Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

У Музеју Достојевског у Санкт Петербургу отворена је изложба поводом сто педесет година од објављивања романа Злочин и казна.

izlozba-o-dostojevskom-2

Садржај целог романа репродукован је на зидовима једне од просторија музеја, а међу експонатима се налазе илустрације инспирисане романом из седамдесетих година 19. и 20. века, снимци из екранизација романа (филмска верзија Леа Кулиџанова из 1969. и серија Димитрија Светозарова из 2007), фотографије Санкт Петербурга из 19. века, као и радне верзије романа са ауторовим напоменама на маргинама и лични предмети, међу којима је и Јеванђеље. У једном делу је реконструисана соба „маторе зеленашице” из тог времена са креветом, јорганом и накитом.

Раскољников: Наполеон или ваш (Генеологија морала)>>

Роман Злочин и казна настао је од дванаест делова објављиваних од јануара до децембра 1866. у часопису „Руски весник”. Причу о амбициозном студенту права из Санкт Петербурга – Родиону Романовичу Раскољникову, који због велике немаштине одлучује да убије и опљачка омражену стару зеленашицу Аљону Ивановну, Достојевски је почео да пише лета 1865. током боравка у Немачкој, где је прокоцкао већи део своје имовине и једва имао новца за храну.

Достојевски се у роману бавио суштинским проблемима људске егзистенције, ограничењима слободе, правом на насиље зарад вишег добра, ценом људског живота… Да би одговорио на рокове (у исто време је радио и на Коцкару), писац је у октобру 1866. ангажовао стенографкињу Ану Сниткину, коју је већ следећег месеца запросио. Венчали су се 1867. и остали у браку све до пишчеве смрти.

Изложба је отворена до 20. марта.

Музеј Достојевског налази се у Улици Кузнечни, у стану у којем је писац преминуо 28. јануара (9. фебруара по новом календару) 1881, у 60. години. Према легенди, није се осећао добро и пробудио се усред ноћи, поручивши Ани: „Знам да ћу данас умрети. Запали свећу и додај ми Јеванђеље”.

Извор: Блиц

Одговор на питање како човек може „знати”, односно, веровати да Бог постоји, Достојевски нуди већ у Неумесном збору (књига друга), у поглављу Маловерна дама, у разговору старца Зосиме са госпом Хохлаковом, која, како сама каже, болује од „неверовања”. Она изјављује да је чула како се мисао о будућем загробном животу јавила „од страха пред страхотним појавама природе, и да свега тога нема”, па моли старца за помоћ: „То је страшно! Чиме, чиме да повратим веру? Уосталом, ја сам веровала само кад сам била мало дете, механички, ни о чем не мислећи… Чиме, чиме то да се докаже?” Хохлакова, дакле, пред старца Зосиму ставља проблем доказивња бесмртности, тако потребне човеку.

Он јој најпре говори да се по том питању доказати ништа не може, да разум човечији не води до Бога. До Бога се, по његовом мишљењу, може доћи искуством делотворне љубави. Наиме, човек треба да се постара да воли своје ближње стварно и неуморно, па према томе како буде успевао у тој љубави, убеђиваће се и у постојање Бога и у бесмртност своје душе.

Из савета упућеног Хохлаковој, јасно је да се пут који води до вере никако не поистовећује са аскезом, изолацијом, јер је делотворна љубав, посредством које се до Бога долази, могућа једино у световном животу. Ово потврђује и чињеница да Зосима, предосетивши своју скору смрт, шаље Аљошу у свет, ван оквира манастира. Сврха редовништва није ништа што би се могло постићи једино у манастиру, а што би човеку који живи световним животом било страно и недоступно. Са овом тврдњом повезано је и значење фигуре оца Ферапонта – великог непријатеља Зосиминог, управо због његове (Зосимине) повезаности са световним животом. Отац Ферапонт осликан је толико иронично и сатирично да је читаоцу кристално јасно како је облик вере који он пропагира потпуно неадакватан и неприродан. Кроз сукоб схватања вере Зосиме и оца Ферапонта приказан је сукоб оног старог и сујеверног хришћанства са новим и светлим хришћанством. Ферапонт је, са свим својим ставовима о монашком животу, слика замрачивања и дегенерација православља.

put-do-boga

Пут до Бога се, дакле, не мора неизоставно тражити у оквиру манастира, ван нормалног, световном човеку блиског начина живота. Бог се, као такав, не приказује човеку. Не постоји ниједно место на овоме свету, независно од човека и људског друштва, које би било одређено само за постојање Бога.
Питање о постојању Бога у Браћи Карамазовима расправља се кроз сукоб идеализма на једној, и материјализма на другој страни: Зосима, Аљоша, Зосимин давно умрли брат Маркел и још неке личности, са својим схватањима да свему што постоји претходи нешто нематеријално, духовно, стоје насупрот атеистичким начелима (Ивана Карамазова) по којима је претходница свега што постоји, у ствари, материја.

