Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Na pitanje koja je uloga nastavnika u našoj zemlji, koja je moja uloga, biću slobodan da posle dugog razmišljanja, ako ne i svakodnevnog, dam isti onaj odgovor koji je dao Meša Selimović kada su ga pitali o smislu postojanja.

Na pitanje: „Kojeg onda smisla ima postojanje?” Meša Selimović je odgovorio:
„To je veliko pitanje. Ja mislim ono što je Tomas Vulf u jednom romanu rekao: ‘Ja znam da sutra neće biti bolje, ali ja to ne smem reći. Ja moram misliti da će biti bolje, da će ljudi biti bolji…’ Zato ja ovako odgovaram na vaše pitanje: Sitno je ono što ja mogu i svako može učiniti, ali je to ipak neko zrnce stavljeno u tu riznicu dobrih iskustava. Ja moram vjerovati da će se dobra iskustva nagomilati, da će ljudi na kraju, jednom… biti bliže Ljubavi. Ja uopšte ne bih postojao ako ne bih tome težio. Moja je zainteresovanost okrenuta prema ljudima. I to je moja moralna obaveza — zbog činjenice smrti, što nikad poslije neću moći popraviti ništa od onoga što sada pokvarim. To meni nameće i moju etiku i moje držanje i moju humanost.”

 

GODINA PRVA

Pamtim prvi čas. Ne znam pamte li ga oni. Strah koji sam tada osećao i odgovornost osećam i danas. Ne znam o čemu sam im sve pričao, ali znam da je to bio najduži čas. Inače mi uvek nedostaje minut-dva da čas dovršim, ali je taj prvi čas odeljenjskog starešine imao više minuta od predviđenih, siguran sam. Niko me nije učio da budem odeljenjski starešina. Predavao sam književnost i jezik godinu dana pre toga, to je bio moj teren. Sećam se da sam im pričao o Platonovoj pećini, o tome da je zadatak nastavnika da im pomogne da ugledaju svetlost, kao što su je ugledali i oni koji su iz pećine izašli. Oni će se otimati, batrgati, nihovim očima, naviknutim na senke i svetlost vatre, neće prijati zrak Sunca – ali je moj obaveza da ih izvučem iz pećine. Sada shvatam, zadao sam sebi pretežak zadatak, polaskao sam sebi, bez povoda. Čime li sam i sȃm prosvetljen? Oni su polako bivali moji ROĐACI, ja sam polako bivao njihov VUK. Odeljenje koje je obećavalo. Radili smo, družili se, motivisali su oni mene, nastojao da motivišem i ja njih.

mojim-maturantima

Pitaju dete u vrtiću: „Zašto voliš Novaka Đokovića?”
„Zato što uvek pobeđuje!” – odgovara dete.
Voleo bih da jednog dana na pitanje: „Zašto si toliko voleo svoje rođake?” odgovorim uzdignute glave: „Zato što su uvek pobeđivali!”

Bilo je i pobeda – započeo je Ignjat, sa likovnim radom u projektu EU PROGRESA za kalendar 2012. Usledili su i radovi za Kreativnu školu, Đorđe C., i Republičko iz istorije… I one najvažnije: pobedili smo strahove, sujete, predrasude, počeli drugačije da posmatramo sebe i druge, da spoznajemo svet oko sebe i da objašnjavamo sebe svetu i svet sebi… Bilo je i profesorke georgafije koja traži više, i očekuje mnogo, prepisivanja, snalaženja, čitanja – preskočio se Dante i Držić, i još ponešto, znao sam, ali sam zažmurio… Stefan Đ. koji je zbog geografije hteo da napusti Gimnaziju (bogami, mnogi su se razmišljali da to učine i zbog mene – neki još uvek razmišljaju), neki su pretili dedama sudijama; nisu se časovi tako lako pravdali… Tražila se pravda, ispravljala krivda. Neuspela ekskurzija. Uspešna komunikacija. Naučili smo da je ljubav briga za drugog čak i kad si ljut. „Ko se boji vuka još?” Bilo je i popravnih. Godinu su obeležili Antićevi stihovi:

Da sa mnom
ispod crnog neba

pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.

Il crkneš

ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.

(Petar se naljutio Aci, to je bilo za vreme raspusta, pa se ne računa.)

 

GODINA DRUGA

Priželjkivana. Baš priželjkivana ta druga godina. Otišao Milan, došla Olja. Smešila se eksurzija. Nasmešili smo se i mi njoj. Ekskurzija na Tari i Zlatiboru – divno druženje, prkosili smo lošem vremenu, neljubaznim recepcionarima, zapuštenom hotelu. Pokazali su da nije važno gde su, već s kim su – 5D bioskop, Uroš i jezero (deset godina mi je skratio život), mali manekeni, diskoteka bez alkohola, bilijar, prehlada, loša hrana, nespavanje, koreografija sa kišobranima, male podvale, noćna dežurstva, aktiviran aparat za gašenje požara, nastavnice iz beogradske osnovne škole: šta vaša deca rade našoj deci? pokušaj da svojim telima zaustave autobus… Profesor Pera: „Ovo je bila najbolja ekskurzija od kada radim u školi”. Svi smo išli, samo Stašu bolelo uvo, zato smo joj i kupili kapu.

Moja pisma rođacima

Dragi moji,

Meni možete da kažete svašta, i da me ne uvažavate. Možete da me vređate, ponižavate, ogovarate, svaljujete svu krivicu kod roditelja na mene – vi ste dobri, pametni, vredni, učite, ja vas mrzim, imam nešto protiv vas lično, protiv vaših roditelja, baba, strina, tetki (koje doduše čestito i ne poznajem, ali nema veze). Dakle, nema veze, sve mi je to poznato, ali ja ne zameram, vreme će pokazati, a ja vremenu verujem. Znači, o meni možete sve najcrnje, i na mene možete i drvlje i kamenje – to mi je nekako i u opisu posla, sa jedne strane, a sa druge strane – ja sam niko i ništa u vašim životima – prolazna figura, neko koga ćete se možda setiti kad dođe 20 godina mature, ili 30, ako se setite, ako ne, opet vam neću zameriti, jer ću ja vas pamtiti, a to mi je jako važno. Ali, to što meni možete sve da kažete, ne znači da jedni druge možete da vređate i ponižavate. Ne mogu da vas nateram da jedni druge volite, jer to je glupo, ali mogu i moram da jedni druge poštujete i uvažavate. Ako nema poštovanja, nema ni normalnih međuljudskih odnosa, odnosno – nema ni ljudi. Hiljadu puta sam vam govorio da se sve može rešiti razgovorom, samo „kromanjonci” urlaju i jedni drugima podmeću noge. Klonite se podmuklosti, licemerja, pretvaranja, sagledajte sebe i budite samokritični, a onda pogledajte i druge – ne mene radi, već vas radi. Većina vas se poznaje od vrtića, živite u jednom mestu, susretaćete se – nemojte dozvoliti da jedni drugima okrećete glavu, ili da se grizete za jezik zbog izgovorenih reči. Da parafraziram Sveto pismo, u jednom delu koji govori o postu, kaže – mnogo je veći greh ono što iz usta izađe, nego ono što u usta uđe. (I da, naravno, većina vas će se posle ove rečenice nasmejati, već vam vidim osmeh na licu; nasmejao sam se i ja, ali i to je prirodno – ljudi smo, a ljudski je grešiti.) Dakle, merite reči, i budite iskreni i prema sebi, i prema drugima, to ne znači biti prost i bahat, već biti otvorenog srca. Ne likujte tuđem neuspehu, nemojte se previše poneti ni kad uspete, jer nikad se ne zna, možda vas iza uspeha čeka poraz i bol, a kad vas zaboli, neće vam uteha biti uspeh, već neka osoba sa kojom ćete bol podeliti, jer uspeh ne može da priča, da teši, da vas savetuje. Kada se ogolimo, sve nestaje, sem činjenice kakvi smo ljudi. Verujem da u svima vama postoji potencijal da budete ljudi. Sve razumem, i bes, i nervozu zbog kraja školske godine, i vaše roditelje i njihove zahteve, ali ne dozvolite da to pomuti zdravu pamet u vama. Sad gubim svoje dragoceno vreme na ovo pisanije, ali mi nije žao, jer mi je jako stalo do toga da među vama vlada jedna prijatna atmosfera, pokažite da možete da budete iznad malograđanskih i ćiftanskih principa kojima se svakodnevno podsmevate. Niste vi palanački duhovi, vi ste iznad palanke, ja u to duboko verujem, samo je potrebno da se malo potrudite. Sve se može, ako želimo i ako se potrudimo. Opet, i opet ponavljam – nemojte trud da ulažete zbog mene, ili bilo kog drugog, trudite se zbog vas samih, jer ako ulažete trud zbog mene, ja sam onda omašio sve, i to bi me jako rastužilo kad bih znao da je tako.
Neće se sutra pamtiti ko je kakav đak bio, šta je znao, šta nije znao (mada je znanje veoma važno, opet zbog vas samih), već ko je kakav čovek bio. Neka vam je to na pameti uvek. Možete da mislite da sam vam neprijatelj, da vam nanosim štetu ovim rečima, možda i jeste tako, samo – nemoj da prođe vreme pa da se ispostavi da su vam najbliži prijatelji zapravo bili najveći neprijatelji, jer su vas lažno savetovali – možda moji „lekovi“ jesu gorki, a lekovi raznih nadrilekara jesu slati i lepljivi za vaše uvo, jer vam povlađuju, pa vam samim tim i prijaju. Iz usta tih nadrilekara možete čuti samo najlepše reči o sebi, ali – da li će vas te lagarije izvesti na pravi put, da li ćete se potruditi da budete bolji ako od nekog čujete da ste najbolji? Niče, mnogo mudriji od mene, reče: čuvajte se utešitelja i laskavaca, oni su gori od nadrilekara, samo zaleče i pruže privremenu utehu.

