која је, по правилу, несрећна.

Док је био ђак врањске гимназије, Бора Станковић је заволео девојку из свог суседства, Пасу Зографову. Међутим, младалачка љубав била је прекинута његовим одласком на даље школовање у Ниш, а потом и у Београд. Ова љубав је постала Борино трајно осећање које је присутно у многим његовим приповеткама са мотивом неостварене љубави.

uvela-ruza-bora-stankovic

Имена главних ликова измењена су у односу на оне из стварности: наратор приче, односно главни јунак приповетке, постао је Коста, а Паса је добила име Стана. Такође, пишчева баба Злата послужила је као прототип за изградњу лика Костине бабе, са којом јунак успоставља врло сличан однос ономе који је Бора Станковић имао са својом баба Златом. Костина старамајка задржала је многе од кључних психолошких карактеристика које је имала и баба Злата, што ће се показати као веома битно за даље разрешавање радње и главног односа међу ликовима у њој. Поред поменутих, појављује се још Станина мајка Марија и момак за кога на крају удају Марију – Никола, као и неколико старијих жена, које чувају болесну Костину бабу.

Унутрашње емотивне, психичке и моралне карактеристике књижевних јунака основни су предмет пошчевог психолошког посматрања. Емотивни односи између Косте и Стане нису у првом плану приповедања. У првом плану јесте потрага за узроцима неостваривања њихове љубави и самооптуживање због тога.

Сама фабула приповетке врло је једноставана и неразвијена. Главни јунак и његова баба, коју назива старамајком, живе у суседству и пријатељству са девојком Станом и њеном мајком Маријом. Костина старамајка једини смисао свог живота види управо у свом унуку. Она се нада да ће он повратити изгубљену породичну моћ и славу његових предака. У међувремену, између Косте и Стане развија се искрена младалачка љубав. Ипак, од самог почетка Коста зна да би њихова љубав представљала велику препреку његовом школовању, а самим тим и истакнутом месту у друштву. Костино потискивање љубавних осећања мотивисано је тиме што је он потпуно свестан свог високог порекла, али и мајчиним огромним поуздањем у његову будућност и успех. Под притиском великих очекивања старамајке, Коста се плаши и растурања старог породичног угледа. Међутим, како је време пролазило, Коста је схватао да је тиме што није остварио љубав са Станом, заувек изгубио нашто најчистије што је у животу имао.

Из таквог једног емотивног и психолошког угла, он започиње да се тужно присећа прошлости, схватајући да је неостварена лична срећа једини прави човеков удес у свету. Присећање на сан који се непрестано јавља („Опет сам те сневао! Како жалим што сан оде те и ти с њиме! Како бих волео да то не беше само сан, сан и ништа више.”) и враћање прошлости кроз сан представљају пишчево средство којим упоређује прошлост и садашњост. Наиме, главни јунак није умео у правом тренутку, онда када још није било касно, да процени вредност и лепоту онога што је имао – љубав према Стани. То је и условило његову, али и њену несрећну садашњост.

Док на њега делује морални принцип, Коста осуђује своје поступке, говори сам себи како је оно што ради нечасно, неисправно и за осуду; међутим, кад превагне емотивни принцип, он му се у потпуности препушта. Знао је да неће наћи вернију љубав од њене. Међутим, старамајка која га непрестано подсећа на његове претке и њихову славу, стално му је пред очима. Она, као припадница патријархалне друштвене средине, по сваку цену, не бирајући средства, жели да поврати стари породични углед. Својим причама о некадашњем сјају и богатству њихове породице она опомиње Косту да је његова љубав према Стани немогућа.

Ипак, морални принцип није једини разлог за неостварену љубав у овој Бориној приповеци. Велику препреку испољавању љубави према девојци Стани представља и нова, и њему још увек непозната урбана култура, чије прве недостатке, али и вредности он тек упознаје. Управо та разапетост између старог и новог постаје један од главних узрочника несреће главног јунака Увеле руже. Коста се приклања бабиној жељи да поврати некадашњу породичну моћ, али истовремено сам себи доказује да је могуће да се побегне од осећања. Ново осећање живота и потреба за слободом модерног човека као да је наговештено овим чином Бориног јунака. Међутим, овакав његов поступак само на први поглед делује као модеран и могућ, али се на крају показује као потпуно неостварив, јер је очигледно колико главни јунак пати.

