Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Највише од свега, погрешном тумачењу Забележака из подземља допринео је један методолошки и теоријски сасвим неприхватљиви манир појединих интерпретатора да се искази главног јунака издвајају из књижевног контекста и да се онда тумаче у духу неког егзистенцијалистички и хришћански схваћеног погледа на свет.
Оваквом једном дубоко погрешном приступу битно су допринели и извесни идеолошки мотиви, понекад истина, сами по себи достојни сваког поштовања. У жељи да од Достојевског начине шампиона идеје слободе и борца против извесног уско утилитаристичког виђења човека, многи тумачи Забележака из подземља били су склони да у извесним критичким опаскама главног јунака усмереним против утилитаризма Чернишевског виде неку врсту химне човековој слободи истовремено политички и филозофски схваћеној. Доиста, неке од ових формулација, изоловано узете, могле би се тако и разумети. Кад, рецимо, главни јунак каже како живот није извлачење квадратног корена и како ће два и два и без његове воље бити четири, или кад каже, како је човеку потребно само да своју сопствену вољу испољи, па макар то било и против његове личне користи, онда у томе, рекло би се, збиља долази до израза једна особена филозофија слободе иза које би требало да стоји сам аутор.
Међутим , чак и када бисмо остали при томе да теоријски искази јунака Забележака представљају целину за себе, независну од уметничког контекста, и тада бисмо морали узети у обзир чињеницу да међу тим исказима има и таквих који су у директној супротности са извесном филозофијом слободе. Карактеристично је, на пример, да на једном месту јунак Забележака каже како „сваки пристојан човек нашег времена јесте и мора бити кукавица и роб ”.
„Кукавица и роб” – то се нимало не слаже са тезом о Забелешкама из подземља, као уметничкој глорификацији човекове слободе. Очигледно, да бисмо могли како ваља разабрати који од теоријских исказа главног јунака стварно одговара поруци романа, морамо се обратити анализи уметничког контекста у коме се ови искази налазе.