Smejte se, i šalite, ali naučite da se prvo šalite na svoj, pa onda i na tuđ račun, prihvatajte šale – to svima mnogo više prija od uštogljene atmosfere.
Mogao bih još mnogo toga, ali da ostavimo nešto i za drugi put…

Iskreno,
vaš vuk

Danka – Petar, Anđela – Danka: velike svađe, mali nesporazumi.

KA TREĆOJ GODINI

Dragi moji,

Ostalo je još svega mesec dana do početka nove školske godine – nije loše da rezimiramo prethodnu.
*TED, Vranje – smeštaj dobar, terase i hrana bljak – Milica i Kaća, njihova želja da dele sobu sa ostalima, mnogo morbidnih viceva do sitnih sati, Ljubica Beljanski, Muvi i njegovo vatreno krštenje, mnogo kiše, malo sunca, nova poznanstva, čokolade…

*Konferencija UNICEF-a u Beogradu – ludi hostel, pokušaj fotografisanja američke ambasade, šetnja do Kalemegdana po ciči zimi, antički amfiteatar, vino koje se razbilo blizu hostela, terasa ispred hostela, jorgani, tompusi, ozbiljne priče o smislu života, dobra hrana, opet nespavanje, zaključavanje, dosadne konferencije sutradan i odličan nastup glumaca, sjajan ručak, male svađe, pogrešno skretanje, čika Boban, naravno…

*Poseta delegaciji EU, naravno, ambasador, dvospratni autobus, svako na svoju stranu, mnogo gladnih, velika vrućina, majice za sve i svakog, dva Stefana Đ., čekanja, slikanja kod Konja, nutricionista i loše varenje, plazma, glupiranja, slikanja, opet Kalemegdan, ali po danu, trener Partizana…

Mmmmmm!

*Kragujevac, Smotra – lepo vreme, dobro društvo, lepa gimnazija, IvOOna, baksuz, sjajno druženje, naočari, Arnaut, velika piva, pospana Isidora, neko nije hteo da se vrati za Lebana, naravno, opet neki gladni, dvorište gimnazije, hladovina, divan vozač koji je pristao da nas sačeka dok smo mi bili na „žurki“…

*Petnica: Milica, Petar, Mladen – slike govore hiljadu reči i uzdasi…

*Takmičenja: Đole C., Anđela, Staša, Milica – sjajni rezultati…

*Striperi: Danka, Ignjat, Aleksa – njihove kreacije, izložba u Leskovcu…

*Sportisti: Kaća, Muvi, Stefan Stanko, Aca, Đole, Petar P., Uroš – pobede, porazi – navijali smo za njih…

*Manekenstvo: Danka – još malo pa reklama, držimo joj palčeve…

*Apliciranje za školovanje u inostranstvu: Đole i Petar – navijamo i dalje za njih…

*Kviz Evropa, to si ti: Stefan V. K., Petar Paunović i Đole M. – sjajan rezultat…

*Bioskop: Šešir profesora Koste Vujića – divno po podne sa rođacima…

*Barbelo, o psima i deci – mnogo muke, na kraju drugo mesto…

*Smotra amaterskih pozorišta – volonteri, izostajanje sa časova, ko će, šta će…

*Milica i RTS – folklor…

*Humanitarna akcija – vaš novac značio je Kristini, dali ste odličan primer ostalima – pokrenuli ste čitavu akciju…

*Bojkot pismenog, izostajanje, jedinice, dvojke, trojke, četvorke, petice, svađe, otvorene diskusije, konstruktivne rasprave, prijatni i manje prijatni razgovori kod Dragovića (povećavali smo mu profit)…

*Đoletu M. četvorka iz srpskog jezika i književnosti za kraj (nikad to sebi neću oprostiti), ali petica iz hemije – to Nada neće sebi oprostiti…

*Čašćavanja, kolači, torte, sokovi, rođendani…

*Nikola stolica…

*Nismo se slikali…

Sve u svemu, zanimljiva i uzbudljiva godina, mnogo toga sam možda propustio, pa oprostite zbog toga… Nismo imali uvek dovoljno razumevanja jedni za druge, ali, što reče Vinaver: „mi se čudno razumemo”. Postajete bolji ljudi, i to me raduje – nađite prostora za druge u narednoj godini i, verujem, biće još bolje i zanimljivije…
Sve u svemu, siguran sam da bi svaki odeljenjski starešina bio ponosan na vas, kao što sam i ja ponosan.
Hvala vam što postojite!
ZAJEDNO U NOVE POBEDE!

(Raspust. Milica i Petar – prebacivanje, društveno-jezički, priča, priča, priča Hisar… Ipak ostaju!)

 

GODINA TREĆA

Fruška gora. Stefan Đ. – bogougodno ponašanje. Lola. Stražilovo, Danilo – zelenilo. Punoletstva. Porasla deca. Slavilo se. Mnogo petničara: Milica, Mladen, Đorđe M., Stefan Đ., Petar P., Ignjat. Opet takmičenja: književnost, gramatika, mali i veliki fudbal, košarka… Poplave! Odlaganje eksurzije. I opet humanitarna akcija, neki su bili „mufljuzi”, neki dušom nisu danuli… Odlaganje eksurzije. Dan pred polazak na ekskurziju zemljotres u Makedoniji. 27. maj – konačno krećemo. Ohrid – magija. Brod – umete li da plivate? A umeš li ti da letiš? Plaža – samo noge. Ipak kupanje, sušenje, gitarista, Nadalina. Noćna šetnja i razgovori. T’ga za jug. Do Atine – 13 sati, i opet magija. Uroš fali! Noćne šetnje Atinom. Kamenčići sa Akropolja. Muzej. Kašnjenje: kakav razredni takvi učenici. Raško! Raško! Lift! Olimpijakos! Tužan je pogled ispred kapije. Metro. Delfi – Španjolka vodič. Paralija. Noćno kupanje: a sad da porazgovaramo o ocenama. U sobi do moje, ma ništa… :-) Uspavao sam se, naravno. Solun – nema Natalije i Nikoline. Šopinguju! Tanjče je super! Povratak – i svi na žuraju kod Ignjata i Petra.
Još jednom ste pokazali da možete da budete Ljudine, i ja se jako ponosim vama. Znajte, kad god budete u životu čučnuli, biću tu da vam pružim ruku. Ovo je zaista bila MAGIJA! Kako precizno imenovanje. I kad jednog dana budem falio ja, recite samo magija, biće dovoljno.

Beograd. Avala. Narodna skupština, Milica predsedavajuća, zamalo da u trenerkama održi uvodnu reč.