Зосимин брат Маркел, осетвиши да је смртно болестан, доживљава преображај и говори мајци: „Сваки од нас је свима крив, а ја највише од свију (…) Нека сам грешан свима, али зато ће ми сви и опростити, и ето ти раја! Зар ја сада нисам у рају?” Зосима, док је још живео световним животом, за време свог боравка у Петрограду, у кадетској школи, присетивши се ових братовљевих речи, помишљао је: „Ја сам можда збиља кривљи од свих за све, и гори сам од свих људи на свету.”

Душан Пирјевец, разматрајући однос кривице и одговорности, пише да пре свега треба имати на уму да постоји друга реч за кривицу, а то је одговорност; ако Зосима каже да свако треба да постане одговоран за све, то можемо рећи и другим речима – свако је пред свима одговоран за све. Ова максима подсећа на темељна учења Сартрове филозофије, која себе схвата атеистичком. Наиме, Сартрова теза је: егзистенција пре есенције, што значи да есенција сама по себи не постоји, да не постоји никаква унапред дата суштина или смисао човековог живота. Људима није дат смисао живота већ самим рођењем, из чега следи да нема Бога. Дакле, човек је слободан да својим поступцима сам одлучује о смислу и значењу свога живота. Таквим поступцима човек на себе преузима велику одговорност јер сваки поступак одлучује о томе шта је добро, а ште лоше; то значи да ови поступци не одлучују само о конкретном појединцу који тај поступак предузима већ одлучују у име свих људи, па сваки поступак човека-појединца има опште значење. Из овакве природе сваког појединачног поступка произилази и човекова одговорност за све. Темељ Сартровог размишљања представља слобода изражена у схватању да је пре есенције егзистенција, па да не постоји ништа што би унапред одређивало човеково постојање. И за Зосиму је човек биће слободе, које самостално одлучује о својим поступцима и разлучује добро од зла, па је самим тим одговоран пред свима и за све.

Ово питање човекове слободе посебно је развијено у Легенди о Великом инквизитору. Наиме, проблем слободе одлучивања почиње још од Христа, који, на захтеве људи, није желео да сиђе са крста, јер је желео слободну веру, а не усхићење људи пред чудом. Човек треба сам да одлучује о томе шта је добро а шта зло. Да није слободан, он не би могао бити одговоран, а ни крив, ни грешан. Све ово упућује на закључак да по питању човекове слободе и одговорности између Достојевског и Сартрове филозофије има доста додирних тачака.

Поставља се питање онда како се то од слободе, преко одговорности, може доћи до делотворне љубави (о којој говори старац Зосима) и Бога. „Ово је питање одлучујуће, пошто је управо Бог оно што раздваја Достојевског од атеизма егзистенцијалистичке филозофије. Уколико ово питање не би могло адекватно да се реши, требало би закључити да је Достојевски у суштини егзистенцијалиста и атеиста” (Душан Пирјевец, Браћа Карамазови и питање о Богу).

Старац Зосима каже: „Много је на земљи нама непознато, али нам је наместо тога даровано тајно скривено осећање живе везе са другим светом, са светом горњим и вишим; клице наших мисли и осећања нису овде, него у другим световима. И ето зашто кажу филозофи да се суштина ствари не може познати на земљи. Бог је узео семе из других светова и посејао га на овој земљи, и однеговао врт свој, и никло је све што је могло никнути, али оно што је израсло живи и живо је само осећањем свог додира са другим тајанственим световима; ако то осећање у теби слаби или нестаје онда умире и оно што је израсло у теби. Тада ћеш постати према животу равнодушан, па ћеш га чак и омрзнути.”

