Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Dr Ranko Rajović je natprosečno inteligentan čovek. To nije naš subjektivan stav, već za to ima i potvrdu odavno, pošto je s kraja osamdesetih uspešno položio Mensa test. I ne samo položio, već bio i u dva mandata predsednik Mense Srbije. Ovaj lekar specijalista interne medicine, stručno se bavi neuroendokrinologijom i REM fazom spavanja, a kroz Mensu postao je autor programa kreativnog učenja koji se danas primenjuje u četrnaest država Evrope.

Koliko je vešt u toj materiji kojoj je posvetio godine rada i istraživanja svedoči i činjenica da smo delom intervjua zapravo mi bili propitivani, a na kraju nam je i demonstrirao novi model učenja, kroz nekoliko pitanja i primera. Tako smo od nekoga ko postavlja pitanja postali pitani, i to na obostrano zadovoljstvo. I ovi redovi koje ćete pročitati ispod uvoda su samo delić neiscrpne priče koja je trajala i trajala…

Još malo uvoda. Program učenja koji se zove NTC (a u tekstu koji sledi ćete saznati detalje) doveo ga je u poziciju da od 2010. do 2012. bude predsednik Komiteta za darovitu decu svetske Mense, a i aktuelni je saradnik UNICEF-a za ranu edukaciju. Gostujući je predavač na fakultetima u nekoliko država. Većinu onog što ima, kako kaže, upravo duguje Mensi, jer od nje je sve počelo.

– U staroj SFRJ svi smo čitali „Galaksiju”. To je bio jako popularan časopis u to vreme. Dok smo bili mlađi čitao se „Politikin zabavnik”, a kako smo već bili srednja škola, to je bila „Galaksija”. I 1987. godine počelo je da se piše o tome da će „Galaksija” da organizuje nacionalnu Mensu, da dolazi direktor svetske Mense iz Londona, da će biti testiranje u Beogradu i da se mladi ljudi prijave. I prijavilo se nas negde oko hiljadu. To je bilo veliko testiranje u Beogradu u Domu inženjera. „Galaksija” je onda pisala da će za najbolje koji urade test obezbediti stipendije i računar. A računar je u ono vreme bilo kao da imaš automobil. U to vreme bio sam student medicine. Otišao sam na to testiranje, prvo iz radoznalosti da vidim gde smo to mi i da li mi možemo da priđemo rezultatima iz drugih zemalja, da li ćemo položiti, a potajno sam se nadao da ću položiti, pa ću dobiti i stipendiju i računar – kaže dr Rajović.

Dr Ranko Rajović: Kakvo je srpsko školstvo?

rajovic-1

I da li su stigli stipendija i računar?
– Kada sam položio, sećam se da sam, kad su mi javili, bio jako srećan, jer spadam u društvo natprosečno inteligentnih. Međutim, posle testa skoro ništa se nije desilo. Mensa u Jugoslaviji nije formirana, stipendije i kompjutera nema, a osnivačka skupština Mense je održana godinu dana kasnije u Zagrebu. Ko je imao para tamo da ode, otišao je, formirana je Mensa SFRJ, ali nije imala nikakve značajnije aktivnosti.

To vas, pretpostavljam, nije baš oduševilo?
– Kad je počela kriza u Jugoslaviji, Ljubomir Kustudić, koji je bio član te stare Mense kao i ja, odlučio je da u Novom Sadu formira Mensu vojvođanske regije, jer nismo znali kako će ići razbijanje Jugoslavije. Mi smo imali situaciju pre rata, da je naša Mensa posle četiri testiranja postala dosta velika. Mensa Jugoslavije bila je registrovana u Zagrebu i pečat je bio tamo. Tražili smo da nam iz Zagreba daju papire, nismo ih dobili i Ljubomir Kustudić je formirao Mensu vojvođanske regije. To je bio dosta pametan potez, jer 1995. godine smo na osnovu toga obnovili celu Mensu Jugoslavije u Novom Sadu. Tu je početak.