Opet pismo

Dragi moji,
Ovako, da nam se ova školska godina ne bi završila neslavno, a sve do sada miriše na poražavajući završetak, pre svega poražavajući za mene kako pedagoga (jer kako stvari stoje biće dve petice, koja četvorka, ostalo trojke, dvojke i jedinice), što svakako svedoči i o mom neuspehu. Ali, zasigurno, ne želim da svoj neuspeh maskiram time što ću vam ispisati i ispoklanjati ocene, jer ne želim da lažem ni sebe ni vas. Mene su učili na fakultetu da učenicima poklanjam svoje vreme, da se ne štedim, da im budem servilan i dostupan, jer sam u školi ja zbog njih, a ne oni zbog mene. Dakle, svemu tome su me naučili, ali me nikad nisu učili da poklanjam ocene. S tim u vezi, dolaziću od ponedeljka do srede svaki dan, iako nemam časove, da odgovarate. Žrtvujte i vi malo svoje vreme, smanjite kafenisanje jutarnje, popodnevno, večernje, šetanje, izlaske, blejanje; budite bar malo odgovorni prema sebi, i ne dovodite me u neprijatnu situaciju. Ne tražite krivine, ne pokušavajte da me zabušite, prevarite, da šibicarite (svaki čovek prvo potegne za takvim rešenjima kad zagusti), već knjigu u šake. Najadragocenije što jedan čovek može da pokloni nekome jeste vreme. Pred vama ja vreme, pa izvolite – poklonite ga, ne meni, već srpskom jeziku i književnosti i vama samima.
P. S. I, da, nema potrebe za urgencijama: mame, tate, strine, ujke i ostala šira i uža rodbina, i sami znate da nema vajde.

Ka četvrtoj godini

Dragi moji prijatelji, drugari, učenici, rođaci (dovoljno je i samo – dragi MOJI),

Osećam potrebu da vam se obratim već duže vreme, ali nikako da nađem pravi način, reči, i da smognem snage da to učinim. (Reći će Aca: „Evo, sad još jedno patetično glagolanje”. Možda je u pravu.) Zašto vam se obraćam? Mogao bih da prenebregnem sve što se dogodilo, i što se nije dogodilo, a moglo je; mogu da se napravim lud, da iskuliram, da zažmurim i pređem ili ne pređem preko svega. Mogao bih, ali ne želim. Nisam ni vas tome učio – insistirao sam na razgovoru, ne na ćutanju i potaji; na iskrenosti i otvorenosti – ne na ironiji i zajedljivom sarkazmu. Sa druge strane, ja jednostavno ne mogu gumicom da izbrišem 27 ljudi i da zaboravim sve one lepe trenutke koje sam sa vama doživeo, a bilo ih je napretek. Siguran sam da ću se mnogih sećati do kraja / možda i početka, motivisaće me, biće kriterijum za moja buduća očekivanja (dodao bi sad Aca: „velika”). Ne mogu da ignorišem činjenicu da sam za 27 delova manji, nevredniji, nepotpuniji. Da počnemo ispočetka, tako je valjda najbolje. Ako se sećate, na početku školske godine svi ste dobili po jedan zlatnik (čokoladni), a u grupi vas je sačekala parabola o talantima iz Jevanđelja po Mateji. Simbolično, trebalo je vaš talant da umnožite, a ne da ga zakopate u zemlju. Da li ste?! To je sada pitanje, manje-više nevažno. Kad se mleko prospe, već je šteta. Ogroman deo krivice preuzimam na sebe. Prilično mlad sam dobio zadatak da budem odeljenjski starešina, da usmeravam mlade ljude – da budem, biću slobodan da kažem, vaš Vergilije koji će vas voditi. Velika odgovornost, ogromna – koje se i dan-danas uplašim. Snage sam imao, sebe nisam štedeo, umnožavao sam se predajući se vama – svako moje delanje bilo je motivisano najdobronamernijim namerama. Nastojao sam da svima pomognem, koliko je bilo u mojoj moći, trudio sam se da vam srednjoškolsko školovanje ostane u lepom sećanju, da sve vreme za život učite, ne za školu. Kažem trudio sam se, nisam posustajao, borio sam se – ne žalim, to bih opet uradio, ali očigledno da nisam imao dovoljno mudrosti, znanja i veštine da budem vaš vodič, vaš smerničar (shvatite ovo u najpozitivnijem mogućem smislu). Negde sam grešio, naslućujem i gde – dozvolio sam sebi da postanete deo mene, i tu je bio kraj. Više nije bilo nazad. Mnogo toga sam naučio od vas, spoznao vaše svetove, vaša razmišljanja, vaše ideje, energiju, lucidnost, pozitivu i mračnjaštvo, sitne sujete, radosti – i što je najvažnije spoznao lepotu davanja. Iskreno, zahvaljujući vama (i nekolicini mojih prijatelja) ja sam se promenio – bio sam jedna egocentrična, egoistična, možda i preterano ambiciozna osoba, nisam znao šta znači zakočiti, stati, spustiti loptu. Bio sam uvek u pravu (bar sam tako mislio), uživao sam u nadmudrivanjima i pobedama, trudio se da budem superioran – retko sam praštao, još ređe zaboravljao. Vraćao sam tante za tante. Ne postoje velika čuda i velike pobede. Ali, postoje mala čuda i male pobede koje se dešavaju unutar čoveka i koje čoveka pokreću da postaje bolji čovek – ja sam sa vama postajao bolji čovek (bar želim da verujem da sam bolji nego što sam bio). Sa svima vama dešavalo se jedno novo čudo, jedna nova pobeda, jedno novo iskustvo – nisam to pokazivao (emocije, to ste primetili, ne pokazujem često). Mnogo sam analizirao, mnogo razmišljao – danima, u školi, van škole. Nemojte misliti da mnoge stvari nisam primećivao, ili nisam registrovao – sve sam video, sve registrovao, o svemu promišljao – o mnogim nikada nisam govorio, nisam komentarisao. I što sam video nisam video, i što sam čuo nisam čuo – nisam želeo da se osetite neprijatno, da pocrvenite, da u mom prisustvu osetite bilo kakvu nelagodu, da povredim vašu intimu – želeo sam da ispoštujem vašu ličnost. Nastojao sam da nikada ne osetite da sam ja nastavnik, a vi učenici (kažem nastojao, trudio se, a da li sam uspeo – ne znam). Znate onaj čuveni aforizam Duška Radovića: ,,Mogu li ljudi biti bolji? Mogli bi, ali niko neće prvi da počne. Svi imaju loša iskustva…” Moja osnovna zamisao je bila da vas motivišem da se ne plašite da počnete da budete bolji (u svakom pogledu, pre svega kao ljudi), iskustva su često loša – ali to ne znači da treba odustati, pa ne čine život samo pobede, uspesi i dobra iskustva. Ne znam da li sam uspeo da vas dovoljno motivišem, ali opet kažem – trudio sam se. Vi ste imali jednu perspektivu, jedan pogled, vaše sopstvene okolnosti, vaše sopstvene probleme, vaša saopstvena iskustva pri izvođenju zaključaka i donošenju nekog suda. Ja sam ima obavezu da sve sagledam iz 27 perspektiva, 27 okolnosti, 27 životnih priča, problema, iskustava. Priznaćete, nimalo lak zadatak sa kojim je trebalo da se nosim, a opet da ostanem pribran, staložen, uravnotežen i realan. Znam, mnogi su mislili – forsiram nekog, neki su povlašćeni, neki su zapostavljeni – moguće je, ali imajte u vidu broj 27 i sve ono što ste vi posmatrali kao jedinke, a ja kao celinu, vi kao trenutak, a ja kao kontinuitet. Vi ste bili pred mnogim životnim izazovima, ja sam nastojao da budem podrška. Naravno, nikada nisam na silu pokušavao da uđem u vaš lični prostor, uvek sam ulazio onoliko koliko je svako od vas to dozvoljavao i želeo. Moja uloga je bila da podstaknem u vama volju za uzdizanjem i da vas ojačam – da kroz jedan dinamičan odnos pokažem svima vama da MOŽETE. Da iskopam snagu u vama. Dakle, ja ću uspeti samo ako VI USPETE. Uvek sam se pitao: „Slavimo li DOBROTU? Ojačavamo li DOBROTU?” Ajnštajn je jednom rekao: „Ako želiš da vodiš ispunjen život, veži ga za cilj.” E, vidite – moj cilj sa vama bio je upravo vezan za dva prethodna pitanja, i tom cilju sam imao nameru da se posvetim u našem četvorogodišnjem druženju. S obzirom na to da sam u tome video ispunjenje našeg zajedničkog suživota, prilično me je zaboleo neslavan završetak školske godine. I ako sam vas u jednom od poslednjih postova zamolio da i u kriznim situacijama sačuvate dostojanstvo, znajući da su ljudi skloni posrtanju kada je najteže – vi ste ipak posumnjali u DOBRO. Vi niste ojačali dobro u sebi, a to znači, da ja nisam na valjan način tragao za dobrim u vama, ili da vam sopstvenim primerom nisam pokazao kako se DOBROTA slavi i ojačava. Možda vam nikada nisam rekao, ali, evo, iskoristiću ovu priliku – vaši mali činovi meni mnogo znače. Tako bi mi mnogo značilo da Petar nije podmetnuo rad svog najboljeg druga, tako bi mi mnogo značilo da Paunović nije izrazio želju da nabraja mrave i vrste zemljišta (blata) u Seobama Miloša Crnjanskog, tako bi mi mnogo značilo da je Andrija ispoštovao dogovor koji smo postigli, tako bi mi mnogo značilo da Milica nije izgovorila rečenicu da misli da treba da joj se pokloni ocena, tako bi mi mnogo značilo da je Aca posle debakla na takmičnjeu uložio bar malo truda i povadio „fleke”, tako bi mi mnogo značilo da se Mladen javio da odgovara gramatiku, tako bi mi mnogo značilo da Stefani nije izgovorila rečenicu da kao odeljenjski starešina treba da joj poklonim ocenu, tako bi mi mnogo značilo da je Aleksa pročitao bar pet lektira, a ne interpretacije, tako bi mi mnogo značilo da Danka nije pokušala da prepiše rad sa interneta, tako bi mi mnogo značilo da je Đorđe M., kao predsednik odeljenjske zajednice, inicirao razgovor nakon onog nesporazuma, tako bi mi mnogo značilo MNOGO TOGA MALOG OD VAS. Kao što mi je mnogo značilo što je Stefan Đ. zaista pokazao vidnu promenu, i potrudio se da teži Dobru. Sve nabrojano i nenabrojano nema za cilj da nekog prozove, nego da skrene pažnju kako male stvari mnogo znače, ali isto tako i mnogo bole. I ovo se ne tiče mene, ovo se tiče vas – jer time povređujete sebe, delate protiv sopstvenog Dobra. Međutim, sve pobrojano ne može da zamagli i poništi Lepotu koju ste mi vi priuštili. Hvala vam! Ova godina je po mnogo čemu specifična – ulazite u svet odraslih, ali vas molim da sačuvate golubija srca koja imate – ne gušite ih, nijedna ocena nije vredna toga, nijedna nagrada, nijadan uspeh – ono najvažnije nikada ne može biti konkretizovano, ne može biti materijalizovano, ne može stati u jednu reč… To je ono između mene i vas, ono što možda nikada nećemo moći da izgovorimo, ona prijatnost i radost koju osetim kada sam u vašem društvu i kada vas vidim, pa čak i onda kada glumim da sam ljut… Ova godina je važna i za našeg druga / prijatelja Paunovića – napušta nas rođak, ide u daleki svet, u renesansnu Italiju. Želim ti, dragi Petre, srećan put: budi ubećen, pamtiću te po dobru, a ti praštaj, grešio sam i ja sigurno, praštaj meni i tvojim drugovima, i molim te, seti nas se ponekad, jer mi tebe nećemo zaboraviti. Ne zaboravi da se setiš da u jednom malom mestu, postoje ljudi čiji si ti deo života, i, verujem, oni deo tvog. Dragi Petre, kada jednog dana budeš uspešan naučnik, pravnik, psiholog, profesor, želim ti da imaš učenika / saradnika / klijenta / studenta kao što sam ja imao tebe, da ti zalupi vrata, da te pita da priča o mravima, da te zamoli da ga upišeš zbog nevršenja redarskih dužnosti – i da ti pored svega toga bude drag, da mu se ne naljutiš, i da se ponosiš njime, jer zapamti (a i vi ostali) Egziperijeve reči: DOBRO SE VIDI SAMO SRCEM: ONO BITNO OKU JE NEVIDLJIVO!

