Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Na pitanje koja je uloga nastavnika u našoj zemlji, koja je moja uloga, biću slobodan da posle dugog razmišljanja, ako ne i svakodnevnog, dam isti onaj odgovor koji je dao Meša Selimović kada su ga pitali o smislu postojanja.

Na pitanje: „Kojeg onda smisla ima postojanje?” Meša Selimović je odgovorio:
„To je veliko pitanje. Ja mislim ono što je Tomas Vulf u jednom romanu rekao: ‘Ja znam da sutra neće biti bolje, ali ja to ne smem reći. Ja moram misliti da će biti bolje, da će ljudi biti bolji…’ Zato ja ovako odgovaram na vaše pitanje: Sitno je ono što ja mogu i svako može učiniti, ali je to ipak neko zrnce stavljeno u tu riznicu dobrih iskustava. Ja moram vjerovati da će se dobra iskustva nagomilati, da će ljudi na kraju, jednom… biti bliže Ljubavi. Ja uopšte ne bih postojao ako ne bih tome težio. Moja je zainteresovanost okrenuta prema ljudima. I to je moja moralna obaveza — zbog činjenice smrti, što nikad poslije neću moći popraviti ništa od onoga što sada pokvarim. To meni nameće i moju etiku i moje držanje i moju humanost.”

 

GODINA PRVA

Pamtim prvi čas. Ne znam pamte li ga oni. Strah koji sam tada osećao i odgovornost osećam i danas. Ne znam o čemu sam im sve pričao, ali znam da je to bio najduži čas. Inače mi uvek nedostaje minut-dva da čas dovršim, ali je taj prvi čas odeljenjskog starešine imao više minuta od predviđenih, siguran sam. Niko me nije učio da budem odeljenjski starešina. Predavao sam književnost i jezik godinu dana pre toga, to je bio moj teren. Sećam se da sam im pričao o Platonovoj pećini, o tome da je zadatak nastavnika da im pomogne da ugledaju svetlost, kao što su je ugledali i oni koji su iz pećine izašli. Oni će se otimati, batrgati, nihovim očima, naviknutim na senke i svetlost vatre, neće prijati zrak Sunca – ali je moj obaveza da ih izvučem iz pećine. Sada shvatam, zadao sam sebi pretežak zadatak, polaskao sam sebi, bez povoda. Čime li sam i sȃm prosvetljen? Oni su polako bivali moji ROĐACI, ja sam polako bivao njihov VUK. Odeljenje koje je obećavalo. Radili smo, družili se, motivisali su oni mene, nastojao da motivišem i ja njih.

mojim-maturantima

Pitaju dete u vrtiću: „Zašto voliš Novaka Đokovića?”
„Zato što uvek pobeđuje!” – odgovara dete.
Voleo bih da jednog dana na pitanje: „Zašto si toliko voleo svoje rođake?” odgovorim uzdignute glave: „Zato što su uvek pobeđivali!”

Bilo je i pobeda – započeo je Ignjat, sa likovnim radom u projektu EU PROGRESA za kalendar 2012. Usledili su i radovi za Kreativnu školu, Đorđe C., i Republičko iz istorije… I one najvažnije: pobedili smo strahove, sujete, predrasude, počeli drugačije da posmatramo sebe i druge, da spoznajemo svet oko sebe i da objašnjavamo sebe svetu i svet sebi… Bilo je i profesorke georgafije koja traži više, i očekuje mnogo, prepisivanja, snalaženja, čitanja – preskočio se Dante i Držić, i još ponešto, znao sam, ali sam zažmurio… Stefan Đ. koji je zbog geografije hteo da napusti Gimnaziju (bogami, mnogi su se razmišljali da to učine i zbog mene – neki još uvek razmišljaju), neki su pretili dedama sudijama; nisu se časovi tako lako pravdali… Tražila se pravda, ispravljala krivda. Neuspela ekskurzija. Uspešna komunikacija. Naučili smo da je ljubav briga za drugog čak i kad si ljut. „Ko se boji vuka još?” Bilo je i popravnih. Godinu su obeležili Antićevi stihovi:

Da sa mnom
ispod crnog neba

pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.

Il crkneš

ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.

(Petar se naljutio Aci, to je bilo za vreme raspusta, pa se ne računa.)

