Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

maca-1Maca je završila menadžment na jednom privatnom fakultetu. Upisala ga je dok su oni bili na vlasti, jer je kum u to vreme mogao da joj završi za posao u EPS-u. Dok je stigla do diplome, ovi su došli na vlast i šema sa kumom je propala. Srećom, isplatilo se što su je dobrostojeći roditelji slali u letnje škole jezika na Maltu i u London, a onda je završila i onaj kurs u Britanskom savetu. Jeste da je koštao đavo i po, ali je ipak na kraju stigla do sertifikata, istina sa minimalnim brojem bodova, ali je ipak stigla! Još je veća sreća što se strina na vreme politički prestrojila i sada je direktorka osnovne škole. Maca je od jula nastavnica engleskog!

19. avgust

Danas sam bila na prvoj sednici nekog veća, nisam sigurna da l’ je nastavničko ili odeljenjsko. Meni je to sve isto. Dodelili su mi mentora – neku nastavnicu što misli da ima sve znanje sveta, a samo jednom je bila u Londonu, i to za vreme studija, pre 20 godina. Mučenica. Objašnjavala mi je pola sata razliku između godišnjeg i operativnog plana, kao da je to najvažnije u školi. Smorila me načisto. Na kraju mi dade svoje prošlogodišnje planove i reče mi da za pet dana uradim godišnji plan i operativni za septembar, za treći razred. Jaka stvar! Ima da padne na dupe kad joj odnesem! Pita da l’ mi je sve jasno. Jok i nije, kokoško. Baš mi je komplikovano!

24. avgust

E, kad ih danas nisam zadavila, nikad neću! Znači, pedagog i ona mentorka su me muštrale sat i po. Te ne uklapa mi se broj časova u operativnom sa brojem u godišnjem, te ne valjaju mi tip časa, oblik rada, metode… Prošli put mi ova pričala da je rad u grupi i u paru mnogo važan, a sad mi tvrde da to nisu metode rada! Vidim ja da one nemaju pojma! Na kraju je mentorka rekla da će mi ona uraditi godišnji i ovaj za septembar, ali da ću kasnije morati sama. E, baš da vidim!

29. avgust

Kakva bre korelacija?! I šta je to aktivna nastava? Pominjali su i neki IOP – kao to treba za dva učenika. Pa, dajte im ako im treba. Kupite! Ako škola nema para, evo ja ću da ižicam od nekih ortaka. Ovi su svi ludi u školi! Nije ni čudo što niko ne voli prosvetne radnike. Jadna moja strina.

3. septembar

Ne mogu da verujem da udžbenici stižu tek krajem meseca! I šta ja sad da radim s onom dečurlijom? Uzgred, pojma nemaju i mnogo su nemirni. Ajd rekoh danas, pošto je prvi čas, da malo pričamo o učenicima u odeljenju. Kao, znaju se, pa im to neće biti teško. Kad ono, pojma nemaju o poređenju prideva, a to je baš lako. Lepo im kažem – slušaj ‘vamo: komparativ -er, superlativ the -est; ako su pridevi višesložni, komparativ sa more, superlativ sa the most. Je l’ to jasno? Mislim se, kome ne može biti jasno! Pa, tupsonima u mom odeljenju. Pojma n-e-m-a-j-u!

 

11. septembar

Znači, ne verujem! Danas jedna mala 10 minuta ne može da ukapira razliku između ‘inedible’ i ‘uneatable’ (obnavljali smo neko voće i povrće pošto knjige još nisu stigle, a to su radili prošle godine). Ja joj lepo kažem da ne mogu da verujem da je neko toliko glup, a ona poče da plače. Plakala je 15 minuta. Ja se pokupim i odem da popušim cigaru, da se malo smirim. Ova deca su blagi užas! Posle sam ja bila kriva što je neki mali pao i rascopao nos pre zvona. Ko da bi mu manje tekla krv da je bilo posle zvona.

19. septembar

Mislim da ova pedagogica mrzi strinu. Danas mi je došla na dva časa, kao fora – da vidi kako radim. Pazi bogati! Posle je napravila čitavu dramu zbog toga što nisam imala pripreme! Pa, šta će mi pripreme kad ja znam engleski? Šest meseci u Londonu, tri meseca na Malti i kurs Britanskog saveta, heeeej! Pripreme! Svašta.

3. oktobar

Danas me je strina zvala na razgovor. Kaže da su održani roditeljski sastanci i da su se roditelji žalili na mene. Na mene?! Kaže ne smem da vređam decu na času i da moram da im spremam neke igrice. Po slobodi je pitam da l’ je ona normalna, a ona kaže – ma ćuti, samo se malo pritaji. Sledećeg puta će da se žale na nekog drugog, a na tebe će da zaborave. I ja se sad nešto mislim – šta bre hoće ti roditelji! U sve se razumeju, a deca im ništa ne znaju!