Са друге стране, Стана у почетку не види никакве класне разлике које би биле препрека њиховој љубави, па наивно сања о заједничкој срећи. Она мисли да је једини разлог што њих двоје још увек нису венчани Костина незавршена школа. Међутим, временом јој постаје јасно да њене младалачке наде уопште нису реалне. Када у последњој сцени Увеле руже Коста долази да још једном види своју бабу на самрти, Стана је већ сасвим „увела”.

„На теби беше поцепан минтан и једно велико парче откинуто од лакта висаше ти; кроз шамију провириваше твоја коса, занемарена. Била си у прљавој кошуљи, искрпљеним шалварама, из којих вираху твоја, од силна рада развијена, пљосната стопала с испуцалим прстима.” Она је сада потпуно помирена са трагичном судбином која ју је снашла. Њен однос према свету одређен је патријархалним погледом на живот, а њена трагедија је трагедија личности која се жртвује у име колектива.

Газда Маркова нечиста крв >>

15 анегдота које нисте знали о Бори Станковићу>>

Аутор: Душица Чукић

 

1. Бора Станковић је писао поезију.

Бора Златин, како су га по очевој мајци у школи звали, је своју књижевну каријеру започео писањем поезије. Био је горд на своју поезију и веровао је да ће постићи много на том пољу књижевности. Онда је изашла белешка у „Босанској Вили” у Сарајеву 1894. године, која гласи: „Џиво у Б. и Борко у В. Слабачко је у обојице једа буде што и боље! Међутим, песама имамо на товаре, баш као што има и пјесника на све стране, само је много званих а мало изабраних”. После објављивања ове обесхрабрујуће и разочаравајуће белешке, Борисав се зарекао да никада више неће написати једнога стиха. Изгледа да је и одржао реч.

2. Друго је то, друго, љубав хоћу.

Када је имао 28 година, Борисав се оженио на један боемски, романтичан начин, наиме сасвим случајно, мада је он као сујеверан човек дубоко веровао да је та случајност била његова судбина. Своју жену угледао је први пут на једној фотографији у неком фотографском излогу на Теразијама. Била је одевена као „маска”, у морнарско одело – за маскембал који се тих дана припремао у Београду. Мада је у то време био на врхунцу своје књижевне славе, Бора је тих дана био необично мрзовољан. Избегавао је друштво. Међутим када је тог дана спазио лик младог „морнара”, заинтересовао се за непознату девојку, рекао је то својим најближим друговима, али на томе би остало да га истог дана, увече, баш ти другови нису позвали на маскембал. После дужег опирања он је најзад пристао али под условом: „Само да нагвирнемо, па одмах после да идемо у Скадарлију на вино”. Прва личност која је срела на улазу Бору и његово друштво била је девојка „морнар”. Иста онаква „као да је изашла сад из фотографије”, како је то после Бора говорио. Видевши је, збунили су се сви, а највише сујеверни Бора. Он је скоро хтео да побегне, толико није знао шта треба да ради. Девојка је, изгледа, то приметила, „осмехнула се благо на њега, понудила му да га одведе до гардеробе, и он се прибрао и кренуо за њом, као омајан . . . И после тога, целе вечери није се одвајао од ње. . . И до смрти је остао покрај ње!” Јер само неколико недеља после те вечери, она му је постала жена са којом ће после изродити децу и провести цео свој век. Бора се често прво њој обраћао за суд, када би нешто ново написао. Госпа Ангелина чувала је до смрти, као највећу амајлију, последњу недопушену Борину цигарету, што говори о вечној заљубљености у свог мужа.

3. Прототип Митка

Најизразитија личност Борине „Коштане”, Митке, изашао је одавно из свог дела и хода међу нама. Митке који је рођен и који је живео у Врању, за собом је оставио узбудљиву легенду. Презивао по родоначелнику своје фамилије „Црном Стаји” – Стајић, сем презимена од њега потиче и богатство ове породице. Црни Стаја родом из Пчиње у младости је био пуки сиромах са имовином која се састојала од „две кокошке, једног магарета, једне каленице, две кашике и једног грнета”, преко ноћи постао је најбогатији човек у Врању. То се десило после арнаутске буне против Хусејин – паше, чије је благо игром случаја дошло сиротом Стаји.

Митке је био крупан, стасит и леп човек, дивна погледа, живих покрета и сигурна хода. Носио је фес с кићанком, лепо се облачио. За појасом је имао јатаган и револвер, о врату фишеклије са барутом. Био је врло дарежљив. По занимању био је мутавџија (ткач покроваца и зобница од козје кострети). Знао је неколико балканских језика. Био је радан, његове њиве вазда су биле прве узоране, виногради први обрани. Пропио се тек када се оженио. У пићу је могао да буде страшан, мада је трезан био насмејан, добар и ведар човек. Често је лумповао с Циганима и давао им је богате напојнице, нарочито Коштани.