 

GODINA DRUGA

Priželjkivana. Baš priželjkivana ta druga godina. Otišao Milan, došla Olja. Smešila se eksurzija. Nasmešili smo se i mi njoj. Ekskurzija na Tari i Zlatiboru – divno druženje, prkosili smo lošem vremenu, neljubaznim recepcionarima, zapuštenom hotelu. Pokazali su da nije važno gde su, već s kim su – 5D bioskop, Uroš i jezero (deset godina mi je skratio život), mali manekeni, diskoteka bez alkohola, bilijar, prehlada, loša hrana, nespavanje, koreografija sa kišobranima, male podvale, noćna dežurstva, aktiviran aparat za gašenje požara, nastavnice iz beogradske osnovne škole: šta vaša deca rade našoj deci? pokušaj da svojim telima zaustave autobus… Profesor Pera: „Ovo je bila najbolja ekskurzija od kada radim u školi”. Svi smo išli, samo Stašu bolelo uvo, zato smo joj i kupili kapu.

Moja pisma rođacima

Dragi moji,

Meni možete da kažete svašta, i da me ne uvažavate. Možete da me vređate, ponižavate, ogovarate, svaljujete svu krivicu kod roditelja na mene – vi ste dobri, pametni, vredni, učite, ja vas mrzim, imam nešto protiv vas lično, protiv vaših roditelja, baba, strina, tetki (koje doduše čestito i ne poznajem, ali nema veze). Dakle, nema veze, sve mi je to poznato, ali ja ne zameram, vreme će pokazati, a ja vremenu verujem. Znači, o meni možete sve najcrnje, i na mene možete i drvlje i kamenje – to mi je nekako i u opisu posla, sa jedne strane, a sa druge strane – ja sam niko i ništa u vašim životima – prolazna figura, neko koga ćete se možda setiti kad dođe 20 godina mature, ili 30, ako se setite, ako ne, opet vam neću zameriti, jer ću ja vas pamtiti, a to mi je jako važno. Ali, to što meni možete sve da kažete, ne znači da jedni druge možete da vređate i ponižavate. Ne mogu da vas nateram da jedni druge volite, jer to je glupo, ali mogu i moram da jedni druge poštujete i uvažavate. Ako nema poštovanja, nema ni normalnih međuljudskih odnosa, odnosno – nema ni ljudi. Hiljadu puta sam vam govorio da se sve može rešiti razgovorom, samo „kromanjonci” urlaju i jedni drugima podmeću noge. Klonite se podmuklosti, licemerja, pretvaranja, sagledajte sebe i budite samokritični, a onda pogledajte i druge – ne mene radi, već vas radi. Većina vas se poznaje od vrtića, živite u jednom mestu, susretaćete se – nemojte dozvoliti da jedni drugima okrećete glavu, ili da se grizete za jezik zbog izgovorenih reči. Da parafraziram Sveto pismo, u jednom delu koji govori o postu, kaže – mnogo je veći greh ono što iz usta izađe, nego ono što u usta uđe. (I da, naravno, većina vas će se posle ove rečenice nasmejati, već vam vidim osmeh na licu; nasmejao sam se i ja, ali i to je prirodno – ljudi smo, a ljudski je grešiti.) Dakle, merite reči, i budite iskreni i prema sebi, i prema drugima, to ne znači biti prost i bahat, već biti otvorenog srca. Ne likujte tuđem neuspehu, nemojte se previše poneti ni kad uspete, jer nikad se ne zna, možda vas iza uspeha čeka poraz i bol, a kad vas zaboli, neće vam uteha biti uspeh, već neka osoba sa kojom ćete bol podeliti, jer uspeh ne može da priča, da teši, da vas savetuje. Kada se ogolimo, sve nestaje, sem činjenice kakvi smo ljudi. Verujem da u svima vama postoji potencijal da budete ljudi. Sve razumem, i bes, i nervozu zbog kraja školske godine, i vaše roditelje i njihove zahteve, ali ne dozvolite da to pomuti zdravu pamet u vama. Sad gubim svoje dragoceno vreme na ovo pisanije, ali mi nije žao, jer mi je jako stalo do toga da među vama vlada jedna prijatna atmosfera, pokažite da možete da budete iznad malograđanskih i ćiftanskih principa kojima se svakodnevno podsmevate. Niste vi palanački duhovi, vi ste iznad palanke, ja u to duboko verujem, samo je potrebno da se malo potrudite. Sve se može, ako želimo i ako se potrudimo. Opet, i opet ponavljam – nemojte trud da ulažete zbog mene, ili bilo kog drugog, trudite se zbog vas samih, jer ako ulažete trud zbog mene, ja sam onda omašio sve, i to bi me jako rastužilo kad bih znao da je tako.
Neće se sutra pamtiti ko je kakav đak bio, šta je znao, šta nije znao (mada je znanje veoma važno, opet zbog vas samih), već ko je kakav čovek bio. Neka vam je to na pameti uvek. Možete da mislite da sam vam neprijatelj, da vam nanosim štetu ovim rečima, možda i jeste tako, samo – nemoj da prođe vreme pa da se ispostavi da su vam najbliži prijatelji zapravo bili najveći neprijatelji, jer su vas lažno savetovali – možda moji „lekovi“ jesu gorki, a lekovi raznih nadrilekara jesu slati i lepljivi za vaše uvo, jer vam povlađuju, pa vam samim tim i prijaju. Iz usta tih nadrilekara možete čuti samo najlepše reči o sebi, ali – da li će vas te lagarije izvesti na pravi put, da li ćete se potruditi da budete bolji ako od nekog čujete da ste najbolji? Niče, mnogo mudriji od mene, reče: čuvajte se utešitelja i laskavaca, oni su gori od nadrilekara, samo zaleče i pruže privremenu utehu.