Ja ću uspeti samo ako vi uspete,
vaš vuk

mojim-maturantima-1

 

GODINA ČETVRTA / ŠaljemVamLjubav

Konačno, od prve godine pripreman, Sajam knjiga u Beogradu. Bilo je i pozorišta: predstava „Galeb” (dva i po sata – malo li je). Đorđe M. i Stefan Đ. – poslanici da budu u sred Evropskog parlamenta. Akcija – Dobar komšija za Stefana – pomogli smo koliko smo mogli. Nažalost, iako svi putevi vode u Rim, mi do Rima ne dođosmo. Ne mari, biće prilike jednog dana – možda Toskana. Venecija – samo pokušaj. Mnogo ukora, još više izostanaka. Saška nije izostajala (ni Dragana – malo sarkazma, da olakšam dušu). Još više uspeha – naša Milica prvakinja države iz ruskog. Naši glumci – pet republičkih nagrada. Kragujevac (puta dva) – neki novi ljudi, nova poznanstva, stara Ivona. Mi se tako divno ne slažemo! Đorđe S. – čuvena petica na pismenom. Aleksa i neke ružičaste ovčice. Problemi! Problemi! Problemi! Nažalost, neki su osetili kako je to kad život zaboli…

Preispitivanje

Počelo je odbrojavanje, presabiranje, oduzimanje… Elem, za koji mesec završava generacija kojoj sam bio odeljenski starešina, mnogo posrtanja sa moje strane, mnogo zatezanja, pokušaj da budem i drug i „strog” nastavnik, često sam ih kritikovao, stalno sam ih kritikovao, ali i podržavao, kad god je nekome podrška bila potrebna, bio sam vetar u leđe, trudio sam se… Možda sam mnogima i odmogao, ko bi to znao… Sve više i više razmišljam, gde sam pogrešio, i da li sam pogrešio… Hoću li greške moći da ispravim – ne, ne… Koja glupost! Da li da podelim ovu crticu sa njima (možda ipak – ne)… Previše sam očekivao?! Ljubav je radost, a ne nemoć i prepuštanje. Ljubav je borba, bez mržnje. Ljubav je delanje, i to čovečno delanje dostojno našeg zanimanja. Nesebično davanje. Ljubav je dobro koje postoji samo u nesvodivom mnoštvu dobrih dela. Svako od nas poseduje samo ono što je dobio – mi smo postali zahvaljujući drugima ili nasuprot njima. Mi smo potraga za srećom. Mi smo pokret – pokušaj da pokažemo drugom da može. Treba iskopati snagu drugog, jer snaga drugog – to smo mi. To je Ljubav. Kao nastavnik pokušavam da odgonetnem zagonetku – kakvo je moguće deliti bez sabiranja i množenja? Moj stav je budućnost drugog. Svaki čovek je važan. Ne štedeti sebe. Deljenjem se umnožavaš. To je Ljubav. Tragam li za Dobrim? Motivišem li Dobro? „Odmorićemo se” – reče Čehov. Blagost prema drugima. Smilovati se i kad osuđujemo. Sve ovo podrazumeva da čovek nadraste sebe – da prevaziđe sopstvena ograničenja, da uguši svoje sitne sujete i strasti. Preda mnom su veliki zadaci. Možda ih nikada neću rešiti…

Sve se svede na ocene. Razočarenja. Možda i nije tako?! Oštrimo li plugove da izoremo more, kako reče direktor? Zar nam išta drugo preostaje? Svaki dan je bio dan za pamćenje – reče Aleksa. Tačno je – nema lošeg i dobrog iskustva, postoje samo iskustva. Da li je sve ovo bila igra Aske i vuka u pokušaju da se izbegne vreme smrti? Može biti da je tako. I kuda ćemo – zaista kuda? Oni odlaze, ja ostajem. Ne može se otići, a da se ne ostane!

Pun je sila svet, ali od čoveka ništa jače, reče Sofokle.

Elem, smognite snage i saberite silu u vama koja će vam biti potrebna za dane buduće, a i sadašnje na putu koji je najteži – put čovečiji. Setite se samih, starih, bolesnih, usamljenih, patnika i zlopatnika, onih kojima je potreban zagrljaj i ljudska reč. Smognite silu u sebi i poželite im Dobro, ono iskreno i od srca. Oprostite, lepše se živi. Preispitajte se, kako biste pronašli mir koji ćete moći da podelite sa drugima.

Želim vam srećan put, rođaci, dragi maturanti! Pronađite mirne zabrane i sigurne Itake. Lutajte slobodno, oduprite se zlu i nepodopštini. Pronađite snagu i da u neslaganju budete složni! Srećan vam put!

 

Autor: Profesor

maca-1Maca je završila menadžment na jednom privatnom fakultetu. Upisala ga je dok su oni bili na vlasti, jer je kum u to vreme mogao da joj završi za posao u EPS-u. Dok je stigla do diplome, ovi su došli na vlast i šema sa kumom je propala. Srećom, isplatilo se što su je dobrostojeći roditelji slali u letnje škole jezika na Maltu i u London, a onda je završila i onaj kurs u Britanskom savetu. Jeste da je koštao đavo i po, ali je ipak na kraju stigla do sertifikata, istina sa minimalnim brojem bodova, ali je ipak stigla! Još je veća sreća što se strina na vreme politički prestrojila i sada je direktorka osnovne škole. Maca je od jula nastavnica engleskog!