О овом постојању „других светова” и човековом путу до њих Достојевски је често писао. Опис кошмара Ивана Карамазова Достојевски нам није предочио само да би пружио опис халуцинација његовог већ оболелог ума, већ управо да би описао додир са оним што је са друге стране. Идеја Свидригајлова (Злочин и казна) о могућности постојања „других светова”, који се човековом уму откривају у болесном стању, такође, представља идеју Достојевског, која оправдава овакав начин везе између реалног и надреалног.

Можда парадоскално, али ово осећање „других светова”, о коме говори Достојевски, за собом повлачи и друге теме – тему злочина, на пример. Наиме, у томе што злочинац осећа Достојевски је видео додир са неком врстом „других светова”, који злочинцу, одједном постају опипљиви. Лав Шестов пише: „Зашто ми са таквом сигурношћу прихватамо као поуздано приказивање душевних стања појединаца иако злочин нисмо и лично осетили? (…) Ако је нама који никада нисмо извршили убиство душевно стање злочинца схватљиво и, читајући Достојевског, чудимо се не хировитости његове маште, већ умешности и дубини његове анализе, није ли онда потпуно јасно да ми поседујемо некакво средство оцењивања захваљујући коме дајемо свој суд. (…) Није ли очигледно да такво средство може да буде само претходно познавање оног истог стања, иако ми тога и нисмо свесни…” (Лав Шестов, Превазилажење самоочевидности).

За Достојевског зло није грех, већ је, као и добро, животни пут. Зло треба превазићи и победити, али и оно даје корисна искуства и обогаћује. Сваки онај који је доживео и преживео зло научио је како да се бори са истим и стекао способност да зло у себи победи изнутра, а не да само у спољашности бежи од њега. Управо зато Достојевски својим Раскољниковима, Ставрогинима, Карамазовима, Кириловима не ускраћује пут до Бога, јер ће они, уколико су очишћени од зла, лакше наћи пут до Бога.

Иван Карамазов: Бога прихватам, али не и његов свет>>

Аутор: Зорана Пејковић

Лик Ивана Карамазова и његово схватање токова историје и природе човекове, које он изриче у разговору са Аљошом, у поглављу Буна, треба да покаже да је човек по природи деспот и да му је зато потребан један деспотски Бог. Међутим, у Легенди о Великом инквизитору не постоји никакво оправдање за насилно исправљање природе човека, која је недорасла за узвишене подвиге, јер Христ жели да се човек вери приближи слободно. Филозофија Иванова се, логично, разликује од филозофије Христове, али разликује се и од филозофије коју заступа Велики инквизитор. (Више о томе прочитајте овде.)

Поред разлике у схватању природе човекове, Иванова схватања разликују се од Инквизиторових и у погледу схватања смрти, односно начина да се „победи” смрт. Иван је уверен да се смрт може победити и без вере у Бога и бесмртност. Његову идеју изриче и тумачи ђаво, његово друго ја.

da-li-ce-covek-pobediti-boga-2

На свом јавном предавању у Кијеву, 1901. године – „Иван Карамазов у роману Достојевског Браћа Карамазови као филозофски тип”, Сергеј Николајевич Булгаков каже: „По драмској форми много тога из дијалога и Иванових монолога може се у првом реду упоредити са првим, филозофским сценама из Фауста. Посебног спомена вредан је виртуозни технички захват, доступан у нашој, па и у целој светској књижевности, једино Достојевском, а то је карактеристика Иванове душе дата кроз његово бунило. Имамо у виду изузетну главу Ђаво. Кошмар Ивана Фјодоровича. Захваљујући бунилу, праћеном халуцинацијама и болесним подвајањем свести, имамо овде нешто попут монолога у дијалошкој форми. Ђаво Ивана Фјодоровича није метафизички Мефистофелес који представља начело зла и ироније, то је производ болесне душе Иванове, делић његовог сопственог ја.”

Иван Карамазов, враћајући се од Смердјакова (кога ће те вечери видети последњи пут) својој кући, затиче ђавола у соби и разговара са њим. У овом разговору, све што мучи Иванову душу, све што он презире у себи, све је то добило персонификацију у ђаволу. Ђаво није ништа друго до оно несвесно у Ивану. Разговор Ивана са нечастивим јесте, у ствари, његово улажење у ђавола. Овог свог потискиваног ја, уобличеног у ђаволу, свестан је и Иван:

„Ти си лаж, ти си болест моја, ти си утвара. Ја само не знам чиме да те уништим, и видим да ћу се неко време морати мучити. Ти си моја халуцинација. Ти си оваплоћење мене самог, уосталом само једне моје стране… мојих мисли и осећања, и то само најгаднијих и најглупљих.” Како се разговор наставља, Иванов труд да оспори ђавола посустаје, па се он полако мири са својим „другим лицем”: „Ти си ја, онај исти ја, само са другим лицем. Ти управо говориш оно што ја мислим… и ништа ново ми ниси кадар рећи.”