Znači da je Novi Sad zapravo bio najinteligentniji grad u družavi?
– Najveći broj članova Mense u staroj Jugoslaviji imao je Novi Sad, više od Zagreba i Beograda. I kada smo obnovili Mensu 1995. godine, onda smo počeli pregovore sa međunarodnom Mensom da formiramo ponovo organizaciju u sada novoj državi. Oni su nam dali dozvolu i 1997. godine je organizovano prvo testiranje i to je praktično početak nove Mense Jugoslavije koju smo pokrenuli Ljubomir i ja, a izabran sam i za prvog predsednika. A onda sam, sećajući se kako sam bio razočaran u rad Mense 1989. godine, počeo sa aktivnostima. Obezbedili smo prostorije u gradu, formirali smo odsek za darovite, napravili smo saradnju sa nekoliko Mensi u okruženju. Tu moram da spomenem Slovačku i našeg sugrađana Milana Struhara, koji je pomogao organizaciju prvog testiranja, zatim Češku i Bugarsku koji su nam mnogo pomagali u prvim aktivnostima. Onda je za već godinu dana stigla iz Londona dozvola da sami možemo da formiramo Mense u okruženju. Pošto sam imao pozive iz Slovenije i Bosne i Hercegovine, dogovorio sam se sa direktorom Mense International, Edom Vinsentom i već za godina dana organizovao sam prva testiranja u Bosni, Sloveniji i Crnoj Gori, a nesto kasnije zajedno sa Edom Vinsentom i u Makedoniji. Dakle, Mensa Jugoslavije je pokrenula Mense u četiri bivše republike SFRJ. Mi smo postali regionalni lider i dogovorili smo se da jednom godišnje svako od njih organizuje veći skup i da se tamo okupljamo. Mensa je pokazala da možemo lepo da sarađujemo, da se posećujemo i da se lepo družimo i da pomažemo jedni drugima.

rajovic-2

Rad na unapređenju aktivnosti Mense okrenuo se u jednom trenutku i mladima?
– Te 2001. 2002. i 2003. godine želeli smo da budemo malo usmereniji ka darovitoj deci, i tada smo Ljubomir Kustudić, Uroš Petrović i ja pokrenuli letnju školu za decu iz dijaspore, počeli smo dosta ambiciozno da radimo programiranja, logičke zadatke, matematičke probleme… Ali deca kad dođu, njima je toga preko glave u školama i videli smo da nama to ne vredi, odnosno da nam ne vredi dobar program ako neće da ga rade. I tu smo, zapravo, počeli da koncipiramo program koji će biti malo drugačiji i to je osnova ovoga što danas imamo kao NTC sistem učenja. NTC sistem se primenjuje u četrnaest država Evrope, a iznedren je iz naših letnjih škola.

NTC? Možete li pojasniti malo tu skraćenicu?
– Mi smo u Mensi imali dogovor da napravimo odsek za talente, pa smo hteli nekako da ga nazovemo. I onda smo odlučili da ga nazovemo Nikola Tesla centar. Onda su to napravili i u Bosni i Hercegovini, u Hrvatskoj i Sloveniji. To funkcioniše od 2002. godine. Uroš Petrović i ja smo radili na razvoju programa i nazvali smo ga NTC sistem učenja. A već 2005. godine počeli smo da predajemo u Sloveniji, pa u Bosni i Hercegovini i Srbiji i program je tako počeo da se širi, a 2007. godine na Kongresu svetske Mense naš program, proglašen je za jedan od najboljih programa za darovitu decu i onda su počele da se uključuju i druge Mense.

Izborom na čelo Komiteta za darovitu decu implementirali ste NTC program po mnogim državama. Kome je namenjen NTC program?
– Taj program je za darovitu decu. To su ljudi prihvatili i videli su da ima rezultata. Pojedine Mense su slale svoje izveštaje o kvalitetu programa i rezultatima. U NTC programu nije potrebno da godinama pratimo decu, pošto se rezultati vide već za dva-tri meseca. Puno smo radili i na stručnom praćenju i započeli smo longitudinalnu studiju, imamo analizu postugnuća učenika posle 4 godine rada, a rezultati su iznad svakog očekivanja. Iz škola u Srbiji koje rade NTC program od prvog do četvrtog razreda stalno stižu izveštaji učitelja da su deca bolja u odnosu na druga odeljenja koja ne rade. To je subjektivna ocena učitelja, jer svako svom dobrom učeniku daje četvorku ili peticu, ali su nama za evaluaciju vrlo važna bila školska takmičenja iz matematike. I opštinska, ali ona kreću u četvrtom razredu. Mi smo u nekim školama pratili decu četiri godine. Dobili smo podatke da se iz NTC odeljenja 30 odsto učenika plasira na opštinsko takmičenje iz matematike, a iz ostalih razreda iste škole, iste generacije (uz podatak da su odeljenja ujednačavana prilikom upisa) plasira se od tri do pet odsto. Zamislite tu razliku. Ali, to nije jedna škola, već iz mnogih dobijamo izveštaje i vidi se rezultat koji je sad i merljiv. Nastavićemo da pratimo decu i do osmog razreda. Mi smo i u okviru svetske Mense dobili puno podrške i pohvala. Ove godine će na Konferenciji o darovitoj deci na Pedagoškom fakultetu u Ljubljani biti prikazani primeri rada i rezultati NTC programa iz desetak država Evrope.