29. oktobar

Kaže mi mentorka danas da treba da osmislim neki mali test za učenike, čisto da proverim šta su naučili, da li treba da vršim neke promene u operativnom, da li treba da radim neku individualizaciju i da istovremeno izvršim vrednovanje svog rada. Lepo kažem da ona nema veze sa životom! Test služi da se deci daju ocene. To bar svako zna. Ko da ja nisam išla u školu! Sad ću lepo s interneta da skinem neki test za početnike i odoh s drugaricama na kafu.

5. novembar

Ne, ne! Pobiću ih, majke mi! Tačno im je krivo što sam lepa i mlada i što imam super garderobu. Veštice su se urotile protiv mene! Danas su me ribale zbog testa. Te nije izvršeno dobro baždarenje, te nema diferencijacije tamo nečega, te se iz rezultata ne vidi da sam išta radila s decom. Lepo im kažem da imam najgluplja odeljenja u školi, da ništa ne kapiraju čak i ako im dvaput ponovim, da plaču i krevelje se za sitnicu, da se već posle mesec dana ne sećaju šta sam im rekla, i da problem definitivno nije u meni, nego u njima! Moram strini da prijavim ovaj mobing!

17. novembar

Ovi u školi načisto poasili. Kažu da dolazi neka eksterna i da će oni da nam proveravaju rad. E, čik da vidim ko iz te eksterne ima bolji britanski akcenat od mene!

25. novembar

Pa gde baš meni da zapadne onaj baksuz iz eksterne?! I još je završila biologiju! Ja lepo krenem sve na engleskom, a ona će meni – koleginice, nisam sigurna da deca mogu da vas prate. Ko da ja ne znam da je njoj frka što ona ne može da me prati. Piskarala je nešto sve vreme, kaže – sve ću videti u izveštaju. U, boli me uvo!

4. decembar

Heh! Kad je strina bila rod?! Evo, danas me je i ona maltretirala. Stigli su preliminarni izveštaji eksterne, i otprilike sam ja kao najgori nastavnik u školi. Kaže da je onaj baksuz pitala da li sam uopšte završila fakultet, jer osnovne stvari ne znam. Onda mi je strina nabrajala šta sve ne valja: struktura časa, odnos sa učenicima, nema diversifikacije zadataka (jedva zapamtih!), ne valja mi pedagoška sveska, čas mi nema dinamiku, nema evaluacije na kraju časa, jednolični su mi nastavni materijali i metode rada, i još trista nekih čuda kojima ni ime ne znam! Kažem ja – sve sam ludak do ludaka!

Nego… Čujem da mi je neki ujak iz familije postao šef računovodstva u jednom finom javnom preduzeću. Moram da pitam majku u kakvim su odnosima. Ova škola počinje ozbiljno da me nervira! Mogao je stric i bolje da se oženi!

P.S. Srećan završetak ove priče plod je mašte autora. Život je sasvim drugačiji.

Izvor: Klotfrket

Dr Ranko Rajović: Kakvo je srpsko školstvo?

Da počnemo ispočetka…

1. Nastavnici glagolaju: Čovek je promena, pokret, stalno usavršavanje.
(Nastavni planovi i programi se godinama ne menjaju.)

2. Nastavnici glagolaju: Znanje je najsigurnija investicija.
(Od partijske knjižice sigurnijeg kapitala nema.)

3. Nastavnici glagolaju: Mislite svojom glavom, razvijajte kritičko mišljenje.
(Mnozina je mislila svojom glavom, pa ju je pojeo mrak.)

4. Nastavnici glagolaju: Budite tolerantni, zaštitite slabijeg, razvijajte empatiju.
(Ih, ima i većih problema od tolerancije.)

5. Nastavnici glagolaju: Ne prepisujte!
(Uf, a rektori, doktori, ministri?)

6. Nastavnici glagolaju: Ne budite bahati i primitivni!
(A što? Pa, kako drugačije da postaneš ministar ili poslanik?!)

7. Nastavnici glagolaju: Ne kradite!
(A kraduckanje?)

8. Nastavnici glagolaju: Ne lažite!
(Mislite: „Penzije neće biti smanjene!”)

9. Nastavnici glagolaju: Pravo na slobodu govora i mišljenja je neprikosnoveno i zagarantovano pravo.
(Je l’ to onim Ustavom koji može da se stavi pod mišku?)

10. Nastavnici glagolaju: Borite se za svoja prava i budite jedinstveni i istrajni.
(Kao što se vi borite?)

Dušan Blagojević

Kakvo je srpsko školstvo?