Иванова трагедија састоји се првенствено у томе што он не може да извуче коначан закључак: „Има ли Бога, или га нема?”; он тражи веру, а изједају га сумње, па се, као последица тог терета најсложенијих неразрешивих питања, јављају страшне кризе које он мора да преживљава. У тој сумњи ђаво не помаже много Ивану јер, по његовом (ђавољевом) мишљењу „код вере никакви докази не помажу, а нарочито материјални; Тома је поверовао не зато што је видео васкрслога Христа, него зато што је још раније желео да поверује.”

Ђаво развија идеју нужности зла у свету. Како сам каже, према својој службеној дужности и према свом социјалном положају, био је принуђен да у себи угуши подстицај за добра дела. Зло мора да постоји у свету. Зато ђаво извршава своју мисију: „Упропашћујем хиљаде да би се спасао један. Колико се душа, на пример, морало упропастити, и колико часних имена осрамотити, да би се добио један праведни Јов, са којим су ме тако љуто насамарили во времја оно.” Ђаво критикује Божји свет, знајући да је живот комедија и добро разумевајући бесмисао света. Он чезне за самоуништењем, али њему то није допуштено из разлога што је његово постојање неопходно свету такав какав јесте. Неразрешиве загонетке о свету и судбини мрске су ђаволу (као и човеку) који, како сам признаје, жуди за земаљским реализмом: „Сатана сам, и ништа човечанско не сматрам да ми је туђе”.

Заједничка филозофија и етика Иванова и ђавољева оличена је у непримању Божјег света, непримању Христа, Божјег Логоса, у заступању начела – „све је дозвољено”, и у тежњи ка човекобогу.

Због лошег устројства Божјег света, по ђаволу (по Ивану), цело човечанство ће се одрећи Бога, и тај период ће неизоставно доћи. Међутим, без те вере, људи ће се и без људождерства међусобно уништити. Који је други излаз?

„Човек ће се узвисити духом божанске, титанске гордости и појавиће се као човек-бог.” Наиме, тиме што ће својом вољом и науком свакодневно побеђивати природу, човек ће сваког часа доживљавати тако велику срећу да ће му она сразмерно надокнађивати све наде у небеске насладе и веру у бесмртност. Човек ће постати човек-бог, али не тако што ће заиста достићи бесмртност, већ тако што ће савладати страх од смрти.

Ивана, међутим, брине неизвесност по питању када ће наступити то време да људи постану богови и шта треба да ради човек – појединац који је већ спознао ту спасоносну истину и постао Бог; како треба да се понаша човек у окружењу људи који још нису дорасли таквом стадијуму и који су још на нивоу „послушног стада”. Човек је у већој мери човек-бог уколико више поседује вољу за моћ. Онај који то није, у ствари, и није човек. Човек заиста постоји тек онда када је најмоћнији. Зато Иван Карамазов све људе види као бивше људе, као људе-робове.

da-li-ce-covek-pobediti-boga

У оваквом размишљању Ивана Карамазова проналазимо Раскољникова, чији су поступци, описани у Злочину и казни, резултат покушаја да сазна је ли он ваш као и сви, или је човек. Он људе не дели на добре и зле, о чему сведочи његов чланак, већ на обичне и необичне, при чему у ред обичних спадају они добри, који се покоравају законима, а у ред необичних они који сами праве законе. Постоје дупли критеријуми, два морала: један за обичне, друге за необичне, или, ако узмемо Ничеову терминологију: морал робова и морал господара. Једни у својој моћи заповедају и стварају законе, имајући притом право да руше и газе оне претходне (законе), други се њима повинују. Силни и јаки имају снаге, а и право да изврше злочин. Он тражи снагу и моћ да би могао наставити са животом и потврдити себе као човека. У основи целог његовог делања, размишљања и хтења стоји воља за моћ. По његовом мишљењу није човек оно што није натчовек.