Миткова трагедија је била вечита неслога са женом. Оженио се по жељи старијих, против свог срца, и од првих дана је почео да се сукобљава са њом. Годинама нису ни јели заједно, мада су изродили децу. Временом се сасвим одао пићу, па је последњих година живота почео да се напија и кад је сам. Опијајући се све чешће, сукобљавао се и физички са женом.

Тако једне благе летње вечери, 4. августа 1894. године, тек што се варош била смирила од дневног рада и почеле се палити ламе по домовима и фењери по улицама, разлегао се из Миткове куће неуобичајено оштар женски врисак. Пошто су људи појурили ка Митковој кући, суседи су викали „Уби Митке Софку и кћер”. Викали су, али нико није смео да уђе ни у двориште, а камоли у кућу. За то време Софка је и даље кукала, бежећи са својом ћерком Савом, испред разјареног мужа који ју је већ био закачио неколико пута ножем. Ускоро је стигла и полиција која је покушала да уђе у кућу, али је улаз био закључан. Полиција је позвала Митка да отвори, уместо тога Митке је испалио из свог старинског пиштоља, тане је ударило у Данета шнајдера, сви су повикали „Дане шнајдер погина”, чим је чуо да је убио пријатеља и невиног човека, испалио је и други метак овог пута себи у груди, пошто је „власт” насилно отворила врата он је већ био мртав. Софка и Данче остали су у животу.

4. Сусрет с Пасом

Паса из „Увеле руже”, личност коју је Борисав уносио у неколике своје приче, често и под правим именом, и која је, изгледа, целога века била његова неизлечива рана, била је Борина прва сусетка. Паса га је прекоревала што ју је метнуо у новине и књиге, јер ју је, како је казала, задиркивала чаршија. Из разговора Пасе и Синише Пауновића, аутора књиге „Писци изблиза” сазнајемо нешто више о детињству Боре Станковића:

– Какав беше Бора, баба Пасо?

– Биза ли, Бора ли? Ми бесмо само добри суседи… Метно ме у књиге… Кад беше млад, беше велика кождерина…шаљивчина по врањски. Обуче преврнуту бабину шкортељку, па заређа од куће до куће по маалу, с пљоском воде у руци закићеним цвећем; хоће, вели, да удаје бабу, па нас зове у сватове. Или тек узме нечије папуче па с њима у поток, вели да их очисти, а оне пуне воде.

Један Борин школски друг, који није наставио вишу гимназију, а који ту, преко пута старичине куће, и данас живи, каже:

– Брани се Паса, али ми сви знамо да је Биза волео њу, но он после оде у Београд, а она се удаде за другога. А Паса беше много, много лепа, и добра и вредна, чиста и паметна девојка.

5. Како је Бора писао?

Бора није имао одређено време за рад на неком делу, већ је стваро по налету емоција. Имао је своју собу у којој је радио и где је могао бити потпуно сам. У тренуцима када би размишљао о ономе о чему је радио, знао се тако занети да није ни чуо ни видео никога око себе. Једнога дана у присуству рођака, пола у шали, пола у збиљи рекао је: „Блажени нишчи, духом!… а мени ври у глави…” И ухвативши се за чело, скочио је с постеље, отишао право у своју собицу за рад, затворио се, и као никад дотле, остао тамо врло дуго, цела три дана. Тада је створио прву верзију „Нечисте крви”. Бора је иначе писао парче по парче. Бележио је мисли на разним хартијицама, реченице, чак и читаве пасусе. Па онда, када би га ухватила столица, кад би му се „ознојиле руке”, како је сам говорио, враћао би се послу и повезивао би га у целину. Станковић никада није говорио о свом стварању, као ни о својим намерама шта мисли да пише. Само када већ напише, имао је обичај да каже да су му се опет „ознојиле руке”. Пишући, пио је кафу за кафом и много пушио, што је, уосталом ,чинио и када није писао. Пуно је прерађивао, „Нечиста крв” је писана у много верзија.