Kriza u obrazovanju

Dr Ranko Rajović je natprosečno inteligentan čovek. To nije naš subjektivan stav, već za to ima i potvrdu odavno, pošto je s kraja osamdesetih uspešno položio Mensa test. I ne samo položio, već bio i u dva mandata predsednik Mense Srbije. Ovaj lekar specijalista interne medicine, stručno se bavi neuroendokrinologijom i REM fazom spavanja, a kroz Mensu postao je autor programa kreativnog učenja koji se danas primenjuje u četrnaest država Evrope.

Koliko je vešt u toj materiji kojoj je posvetio godine rada i istraživanja svedoči i činjenica da smo delom intervjua zapravo mi bili propitivani, a na kraju nam je i demonstrirao novi model učenja, kroz nekoliko pitanja i primera. Tako smo od nekoga ko postavlja pitanja postali pitani, i to na obostrano zadovoljstvo. I ovi redovi koje ćete pročitati ispod uvoda su samo delić neiscrpne priče koja je trajala i trajala…

Još malo uvoda. Program učenja koji se zove NTC (a u tekstu koji sledi ćete saznati detalje) doveo ga je u poziciju da od 2010. do 2012. bude predsednik Komiteta za darovitu decu svetske Mense, a i aktuelni je saradnik UNICEF-a za ranu edukaciju. Gostujući je predavač na fakultetima u nekoliko država. Većinu onog što ima, kako kaže, upravo duguje Mensi, jer od nje je sve počelo.

– U staroj SFRJ svi smo čitali „Galaksiju”. To je bio jako popularan časopis u to vreme. Dok smo bili mlađi čitao se „Politikin zabavnik”, a kako smo već bili srednja škola, to je bila „Galaksija”. I 1987. godine počelo je da se piše o tome da će „Galaksija” da organizuje nacionalnu Mensu, da dolazi direktor svetske Mense iz Londona, da će biti testiranje u Beogradu i da se mladi ljudi prijave. I prijavilo se nas negde oko hiljadu. To je bilo veliko testiranje u Beogradu u Domu inženjera. „Galaksija” je onda pisala da će za najbolje koji urade test obezbediti stipendije i računar. A računar je u ono vreme bilo kao da imaš automobil. U to vreme bio sam student medicine. Otišao sam na to testiranje, prvo iz radoznalosti da vidim gde smo to mi i da li mi možemo da priđemo rezultatima iz drugih zemalja, da li ćemo položiti, a potajno sam se nadao da ću položiti, pa ću dobiti i stipendiju i računar – kaže dr Rajović.

Dr Ranko Rajović: Kakvo je srpsko školstvo?

rajovic-1

I da li su stigli stipendija i računar?
– Kada sam položio, sećam se da sam, kad su mi javili, bio jako srećan, jer spadam u društvo natprosečno inteligentnih. Međutim, posle testa skoro ništa se nije desilo. Mensa u Jugoslaviji nije formirana, stipendije i kompjutera nema, a osnivačka skupština Mense je održana godinu dana kasnije u Zagrebu. Ko je imao para tamo da ode, otišao je, formirana je Mensa SFRJ, ali nije imala nikakve značajnije aktivnosti.

To vas, pretpostavljam, nije baš oduševilo?
– Kad je počela kriza u Jugoslaviji, Ljubomir Kustudić, koji je bio član te stare Mense kao i ja, odlučio je da u Novom Sadu formira Mensu vojvođanske regije, jer nismo znali kako će ići razbijanje Jugoslavije. Mi smo imali situaciju pre rata, da je naša Mensa posle četiri testiranja postala dosta velika. Mensa Jugoslavije bila je registrovana u Zagrebu i pečat je bio tamo. Tražili smo da nam iz Zagreba daju papire, nismo ih dobili i Ljubomir Kustudić je formirao Mensu vojvođanske regije. To je bio dosta pametan potez, jer 1995. godine smo na osnovu toga obnovili celu Mensu Jugoslavije u Novom Sadu. Tu je početak.