У Раскољникову се јавила жеља да изађе из норме, да се усуди, да провери да ли сме: „Мени је тада требало да дознам, и то да дознам што пре, да ли сам ја ваш као и сви или сам човек? Имам ли снаге да прекорачим норме или немам? Смем ли се усудити да узмем или не смем? Јесам ли ништавно створење или имам право?” У даљем току развоја радње, Раскољников се држи мишљења да он, у ствари, није убио старицу, већ себе. Он излаже филозофију да виши људи господаре будућношћу, а они нижи и обични садашњошћу, додајући да обе категорије имају реално право да постоје, али им свакако предстоји рат: „Слободу и власт, а што је главно: власт! Над свим ништавним створовима и над читавим мравињаком. То је циљ! Упамти то!” (Власт над човечанством захтевао је и Инквизитор, протививши се, међутим, слободи, коју је човеку хтео да дарује Христ.)

То необично, ка коме је тежио и које је величао Раскољников, није живело у његовом карактеру или, ако је и постојало, било је спутавано и гушено обичним. Испало је да његова Генеологија морала тешко бива примењива у пракси, макар његовој. Убиство и злочин Раскољникова нису расковали ланаца којима је прикован за земљу. Без обзира на то да ли је убио не би ли себе сврстао у Наполеоне, или је пак идеју о Наполеонима толико потенцирао да би оправдао убиство и угушио грижу савести, сигурно је једно, а то је – да себе није пронашао тамо – међу онима што „нису од крви и меса, већ од бронзе.” Раскољников (човек у расколу, а не човек-бог) је поверовао да је Наполеон, да је човекобог, а ипак је на крају постао свестан да није натчовек. У његовој потрази за човеком вишег реда у себи, морал малог и великог човека прерасли су постепено у морал свакидашњице и морал трагедије.

Много пута указивано је на то да је Достојевски предвидео Ничеове идеје, и да се између онога што је он говорио о човекобогу и онога што је Ниче говорио о натчовеку може ставити знак једнакости. И заиста, атеистички аморализам Раскољникова и Ивана Карамазова у многим својим појединостима подсећа на сличне ставове Фридриха Ничеа. Достојевски јесте у свом стваралаштву предвидео нешто од Ничеових идеја, али је, за разлику од Ничеа, који је остао у једној крајности, ипак успео да у себи споји Иванову душу (односно онај њен део који се мучи сумњом), Аљошину душу (која велича и воли Христа) и пророчки дух старца Зосиме (који говори о светлој страни религије).

За разлику од Раскољникова, коме су злочин и уништење средство, а срећа човечанства крајњи циљ, код Ивана Карамазова имамо другачију ситуацију; злочин и уништење нису више средство, него циљ, пошто је управо испољавање воље за моћ она срећа која једино може заменити Бога и бесмртност. Ипак, Иван остаје само теоретичар злочина и не убија, као што то чини Раскољников. Злочин о коме се овде ради не односи се на физичку смрт, већ на могућност неограничене употребе воље за моћ. Тако човек, који је у власти уништења, и сам постаје уништитељ.

Иван Карамазов: Бога прихватам, али не и његов свет!

Из врло једноставног сижеа, Достојевски кроз врхунску социјалну, психолошку и етичку анализу човека развија никад затворену и довољно проучену тему релативности добра и зла, а као главне координате свога истраживања узима човеков однос према човеку – ван и човеков однос према човеку – у себи. Речи добро и зло замењене су са обично и необично. Злочинац „без злочина” и грижа савести „без кривице” тема је овог романа, која ће бити разрађена кроз борбу две међусобно супротне концепције злочина.

Раскољников, човек који живи у расколу, устаје против утврђеног реда ствари, желећи да у виду треће силе, независно од добра и зла, по својој вољи дефинише, а и мења ова два. Већ на самом почетку романа, у првом поглављу, верно је предочен социјални статус Раскољникова, који живи у крајњој немаштини и беди: „био је до грла дужан газдарици и бојао се сусрета са њом (…) већ други дан скоро ништа није јео (…) био је тако јадно одевен да би се неко други, чак и навикнут на сиротињу, стидео по дану изићи у таквим ритама на улицу”. Основно питање које се поставља јесте: може ли циљ, па макар био и најплеменитији, оправдати било који пут којим се до њега стиже; може ли злочин – убиство оправдати изузетна социјална угроженост починиоца и жеља за помагањем ближњима? У растројеној личности Раскољникова се од почетка смењују два нивоа мотивације за планирани злочин: љубав према мајци и сестри и жеља да им некако помогне (што он негира као могући порив, а наглашава више као оправдање), и опседнутост жељом да моћ и власт искуша у себи.