6. Изгорели аутографи

Последња, осма књига „Сабраних дела” објављена је скоро четири године после његове смрти, 1930. Аутографи објављених и необјављених дела, после изласка осме књиге, враћени су пишчевој породици. Они су брижљиво чувани у породици, све до Другог светског рата и окупације, када су, у току два велика бомбардовања Београда, страдали сви до једнога. Касније је нађен рукопис Борине „Ташане”, као и покушај драматизације „Нечисте крви”, на којима се види да је Бора мешао латиницу са ћирилицом.

7. Бомбардовање Београда

Када је завршио „Нечисту крв”, одлучио је да је сам изда; од новца који је зарадио купио је једну готову, стару кућицу коју је временом преправљао, дозиђивао и удешавао, трудећи се да буде „по врањански”. Имао је просту башту, засађену густо винову лозу донесену из Врања, која се пружала од улаза са улице до веранде у дну куће као какав тунел. Први пут је страдала за време Великог рата, и тада је уништено само покућство, док је зграда остала читава, од намештаја остао му је домаћи клавир његове деце и једно старо породично кандило, донесено из Врања, књиге из Борине библиотеке су махом биле уништене. Тада је пропало пуно необјављених рукописа Боре Станковића. Други пут је страдала у бомбардовању Београда 6. априла 1941. године, а трећи о Ускрсу 1941. године у време савезничког бомбардовања Београда. Кућа у којој се Бора родио постоји још увек у Врању. Многи споменици културе су страдали за време ратова, многи из незнања или од зуба времена. Кућа у којој је живео Бора и у којој је умро 1927. године у Београду више не постоји, а није сачуван ниједан њен потпун снимак.

8. Врањска гимназија

Гимназија у Врању била је позната као једна од најбољих школа у земљи и звана је Академија – зато што је имала најбоље професоре. Ти професори су, додуше, долазили у Врање више по казни, као политички прогоњеници, али су зато и већина били цвет тадашњег нашег просветног наставничког кадра. Бори су предавали Светислав Симић, Јаша Продановић, Љуба Давидовић. У неколико наврата Бора је желео да напусти гимназију због свог сиромаштва, а професор Миливоје Симић га је као сиромашног ђака прихватио и бринуо о њему као о свом детету.

9. Сећање другова

Неку врсту ђачке љубоморе, рођене сигурно у најмлађим данима, некада ни године не могу уклонити. У сећању своји другова, Бора је остао упамћен по свом сиромаштву, немару током школовања, и по својој баба Злати коју је усменим причама поетизирао и представљао је као богату, док је она била пука сиротица. Бора и његови пријатељи су рано почели да пију, јер, како се говорило, код имућнијих Врањанаца је било више вина у подруму него воде код сиротиње. Пријатељ је био са синовацем Митка Стајића, по коме је настао Митке из „Коштане”. Димитрије Хаџи Микић, књижевник, упознао је Бору захваљујући једној тучи каменицама, туче су углавном настајале због сталешке разлике, иако је Бора у овом „рату, разбио главу” Димитрију, то их није спречило да касније постану блиски пријатељи. Бора је, иначе, био врло поносан човек. Иако је био пуки сиромах, на своју сиромаштину никада није жалио. Никада ни од кога није хтео примити нешто незаслужено.

10. Сведочење Бориног Дише

Димитрије Стевановић Диша, један од најближих Бориних пријатеља, био је шеф администрације „Политике” и један од њених оснивача. После једне пијанке, Бора је дошао, вели Диша, кући, и гонио своју жену да му игра чочечке игре гола. Жена се наравно није свукла, али да га не би љутила, одиграла је неку игру, и он се умирио. Сећајући се тога, Бора је сутрадан дошао у кафану веома скрушен. Кад га је поново ухатило пиће, свима около се јадао, а Диши рекао „Знаш Дишо, срамота ме да погледам ону моју Гину у очи. Она сиротица има ситну децу, ради по цео дан и у кући и за машином, као роб, а мени матором кеши, пало на ум да ми она тако уморна игра чочек . . . и то гола! . . . бре, бре какав сам зулум направија!” Једном је опет после неке велике пијанке у Земуну, упао на неки скуп богомољаца – прича даље Диша – и мислећи да је то слава, тражио је да га послуже, да пије. Не познајући га, уверени да је то неки провокатор, богомољци се оборе на њега, ухвате за груди и почну да га туку. Једва смо га отели. Бора је после тога увек махао главом кад год би поред нас минуо који брадоња. Мрзео је да види чупавце и на слици. Сваког брадатог човека везивао је у пијанству за те богомољце.