19. avgust

Danas sam bila na prvoj sednici nekog veća, nisam sigurna da l’ je nastavničko ili odeljenjsko. Meni je to sve isto. Dodelili su mi mentora – neku nastavnicu što misli da ima sve znanje sveta, a samo jednom je bila u Londonu, i to za vreme studija, pre 20 godina. Mučenica. Objašnjavala mi je pola sata razliku između godišnjeg i operativnog plana, kao da je to najvažnije u školi. Smorila me načisto. Na kraju mi dade svoje prošlogodišnje planove i reče mi da za pet dana uradim godišnji plan i operativni za septembar, za treći razred. Jaka stvar! Ima da padne na dupe kad joj odnesem! Pita da l’ mi je sve jasno. Jok i nije, kokoško. Baš mi je komplikovano!

24. avgust

E, kad ih danas nisam zadavila, nikad neću! Znači, pedagog i ona mentorka su me muštrale sat i po. Te ne uklapa mi se broj časova u operativnom sa brojem u godišnjem, te ne valjaju mi tip časa, oblik rada, metode… Prošli put mi ova pričala da je rad u grupi i u paru mnogo važan, a sad mi tvrde da to nisu metode rada! Vidim ja da one nemaju pojma! Na kraju je mentorka rekla da će mi ona uraditi godišnji i ovaj za septembar, ali da ću kasnije morati sama. E, baš da vidim!

29. avgust

Kakva bre korelacija?! I šta je to aktivna nastava? Pominjali su i neki IOP – kao to treba za dva učenika. Pa, dajte im ako im treba. Kupite! Ako škola nema para, evo ja ću da ižicam od nekih ortaka. Ovi su svi ludi u školi! Nije ni čudo što niko ne voli prosvetne radnike. Jadna moja strina.

3. septembar

Ne mogu da verujem da udžbenici stižu tek krajem meseca! I šta ja sad da radim s onom dečurlijom? Uzgred, pojma nemaju i mnogo su nemirni. Ajd rekoh danas, pošto je prvi čas, da malo pričamo o učenicima u odeljenju. Kao, znaju se, pa im to neće biti teško. Kad ono, pojma nemaju o poređenju prideva, a to je baš lako. Lepo im kažem – slušaj ‘vamo: komparativ -er, superlativ the -est; ako su pridevi višesložni, komparativ sa more, superlativ sa the most. Je l’ to jasno? Mislim se, kome ne može biti jasno! Pa, tupsonima u mom odeljenju. Pojma n-e-m-a-j-u!

 

11. septembar

Znači, ne verujem! Danas jedna mala 10 minuta ne može da ukapira razliku između ‘inedible’ i ‘uneatable’ (obnavljali smo neko voće i povrće pošto knjige još nisu stigle, a to su radili prošle godine). Ja joj lepo kažem da ne mogu da verujem da je neko toliko glup, a ona poče da plače. Plakala je 15 minuta. Ja se pokupim i odem da popušim cigaru, da se malo smirim. Ova deca su blagi užas! Posle sam ja bila kriva što je neki mali pao i rascopao nos pre zvona. Ko da bi mu manje tekla krv da je bilo posle zvona.

19. septembar

Mislim da ova pedagogica mrzi strinu. Danas mi je došla na dva časa, kao fora – da vidi kako radim. Pazi bogati! Posle je napravila čitavu dramu zbog toga što nisam imala pripreme! Pa, šta će mi pripreme kad ja znam engleski? Šest meseci u Londonu, tri meseca na Malti i kurs Britanskog saveta, heeeej! Pripreme! Svašta.

3. oktobar

Danas me je strina zvala na razgovor. Kaže da su održani roditeljski sastanci i da su se roditelji žalili na mene. Na mene?! Kaže ne smem da vređam decu na času i da moram da im spremam neke igrice. Po slobodi je pitam da l’ je ona normalna, a ona kaže – ma ćuti, samo se malo pritaji. Sledećeg puta će da se žale na nekog drugog, a na tebe će da zaborave. I ja se sad nešto mislim – šta bre hoće ti roditelji! U sve se razumeju, a deca im ništa ne znaju!

29. oktobar

Kaže mi mentorka danas da treba da osmislim neki mali test za učenike, čisto da proverim šta su naučili, da li treba da vršim neke promene u operativnom, da li treba da radim neku individualizaciju i da istovremeno izvršim vrednovanje svog rada. Lepo kažem da ona nema veze sa životom! Test služi da se deci daju ocene. To bar svako zna. Ko da ja nisam išla u školu! Sad ću lepo s interneta da skinem neki test za početnike i odoh s drugaricama na kafu.

5. novembar

Ne, ne! Pobiću ih, majke mi! Tačno im je krivo što sam lepa i mlada i što imam super garderobu. Veštice su se urotile protiv mene! Danas su me ribale zbog testa. Te nije izvršeno dobro baždarenje, te nema diferencijacije tamo nečega, te se iz rezultata ne vidi da sam išta radila s decom. Lepo im kažem da imam najgluplja odeljenja u školi, da ništa ne kapiraju čak i ako im dvaput ponovim, da plaču i krevelje se za sitnicu, da se već posle mesec dana ne sećaju šta sam im rekla, i da problem definitivno nije u meni, nego u njima! Moram strini da prijavim ovaj mobing!

17. novembar

Ovi u školi načisto poasili. Kažu da dolazi neka eksterna i da će oni da nam proveravaju rad. E, čik da vidim ko iz te eksterne ima bolji britanski akcenat od mene!

25. novembar

Pa gde baš meni da zapadne onaj baksuz iz eksterne?! I još je završila biologiju! Ja lepo krenem sve na engleskom, a ona će meni – koleginice, nisam sigurna da deca mogu da vas prate. Ko da ja ne znam da je njoj frka što ona ne može da me prati. Piskarala je nešto sve vreme, kaže – sve ću videti u izveštaju. U, boli me uvo!

4. decembar

Heh! Kad je strina bila rod?! Evo, danas me je i ona maltretirala. Stigli su preliminarni izveštaji eksterne, i otprilike sam ja kao najgori nastavnik u školi. Kaže da je onaj baksuz pitala da li sam uopšte završila fakultet, jer osnovne stvari ne znam. Onda mi je strina nabrajala šta sve ne valja: struktura časa, odnos sa učenicima, nema diversifikacije zadataka (jedva zapamtih!), ne valja mi pedagoška sveska, čas mi nema dinamiku, nema evaluacije na kraju časa, jednolični su mi nastavni materijali i metode rada, i još trista nekih čuda kojima ni ime ne znam! Kažem ja – sve sam ludak do ludaka!

Nego… Čujem da mi je neki ujak iz familije postao šef računovodstva u jednom finom javnom preduzeću. Moram da pitam majku u kakvim su odnosima. Ova škola počinje ozbiljno da me nervira! Mogao je stric i bolje da se oženi!

P.S. Srećan završetak ove priče plod je mašte autora. Život je sasvim drugačiji.

Izvor: Klotfrket

Dr Ranko Rajović: Kakvo je srpsko školstvo?

U današnje vreme, kada je tehnika zagospodarila na svim poljima naših života, posebna veština je postalo vaspitati dete i naučiti ga da knjige voli i da u čitanju uživa.

Mnogo je razloga zbog kojih bi trebalo razvijati ljubav prema knjizi i naviku čitanja u što ranijem uzrastu. Dobra knjiga podstiče razvoj inteligencije, povezivanje govornog i pisanog jezika, obogaćivanje rečnika, produbljuje maštu i doprinosi razvoju kreativnog mišljenja, usvajanju moralnih vrednosti i humanih poruka. To je aktivnost koja se prenosi s generacije na generaciju i gotovo svako dete u njoj uživa.

dete-cita-1

Nekada, u vreme naših baka i deka, u vreme naših roditelja, pre pojave televizije i kompjutera, čitanje je bilo popularna aktivnost u kojoj su ljudi uživali u svoje slobodno vreme. Većina odraslih smatra da je razvijanje čitalačkih navika vezano za period polaska u školu, ali pritom previđamo činjenicu da je to proces koji počinje s prvim kontaktom sa knjigom, proces koji se neguje i razvija tokom čitavog detinjstva. Ukoliko naučimo dete da zavoli knjige, pružićemo mu osnovu za razvoj mnogih drugih veština. Na taj način se poboljšava njegova sposobnost komunikacije i konverzacije, a u školu će krenuti sa pozitivnim stavom prema knjigama. Istraživanja su pokazala da deca koja su odgajana uz knjige, nisu pokazivala samo bolje rezultate kada su jezičke sposobnosti u pitanju već su bolje radila i testove iz matematike.