Smejte se, i šalite, ali naučite da se prvo šalite na svoj, pa onda i na tuđ račun, prihvatajte šale – to svima mnogo više prija od uštogljene atmosfere.
Mogao bih još mnogo toga, ali da ostavimo nešto i za drugi put…

Iskreno,
vaš vuk

Danka – Petar, Anđela – Danka: velike svađe, mali nesporazumi.

KA TREĆOJ GODINI

Dragi moji,

Ostalo je još svega mesec dana do početka nove školske godine – nije loše da rezimiramo prethodnu.
*TED, Vranje – smeštaj dobar, terase i hrana bljak – Milica i Kaća, njihova želja da dele sobu sa ostalima, mnogo morbidnih viceva do sitnih sati, Ljubica Beljanski, Muvi i njegovo vatreno krštenje, mnogo kiše, malo sunca, nova poznanstva, čokolade…

*Konferencija UNICEF-a u Beogradu – ludi hostel, pokušaj fotografisanja američke ambasade, šetnja do Kalemegdana po ciči zimi, antički amfiteatar, vino koje se razbilo blizu hostela, terasa ispred hostela, jorgani, tompusi, ozbiljne priče o smislu života, dobra hrana, opet nespavanje, zaključavanje, dosadne konferencije sutradan i odličan nastup glumaca, sjajan ručak, male svađe, pogrešno skretanje, čika Boban, naravno…

*Poseta delegaciji EU, naravno, ambasador, dvospratni autobus, svako na svoju stranu, mnogo gladnih, velika vrućina, majice za sve i svakog, dva Stefana Đ., čekanja, slikanja kod Konja, nutricionista i loše varenje, plazma, glupiranja, slikanja, opet Kalemegdan, ali po danu, trener Partizana…

Mmmmmm!

*Kragujevac, Smotra – lepo vreme, dobro društvo, lepa gimnazija, IvOOna, baksuz, sjajno druženje, naočari, Arnaut, velika piva, pospana Isidora, neko nije hteo da se vrati za Lebana, naravno, opet neki gladni, dvorište gimnazije, hladovina, divan vozač koji je pristao da nas sačeka dok smo mi bili na „žurki“…

*Petnica: Milica, Petar, Mladen – slike govore hiljadu reči i uzdasi…

*Takmičenja: Đole C., Anđela, Staša, Milica – sjajni rezultati…

*Striperi: Danka, Ignjat, Aleksa – njihove kreacije, izložba u Leskovcu…

*Sportisti: Kaća, Muvi, Stefan Stanko, Aca, Đole, Petar P., Uroš – pobede, porazi – navijali smo za njih…

*Manekenstvo: Danka – još malo pa reklama, držimo joj palčeve…

*Apliciranje za školovanje u inostranstvu: Đole i Petar – navijamo i dalje za njih…