11. Коштана

Коштана је постојала и одиста је у ме’анама испуњеним жудњом и дуванским димом, крајем 19. и почетком 20. века доводила „све што је носило чакшире” до лудила! Јавна је тајна да су због ове „живе ватре” локалне газде и чорбаџије распродавале имања, остављале „женчад и нејака чеда”… Пред њом су и најхладнији „падали у севдах”, а није мали број оних које је одвела право у пропаст… Два су објашњења због чега је Малика названа Коштаном… Према једном, име јој је дошло од „крупних очију као у кошуте”, а према другом од назива дрвета и плода кестена, којим је обрасла читава Врањска бања, а који се у овом крају назива – коштан! Вазда жељна слободе, певачица и играчица Малика Еминовић имала је попут свих других лепотица све, само не – лагодан живот! Рођена Врањанка од малих ногу свирала је и певала са оцем и братом по кафанама и приватним слављима. Напослетку се удала за Максута Рашитовића, с којим је добила синове Ису и Ћерима. Са њима, у насељу Бурдинци живеле су и Максутове две ћерке из његовог првог брака, које је Коштана пазила као своју децу. Према сведочанству локалних мештана „само им у кафану није дала да иду”, а са Бором Станковићем срела се где друго до – у ме’ани, и то кад је Бора био гимназијалац. Прича се да је само хтео да се увери у њену лепоту, и да с Маликом није проговорио ни реч… Нешто касније настала је драма названа по овој лепотици. Мало је познато да је Коштана 1926. године, по наговору адвоката, тужила Бору Станковића и то када је познати позоришни комад увелико био извођен на позоришним сценама широм Србије. У тужби је тражила део ауторског хонорара… Малика је била неписмена, али ју је један адвокат наговорио да има право на део хонорара. Медији су били на страни Боре Станковића, а Коштана је изгубила спор. Ова лепотица умрла је у 73. години у родној Врањској бањи. Сахрани је присуствовало неколико стотина њених обожавалаца, а бесмртна је остала захваљујући Бори и његовој чувеној драми – једном од најчешће играних и најрадије гледаних комада у српским позориштима.

12. Нечиста љубав?

Драгољуб Влатковић у књизи „Читанка тајни” пише и о првој љубави Боре Станковића. Он тврди да је ова љубав остала тајна јер је била „нечиста”, „родоскрвна”. Наиме, писац који је опевао Врање и југ Србије, био је заљубљен у своју ујну Нушу. Та „инцестуозна љубав је била полазна тачка многих његових дела, а сама Нуша се јавља као јунакиња његових приповедака и романа”. „Станковићева ујна Нуша била је жива и темпераментна жена. Својом сензуалношћу и сензибилношћу зрачила је око себе”, пише Влатковић. О овој Бориној тајној љубави сведочења су оставили Петар Миленковић, његов пријатељ из тог времена, и једна заборављена књижевница из Врања, Вука Поп-Младенова, која је великог писца лично познавала.

13. Конзервативан

Зора Живадиновић Давидовић, унука Боре Станковића сведочи о његовој конзервативности. Најмлађа кћи Ружица је једина завршила студије, али пре свега захваљујући чињеници да је студирала после очеве смрти. Зорина мајка Десанка је почела да студира, али овде сазнајемо колико је Бора Станковић био типичан мушкарац оног доба: „Кад је деда то сазнао, укинуо јој то право, јер за њега, жена је била за кућу, брак и децу. Супротставила му се мамина млађа сестра, тетка Цана, која је тада била у седмом разреду гимназије, рекавши: Ако не дозволите да Деса студира, ја излазим из гимназије. Његов одговор је био: Изађи!”

14. Под окупацијом

Дневник Боре Станковић „Под окупацијом” није требало да буде објављен у таквом облику, каже наша саговорница Зора Живадиновић Давидовић , јер је то била сирова грађа нечега што је он бележио: „То су биле записане његове муке које су га сачекале када је дошао из заробљеништва. Најпре, није препознао своју жену и децу, које су биле толико изгладнеле. У шоку је питао: Гино, јеси ли ишла код овога да ти помогне, јеси ли ишла код онога да ти помогне? А она је одговарала: Јесам, и нико ништа. И после свега, њега је неко окривио да је сарађивао са окупатором, а он је, с муком, давао исте текстове и мењао наслове. Ти који су га осуђивали, они су се за време тог истог рата добро снашли. Бакин рођени брат прота Милан Милутиновић је обожавао свог зета, и да би помогао својој сестри и деци, покупио је све што је могло да се сакупи од дедине заоставштине после његове смрти, и дао да се штампа. Тако је тај дневник и отишао у штампу под насловом „Под окупацијом”, и изашла су само два његова издања. Јер, то заиста није било литерарно дело за штампу.”