Znači da je Novi Sad zapravo bio najinteligentniji grad u družavi?
– Najveći broj članova Mense u staroj Jugoslaviji imao je Novi Sad, više od Zagreba i Beograda. I kada smo obnovili Mensu 1995. godine, onda smo počeli pregovore sa međunarodnom Mensom da formiramo ponovo organizaciju u sada novoj državi. Oni su nam dali dozvolu i 1997. godine je organizovano prvo testiranje i to je praktično početak nove Mense Jugoslavije koju smo pokrenuli Ljubomir i ja, a izabran sam i za prvog predsednika. A onda sam, sećajući se kako sam bio razočaran u rad Mense 1989. godine, počeo sa aktivnostima. Obezbedili smo prostorije u gradu, formirali smo odsek za darovite, napravili smo saradnju sa nekoliko Mensi u okruženju. Tu moram da spomenem Slovačku i našeg sugrađana Milana Struhara, koji je pomogao organizaciju prvog testiranja, zatim Češku i Bugarsku koji su nam mnogo pomagali u prvim aktivnostima. Onda je za već godinu dana stigla iz Londona dozvola da sami možemo da formiramo Mense u okruženju. Pošto sam imao pozive iz Slovenije i Bosne i Hercegovine, dogovorio sam se sa direktorom Mense International, Edom Vinsentom i već za godina dana organizovao sam prva testiranja u Bosni, Sloveniji i Crnoj Gori, a nesto kasnije zajedno sa Edom Vinsentom i u Makedoniji. Dakle, Mensa Jugoslavije je pokrenula Mense u četiri bivše republike SFRJ. Mi smo postali regionalni lider i dogovorili smo se da jednom godišnje svako od njih organizuje veći skup i da se tamo okupljamo. Mensa je pokazala da možemo lepo da sarađujemo, da se posećujemo i da se lepo družimo i da pomažemo jedni drugima.

rajovic-2

Rad na unapređenju aktivnosti Mense okrenuo se u jednom trenutku i mladima?
– Te 2001. 2002. i 2003. godine želeli smo da budemo malo usmereniji ka darovitoj deci, i tada smo Ljubomir Kustudić, Uroš Petrović i ja pokrenuli letnju školu za decu iz dijaspore, počeli smo dosta ambiciozno da radimo programiranja, logičke zadatke, matematičke probleme… Ali deca kad dođu, njima je toga preko glave u školama i videli smo da nama to ne vredi, odnosno da nam ne vredi dobar program ako neće da ga rade. I tu smo, zapravo, počeli da koncipiramo program koji će biti malo drugačiji i to je osnova ovoga što danas imamo kao NTC sistem učenja. NTC sistem se primenjuje u četrnaest država Evrope, a iznedren je iz naših letnjih škola.

NTC? Možete li pojasniti malo tu skraćenicu?
– Mi smo u Mensi imali dogovor da napravimo odsek za talente, pa smo hteli nekako da ga nazovemo. I onda smo odlučili da ga nazovemo Nikola Tesla centar. Onda su to napravili i u Bosni i Hercegovini, u Hrvatskoj i Sloveniji. To funkcioniše od 2002. godine. Uroš Petrović i ja smo radili na razvoju programa i nazvali smo ga NTC sistem učenja. A već 2005. godine počeli smo da predajemo u Sloveniji, pa u Bosni i Hercegovini i Srbiji i program je tako počeo da se širi, a 2007. godine na Kongresu svetske Mense naš program, proglašen je za jedan od najboljih programa za darovitu decu i onda su počele da se uključuju i druge Mense.

Izborom na čelo Komiteta za darovitu decu implementirali ste NTC program po mnogim državama. Kome je namenjen NTC program?
– Taj program je za darovitu decu. To su ljudi prihvatili i videli su da ima rezultata. Pojedine Mense su slale svoje izveštaje o kvalitetu programa i rezultatima. U NTC programu nije potrebno da godinama pratimo decu, pošto se rezultati vide već za dva-tri meseca. Puno smo radili i na stručnom praćenju i započeli smo longitudinalnu studiju, imamo analizu postugnuća učenika posle 4 godine rada, a rezultati su iznad svakog očekivanja. Iz škola u Srbiji koje rade NTC program od prvog do četvrtog razreda stalno stižu izveštaji učitelja da su deca bolja u odnosu na druga odeljenja koja ne rade. To je subjektivna ocena učitelja, jer svako svom dobrom učeniku daje četvorku ili peticu, ali su nama za evaluaciju vrlo važna bila školska takmičenja iz matematike. I opštinska, ali ona kreću u četvrtom razredu. Mi smo u nekim školama pratili decu četiri godine. Dobili smo podatke da se iz NTC odeljenja 30 odsto učenika plasira na opštinsko takmičenje iz matematike, a iz ostalih razreda iste škole, iste generacije (uz podatak da su odeljenja ujednačavana prilikom upisa) plasira se od tri do pet odsto. Zamislite tu razliku. Ali, to nije jedna škola, već iz mnogih dobijamo izveštaje i vidi se rezultat koji je sad i merljiv. Nastavićemo da pratimo decu i do osmog razreda. Mi smo i u okviru svetske Mense dobili puno podrške i pohvala. Ove godine će na Konferenciji o darovitoj deci na Pedagoškom fakultetu u Ljubljani biti prikazani primeri rada i rezultati NTC programa iz desetak država Evrope.