*Kviz Evropa, to si ti: Stefan V. K., Petar Paunović i Đole M. – sjajan rezultat…

*Bioskop: Šešir profesora Koste Vujića – divno po podne sa rođacima…

*Barbelo, o psima i deci – mnogo muke, na kraju drugo mesto…

*Smotra amaterskih pozorišta – volonteri, izostajanje sa časova, ko će, šta će…

*Milica i RTS – folklor…

*Humanitarna akcija – vaš novac značio je Kristini, dali ste odličan primer ostalima – pokrenuli ste čitavu akciju…

*Bojkot pismenog, izostajanje, jedinice, dvojke, trojke, četvorke, petice, svađe, otvorene diskusije, konstruktivne rasprave, prijatni i manje prijatni razgovori kod Dragovića (povećavali smo mu profit)…

*Đoletu M. četvorka iz srpskog jezika i književnosti za kraj (nikad to sebi neću oprostiti), ali petica iz hemije – to Nada neće sebi oprostiti…

*Čašćavanja, kolači, torte, sokovi, rođendani…

*Nikola stolica…

*Nismo se slikali…

Sve u svemu, zanimljiva i uzbudljiva godina, mnogo toga sam možda propustio, pa oprostite zbog toga… Nismo imali uvek dovoljno razumevanja jedni za druge, ali, što reče Vinaver: „mi se čudno razumemo”. Postajete bolji ljudi, i to me raduje – nađite prostora za druge u narednoj godini i, verujem, biće još bolje i zanimljivije…
Sve u svemu, siguran sam da bi svaki odeljenjski starešina bio ponosan na vas, kao što sam i ja ponosan.
Hvala vam što postojite!
ZAJEDNO U NOVE POBEDE!

(Raspust. Milica i Petar – prebacivanje, društveno-jezički, priča, priča, priča Hisar… Ipak ostaju!)

 

GODINA TREĆA

Fruška gora. Stefan Đ. – bogougodno ponašanje. Lola. Stražilovo, Danilo – zelenilo. Punoletstva. Porasla deca. Slavilo se. Mnogo petničara: Milica, Mladen, Đorđe M., Stefan Đ., Petar P., Ignjat. Opet takmičenja: književnost, gramatika, mali i veliki fudbal, košarka… Poplave! Odlaganje eksurzije. I opet humanitarna akcija, neki su bili „mufljuzi”, neki dušom nisu danuli… Odlaganje eksurzije. Dan pred polazak na ekskurziju zemljotres u Makedoniji. 27. maj – konačno krećemo. Ohrid – magija. Brod – umete li da plivate? A umeš li ti da letiš? Plaža – samo noge. Ipak kupanje, sušenje, gitarista, Nadalina. Noćna šetnja i razgovori. T’ga za jug. Do Atine – 13 sati, i opet magija. Uroš fali! Noćne šetnje Atinom. Kamenčići sa Akropolja. Muzej. Kašnjenje: kakav razredni takvi učenici. Raško! Raško! Lift! Olimpijakos! Tužan je pogled ispred kapije. Metro. Delfi – Španjolka vodič. Paralija. Noćno kupanje: a sad da porazgovaramo o ocenama. U sobi do moje, ma ništa… :-) Uspavao sam se, naravno. Solun – nema Natalije i Nikoline. Šopinguju! Tanjče je super! Povratak – i svi na žuraju kod Ignjata i Petra.
Još jednom ste pokazali da možete da budete Ljudine, i ja se jako ponosim vama. Znajte, kad god budete u životu čučnuli, biću tu da vam pružim ruku. Ovo je zaista bila MAGIJA! Kako precizno imenovanje. I kad jednog dana budem falio ja, recite samo magija, biće dovoljno.

Beograd. Avala. Narodna skupština, Milica predsedavajuća, zamalo da u trenerkama održi uvodnu reč.