rajovic-3

Da li je ono što određuje inteligenciju predispozicija koja se dobija rođenjem? Šta se meri Mensinim testom?
– Potencijal. Mi u Mensi merimo potencijal. Da li je potencijal visok ili nizak, to nekad i roditelji pogreše, čak ni učitelji ne prepoznaju neke velike potencijale. To deluje kao da neko izraste dva metra, ali ako nije trenirao košarku, ne zna da vodi loptu, on će biti samo potencijal koji nije ništa uradio. Isto tako i Mensa. Naši članovi imaju visok potencijal. To se meri na testovima. A kako će ga iskoristiti, tu sad ima jako puno faktora. Od vrtića, roditelja, škole, društva, orkuženja… Jako puno faktora utiče na taj razvoj. Američka Mensa je radila istraživanje da od dvadeset genijalnih na 1.000 stanovnika, a to je potencijal nacije, u životu uspeva troje. A gde se izgubilo onih sedamnaest? E to je važno pitanje. I onda smo odlučili da vidimo ko su ti ljudi na vreme. Hajde da im pomognemo. I tako smo koncipirali program koji se upravo i bazira na primeni medicine u pedagogiji i na razvoju inteligencije. Možda je i kasno kada neko dođe u Mensu sa sedamnaest godina, te smo program koncipirali tako da počne što ranije, od vrtića, a mi se trudimo da edukujemo roditelje, jer roditelji naprave tako puno grešaka da bukvalno spreče normalan razvoj svog deteta, ako ne znaju šta i kako treba da rade. Za njih sam i napisao dve knjige: IQ deteta briga roditelja i Razvoj inteligencije kroz igru.

A koje su to greške koje roditelji prave i kakve su posledice po učenje?
– U prvom delu programa cilj nam je da naučimo roditelje i vaspitače da ne pogreše. Ako roditelji naprave greške koje usporavaju ili oštećuju razvoj deteta, mogu da nastanu problemi u kori velikog mozga i to dete će verovatno, kasnije u školi, imati probleme sa učenjem. Ne daju detetu da skače na krevetu, da se vrti, da skače po blatu, ne daju detetu da se penje na drvo da ne padne… I ja imam četvoro dece i sve sam to prošao, ali sam ih puštao. Roditelji su uplašeni za svoje dete i prezaštićuju ih. Imate situaciju da se dvogodišnje dete vrti dok ne padne. Rotacija aktivira jako velike regije u mozgu i razvija ih. Mozak se najviše razvija do treće, pete, sedme godine i ako to roditelji urade kako treba, dete je spremno za školu. A u školi kreće učenje, ali moramo da pređemo na viši nivo, a ne da učenje počiva na reprodukciji. A kad dete uz pomoć učitelja ode na viši nivo, onda će se razviti i funkcionalno znanje. S tim da mi program učenja započinjemo već od treće godine da bi dete što pre ovladalo ovakvim sistemom razmišljanja.

Izričiti ste protivnik reproduktivnog sistema učenja, odnosno da se ponavljanjem stiče znanje. Repetitio est mater studiorum više nije primenjiva izreka?
– Ja kažem da je to bilo nekada, kada smo imali ograničen broj informacija. Išli smo u školu osam, dvanaest i šesnaest godina, i to što smo učili primenjujemo dok smo živi. A danas to više ne može. Otvorite „Forbsovu” listu najtraženijih zanimanja danas. Od deset najtraženijih, osam nije ni postojalo pre deceniju. I ako tako gledamo, to znači da mi decu spremamo za zanimanja koja još ne postoje. I šta je funkcija škole? Da ih učimo napamet ili da znaju da razmišljaju i povezuju? Jer to što uče danas možda neće biti aktuelno za deset godina. Mi moramo da učimo decu da razmišljaju, a to je rak-rana obrazovnog sistema cele Evrope, a ne samo Srbije. Naša deca ne povezuju. Učitelj daje detetu uputstvo da lekciju pročita više puta i više dana uzastopce i da će tako naučiti. Ali mozak tako ne radi. I onda dete dođe u školu, naučilo pesmicu na pamet, čeka učiteljicu, sedi, ne pomera se, znoje se dlanovi, lupa mu srce i ima sto dvadeset otkucaja u minuti; to je akutni stres. A mozak je organ za preživljavanje i ako smo u akutnom stresu, mozak šalje poruku – beži, spašavaj se. A gde dete da pobegne? I na kraju dete počne i da beži iz škole. I mi zapravo stalno detetu pravimo stres. Što je najgore, ono što dete i nauči na taj način, većinu toga zaboravi za deset do petnaest dana. I zašto tako i dalje učimo? Nama je obrazovni sistem u Evropi baziran na reprodukciji, a to je zastareli metod.