Zašto naša deca ne čitaju knjige i kako to promeniti?

Nikada nije previše rano da počnete da čitate svom detetu i upoznate ga sa jednim od najlepših životnih zadovoljstava. Kada napuni samo nekoliko dana, beba će da „odgovara” na vaš glas, osluškujući i posmatrajući šta se dešava oko nje. Kako biva starija, počeće da pušta određene glasove. Zato je čitanje važan podsticaj u razvoju njenog govora. Od predškolskog uzrasta, sve do trećeg razreda, dečja veština čitanja raste. U ovom periodu, u procesu učenja čitanja, roditelji igraju najvažniju ulogu. Dete koje tek počinje učiti da čita dobija mnogo više podataka o samoj knjizi kroz njeno slušanje nego kroz samostalno čitanje. Rečnik deteta i veština čitanja se brže i kvalitetnije razvija kroz slušanje čitanja, razumevanje i objašnjavanje o značenju pojedinih reči. I zapamtite, kao i sve ljubavi i ljubav prema čitanju se razvija.

Kako pomoći detetu da zavoli čitanje?

Čitaju li danas deca uopšte? Generacije koje su od rođenja izložene širokoj upotrebi kompjutera odrastaju uz tehnologiju koja ih upućuje na multitasking – istovremeno obavljanje više radnji. Uče intuitivno i nelinearno, a osnova učenja im nije, kao prethodnim generacijama, čitanje.

Da li će dete postati ljubitelj knjiga ili ne, zavisi od mnogo faktora. Ako odškrinemo ta vrata na pravi način, otvaramo detetu čarobni svet znanja, mogućnosti i mašte. Ono možda nije ni svesno da taj svet postoji, jer od najranijeg uzrasta masovno prima mnoštvo (često i nepotrebnih) informacija sa televizije, radija, preko računara. Mada i ove „sprave” imaju mnogo pozitivnih strana ako se pametno koriste, knjiga razbuđuje maštu i omogućuje detetu da nauči da sluša, da bude koncentrisano i da uči nove reči i pojmove.

Deset čudotvornih načina za razvijanje ljubavi prema knjizi

Izaberite prave knjige.

Od izbora knjige zavisi koliko će dete da uživa u njoj. Mala deca vole knjige koje im privlače pažnju i koje mogu sa lakoćom da drže u rukama. Za njih su idealne tvrde slikovnice, takozvane pop aps knjige (čijim otvaranjem strana se formiraju trodimenzionalne slike), potom slikovnice namenjene za vodu, živih boja, sa jasnim i krupnim slikama. Slikovnice sa kratkim, rimovanim pesmicama, predstavljaju dobar izbor, jer podstiču dete da razvija maštu – dok samo smišlja priče. Još jedan praktičan savet – pokažite svom mališanu da su knjige dragocene tako što ćete napraviti biblioteku u kojoj će biti dečje literature, ali i beletristike, naučne fantastike, istorijskih knjiga. Vodite računa da vaše dete pročita sve klasike koje treba, ali nemojte ni da ga zatrpavate time. Dozvolite mu da se samo raspituje i istražuje koju bi sledeću knjigu mogao da pročita jer su interesovanja kod svakog deteta različita.

Knjige koje „nisu dobre” za decu?

Rituali čitanja

Bilo bi dobro da čitanje postane obavezan, veoma važan deo svakog vašeg dana. Prema rečima stručnjaka, najbolje vreme za čitanje su večernji sati kada dete ima potrebu za mirnijim aktivnostima. To je vreme kada se tenzije spuste na minimum, vaše dnevne obaveze su iza vas, a dete je opušteno i raspoloženo da sluša. Za odlazak u krevet mališanu će prijati lagane i smirene teme bez žestokih akcija. Podesite osvetljenje i udobno se smestite, u kutku koji ste posebno osmislili za čitanje bajke. Polako čitajte kako bi dete moglo da razgleda slike, prati radnju i zapamti tok priče. Međutim, ukoliko je suviše pospano uveče, pokušajte da uvedete popodnevno čitanje – nakon ručka ili pred kupanje. Naravno, to ne znači kako treba da mu čitate samo u tačno određeno vreme. Čitanje možete da upotrebite i kao način da smirite mališana kada se previše razigra ili kao nagradu za dobro ponašanje. Lepo je kada dete samo počne da traži da mu se čita. Na vama je da se potrudite da mu budete na raspolaganju kad god ono zatraži.

Dete u ulozi junaka

Umereno brzo čitanje, sa povremenim kratkim pauzama, daje detetu priliku da se uživi u radnju, zamisli ljude, predele i događaje iz priče. Izmišljajte ponekad priče jer će dete biti očarano ako i njega pomenete u priči s njegovom omiljenom igračkom, najboljim drugom ili ljubimcem. Kad još malo odraste, verovatno će želeti da mu stalno čitate istu knjigu. Odraslima se to može činiti besmislenim, ali je to detetu veoma važno. Sve ono što je detetu poznato pruža mu ogroman osećaj sigurnosti, a ono nije toliko sigurno kao vi da će se priča svaki put isto završiti. To mora da se nauči.

Razgovarajte o pročitanom.

Podstičite dete da vam prepričava pročitano, time razvija ne samo sposobnost komunikacije, već i koncetraciju i sposobnost izdvajanja bitnih detalja. Ukoliko je mališan još mali, bodrite ga da sam smisli priču prema slikama koje vidi na koricama knjige. Pratite prstom reči dok čitate naglas da bi mališan povezao tekst sa rečima. Knjigu držite na odstojanju tako da dete vidi slike. Pokazujte slike koje prate priču. Pitajte ga šta slike govore sa svake strane. Kada primetite da je neka privukla detetovu pažnju, zastanite i zajedno popričajte o njoj. Time ćete mu pomoći da bolje razume smisao reči. Navedite ga da pokazuje ono što prepoznaje na slikama („Gde je zeka?”) i da samo okreće stranice. Možete povremeno pogrešiti prilikom pričanja priče i videti da li će vas ispraviti ili ćete pokazati psa i reći: „Evo mace!” kako bi ono moglo da vam kaže da niste u pravu. Sve je to deo navođenja deteta da učestvuje i da počne da misli svojom glavom.

Ograničite upotrebu kompjutera.

Vremenska ograničenja i pravila oko korišćenja bilo čega što ima ekran moraju da budu dosledna tako da deca ne mogu da se pogađaju sa vama i da traže više od onoga što im pripada. Instant zadovoljstvo koje deci pružaju televizor, kompjuter, video-igrice i pametni telefoni je previše moćno i svakako nešto sa čim jedna knjiga ne može da se takmiči.

Budite primer.

Najbolji način da dete zavoli knjigu jeste da je vidi često u vašim rukama. Ako je dete okruženo knjigama, ako vi dosta čitate, one će biti njegovo prirodno okruženje i spontano će ih zavoleti. Ukoliko dete primeti da vi uživate u čitanju, to će za njega biti veoma moćna motivacija. I ono će poželeti da oponaša ono što vi radite.

Biblioteka, mesto gde nastaju bajke!

Već u predškolskom uzrastu možete zajedno da odete do biblioteke da se vaše dete učlani. Čak i ako je tek počeo da uči slova, u biblioteci možete zajedno da birate slikovnice, ili knjige koje ćete mu vi čitati. Tajnovitost polica prepunih knjiga, miris papira, šunjanje među policama u potrazi za „plenom”, ostaće u neizbrisivoj uspomeni budućih malih čitača.

dete-cita-3

Knjiga, najlepši poklon!

Kada dete poraste i počne samo da čita, postarajte se da može da dođe do dovoljno raznovrsnih knjiga. One nisu luksuz, već su osnovna potreba. Ako imate više dece, bilo bi isplativo da kupite one knjige koje će se čitati više puta. Ako vam je budžet skroman, dobre knjige uvek možete naći u biblioteci, u knjižarama koje prodaju stare knjige ili na sajmovima, a uvek ih možete razmenjivati sa prijateljima.

Silom se ništa ne postiže.

Ako deca ne vole da čitaju, neće zavoleti ni pod pritiskom. Umesto često suvoparne lektire ponudite im nešto od zanimljivih avanturističkih ili fantastičnih romana. Nikada ne terajte dete da čita knjigu u kojoj ne uživa! Ako ga knjiga ne zaokupi posle nekoliko poglavlja, pustite ga da odustane. Ukoliko to ne učinite, čitanje će mu postati zamorna obaveza, a ne uživanje.