Достојевски, за кога ће Ниче рећи да је једини психолог од кога је имао нешто да научи и сусрете са њим убрајао у највеће успехе у свом животу, мајсторски приказује развојну линију психолошких превирања Раскољникова. Његова психолошка структура до краја остаје подвојена. У њему егзистирају и боре се два Раскољникова, условљавајући страшну психолошку драму: онај који планира злочин и онај који га осуђује, онај који жели да се пријави полицији и онај који одустаје од тога, онај који жели да прикрије почињени злочин и онај који несвесно указује на њега. Ова подвојеност траје све време и остаје присутна у разним варијацијама до краја, а у њеној основи је мучна игра са самим собом у циљу истеривања сопствене философије правде и новог односа добра и зла. Главни јунак убија само да би сам себи дао одговарајуће објашњење за оваква стања и расположења и да би себе најзад успео да „смести” у ред једних или других – слабих или јаких. Међутим, реализација планиралног убиства неће ублажити већ започети расцеп у његовој личности, само ће га увећати. „Он одједном задрхта: једна, такође јучерашња, мисао опет му сину у памети. Али, није задрхтао зато што му је синула та мисао. Он је знао, и предосећао да ће му неизоставно синути и већ ју је чекао; уосталом, та мисао није била јучерашња. Разлика је била у томе што је пре месец дана, чак још јуче, била само сан, а сад… сад му се одједном појавила не као сан, већ у једном новом, страшном и сасвим непознатом облику, и он то одједном појми.”

Случајност и стицај прилика играју велику улогу у свести Раскољникова. У почетку, пре него да изврши злочин, он ће управо у њима тражити разлоге или потврде за свој још увек нереализовани план. После прве посете зеленашици Аљони Ивановој, у Раскољникову се зачела мисао о убиству, а чињенице да је будућа жртва зла, охола, да ничим не доприности друштву и да би њен новац могао бити потпора млађим и вреднијим снагама, као и писмо мајке, у коме га обавештава о будућој удаји сестре Дуње, само доприносе убеђењу да за планирани злочин има убедљивих и оправданих разлога.

Раскољников за своје злодело дуго неће употребити реч убиство, или злочин, за њега ће то бити то, оно, све то. Његова казна, која овог пута неће доћи од стране власти, или Божје руке, почеће много пре самовољног признања и предавања властима. „У мојој приповеци има алузије на то да правна казна злочинца много мање плаши него што то мисле законодавци, делимично због тога што је та казна његовом моралном бићу потребна”, писао је Достојевски 1865. године о свом замишљеном роману. Плен злочина није искоришћен, чак бива заборављен испод камена. „Ако је одиста читава ствар изведена свесно, а не глупачки; ако си стварно имао одређен и коначан циљ, како то онда све до сад ниси чак ни завирио у новчаник, и не знаш ни шта си добио, због чега си толике муке препатио и свесно се одлучио на тако подао, гадан, низак поступак? Па ти си малопре хтео да бациш у воду тај новчаник, заједно са свим другим стварима које такође још ни видео ниси… Како то?”