Opet pismo

Dragi moji,
Ovako, da nam se ova školska godina ne bi završila neslavno, a sve do sada miriše na poražavajući završetak, pre svega poražavajući za mene kako pedagoga (jer kako stvari stoje biće dve petice, koja četvorka, ostalo trojke, dvojke i jedinice), što svakako svedoči i o mom neuspehu. Ali, zasigurno, ne želim da svoj neuspeh maskiram time što ću vam ispisati i ispoklanjati ocene, jer ne želim da lažem ni sebe ni vas. Mene su učili na fakultetu da učenicima poklanjam svoje vreme, da se ne štedim, da im budem servilan i dostupan, jer sam u školi ja zbog njih, a ne oni zbog mene. Dakle, svemu tome su me naučili, ali me nikad nisu učili da poklanjam ocene. S tim u vezi, dolaziću od ponedeljka do srede svaki dan, iako nemam časove, da odgovarate. Žrtvujte i vi malo svoje vreme, smanjite kafenisanje jutarnje, popodnevno, večernje, šetanje, izlaske, blejanje; budite bar malo odgovorni prema sebi, i ne dovodite me u neprijatnu situaciju. Ne tražite krivine, ne pokušavajte da me zabušite, prevarite, da šibicarite (svaki čovek prvo potegne za takvim rešenjima kad zagusti), već knjigu u šake. Najadragocenije što jedan čovek može da pokloni nekome jeste vreme. Pred vama ja vreme, pa izvolite – poklonite ga, ne meni, već srpskom jeziku i književnosti i vama samima.
P. S. I, da, nema potrebe za urgencijama: mame, tate, strine, ujke i ostala šira i uža rodbina, i sami znate da nema vajde.

Ka četvrtoj godini

Dragi moji prijatelji, drugari, učenici, rođaci (dovoljno je i samo – dragi MOJI),