rajovic-3

Da li je ono što određuje inteligenciju predispozicija koja se dobija rođenjem? Šta se meri Mensinim testom?
– Potencijal. Mi u Mensi merimo potencijal. Da li je potencijal visok ili nizak, to nekad i roditelji pogreše, čak ni učitelji ne prepoznaju neke velike potencijale. To deluje kao da neko izraste dva metra, ali ako nije trenirao košarku, ne zna da vodi loptu, on će biti samo potencijal koji nije ništa uradio. Isto tako i Mensa. Naši članovi imaju visok potencijal. To se meri na testovima. A kako će ga iskoristiti, tu sad ima jako puno faktora. Od vrtića, roditelja, škole, društva, orkuženja… Jako puno faktora utiče na taj razvoj. Američka Mensa je radila istraživanje da od dvadeset genijalnih na 1.000 stanovnika, a to je potencijal nacije, u životu uspeva troje. A gde se izgubilo onih sedamnaest? E to je važno pitanje. I onda smo odlučili da vidimo ko su ti ljudi na vreme. Hajde da im pomognemo. I tako smo koncipirali program koji se upravo i bazira na primeni medicine u pedagogiji i na razvoju inteligencije. Možda je i kasno kada neko dođe u Mensu sa sedamnaest godina, te smo program koncipirali tako da počne što ranije, od vrtića, a mi se trudimo da edukujemo roditelje, jer roditelji naprave tako puno grešaka da bukvalno spreče normalan razvoj svog deteta, ako ne znaju šta i kako treba da rade. Za njih sam i napisao dve knjige: IQ deteta briga roditelja i Razvoj inteligencije kroz igru.

A koje su to greške koje roditelji prave i kakve su posledice po učenje?
– U prvom delu programa cilj nam je da naučimo roditelje i vaspitače da ne pogreše. Ako roditelji naprave greške koje usporavaju ili oštećuju razvoj deteta, mogu da nastanu problemi u kori velikog mozga i to dete će verovatno, kasnije u školi, imati probleme sa učenjem. Ne daju detetu da skače na krevetu, da se vrti, da skače po blatu, ne daju detetu da se penje na drvo da ne padne… I ja imam četvoro dece i sve sam to prošao, ali sam ih puštao. Roditelji su uplašeni za svoje dete i prezaštićuju ih. Imate situaciju da se dvogodišnje dete vrti dok ne padne. Rotacija aktivira jako velike regije u mozgu i razvija ih. Mozak se najviše razvija do treće, pete, sedme godine i ako to roditelji urade kako treba, dete je spremno za školu. A u školi kreće učenje, ali moramo da pređemo na viši nivo, a ne da učenje počiva na reprodukciji. A kad dete uz pomoć učitelja ode na viši nivo, onda će se razviti i funkcionalno znanje. S tim da mi program učenja započinjemo već od treće godine da bi dete što pre ovladalo ovakvim sistemom razmišljanja.

Izričiti ste protivnik reproduktivnog sistema učenja, odnosno da se ponavljanjem stiče znanje. Repetitio est mater studiorum više nije primenjiva izreka?
– Ja kažem da je to bilo nekada, kada smo imali ograničen broj informacija. Išli smo u školu osam, dvanaest i šesnaest godina, i to što smo učili primenjujemo dok smo živi. A danas to više ne može. Otvorite „Forbsovu” listu najtraženijih zanimanja danas. Od deset najtraženijih, osam nije ni postojalo pre deceniju. I ako tako gledamo, to znači da mi decu spremamo za zanimanja koja još ne postoje. I šta je funkcija škole? Da ih učimo napamet ili da znaju da razmišljaju i povezuju? Jer to što uče danas možda neće biti aktuelno za deset godina. Mi moramo da učimo decu da razmišljaju, a to je rak-rana obrazovnog sistema cele Evrope, a ne samo Srbije. Naša deca ne povezuju. Učitelj daje detetu uputstvo da lekciju pročita više puta i više dana uzastopce i da će tako naučiti. Ali mozak tako ne radi. I onda dete dođe u školu, naučilo pesmicu na pamet, čeka učiteljicu, sedi, ne pomera se, znoje se dlanovi, lupa mu srce i ima sto dvadeset otkucaja u minuti; to je akutni stres. A mozak je organ za preživljavanje i ako smo u akutnom stresu, mozak šalje poruku – beži, spašavaj se. A gde dete da pobegne? I na kraju dete počne i da beži iz škole. I mi zapravo stalno detetu pravimo stres. Što je najgore, ono što dete i nauči na taj način, većinu toga zaboravi za deset do petnaest dana. I zašto tako i dalje učimo? Nama je obrazovni sistem u Evropi baziran na reprodukciji, a to je zastareli metod.