Zašto je dobro čitati svom detetu?

  • Zato što ćemo time podsticati osećanje uzajamne bliskosti.
  • Čitajući detetu podstaći ćemo spoznaju i razumevanje tuđih i ličnih osećanja, prihvatanje i uvažavanje socijalnih načela i odnosa.
  • Čitanjem podstičemo razvoj zapažanja i pamćenja, zaključivanje i usvajanje pojmova.
  • Čitanjem podstičemo detetovu maštu i kreativnost.
  • Čitanjem utičemo na razvoj govora, pripremamo ga za samostalno čitanje i, naravno, podstičemo razvoj čitalačkih navika.

Ukoliko ste vaspitač ili učitelj, podstaknite roditelje da čitaju deci i da, na taj način, kod njih grade čitalačke navike. Pomozite roditeljima – od tanjeg kartona dimenzije 4×15 cm napravite pokazivač za knjige sa kratkim uputstvom. Uputstvo treba da sadrži važne elemente čitalačkog „rituala”, na primer:

  • Sedite udobno sa svojim detetom tako da oboje možete da vidite stranice knjige.
  • Zamolite dete da vam ispriča priču o slikama na naslovnoj strani. Pitajte ga šta ilustracija govori o priči.
  • Pratite prstom reči dok čitate naglas kako bi dete povezalo tekst sa rečima.
  • Pitajte dete o slikama na svakoj strani, šta one govore o likovima i događajima.
  • Ako dete želi, neka vama „pročita” priču.
  • Ponudite detetu da nacrta priču, možda novu naslovnu stranu ili nove avanture glavnih junaka.

dete-cita-4

Pripremila Mira Avramović

Izvor: deteplus.rs

 

Da počnemo ispočetka…

1. Nastavnici glagolaju: Čovek je promena, pokret, stalno usavršavanje.
(Nastavni planovi i programi se godinama ne menjaju.)

2. Nastavnici glagolaju: Znanje je najsigurnija investicija.
(Od partijske knjižice sigurnijeg kapitala nema.)

3. Nastavnici glagolaju: Mislite svojom glavom, razvijajte kritičko mišljenje.
(Mnozina je mislila svojom glavom, pa ju je pojeo mrak.)

4. Nastavnici glagolaju: Budite tolerantni, zaštitite slabijeg, razvijajte empatiju.
(Ih, ima i većih problema od tolerancije.)

5. Nastavnici glagolaju: Ne prepisujte!
(Uf, a rektori, doktori, ministri?)

6. Nastavnici glagolaju: Ne budite bahati i primitivni!
(A što? Pa, kako drugačije da postaneš ministar ili poslanik?!)

7. Nastavnici glagolaju: Ne kradite!
(A kraduckanje?)

8. Nastavnici glagolaju: Ne lažite!
(Mislite: „Penzije neće biti smanjene!”)

9. Nastavnici glagolaju: Pravo na slobodu govora i mišljenja je neprikosnoveno i zagarantovano pravo.
(Je l’ to onim Ustavom koji može da se stavi pod mišku?)

10. Nastavnici glagolaju: Borite se za svoja prava i budite jedinstveni i istrajni.
(Kao što se vi borite?)

Dušan Blagojević

Kakvo je srpsko školstvo?

Kriza u obrazovanju

Dr Ranko Rajović je natprosečno inteligentan čovek. To nije naš subjektivan stav, već za to ima i potvrdu odavno, pošto je s kraja osamdesetih uspešno položio Mensa test. I ne samo položio, već bio i u dva mandata predsednik Mense Srbije. Ovaj lekar specijalista interne medicine, stručno se bavi neuroendokrinologijom i REM fazom spavanja, a kroz Mensu postao je autor programa kreativnog učenja koji se danas primenjuje u četrnaest država Evrope.

Koliko je vešt u toj materiji kojoj je posvetio godine rada i istraživanja svedoči i činjenica da smo delom intervjua zapravo mi bili propitivani, a na kraju nam je i demonstrirao novi model učenja, kroz nekoliko pitanja i primera. Tako smo od nekoga ko postavlja pitanja postali pitani, i to na obostrano zadovoljstvo. I ovi redovi koje ćete pročitati ispod uvoda su samo delić neiscrpne priče koja je trajala i trajala…

Još malo uvoda. Program učenja koji se zove NTC (a u tekstu koji sledi ćete saznati detalje) doveo ga je u poziciju da od 2010. do 2012. bude predsednik Komiteta za darovitu decu svetske Mense, a i aktuelni je saradnik UNICEF-a za ranu edukaciju. Gostujući je predavač na fakultetima u nekoliko država. Većinu onog što ima, kako kaže, upravo duguje Mensi, jer od nje je sve počelo.

– U staroj SFRJ svi smo čitali „Galaksiju”. To je bio jako popularan časopis u to vreme. Dok smo bili mlađi čitao se „Politikin zabavnik”, a kako smo već bili srednja škola, to je bila „Galaksija”. I 1987. godine počelo je da se piše o tome da će „Galaksija” da organizuje nacionalnu Mensu, da dolazi direktor svetske Mense iz Londona, da će biti testiranje u Beogradu i da se mladi ljudi prijave. I prijavilo se nas negde oko hiljadu. To je bilo veliko testiranje u Beogradu u Domu inženjera. „Galaksija” je onda pisala da će za najbolje koji urade test obezbediti stipendije i računar. A računar je u ono vreme bilo kao da imaš automobil. U to vreme bio sam student medicine. Otišao sam na to testiranje, prvo iz radoznalosti da vidim gde smo to mi i da li mi možemo da priđemo rezultatima iz drugih zemalja, da li ćemo položiti, a potajno sam se nadao da ću položiti, pa ću dobiti i stipendiju i računar – kaže dr Rajović.

Dr Ranko Rajović: Kakvo je srpsko školstvo?

rajovic-1

I da li su stigli stipendija i računar?
– Kada sam položio, sećam se da sam, kad su mi javili, bio jako srećan, jer spadam u društvo natprosečno inteligentnih. Međutim, posle testa skoro ništa se nije desilo. Mensa u Jugoslaviji nije formirana, stipendije i kompjutera nema, a osnivačka skupština Mense je održana godinu dana kasnije u Zagrebu. Ko je imao para tamo da ode, otišao je, formirana je Mensa SFRJ, ali nije imala nikakve značajnije aktivnosti.

To vas, pretpostavljam, nije baš oduševilo?
– Kad je počela kriza u Jugoslaviji, Ljubomir Kustudić, koji je bio član te stare Mense kao i ja, odlučio je da u Novom Sadu formira Mensu vojvođanske regije, jer nismo znali kako će ići razbijanje Jugoslavije. Mi smo imali situaciju pre rata, da je naša Mensa posle četiri testiranja postala dosta velika. Mensa Jugoslavije bila je registrovana u Zagrebu i pečat je bio tamo. Tražili smo da nam iz Zagreba daju papire, nismo ih dobili i Ljubomir Kustudić je formirao Mensu vojvođanske regije. To je bio dosta pametan potez, jer 1995. godine smo na osnovu toga obnovili celu Mensu Jugoslavije u Novom Sadu. Tu je početak.

Znači da je Novi Sad zapravo bio najinteligentniji grad u družavi?
– Najveći broj članova Mense u staroj Jugoslaviji imao je Novi Sad, više od Zagreba i Beograda. I kada smo obnovili Mensu 1995. godine, onda smo počeli pregovore sa međunarodnom Mensom da formiramo ponovo organizaciju u sada novoj državi. Oni su nam dali dozvolu i 1997. godine je organizovano prvo testiranje i to je praktično početak nove Mense Jugoslavije koju smo pokrenuli Ljubomir i ja, a izabran sam i za prvog predsednika. A onda sam, sećajući se kako sam bio razočaran u rad Mense 1989. godine, počeo sa aktivnostima. Obezbedili smo prostorije u gradu, formirali smo odsek za darovite, napravili smo saradnju sa nekoliko Mensi u okruženju. Tu moram da spomenem Slovačku i našeg sugrađana Milana Struhara, koji je pomogao organizaciju prvog testiranja, zatim Češku i Bugarsku koji su nam mnogo pomagali u prvim aktivnostima. Onda je za već godinu dana stigla iz Londona dozvola da sami možemo da formiramo Mense u okruženju. Pošto sam imao pozive iz Slovenije i Bosne i Hercegovine, dogovorio sam se sa direktorom Mense International, Edom Vinsentom i već za godina dana organizovao sam prva testiranja u Bosni, Sloveniji i Crnoj Gori, a nesto kasnije zajedno sa Edom Vinsentom i u Makedoniji. Dakle, Mensa Jugoslavije je pokrenula Mense u četiri bivše republike SFRJ. Mi smo postali regionalni lider i dogovorili smo se da jednom godišnje svako od njih organizuje veći skup i da se tamo okupljamo. Mensa je pokazala da možemo lepo da sarađujemo, da se posećujemo i da se lepo družimo i da pomažemo jedni drugima.

rajovic-2

Rad na unapređenju aktivnosti Mense okrenuo se u jednom trenutku i mladima?
– Te 2001. 2002. i 2003. godine želeli smo da budemo malo usmereniji ka darovitoj deci, i tada smo Ljubomir Kustudić, Uroš Petrović i ja pokrenuli letnju školu za decu iz dijaspore, počeli smo dosta ambiciozno da radimo programiranja, logičke zadatke, matematičke probleme… Ali deca kad dođu, njima je toga preko glave u školama i videli smo da nama to ne vredi, odnosno da nam ne vredi dobar program ako neće da ga rade. I tu smo, zapravo, počeli da koncipiramo program koji će biti malo drugačiji i to je osnova ovoga što danas imamo kao NTC sistem učenja. NTC sistem se primenjuje u četrnaest država Evrope, a iznedren je iz naših letnjih škola.