15. Трагичан крај

Бора Станковић је умро несрећан; тачније, огорчен. О стању његовог духа пред смрт можда најбоље говори реченица коју је изговорио Иви Андрићу, а коју је овај записао:
„Чувај се, Иво! Осетили су лопови да имаш талента. Омрзнуће тебе као и мене. Подметнуће ти нешто што ће те избацити из службе и стрпати у затвор, у апс!”
Прича о његовој сахрани коју нам предочава његова унука Зора:
„Када је деда умро, дошли су код баке да јој кажу како је на градском нивоу одлучено да буде сахрањен по првој категорији, како се то тада звало. Бака је казала да нема ништа против, али је упозорила да не зна може ли она то да плати. Речено јој је да је то почасно место и да све плаћа град Београд. И све је било како је договорено. Убрзо потом се одштампају дедине књиге, заједно са дневником „Под окупацијом”. Када се та књига појавила, неки људи, не било који, већ они на врху, препознали су се у њој. И баки стигне рачун да плати гробно место и сахрану! По тарифи прве класе. Пристали су да јој учине да плати у ратама!”

Извор: talijaizdavastvoblog.wordpress.com

Фотографија: cirilica-beograd.rs

Крв и сперма. Ерекција и револуција. Некој почна…

У својој спољашњој манифестацији, уметнички посматрано, крајње еротски децентан лик, али, по унутрашњој концепцији, можда један од најстраственијих и у еротско-вулгарном смислу најузбудљивијих „сирових” ликова српског реализма. Волшебнику ниских страсти потребан је само глас, како би у Софки пробудио трансцендентално сећање на паклено блаженство нечисте крви. И то страсно, лудо, да се Софки врат, вратне жиле од таквога његовог гласа укочише и сва она поче да трне. Укрштај грчевитог бола старозаветног Лота и астралне лепоте љубавног заноса у једном лику учинили су да газда Марков додир Софкиног рамена уђе у анале светске литературе.

Осети како из оне његове руке појури и чисто је пресече тако јака врелина, и, са њом, тако неко чудо, никада до тада неосећано осећање. На ужас осети како јој се испод његове руке одједном, силом, против њене воље, поче половина да увија, и прса јој, како жива, тако уздрхташе и полетеше.

Мајсторство у приказивању еротског додира, који доводи до праве еротске екстазе, а ни реч о еротици. Без нагости, вулгарности, крајње суптилно уметнички осликана најстраственија сцена препознавања нечистих крви. Не само препознавања већ и суштинског поимања ОНОГ њеног, и ОНЕ Софке од стране нечисте крви газда Маркове.

Неочекивана интуитивност Марковог унутрашњег бића, тачније нешто „непознато” супротставља се снази сексуалности у њеном остварењу, и не дозвољава „кључу” да отвори капије Софкиних нечистих подзеља. Потенцијално Марково делање, тј. остварење сексуалне жеље као циљ жудње, довело би до успоравања Софкиног напредовања, до стагнације и пасивности личне и друштвене. Остварење коитуса дезавуисало би целост њеног бића, и претило да озбиљно угрози егзистенцију ОНЕ, чувене Софке. Чином сексуалног општења са газда Марком, Софка би наставила традицију снохачества и перманентног преношења и наслеђивања нечисте крви. Изгубила би јединственост и постала слична Марковој жени, мајци . . . била би као „оне друге”, „све остале”. Тек тада бисмо, у правом смислу те речи, могли да говоримо о Софкином судбоносном, суштинском паду и њеној свеприпадности доњем, нижем, тривијалном свету, који је синоним за грех, разврат и неморал.

ahmed2

Истинску легитимност равноправног члана, нове нечистокрвне заједнице, захваљујући Марковој интуицији и жељи да сачува јединственост и фаталност мита, Софка никада није добила. Сировост спољашњег Марковог бића, и невероватна софистицираност његовог унутрашњег бића учинили су могућим егзистенцију мита у будућности, јер је Софка само као таква, неокрњена, непоновљива, ван већ устоличине традиције снохачества, могла да распламса, до границе непојмљивог, нечисту крв газда Маркову.