rajovic-4

Pa kako učiti decu? Možete li nam navesti neki primer?
– To je drugi deo NTC programa, odnosno učimo ih da na jedan fiziološki prirodniji način, pamte lekciju, da dobiju informacije na način koji liči na igru. A kad to nauče, onda dolazi najvažniji deo programa – funkcionalno znanje, gde oni povezuju informacije. Mi kompletan program postavljamo tako da dete razmišlja kroz zagonetke i asocijacije. I deca u školu idu misleći da je to kviz, igraju se, rešavaju pitanja, a kasnije sami postavljaju ovakva pitanja. Mi im u stvari dajemo da misle. Evo za primer jedno od takvih pitanja koje postavljamo deci: U kakvoj su vezi uplašena krtica i slovo M? Onda deca kažu da je to zato što krtica beži u mrak. Pa kažu da beži kad vidi motiku. Pa onda kažu da beži kad vidi mačku. Onda kažem da to nije početno slovo reči, već samo slovo M. I onda tajac u učionici. Ja ih pitam, šta znači reč „uplašena”? Ne spominjem krticu ovaj put. Oni vrte po glavi tu informaciju, pa se sete da kada smo uplašeni, srce lupa ubrzano. Onda im kažem da preformulišu malo to u kakvoj su vezi uplašena krtica kojoj lupa srce i slovo M? Onda se neko seti da je M zapravo EKG uplašene krtice, ali im kažem da još niko nije snimao EKG uplašenoj krtici. Krene smeh, a zapravo, oni se smeju, uživaju, daju ideje i jedna, druga, peta ideja… Svi pokušavaju da odgonetnu šta znači M. Onda im kažem da su svi to učili u četvrtom razredu. I onda se neko seti da je M rimski znak za 1000. I dođemo do odgovora da uplašena krtica ima toliko otkucaja srca u minuti. Dakle, usput deca nauče i druge informacije o krtici. A reproduktivno pitanje bi glasilo otprilike ovako: Koliko otkucaja ima uplašena krtica u minuti? Javi se neko dete koje je to pročitalo i dobije pet. Interesantno je da kada se postavi reproduktivno pitanje uvek se javi jedan do dva učenika. Šta rade druga deca? Ako je za ocenu, spuštaju glavu i pogled da ih učitelj ne prozove i oni su pod stresom. Ako nije za ocenu, onda se dosađuju. Njima se u tom slučaju čini da školski čas traje ne 45, već 55-65-75 minuta i nikako da se završi. I dosada je vrsta stresa. Kako god okrenemo, to reproduktivno učenje nama pravi stres. A ovaj drugi model, koji liči na igru, u njemu svi žele da učestvuju. Uroš Petrović je autor ovog dela programa (Zagonetne priče i pitanja), a zajedno nastojimo da naučimo učitelje da sve lekcije pretvore u zagonetke poput ove pomenute i kada za mesec ili tri meseca testiramo decu, onda ona znaju sve što su učila na ovaj način.

Koliko se ceni znanje u današnjem društvu?
– Mislim da se kod nas ne ceni dovoljno. Izuzetni ljudi iz Mense koji su hteli da ostanu ovde da rade, nisu mogli da nađu posao, pa su otišli u druge zemlje i tamo našli zaposlenje i to na visokim pozicijama. Ako gledam iz tog ugla, onda se ovde ne ceni znanje. Mada, poslednjih par godina se dešava da neke firme žele da zaposle nove ljude, a među njima da su članovi Mense. I onda nas kontaktiraju da se dodatno raspitaju o njima. Jer ako je neko član Mense to ne znači da je genijalna osoba, već da ima visok potencijal. Ako je ta osoba završila fakultet i bavi se naukom i istraživanjima, onda je ta osoba stvarno dobra da ga preporučimo u svaku firmu. Ali i u Mensi imamo ljudi koji još studiraju u četrdesetoj godini, ne rade ništa… To su ljudi kao i svi ostali, s tim da su neki ljudi iskoristili svoje potencijale, a neki nisu.

Ima li među političarima članova Mense? Da li predstavnici vlasti dolaze da se testiraju?
– Politiačari koji su već afirmisani nikad nisu došli na test. Verovatno ne žele da ih neko vidi, jer ipak su to javne ličnosti, pa da se postavi pitanje da li je položio ili nije. Ali imamo članova Mense koji su položili, pa su bili dobri u svojim poslovima, bavili se nekim drugim stvarima i ušli u politiku. Ali, pošto oni neće da govore da su članovi Mense da to neko ne bi izokrenuo ili zloupotrebio, o njima ne pričamo. Tako da imamo članova Mense koji su aktivni u politici.

Jel ima visokopozicioniranih?
– Ima.

Sada, u ovom mandatu?
– I u Republičkoj i Pokrajinskoj vladi.