Osećam potrebu da vam se obratim već duže vreme, ali nikako da nađem pravi način, reči, i da smognem snage da to učinim. (Reći će Aca: „Evo, sad još jedno patetično glagolanje”. Možda je u pravu.) Zašto vam se obraćam? Mogao bih da prenebregnem sve što se dogodilo, i što se nije dogodilo, a moglo je; mogu da se napravim lud, da iskuliram, da zažmurim i pređem ili ne pređem preko svega. Mogao bih, ali ne želim. Nisam ni vas tome učio – insistirao sam na razgovoru, ne na ćutanju i potaji; na iskrenosti i otvorenosti – ne na ironiji i zajedljivom sarkazmu. Sa druge strane, ja jednostavno ne mogu gumicom da izbrišem 27 ljudi i da zaboravim sve one lepe trenutke koje sam sa vama doživeo, a bilo ih je napretek. Siguran sam da ću se mnogih sećati do kraja / možda i početka, motivisaće me, biće kriterijum za moja buduća očekivanja (dodao bi sad Aca: „velika”). Ne mogu da ignorišem činjenicu da sam za 27 delova manji, nevredniji, nepotpuniji. Da počnemo ispočetka, tako je valjda najbolje. Ako se sećate, na početku školske godine svi ste dobili po jedan zlatnik (čokoladni), a u grupi vas je sačekala parabola o talantima iz Jevanđelja po Mateji. Simbolično, trebalo je vaš talant da umnožite, a ne da ga zakopate u zemlju. Da li ste?! To je sada pitanje, manje-više nevažno. Kad se mleko prospe, već je šteta. Ogroman deo krivice preuzimam na sebe. Prilično mlad sam dobio zadatak da budem odeljenjski starešina, da usmeravam mlade ljude – da budem, biću slobodan da kažem, vaš Vergilije koji će vas voditi. Velika odgovornost, ogromna – koje se i dan-danas uplašim. Snage sam imao, sebe nisam štedeo, umnožavao sam se predajući se vama – svako moje delanje bilo je motivisano najdobronamernijim namerama. Nastojao sam da svima pomognem, koliko je bilo u mojoj moći, trudio sam se da vam srednjoškolsko školovanje ostane u lepom sećanju, da sve vreme za život učite, ne za školu. Kažem trudio sam se, nisam posustajao, borio sam se – ne žalim, to bih opet uradio, ali očigledno da nisam imao dovoljno mudrosti, znanja i veštine da budem vaš vodič, vaš smerničar (shvatite ovo u najpozitivnijem mogućem smislu). Negde sam grešio, naslućujem i gde – dozvolio sam sebi da postanete deo mene, i tu je bio kraj. Više nije bilo nazad. Mnogo toga sam naučio od vas, spoznao vaše svetove, vaša razmišljanja, vaše ideje, energiju, lucidnost, pozitivu i mračnjaštvo, sitne sujete, radosti – i što je najvažnije spoznao lepotu davanja. Iskreno, zahvaljujući vama (i nekolicini mojih prijatelja) ja sam se promenio – bio sam jedna egocentrična, egoistična, možda i preterano ambiciozna osoba, nisam znao šta znači zakočiti, stati, spustiti loptu. Bio sam uvek u pravu (bar sam tako mislio), uživao sam u nadmudrivanjima i pobedama, trudio se da budem superioran – retko sam praštao, još ređe zaboravljao. Vraćao sam tante za tante. Ne postoje velika čuda i velike pobede. Ali, postoje mala čuda i male pobede koje se dešavaju unutar čoveka i koje čoveka pokreću da postaje bolji čovek – ja sam sa vama postajao bolji čovek (bar želim da verujem da sam bolji nego što sam bio). Sa svima vama dešavalo se jedno novo čudo, jedna nova pobeda, jedno novo iskustvo – nisam to pokazivao (emocije, to ste primetili, ne pokazujem često). Mnogo sam analizirao, mnogo razmišljao – danima, u školi, van škole. Nemojte misliti da mnoge stvari nisam primećivao, ili nisam registrovao – sve sam video, sve registrovao, o svemu promišljao – o mnogim nikada nisam govorio, nisam komentarisao. I što sam video nisam video, i što sam čuo nisam čuo – nisam želeo da se osetite neprijatno, da pocrvenite, da u mom prisustvu osetite bilo kakvu nelagodu, da povredim vašu intimu – želeo sam da ispoštujem vašu ličnost. Nastojao sam da nikada ne osetite da sam ja nastavnik, a vi učenici (kažem nastojao, trudio se, a da li sam uspeo – ne znam). Znate onaj čuveni aforizam Duška Radovića: ,,Mogu li ljudi biti bolji? Mogli bi, ali niko neće prvi da počne. Svi imaju loša iskustva…” Moja osnovna zamisao je bila da vas motivišem da se ne plašite da počnete da budete bolji (u svakom pogledu, pre svega kao ljudi), iskustva su često loša – ali to ne znači da treba odustati, pa ne čine život samo pobede, uspesi i dobra iskustva. Ne znam da li sam uspeo da vas dovoljno motivišem, ali opet kažem – trudio sam se. Vi ste imali jednu perspektivu, jedan pogled, vaše sopstvene okolnosti, vaše sopstvene probleme, vaša saopstvena iskustva pri izvođenju zaključaka i donošenju nekog suda. Ja sam ima obavezu da sve sagledam iz 27 perspektiva, 27 okolnosti, 27 životnih