Без тенденције Марковог унутрашњег бића да конкретизује платонски мост између унутрашњег његовог и унутрашњег њеног, без рушења двају зидова, без отварања капије, присуствујемо спиритуалној еротици која нас води право небеском Еросу. Тако Ерос показује и своје друго лице, моћ да се трансформише негирајући чулност и пожуду, у њиховом најнижем контексту. Ерос ступа у службу продуховљења љубави, делујући тако што се из њеног блаженства, из опојног љубавног заноса, покрене нека селективна снага духа, која, у овом случају, за резултат има чист, дематеријализован и никад остварен коитус. Станковић нам кроз неоднос, у сексуалном контексту, даје једну спиритуалну и метафизичку димензију еротског.

Стиче се утисак да Марко све време, у колотечини нечисте крви, тражи своју митску половину, чије присуство осећа, без могућности њеног јасног дефинисања. Марко је истовремено и изасланик културно-друштвеног принципа који, не свесно, већ интуитивно, прави револуционарни корак, дистанцирајући се од породичне традиције снохачества, и тиме као културни посленик уводи ред у неред који је природа препустила случају. Онда када је пронашао своју Софку (своју митску половину), Марко жртвује сопствене нагоне у име културе, која у његовом примеру тријумфује над природом. Крајње испуњен и фасциниран Софкиним постојањем, истовремено и ограничен интуицијом свог унутрашњег бића и својим над-ја, а делом и њеном кастрирајућом лепотом, попут последњег очајника, из страха да не нестане, и због немогућности материјализације и артикулације својих страсти, узвикује:

Капију, бре, затварајте, капију замандаљујте, да нико, нико… Ах! Ах!

Физичко изоловање Софке – капијом – обезбедиће, бар донекле, Марковом распамећеном бићу извесни смирај; јер, ограђена капијом, ОНА Софка, и њено, за Марка, једва појмиво етерично постојање, неће ишчезнути. Маркови уздисаји након затварања капије (које треба да сиболише и потпуну припадност Софке једном сељачком свету) указују на илузорност тог поступка, и његову свест о крајње очајничком, али, у тим екстатичним тренуцима, јединим могућим решењем.

Међутим, симболички гледано, очајнички крик Марков упућен је ономе који поче, ономе који је, за разлику од Лота, сигурно имао избора, па је самим тим и могао да избегне коб нечисте крви. Вапај упућен првом, па и свим осталим прецима, као молба, као преклињање да заједничким снагама затворе његову капију, прекину традицију, макар и по цену Марковог живота. Шире посматрано, потенцијално спајање Маркове нечисте крви и Софкине нечисте крви имало би апокалиптичке размере, јер не би подразумевало само Софкино суштинско изједначавање са нижим светом већ и метафизичко изједначавање њених и његових предака. То јој хаџи-Трифун никада не би опростио.

Поред еротског усхићења и донекле суштинског испуњења, лепота Софке у газда Марку будила је и изразиту агресивност његових чулних нагона. Распламсала је његов танатос, биолошки нагон који води ка сопственој деструкцији; а у исто време помогла му је и да експлицитно крикне над породичним проклетством нечисте крви: Ах, ах псу, бре, крвниче бре, стари деда Митре! Ах, мајко, ах курво! Ах, отац, ах проклет. . . Ах! Зар ви, бре. . . То је управо и тренутак Марковог јавног декларисања о неприпадности сопственој заједници. Маркова физичка изолација и одвојеност у сопственој кући, оно његово дозидано сопче опремљено ковчегом и катанцима, који, пре свега, имају циљ да осликају једну крајње херметичну атмосферу и да наговесте његово неприпадање тој истој кући, сибол су Маркове жеље за духовном и физичком сепарацијом.

Очигледна је подвојеност његовог бића – унутрашње биће жељно сепарације ради индивидуализације, и спољашње биће, употребљиво и важно, које није ништа друго до конструкција једног и сувише отвореног сељачког света. Отвореност и тарнспарентност делања тог сељачког света били су основни образац културе живљења. Културолошки гледано, стална потреба за спољашњом манифестацијом рада и живота, њихова одвојеност од кућа, растурени са стоком по планинама, пашњацима, затим међусобна доступност, јесте одлика отворене, али и крајње примитивне свести. Међутим, поред физичке отворености, много важнија је спољашња манифестација њиховог скривеног делања. Сви, из целог села, као да су од једног оца, матере, од једне куће, а не из читавог краја.