Анализу овог контекста почећемо освртом на један детаљ који иначе фигурира и у Дневнику писца, али у извесној специфичној идеолошкој равни. У жељи да стигне Зверкова и његове другове који су се упутили у јавну кућу, главни јунак Забележака седа у кочије и нестрпљив да се што пре домогне својих непријатеља, удара „извошчика” у затиљак. Одмах ћемо се, наравно, сетити оне анегдоте са фелдјегером коју Достојевски у два маха евоцира у свом Дневнику, оба пута са различитим идеолошким презнацима.
Међутим, у роману се овај исти детаљ јавља у једној сасвим друкчијој значењској равни, оној истој за коју смо у уводном поглављу ове књиге употребили израз „антрополошка”. Непосредно пре но што ће почети да бије песницом „извошчика”, јунак Забележака двоуми се да ли да продужи са Зверковом и његовим друговима, и наједном одлучује да, ипак, настави и своју неразумну потеру, кличући: „То је предодређено, то је судбина”.
Кључне речи. У њима се усредређује оно што је мотивацијски битно за лик филозофа из подземља. Још знатно пре приповетке Кротка, већ у Забелешкама Достојевски је извео на књижевну сцену једног јунака за кога се у пуном смислу те речи може казати да му је карактер нека врста судбине.
Истина, понашање свог хероја писац је мотивисао служећи се, осим психолошког, и једним социјалним системом мотивације. Сваки читалац Забележака врло добро зна колико улогу у поступцима јунака Достојевског игра његов другоразредни социјални статус, а пре свега, мотив социјалне беде. Међутим, оно што је у мотивацијској логици овог лика пресудно, то је начин на који филозоф из подземља доживљава свој друштвени положај. Мотивацијско језгро и мотивацијско исходиште овог начина реаговања чини овде оно што ће годинама касније писац и у лику лихвара мислиоца тематизовати – изгубљено осећање самопоштовања.
Једна од главних теза филозофа из подземља је да човек који је духовно развијен, човек који спознаје и има свест не може себе уважавати. Ову тезу свог јунака писац је поткрепио и одговарајућим психолошким контекстом. „Може ли макар мало поштовати себе човек који налази задовољство чак и у осећању сопственог понижења?”, каже јунак Достојевског. А на другом месту филозоф из подземља изјављује како је услед неограничене сујете, па према томе и неограничених захтева према самом себи, гледао на сопствену личност често са бесним незадовољством које је долазило до мржње.
Из језгра ове дубоке унутрашње несигурности и одсуства самопоштовања које се граничило са мржњом према самом себи, Достојевски изводи мотивацијски логично и понашање јунака Забележака према Зверкову и његовим друговима. Угрожен у свом доживљају само поштовања јунак Достојевског осећа прекомерну потребу за одмеравањем. Међутим, несигуран какав јесте, он ту своју потребу не може да реализује на задовољавајући начин, што само још више погоршава његово и иначе озбиљно нарушено осећање самопоштовања, подстичући га на све неумереније захтеве.
Филозофа из подземља видимо, рецимо, како узалудно настоји да се наметне Зверкову и његовим пријатељима, осцилирајући притом психолошки логично између двеју крајности – неодмереног понижавања и неодмерене агресивности. Тако јунак Достојевског каже како није било могуће себе несавесније унижавати него што је он то чинио, да би одмах затим изјавио: „Или ће они сви предамном на колена… или ћу ја Зверкову опалити шамар”. У склопу овакве једне психолошке логике, постаје разумљив и порив филозофа из подземља да и он похита у јавну кућу за Зверковом и његовим друговима. Осетивши се пониженим пред својим противницима, односно доконавши да је битку за афирмацију изгубио, филозоф из подземља креће за сопственим мучитељима како би једним „енергичним” и уједно очајничким потезом – шамаром Зверкову – колико толико поправио поразни биланс свог одмеравања.
Истовремено с тим, он осећа да ће га то довести у још глупљи и инфериорнији положај, међутим, није у стању да се отме ономе што чини главно обележје његовог карактера. Отуда му његов сопствени порив сасвим логично изгледа као судбина.
На овај закључак писац нас наводи и тиме што душевно стање свог јунака приказује на следећи начин: „Заборавио сам на све друго зато што сам се коначно одлучио на шамар”, каже јунак Достојевског, „и с ужасом сам осећао да ће се то неизоставно, овог часа, сада, догодити и да то већ никаква сила не може зауставити.”
Читајући ове речи изоловано од њиховог контекста, помислили бисмо можда да филозофу из подземља прети нека спољашња, страховита и неизбежна опасност, као у грчким митовима. Из контекста, међутим, знамо да је реч о опасности која потиче од карактера самог јунака, али да је он доживљава као неку моћну, спољашњу силу, која се отима свакој контроли.
Писац нас наводи на ову помисао и тиме што његов јунак, када стицајем околности не стигне Зверкова и његове пријатеље, каже за себе да му је било као да се спасао од сигурне смрти. „Од смрти” значи од нечег што од његове воље ни најмање није зависило, управо попут каквог античког фатума.
Целокупна ова сложена мрежа мотивација упућује нас, дакле, на закључак који се много не разликује од оног до кога смо дошли анализирајући приповетку Кротка. Између људских биће нема нити може бити никакве аутентичне комуникације. Са Зверковом и његовим познаницима главни јунак Забележака може да општи само као са непријатељима.
У светлости овог закључка ваља сагледати и онај карактеристични детаљ са ударцем песницом у потиљак. Иза тог детаља крије се, у ствари, читава она мотивацијска мрежа значења о којој је управо било говора. Главни јунак жели што пре да стигне на место обрачуна услед интензивне компензаторске тежње, што проистиче из једног радикално угроженог осећања самопоштовања. Његов однос према извошчику говори, дакле, о истој оној немогућности аутентичног општења међу људима у чијем се знаку налази и читав лик филозофа из подземља. Тако се један детаљ из успомене на епизоду са фелдјегером коришћен у Дневнику са различитим политичким предзнацима , али увек у истој, идеолошкој, равни значења, у структури романа Достојевског антропологизује на известан специфично уметнички начин.