zlocinikazna2Овај романтичар и сањалица наједном бива посрамљен својим маштањем, за које је схватио да нимало не доприноси људском богатству. Напето се борећи са злом у себи, он наводи аргументе у његову корист. Раскољников је осетио завист према велични преступника и пожело да тако нешто пронађе у себи. Узрок његових грозних преживљавања и тешких борби са самим собом управо је немогућност да направи нови корак. Трагедија главног јунака није у томе што се одлучио да погази закон и учини злодело, већ је у томе што је негде дубоко у себи ипак осећао да није способан за тако нешто. У њему се јавила жеља да изађе из норме, да се усуди, да провери да ли сме: „Мени је тада требало да дознам, и то да дознам што пре, да ли сам ја ваш као и сви или сам човек? Имам ли снаге да прекорачим норме или немам? Смем ли се усудити да узмем или не смем? Јесам ли ништавно створење или имам право?”. У даљем току развоја радње, Раскољников се држи мишљења да он, у ствари, није убио старицу, већ себе. Он људе не дели на добре и зле, о чему сведочи његов чланак, већ на обичне и необичне, при чему у ред обичних спадају и они добри, који се покоравају законима, а у ред необичних они који сами праве законе. Постоје дупли критеријуми, два морала: један за обичне, друге за необичне, или, ако узмемо Ничеову терминологију, морал робова и морал господара. Једни у својој моћи заповедају и стварају законе, имајући при том право да руше и газе оне претходне (законе), други се њима повинују. Силни и јаки имају снаге, а и право да изврше злочин: „Ја сам просто-напросто алудирао да необични човек има право… тј. незванично право, него сам има право да дозволи својој свести да прекорачи… преко извесних препрека, и то једино у случају ако то захтева остварење његове идеје (…) Ја долазим до закључка да сви, не само велики људи него и такви који и мало прерастају општи ниво (…) да сви они морају, по својој природи неминовно, бити злочинци – наравно, ко више, ко мање (…) али, ако је таквом човеку потребно да због своје идеје прекорачи макар и преко мртвог тела, преко крви, он сам себи, мирне савести, по мом схватању може то да дозволи…”

Раскољников, наизглед, оправдава оно што се усудио да учини, али не оправдава своје присуство међу оним чистим и племенитим људима које је некада волео, тачније, које још увек воли, али то не сме себи дозволити. Свест да никако не може помоћи онима које воли, љубав претвара у гађење и нетрпељивост – ако не може помоћи ближњем, не може га ни волети. Савест допушта мржњу. Он тражи снагу и моћ да би могао наставити са животом и потврдити себе као човека. У основи целог његовог делања, размишљања и хтења стоји воља за моћ. По његовом мишљењу није човек оно што није натчовек. Само онај који ће се усудити да, не обазирући се на цену и околности, унесе немир у постојећи ред ствари, може окарактерисати себе као биће достојно живота, односно више биће. Он излаже филозофију да виши људи господаре будућношћу, а они нижи и обични садашњошћу, додајући да обе категорије имају реално право да постоје, али им свакако предстоји рат: „Слободу и власт, а што је главно: власт! Над свим ништавним створовима и над читавим мравињаком. То је циљ! Упамти то! ” У жељи да успешно изврши процес самопотврђивања и сврставања себе међу оне боље и више, Раскољников извршава убиство: „Шта би било кад би се, на пример, на мом месту нашао Наполеон, а не би имао чиме да отпочне каријеру (…) он не само што се не би згадио него му ни на ум не би пало да то није монументално… и чак не би уопште схватио чега има да се гади (…) дакле, и ја… сам напустио размишљање… Убио… по угледу на ауторитет…”

И док се у растројеној, помућеној и већ дуже време подвојеној свести Раскољникова свађају човек и ваш, тачније, онај који није сигуран да ли сме и може, који упорно испитује хуманост / нехуманост подлог чина, и онај који би требало да је већ закорачио из свакодневице, не обазирући се на гнусно средство, јер оно служи вишем циљу, он схвата да је његова трагедија управо у неуспеху да искорачи и потом настави даље. Своје неодлучности и слабости био је свестан и раније, док се мисао о убиству још увек није искристалисала у толикој мери: „На какав корак хоћу да се одлучим, а каквих се ситница бојим! (…) Све је у рукама човековим, а све му испред носа умакне само због кукавичлука (…) И занимљиво је због чега се људи највише боје!… Новог корака и своје нове речи највише се боје.”

Ова неодлучност и неистрајност пратиће Раскољникова целим током развоја догађаја, он неће успети да поднесе невероватну агонију и притисак – пријавиће се властима, али разлог оваквом поступку неће бити просветљење грешника кроз сазнање да је учинио грех. Своје дело он чак одбија да назове злочином. Мрзи себе, не из разлога што је убио, већ што се показао неподобним и неспособним да до краја издржи у својој првобитној намери: „Чим сам почео питати и испитивати себе имам ли право да узмем власт, па онда, значи, немам право на власт. Или, кад постављам питање је ли човек ваш, то онда значи човек већ није ваш – за мене, али је ваш за онога коме такво питање ни на памет не пада и који иде право, без икаквих питања. И чим сам се толико дана морао мучити питањем би ли се Наполеон одлучио или не би, онда сам већ јасно осећао да нисам Наполеон.” Ипак, Раскољников не одустаје тако лако од мрвице Наполеона у себи. Па, није ваљда убио старицу, себе ни због чега: „Можда сам ја још човек, а не ваш, и пожурио сам да сам себе осудим… Још ћу да се борим”.