Dijagnoza gradske dece: nedostatak prirode>>

Izvor: mojnovisad.com

 

„Svi očekujemo previše od škole, pa ako nešto ne bude u redu, onda su nam krivi učitelji. Naravno da nije tako, moramo da krenemo sa stimulacijom još u vrtiću. Teško je kasnije nadoknaditi neke propuste.”

Kakavo je srpsko školstvo? Ili najbolje ili najgore – u zavisnosti od toga sa kim razgovarate. Neki se prvo sete svih onih priča o našim đacima koji „razbijaju” kada odu u inostranstvo, a neki razočaravajućih rezultata na međunarodnim testiranjima školskog znanja. Jedni misle ne treba ništa menjati, drugi da treba promeniti sve. Treći, da i kad počnemo nešto da menjamo, radimo to na pogrešan način.

O tome kakva je zaista situacija u srpskom školstvu, da li i kako ga treba menjati i jesu li škole jedine odgovorne za nivo dečjeg znanja i intelektualnih sposobnosti govori dr Ranko Rajović, izvršni direktor organizacije Mensa Srbije, predsednik svetskog Mensa komiteta za darovitu decu i jedan od tvoraca NTC (Nikola Tesla Centar) sistema učenja.

kakvo-je-skolstvo-u-srbiji

Kod nas još uvek postoji mišljenje da su deca koja se obrazuju u srpskim školama ispred svojih vršnjaka u zapadnim zemljama, koliko je to realno? Gde su đaci sa ovih prostora, kada je reč o znanju?

I ja sam verovao da su naša deca bolja od svojih vršnjaka, jer sam u Mensi skoro dvadeset godina. Uvek sam od naših članova slušao priče o tome kako su se lepo snašli, da su među najboljim učenicima ili studentima, imaju dobre poslove. I onda su neke države odlučile da provere svoj obrazovni sistem tako što će učestvovati u međunarodnom testiranju gde će se videti koliko je koji obrazovni sistem bolji ili lošiji. Nažalost, Srbija tu nije dobro prošla; zapravo, 2003. godine smo na PISA testu bili među najslabije plasiranim državama Evrope. Ti testovi se rade svake tri godine, a Srbija je relativno malo napredovala 2006. i 2009. Ove godine je ponovo rađen PISA test u preko 70 država sveta (možda i više, nemam zvanične podatke), pa će biti interesantno da vidimo da li smo bar još malo napredovali, kada početkom 2013. godine budu objavljeni rezultati.

Vremena i deca se menjaju, a školski sistem ne. Da li su i zašto su potrebne promene u načinu na koji škole rade sa decom?

Mislim da je to najvažnije – promeniti način pristupa školi. Ako se malo ozbiljnije pogleda značaj PISA testa, jasno se uočava da je reproduktivno znanje naše dece solidno, ali da je funkcionalno-upotrebno znanje veoma loše. A ono što moramo znati, to je da zapravo postoji direktna veza između funkcionalnog znanja i bruto nacionalnog dohotka. Upravo zbog toga je funkcionlano znanje prioritet za obrazovnu politiku EU, a pošto smo mi među najslabijima u Evropi, onda bih rekao da je funkcionalno znanje za nas dupli prioritet. Jasno je da moramo nešto da menjamo, jer bez značajnih promena nema ni značajnijeg napretka.

Neki školski sistemi su otišli jako daleko sa reformama, npr. skandinavski, ali postoje mnoge nedoumice o stvarnim rezultatima tih promena. Da li treba baš radikalno menjati srpsku školu, i ima li smisla kopirati svaku inovaciju iz inostranstva?

Kopiranje neće pomoći. Mi moramo da prilagodimo naš školski sistem našoj deci, našim običajima, tradiciji, igrama koje naša deca vole, da koristimo ono što nas okružuje i da pomažemo deci da maksimalno razvijaju svoje potencijale.

Zašto je uopšte funkcionalno znanje važno, i šta je uzrok te naše „funkcionalne nepismenosti”?

Ako realno sagledamo školski sistem, on se sporo menja, a pogledajte oko sebe. Države koje se prilagode, lakše će funkcionisati, a ukoliko školujemo decu na zastareo način, koji očigledno ne daje vrhunske rezultate, ne znam šta nas očekuje u budućnosti. Evo, na primer, od deset najtraženijih zanimanja danas u svetu, nijedno od tih zanimanja ranije nije ni postojalo! Onda moramo da se upitamo šta naše dete uči, za koje zanimanje ga mi spremamo… Tu je važno da razumemo da je bitno naučiti dete da razmišlja, povezuje i donosi odluke. Ali sa ovim procesom moramo da krenemo mnogo ranije nego što to uobičajeno činimo u Evropi. Deca moraju već u drugoj, trećoj godini da imaju okruženje koje će razviti njihove sposobnosti. Ali, nažalost i tu grešimo, jer imamo puno primera da roditelji iz neznanja daju deci igre koje usporavaju njihov razvoj ili čak oštećuju. Napisali smo i knjigu „IQ deteta, briga roditelja” kao svojevrstan vodič za roditelje, kako bi u periodu razvoja dece pravili što manje grešaka.