И епизода са проститутком Лизом у нечем битном антиципира једну кључну значењску димензију приповетке Кротка. Однос главног јунака према Лизи сав је у знаку оног што смо назвали, асоцирајући на један Адлеров термин, преношењем битке на споредно бојиште. Јунак Забележака среће Лизу у тренутку када је главна битка са Зверковом и компанијом већ неповратно изгубљена. Он, додуше, привремено осећа радост због тога што је, стицајем околности, успео да избегне још већи скандал који би уследио после евентуалног шамара Зверкову, али кад следећих дана почиње да своди свој биланс, радост уступа место потиштености и филозоф из подземља хита да једним писмом извињења спасе оно мало угледа у очима својих непријатеља.
При том он – детаљ више него симптоматичан –потпуно заборавља Лизу, коју је, као што знамо, у међувремену упознао у јавној кући и коју је саблазнио извесним сентиментално-хуманим изјавама, позивајући је да га посети. А када се она најзад појављује у јунаковој кући, крајњи исход њеног сусрета са филозофом из подземља психолошки је већ унапред одређен оном истом кључном цртом карактера јунака Достојевског о којој је већ боло говора.
Лиза, сећамо се, затиче филозофа из подземља у тренутку када се овај неприлично и понижавајуће за себе самог свађа са својим слугом, Аполоном. Та свађа, као и чиатв тај сиромашки амбијент, открива Лизи њеног хероја у једном сасвим друкчијем светлу. Док је у јавној кући настојао да пред њом игра улогу сапситеља, улогу која му је била неопходна после пораза у одмеравању са Зверковом, сада се улоге, одједном, мењају. Штавише, у једном тренутку јунак Забележака ће бити онај кога треба тешити, а Лиза нека врста спаситељке.
Психлошки логично, филозоф из подземља хоће да добије макар ову споредну битку. Лиза сада за њега постаје нека врста последње шансе па тако и треба разумети његове речи: „Мутно сам осећао да ће ми она за све то скупо платити”, као и оне друге: „Мене су понизили па сам и ја хтео да понизим”.
Кулминациону тачку овог покушаја да се на споредном бојишту постигне оно што је на главном било неповратно изгубљено, представља она сцена у којој јунак Забележака плаћа Лизи за љубавни чин, иако, наравно, врло добро зна да она то није учинила за новац. Њега су понизили па је и он хтео да понизи.
Међутим, и ова последња битка на крају је изгубљена за главног јунака. Јер, не само што му је објекат понижавања неповратно измакао, него ни он сам не осећа задовољство чак ни у том привременом, ефемерном тријумфу, знајући да је то сувише мало као надокнада за оно главно и битно што се никада не може надокнадити.
У исти мах, јунак Забележака постаје свестан да је са Лизиним одласком једина могућност аутентичног људског контакта заувек изгубљена и да се у животу у том погледу више ничем не може надати.

Завршни призор романа у коме видимо филозофа из подземља како под туробним светлуцањем фењера своди свој последњи животни биланс управо управо је магистрална. Две средишне тачке овог поразног свођења рачуна вреди посебно истаћи. Прво сазнање главног јунака тиче се големе моћи себичлука у њему самом. Уверивши се претходно да Лиза није узела новац који јој је он тутнуо у руку, филозоф из подземља каже како је до те мере био егоист и до те мере није поштовао људе да му ни на памет није пало да је Лиза способна за неки племенити гест.
А мало затим, размишљајући о томе како је бесмислено јурити за том женом, коју је тако понизио и увредио, јунак Достојевског каже: „Зар ћу је ја усрећити? Зар нисам данас опет, по стоти пут, видео колико вредим?”
Тако се мотив изгубљеног самопоштовања још једном јавља на крају књиге. Тиме се психолошки портрет главног јунака дефинитивно заокружује. Губитак самопоштовања као оно најдубље, експлозивно језгро из кога проистиче прекомерна потреба за одмеравањем и агресивношћу, представља главно обележје психолошке димензије лика филозофа из подземља.

На оваквим психолошким претпоставкама писац темељи и завршну поруку свог романа, која по много чему одговара ономе што ће касније чинити значењску окосницу Кротке. Прекомерна тежња за важењем има у јунаку Забележака нешто фатално. Она обузима филозофа из подземља слично каквој природној, елементарној сили. Отуда и неминовни тријумф егоизма, а самим тим и немогућност сваке аутентичне комуникације међу људима.
Према томе поента књиге искључује било какву позитивну, оптимистичку перспективу у хришћанском или неком другом смислу те речи. Разлог више да посумњамо у тврђење самог Достојевског да су наводно „свиње цензори”, избацивши једно место на коме је он извео из богохулних изјава свог јунака потребу вере у Христа, изменили смисао романа.
Да је такво место постојало, у то се, наравно, може веровати. Међутим, у мотивацијској мрежи романа оно је могло деловати само као они фењери што светлуцају кроз маглу влажног снега у завршној сцени књиге, или као онај Христов завет са краја приповетке Кротка у размишљањима лихвара филозофа.

А што се тиче патоса слободе, он у контексту психолошког портрета главног јунака, као и целокупне радње Забележака, може бити само подлога на којој се снажније истиче оно робовање елементарним страстима и поривима, што чини праву значењску окосницу романа. Тако и овим делом Достојевског доминира један хераклитовски схваћен фатум. Забелешке из подземља, далеко од тога да буду нека песма испевана у славу слободе, представљају, у ствари, једну мрачну и безнадежну сагу о човековој зависности и потчињености.

Никола Милошевић, Достојевски као мислилац, 1981.

Раскољников: Наполеон или ваш (Генеологија морала)