priča, problema, iskustava. Priznaćete, nimalo lak zadatak sa kojim je trebalo da se nosim, a opet da ostanem pribran, staložen, uravnotežen i realan. Znam, mnogi su mislili – forsiram nekog, neki su povlašćeni, neki su zapostavljeni – moguće je, ali imajte u vidu broj 27 i sve ono što ste vi posmatrali kao jedinke, a ja kao celinu, vi kao trenutak, a ja kao kontinuitet. Vi ste bili pred mnogim životnim izazovima, ja sam nastojao da budem podrška. Naravno, nikada nisam na silu pokušavao da uđem u vaš lični prostor, uvek sam ulazio onoliko koliko je svako od vas to dozvoljavao i želeo. Moja uloga je bila da podstaknem u vama volju za uzdizanjem i da vas ojačam – da kroz jedan dinamičan odnos pokažem svima vama da MOŽETE. Da iskopam snagu u vama. Dakle, ja ću uspeti samo ako VI USPETE. Uvek sam se pitao: „Slavimo li DOBROTU? Ojačavamo li DOBROTU?” Ajnštajn je jednom rekao: „Ako želiš da vodiš ispunjen život, veži ga za cilj.” E, vidite – moj cilj sa vama bio je upravo vezan za dva prethodna pitanja, i tom cilju sam imao nameru da se posvetim u našem četvorogodišnjem druženju. S obzirom na to da sam u tome video ispunjenje našeg zajedničkog suživota, prilično me je zaboleo neslavan završetak školske godine. I ako sam vas u jednom od poslednjih postova zamolio da i u kriznim situacijama sačuvate dostojanstvo, znajući da su ljudi skloni posrtanju kada je najteže – vi ste ipak posumnjali u DOBRO. Vi niste ojačali dobro u sebi, a to znači, da ja nisam na valjan način tragao za dobrim u vama, ili da vam sopstvenim primerom nisam pokazao kako se DOBROTA slavi i ojačava. Možda vam nikada nisam rekao, ali, evo, iskoristiću ovu priliku – vaši mali činovi meni mnogo znače. Tako bi mi mnogo značilo da Petar nije podmetnuo rad svog najboljeg druga, tako bi mi mnogo značilo da Paunović nije izrazio želju da nabraja mrave i vrste zemljišta (blata) u Seobama Miloša Crnjanskog, tako bi mi mnogo značilo da je Andrija ispoštovao dogovor koji smo postigli, tako bi mi mnogo značilo da Milica nije izgovorila rečenicu da misli da treba da joj se pokloni ocena, tako bi mi mnogo značilo da je Aca posle debakla na takmičnjeu uložio bar malo truda i povadio „fleke”, tako bi mi mnogo značilo da se Mladen javio da odgovara gramatiku, tako bi mi mnogo značilo da Stefani nije izgovorila rečenicu da kao odeljenjski starešina treba da joj poklonim ocenu, tako bi mi mnogo značilo da je Aleksa pročitao bar pet lektira, a ne interpretacije, tako bi mi mnogo značilo da Danka nije pokušala da prepiše rad sa interneta, tako bi mi mnogo značilo da je Đorđe M., kao predsednik odeljenjske zajednice, inicirao razgovor nakon onog nesporazuma, tako bi mi mnogo značilo MNOGO TOGA MALOG OD VAS. Kao što mi je mnogo značilo što je Stefan Đ. zaista pokazao vidnu promenu, i potrudio se da teži Dobru. Sve nabrojano i nenabrojano nema za cilj da nekog prozove, nego da skrene pažnju kako male stvari mnogo znače, ali isto tako i mnogo bole. I ovo se ne tiče mene, ovo se tiče vas – jer time povređujete sebe, delate protiv sopstvenog Dobra. Međutim, sve pobrojano ne može da zamagli i poništi Lepotu koju ste mi vi priuštili. Hvala vam! Ova godina je po mnogo čemu specifična – ulazite u svet odraslih, ali vas molim da sačuvate golubija srca koja imate – ne gušite ih, nijedna ocena nije vredna toga, nijedna nagrada, nijadan uspeh – ono najvažnije nikada ne može biti konkretizovano, ne može biti materijalizovano, ne može stati u jednu reč… To je ono između mene i vas, ono što možda nikada nećemo moći da izgovorimo, ona prijatnost i radost koju osetim kada sam u vašem društvu i kada vas vidim, pa čak i onda kada glumim da sam ljut… Ova godina je važna i za našeg druga / prijatelja Paunovića – napušta nas rođak, ide u daleki svet, u renesansnu Italiju. Želim ti, dragi Petre, srećan put: budi ubećen, pamtiću te po dobru, a ti praštaj, grešio sam i ja sigurno, praštaj meni i tvojim drugovima, i molim te, seti nas se ponekad, jer mi tebe nećemo zaboraviti. Ne zaboravi da se setiš da u jednom malom mestu, postoje ljudi čiji si ti deo života, i, verujem, oni deo tvog. Dragi Petre, kada jednog dana budeš uspešan naučnik, pravnik, psiholog, profesor, želim ti da imaš učenika / saradnika / klijenta / studenta kao što sam ja imao tebe, da ti zalupi vrata, da te pita da priča o mravima, da te zamoli da ga upišeš zbog nevršenja redarskih dužnosti – i da ti pored svega toga bude drag, da mu se ne naljutiš, i da se ponosiš njime, jer zapamti (a i vi ostali) Egziperijeve reči: DOBRO SE VIDI SAMO SRCEM: ONO BITNO OKU JE NEVIDLJIVO!