Раскољникова прати стално пулсирање супротности. Он је у сталном сукобу са свима, има осећај да је одсечен од целог света, а најзад – у сукобу је са самим собом. У њему се упорно и тврдоглаво смењују осећање победе и пораза, сигурности и несигурности, снаге и слабости, хладнокрвности и узнемирености уз све време пратећу опасност изненадне експлозије унутрашње напетости. Мали човек се очајнички хвата за великог човека, изнова и изнова преживљавајући пораз кад му овај исклизне из руку. Борба која прети непрекидношћу иницира снажење зла и егоизма, бес при самој помисли на добро. Сама помисао на Разумихинове приче о доброчинствима, зарад искупљења греха у Раскољникову изазивају крајње негативне емоције и жељу да више никада не види ни њега, а ни сличне њему. У њему се гомилају бес и мржња.

Подвоједност између две тако изразите супротности у сложеној личности Раскољникова добро је и поуздано схватио Свидригајлов, његов алтер его: „А ако сте убеђени да се код врата не сме прислушкивати, а бабама се могу разбијати главе чиме човек стигне, ради свог задовољства, онда путујте брже било куд…” Сукобљавајући се са Свидригајловим, Раскољников се изненадно судара са другом страном своје личности, он јасно види своје друго ја, које тако жустро брани пред Соњом, пред Порфиријем. Кроз расправљање и негодовање, на којима инсистира Раскољников, пролама се сличност и разумевање ове двојице, на шта двосмислено потенцира Свидригајлов. Он ће му рећи: „Па, зар нисам казао да међу нама постоји некаква заједничка додирна тачка, а? ”, а касније: „Мени се све чини да у вама има нешто налик на мене”. Свидригајлов је убица из личних, ниских побуда, који скрива своје злочине, и не слама се под теретом немогућности да то поднесе на начин као Раскољников. Док се Раскољников предаје властима, уморан и истрошен од психичких ломова, Свидригајлов извршава самоубиство (готово истовремено), и тим чином остаје супериорно на висини своје неморалне позиције. У питању је, као што видимо, супротна психологија злочина. Раскољниковљевом једном ја фали оно свидригајловско друго ја, које је код Раскољникова само назначено у виду жеље да у нешто већој мери буде саставни део његове личности. Доминација раскољниковског ја над свидригајловским у сложеној личности главног јунака учинила је да се он не покаже довољно чврстим и јаким у мучном подношењу терета почињеног злочина.

Он је већ пред пријављивање полицији свестан своје немоћи да се избори са тежином онога што почињено са собом носи, а опет се, као дављеник за сламку, хвата сваке могуће и најмање назнаке „вишег” у себи. Поставља Дуњи, а и себи, питање – шта је разлог што се није убио: понос, или страх од воде. Ако је досад себе сматрао снажним, онда не треба ни воде да се плаши. У том разговору са Дуњом, па и касније на робији, Раскољников је мишљења да му сви беспотребно „гурају под нос” злочин који треба прати, а то није злочин, нити он има планове о искупљењу греха. За њега, злочин је његова малодушност, то што је одлучио да се самовољно пријави властима. Овако је Раскољников размишљао, одлазећи од Дуње, и касније, напуштајући Соњин стан, пре одласка у полицију, а ипак се пријавио: „Ја сам убио секиром бабу – чиновницу и њену сестру Лизавету, и опљачкао их.”

То необично, ка коме је тежио и које је величао Раскољников, није живело у његовом карактеру или, ако је и постојало, било је спутавано и гушено обичним. Испало је да његова Генеологија морала тешко бива примењива у пракси, макар његовој. Убиство и злочин Раскољникова нису расковали ланаца којима је прикован за земљу. Без обзира да ли је убио не би ли себе сврстао у Наполеоне, или је пак идеју о Наполеонима толико потенцирао да би оправдао убиство и угушио грижу савести, сигурно је једно, а то је – да себе није пронашао тамо – међу онима што „нису од крви и меса, већ од бронзе”. У његовој потрази за човеком вишег реда у себи, морал малог и великог човека прерасли су постепено у морал свакидашњице и морал трагедије.

Слика је преузета са onelittlelibrary.com.