rajovic-4

Pa kako učiti decu? Možete li nam navesti neki primer?
– To je drugi deo NTC programa, odnosno učimo ih da na jedan fiziološki prirodniji način, pamte lekciju, da dobiju informacije na način koji liči na igru. A kad to nauče, onda dolazi najvažniji deo programa – funkcionalno znanje, gde oni povezuju informacije. Mi kompletan program postavljamo tako da dete razmišlja kroz zagonetke i asocijacije. I deca u školu idu misleći da je to kviz, igraju se, rešavaju pitanja, a kasnije sami postavljaju ovakva pitanja. Mi im u stvari dajemo da misle. Evo za primer jedno od takvih pitanja koje postavljamo deci: U kakvoj su vezi uplašena krtica i slovo M? Onda deca kažu da je to zato što krtica beži u mrak. Pa kažu da beži kad vidi motiku. Pa onda kažu da beži kad vidi mačku. Onda kažem da to nije početno slovo reči, već samo slovo M. I onda tajac u učionici. Ja ih pitam, šta znači reč „uplašena”? Ne spominjem krticu ovaj put. Oni vrte po glavi tu informaciju, pa se sete da kada smo uplašeni, srce lupa ubrzano. Onda im kažem da preformulišu malo to u kakvoj su vezi uplašena krtica kojoj lupa srce i slovo M? Onda se neko seti da je M zapravo EKG uplašene krtice, ali im kažem da još niko nije snimao EKG uplašenoj krtici. Krene smeh, a zapravo, oni se smeju, uživaju, daju ideje i jedna, druga, peta ideja… Svi pokušavaju da odgonetnu šta znači M. Onda im kažem da su svi to učili u četvrtom razredu. I onda se neko seti da je M rimski znak za 1000. I dođemo do odgovora da uplašena krtica ima toliko otkucaja srca u minuti. Dakle, usput deca nauče i druge informacije o krtici. A reproduktivno pitanje bi glasilo otprilike ovako: Koliko otkucaja ima uplašena krtica u minuti? Javi se neko dete koje je to pročitalo i dobije pet. Interesantno je da kada se postavi reproduktivno pitanje uvek se javi jedan do dva učenika. Šta rade druga deca? Ako je za ocenu, spuštaju glavu i pogled da ih učitelj ne prozove i oni su pod stresom. Ako nije za ocenu, onda se dosađuju. Njima se u tom slučaju čini da školski čas traje ne 45, već 55-65-75 minuta i nikako da se završi. I dosada je vrsta stresa. Kako god okrenemo, to reproduktivno učenje nama pravi stres. A ovaj drugi model, koji liči na igru, u njemu svi žele da učestvuju. Uroš Petrović je autor ovog dela programa (Zagonetne priče i pitanja), a zajedno nastojimo da naučimo učitelje da sve lekcije pretvore u zagonetke poput ove pomenute i kada za mesec ili tri meseca testiramo decu, onda ona znaju sve što su učila na ovaj način.

Koliko se ceni znanje u današnjem društvu?
– Mislim da se kod nas ne ceni dovoljno. Izuzetni ljudi iz Mense koji su hteli da ostanu ovde da rade, nisu mogli da nađu posao, pa su otišli u druge zemlje i tamo našli zaposlenje i to na visokim pozicijama. Ako gledam iz tog ugla, onda se ovde ne ceni znanje. Mada, poslednjih par godina se dešava da neke firme žele da zaposle nove ljude, a među njima da su članovi Mense. I onda nas kontaktiraju da se dodatno raspitaju o njima. Jer ako je neko član Mense to ne znači da je genijalna osoba, već da ima visok potencijal. Ako je ta osoba završila fakultet i bavi se naukom i istraživanjima, onda je ta osoba stvarno dobra da ga preporučimo u svaku firmu. Ali i u Mensi imamo ljudi koji još studiraju u četrdesetoj godini, ne rade ništa… To su ljudi kao i svi ostali, s tim da su neki ljudi iskoristili svoje potencijale, a neki nisu.

Ima li među političarima članova Mense? Da li predstavnici vlasti dolaze da se testiraju?
– Politiačari koji su već afirmisani nikad nisu došli na test. Verovatno ne žele da ih neko vidi, jer ipak su to javne ličnosti, pa da se postavi pitanje da li je položio ili nije. Ali imamo članova Mense koji su položili, pa su bili dobri u svojim poslovima, bavili se nekim drugim stvarima i ušli u politiku. Ali, pošto oni neće da govore da su članovi Mense da to neko ne bi izokrenuo ili zloupotrebio, o njima ne pričamo. Tako da imamo članova Mense koji su aktivni u politici.

Jel ima visokopozicioniranih?
– Ima.

Sada, u ovom mandatu?
– I u Republičkoj i Pokrajinskoj vladi.

Dijagnoza gradske dece: nedostatak prirode>>

Izvor: mojnovisad.com