Ja ću uspeti samo ako vi uspete,
vaš vuk

mojim-maturantima-1

 

GODINA ČETVRTA / ŠaljemVamLjubav

Konačno, od prve godine pripreman, Sajam knjiga u Beogradu. Bilo je i pozorišta: predstava „Galeb” (dva i po sata – malo li je). Đorđe M. i Stefan Đ. – poslanici da budu u sred Evropskog parlamenta. Akcija – Dobar komšija za Stefana – pomogli smo koliko smo mogli. Nažalost, iako svi putevi vode u Rim, mi do Rima ne dođosmo. Ne mari, biće prilike jednog dana – možda Toskana. Venecija – samo pokušaj. Mnogo ukora, još više izostanaka. Saška nije izostajala (ni Dragana – malo sarkazma, da olakšam dušu). Još više uspeha – naša Milica prvakinja države iz ruskog. Naši glumci – pet republičkih nagrada. Kragujevac (puta dva) – neki novi ljudi, nova poznanstva, stara Ivona. Mi se tako divno ne slažemo! Đorđe S. – čuvena petica na pismenom. Aleksa i neke ružičaste ovčice. Problemi! Problemi! Problemi! Nažalost, neki su osetili kako je to kad život zaboli…

Preispitivanje

Počelo je odbrojavanje, presabiranje, oduzimanje… Elem, za koji mesec završava generacija kojoj sam bio odeljenski starešina, mnogo posrtanja sa moje strane, mnogo zatezanja, pokušaj da budem i drug i „strog” nastavnik, često sam ih kritikovao, stalno sam ih kritikovao, ali i podržavao, kad god je nekome podrška bila potrebna, bio sam vetar u leđe, trudio sam se… Možda sam mnogima i odmogao, ko bi to znao… Sve više i više razmišljam, gde sam pogrešio, i da li sam pogrešio… Hoću li greške moći da ispravim – ne, ne… Koja glupost! Da li da podelim ovu crticu sa njima (možda ipak – ne)… Previše sam očekivao?! Ljubav je radost, a ne nemoć i prepuštanje. Ljubav je borba, bez mržnje. Ljubav je delanje, i to čovečno delanje dostojno našeg zanimanja. Nesebično davanje. Ljubav je dobro koje postoji samo u nesvodivom mnoštvu dobrih dela. Svako od nas poseduje samo ono što je dobio – mi smo postali zahvaljujući drugima ili nasuprot njima. Mi smo potraga za srećom. Mi smo pokret – pokušaj da pokažemo drugom da može. Treba iskopati snagu drugog, jer snaga drugog – to smo mi. To je Ljubav. Kao nastavnik pokušavam da odgonetnem zagonetku – kakvo je moguće deliti bez sabiranja i množenja? Moj stav je budućnost drugog. Svaki čovek je važan. Ne štedeti sebe. Deljenjem se umnožavaš. To je Ljubav. Tragam li za Dobrim? Motivišem li Dobro? „Odmorićemo se” – reče Čehov. Blagost prema drugima. Smilovati se i kad osuđujemo. Sve ovo podrazumeva da čovek nadraste sebe – da prevaziđe sopstvena ograničenja, da uguši svoje sitne sujete i strasti. Preda mnom su veliki zadaci. Možda ih nikada neću rešiti…

Sve se svede na ocene. Razočarenja. Možda i nije tako?! Oštrimo li plugove da izoremo more, kako reče direktor? Zar nam išta drugo preostaje? Svaki dan je bio dan za pamćenje – reče Aleksa. Tačno je – nema lošeg i dobrog iskustva, postoje samo iskustva. Da li je sve ovo bila igra Aske i vuka u pokušaju da se izbegne vreme smrti? Može biti da je tako. I kuda ćemo – zaista kuda? Oni odlaze, ja ostajem. Ne može se otići, a da se ne ostane!

Pun je sila svet, ali od čoveka ništa jače, reče Sofokle.

Elem, smognite snage i saberite silu u vama koja će vam biti potrebna za dane buduće, a i sadašnje na putu koji je najteži – put čovečiji. Setite se samih, starih, bolesnih, usamljenih, patnika i zlopatnika, onih kojima je potreban zagrljaj i ljudska reč. Smognite silu u sebi i poželite im Dobro, ono iskreno i od srca. Oprostite, lepše se živi. Preispitajte se, kako biste pronašli mir koji ćete moći da podelite sa drugima.

Želim vam srećan put, rođaci, dragi maturanti! Pronađite mirne zabrane i sigurne Itake. Lutajte slobodno, oduprite se zlu i nepodopštini. Pronađite snagu i da u neslaganju budete složni! Srećan vam put!

 

Autor: Profesor