Da li se previše očekuje od same škole? Može li dobar školski sistem da nadomesti nedostatak stimulacije u ranijem dobu?

Svi očekujemo previše od škole, pa ako nešto ne bude u redu, onda su nam krivi učitelji. Naravno da nije tako, moramo da krenemo sa stimulacijom još u vrtiću. Teško je kasnije nadoknaditi neke propuste. Zvanična statistika kaže da je sve više dece sa razvojnim smetnjama, a za to škola nije kriva. Neuroanatomske promene kod te dece su formirane pre škole, ali se neki problemi primete tek kada dete krene u školu, tj. kada dete počne da piše, čita, uči… Onda imamo malo prostora da to ispravimo. Ali moramo i taj mali prostor da iskoristimo, a to zahteva dodatnu edukaciju učitelja i nastavnika, što radimo preko Saveza učitelja Srbije (naš program, NTC sistem učenja, je zvanično akreditovan i sprovodi se u vrtićima i školama koje nas pozovu).

Modernizacija školstva za mnoge znači samo uvođenje savremenih pomagala u nastavu, pre svega računara. Koliko mediji i tehnologija pomažu, a koliko možda čak odmažu razvoju dečjih sposobnosti?

Svakako da pomažu, ali moramo da znamo da preterana upotreba računara kod male dece može da dovede do nekih problema u razvoju. Do pete ili šeste godine moramo da budemo jako oprezni, jer to je period najbržeg razvoja mozga, pa ako radimo nešto što nije fiziološki (npr. kada dete provede u ležećem ili sedećem položaju po 4-5 sati dnevno, gleda u ekran, ne izgovara nijednu reč za to vreme…) možemo da usporimo ili oštetimo razvoj deteta.

Da li se i koliko NTC program uvodi u školski sistem u Srbiji? Kako deca reaguju na ovaj sistem? Kakva su vaša iskustva i dosadašnji rezultati?

Program se uvodi preko Ministarstva obrazovanja, tj. Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja (ZUOV), a sprovodi se u preko pedeset škola i vrtića u Srbiji (Beograd, Novi Sad, Niš, Subotica, Vrbas, Sombor, Kikinda, Šabac, Ruma, Pančevo, Kragujevac, Užice, Čačak, Pirot, Zaječar). Nadam se da ćemo u narednih nekoliko godina uspeti da sprovedemo obuku za vaspitače i učitelje u većini gradova Srbije. Rezultati su iznad svakog očekivanja, deca ponovo doživljavaju školu kao omiljeno mesto, imaju osećaj da se igraju, a zapravo sve nauče nekako usput, bez napora. Deo programa su i „Zagonetne priče”, jer je koautor programa naš pisac, Uroš Petrović, a njegov posao je da nauči učitelje/vaspitače da sami sastave pitanja iz aktuelnih lekcija. Po anketama koje smo radili, deca i bukvalno misle da su došla u školu da se igraju. Više detalja o programu ima na sajtu Mense Srbije.

Na početku svake školske godine roditelji razmišljaju o tome koje vanškolske aktivnosti još mogu da ponude detetu kako bi mu otvorili različite mogućnosti u budućnosti. Strani jezici, privatni časovi, treninzi… Da li i pretrpan raspored nekada može više da odmogne, nego pomogne razvoju dečjih sposobnosti?

Ambiciozni roditelji moraju da znaju da je za dete najvažnija igra. Pa, ako dete doživljava učenje muzike kao igru, to nije opterećenje. Ako dete voli neki sport i treninge, to nije opterećenje. U školi se vodi računa da dete ne bude opterećeno. Dete tek negde u trećem razredu počinje da oseća otpor prema školi (po anketi koju smo sproveli u osam škola, a obuhvatili smo dve hiljade učenika). Jedan deo NTC programa se bavi upravo ovim problemom, jer je neprirodno da dete oseća otpor prema školi, zbog toga što dete zapravo prirodno, instiktivno voli da uči. Ali ne reproduktivno, kako decenijama radimo, jer reproduktivno učenje za mozak ne postoji. Tako uče najprimitivnije vrste, ponove nešto po sto puta, pa opet zaborave. Ljudski mozak radi na višem nivou, tako da je naš posao da naučimo učitelje i decu kako se aktiviraju skriveni potencijali mozga.

Intervju objavljen u časopisu „Roditelj i dete”, septembar 2012.

Izvor: Detinjarije

Fotografija: mojnovisad.com