ahmed3Суровим поигравањем са временом, приказивањем оног архетипског, рудиментарног, паганског, Станковић нас враћа на сам почетак и на јединствен начин показује колико је, у ствари, дошло до суштинске еманципације од времена почетних, у којима се, без човекове свести о греху, моралним нормама, ступало у телесне близине из најпрактичнијих могућих разлога. Како сви они, сељаци, да би што више радне снаге имли, женили своје синове још као децу, узимали за њих одрасле девојке, већ доста у годинама, способне за сваки рад. И то се ради одувек, с колена на колено. Нико то није сматрао за увреду, грех; ни доцније, кад синови порасту. Ништа то није. Имаће и они, синови, кад, имаће и они своје снаје. . . Да иронија буде већа, исти ти сељаци градили су и наметали моралне норме, постављали правила функционисања патријархалне заједнице, изграђивали религиозну свест, и сами несвесни да тиме постављају чврст зид и окрећу леђа временима прошлим. У својој бесловесности, тај сељчки свет заборавља да само један тренутак може довести у питање хиљаде и хиљаде година еманципације; Маркови сељаци, без праве свести о томе, једним кораком измештају себе и враћају се на нулту тачку, када се не зна ни старо, ни младо, жена, снаја, стрина, или какав род, постајући колективно мушко и колективно женско. Они, заправо, сведоче о непрекидној човековој потреби да се, зарад архетипског сећања на слободу, стрмоглави још дубље у само блато, зарони у прљавштину, не би ли ископао и окусио ђубре без размишљања о могућим консеквенцама тог зароњења, и без потребе за естетским испуњењем свога бића.

Међутим, оно што суштински одваја газда Марка од таквог света, коме он, факат, припада јесте разарајуће размишљање и постојање свести о кобности такве једне потребе. Свест о ретардационој улози механизма нечисте крви у даљем процесу еволуције тог света не дозвољава Марку да и суштински припада својој заједници. Поред тога, Марко, за разлику од својих сељака, има префињен осећај за лепо и привилегију да спозна да се до естетског не долази надраживањем најнижих простора. Карневалска еротоика, прегршт осећања, емоција, размишљања и страсти, распаљене пићем, и све то на једном простору, за релативно кратко време изазвало је у Марку такву конфузију која онемогућава ма какво делање, као и фузију либидонозног и агресивног нагона. Распамећеност Марковог бића кулминише у тренутку кад ножем рањава свог алата, не би ли тим чином симболично покушао да уништи оно анимално, свестан да је и тај атак, опет, очајнички и илузоран поступак једног никад схваћеног револуционара.

Да апсурдност буде већа, улога великог бата Марка (бата Марко, шире гледано, може се схватити и као алузија на инцест), која му је наметнута од стране неорганизованог и, стиче се утисак, изопштеног света, обавезала је Марка на чување и заштиту света коме он суштински није припадао. Трагичност таквог једног света племенске свести огледа се и у њиховој епској потреби за стварањем вође, идола, заштитника, чијом смрћу и нестанком постају као неки сирочићи остављени свакоме, целом свету, на милост и немилост. Не поседујући свест, чиме се до границе парадоксалног иронизује њихова трагичност, да они суштински никада нису имали, у правом смислу те речи, епског вођу и заштитника. Како би их поштедео крајње деструктивног сазнања, Станковић их оставља у незнању, одузимајући им димензију дубљег спознања Марковог чина кидања завоја.

Марково кидање завоја можемо тумачити на два начина – као чин жртвовања, и чин прочишћења. Допуштањем да се рана отвори и крв бљуне, Марко, шире гледано, приноси себе као жртву прецима против чијег поретка се побунио, а са друге стране, он се ослобађа нечисте крви, пуштајући је да бљуне, и на тај начин се, између осталог, буквално одриче света коме припада. Пре преласка у један нови простор, пре дефинитивног затварања капије, Марко, у ширем контексту гледано, сам себи бива exsekutor testamenti у циљу егзорцизма нечисте крви.

Сви смо ми помного Софка, помного Марко. У свима нама јесте оно архетипско сећање и потреба за слободом, она многовековна нечиста; нечиста крв и потреба зароњења у исту, она свест исконструисана од стране патријархата и жртва принета њему, она сирова вулгарност и суптилна еротика, онај инцест, оно дете Јусуфово, оно стање греха и свест о њему, она епска потреба за вођом и слепа покорност истом, оно незнање о неприпадности вође, она отвореност, оно хаџијско, оно сељачко, она сепарација, оно отварање капије без жеље да порушимо зид, оно пиће, оне пушке, они ханови. . . она крв и потреба да је пустимо да бљуне – све ово, између осталог, јесте део нашег националног идентитета.

Аутор: Душан Благојевић