NTC? Možete li pojasniti malo tu skraćenicu?
– Mi smo u Mensi imali dogovor da napravimo odsek za talente, pa smo hteli nekako da ga nazovemo. I onda smo odlučili da ga nazovemo Nikola Tesla centar. Onda su to napravili i u Bosni i Hercegovini, u Hrvatskoj i Sloveniji. To funkcioniše od 2002. godine. Uroš Petrović i ja smo radili na razvoju programa i nazvali smo ga NTC sistem učenja. A već 2005. godine počeli smo da predajemo u Sloveniji, pa u Bosni i Hercegovini i Srbiji i program je tako počeo da se širi, a 2007. godine na Kongresu svetske Mense naš program, proglašen je za jedan od najboljih programa za darovitu decu i onda su počele da se uključuju i druge Mense.

Izborom na čelo Komiteta za darovitu decu implementirali ste NTC program po mnogim državama. Kome je namenjen NTC program?
– Taj program je za darovitu decu. To su ljudi prihvatili i videli su da ima rezultata. Pojedine Mense su slale svoje izveštaje o kvalitetu programa i rezultatima. U NTC programu nije potrebno da godinama pratimo decu, pošto se rezultati vide već za dva-tri meseca. Puno smo radili i na stručnom praćenju i započeli smo longitudinalnu studiju, imamo analizu postugnuća učenika posle 4 godine rada, a rezultati su iznad svakog očekivanja. Iz škola u Srbiji koje rade NTC program od prvog do četvrtog razreda stalno stižu izveštaji učitelja da su deca bolja u odnosu na druga odeljenja koja ne rade. To je subjektivna ocena učitelja, jer svako svom dobrom učeniku daje četvorku ili peticu, ali su nama za evaluaciju vrlo važna bila školska takmičenja iz matematike. I opštinska, ali ona kreću u četvrtom razredu. Mi smo u nekim školama pratili decu četiri godine. Dobili smo podatke da se iz NTC odeljenja 30 odsto učenika plasira na opštinsko takmičenje iz matematike, a iz ostalih razreda iste škole, iste generacije (uz podatak da su odeljenja ujednačavana prilikom upisa) plasira se od tri do pet odsto. Zamislite tu razliku. Ali, to nije jedna škola, već iz mnogih dobijamo izveštaje i vidi se rezultat koji je sad i merljiv. Nastavićemo da pratimo decu i do osmog razreda. Mi smo i u okviru svetske Mense dobili puno podrške i pohvala. Ove godine će na Konferenciji o darovitoj deci na Pedagoškom fakultetu u Ljubljani biti prikazani primeri rada i rezultati NTC programa iz desetak država Evrope.

rajovic-3

Da li je ono što određuje inteligenciju predispozicija koja se dobija rođenjem? Šta se meri Mensinim testom?
– Potencijal. Mi u Mensi merimo potencijal. Da li je potencijal visok ili nizak, to nekad i roditelji pogreše, čak ni učitelji ne prepoznaju neke velike potencijale. To deluje kao da neko izraste dva metra, ali ako nije trenirao košarku, ne zna da vodi loptu, on će biti samo potencijal koji nije ništa uradio. Isto tako i Mensa. Naši članovi imaju visok potencijal. To se meri na testovima. A kako će ga iskoristiti, tu sad ima jako puno faktora. Od vrtića, roditelja, škole, društva, orkuženja… Jako puno faktora utiče na taj razvoj. Američka Mensa je radila istraživanje da od dvadeset genijalnih na 1.000 stanovnika, a to je potencijal nacije, u životu uspeva troje. A gde se izgubilo onih sedamnaest? E to je važno pitanje. I onda smo odlučili da vidimo ko su ti ljudi na vreme. Hajde da im pomognemo. I tako smo koncipirali program koji se upravo i bazira na primeni medicine u pedagogiji i na razvoju inteligencije. Možda je i kasno kada neko dođe u Mensu sa sedamnaest godina, te smo program koncipirali tako da počne što ranije, od vrtića, a mi se trudimo da edukujemo roditelje, jer roditelji naprave tako puno grešaka da bukvalno spreče normalan razvoj svog deteta, ako ne znaju šta i kako treba da rade. Za njih sam i napisao dve knjige: IQ deteta briga roditelja i Razvoj inteligencije kroz igru.

A koje su to greške koje roditelji prave i kakve su posledice po učenje?
– U prvom delu programa cilj nam je da naučimo roditelje i vaspitače da ne pogreše. Ako roditelji naprave greške koje usporavaju ili oštećuju razvoj deteta, mogu da nastanu problemi u kori velikog mozga i to dete će verovatno, kasnije u školi, imati probleme sa učenjem. Ne daju detetu da skače na krevetu, da se vrti, da skače po blatu, ne daju detetu da se penje na drvo da ne padne… I ja imam četvoro dece i sve sam to prošao, ali sam ih puštao. Roditelji su uplašeni za svoje dete i prezaštićuju ih. Imate situaciju da se dvogodišnje dete vrti dok ne padne. Rotacija aktivira jako velike regije u mozgu i razvija ih. Mozak se najviše razvija do treće, pete, sedme godine i ako to roditelji urade kako treba, dete je spremno za školu. A u školi kreće učenje, ali moramo da pređemo na viši nivo, a ne da učenje počiva na reprodukciji. A kad dete uz pomoć učitelja ode na viši nivo, onda će se razviti i funkcionalno znanje. S tim da mi program učenja započinjemo već od treće godine da bi dete što pre ovladalo ovakvim sistemom razmišljanja.

Izričiti ste protivnik reproduktivnog sistema učenja, odnosno da se ponavljanjem stiče znanje. Repetitio est mater studiorum više nije primenjiva izreka?
– Ja kažem da je to bilo nekada, kada smo imali ograničen broj informacija. Išli smo u školu osam, dvanaest i šesnaest godina, i to što smo učili primenjujemo dok smo živi. A danas to više ne može. Otvorite „Forbsovu” listu najtraženijih zanimanja danas. Od deset najtraženijih, osam nije ni postojalo pre deceniju. I ako tako gledamo, to znači da mi decu spremamo za zanimanja koja još ne postoje. I šta je funkcija škole? Da ih učimo napamet ili da znaju da razmišljaju i povezuju? Jer to što uče danas možda neće biti aktuelno za deset godina. Mi moramo da učimo decu da razmišljaju, a to je rak-rana obrazovnog sistema cele Evrope, a ne samo Srbije. Naša deca ne povezuju. Učitelj daje detetu uputstvo da lekciju pročita više puta i više dana uzastopce i da će tako naučiti. Ali mozak tako ne radi. I onda dete dođe u školu, naučilo pesmicu na pamet, čeka učiteljicu, sedi, ne pomera se, znoje se dlanovi, lupa mu srce i ima sto dvadeset otkucaja u minuti; to je akutni stres. A mozak je organ za preživljavanje i ako smo u akutnom stresu, mozak šalje poruku – beži, spašavaj se. A gde dete da pobegne? I na kraju dete počne i da beži iz škole. I mi zapravo stalno detetu pravimo stres. Što je najgore, ono što dete i nauči na taj način, većinu toga zaboravi za deset do petnaest dana. I zašto tako i dalje učimo? Nama je obrazovni sistem u Evropi baziran na reprodukciji, a to je zastareli metod.

rajovic-4

Pa kako učiti decu? Možete li nam navesti neki primer?
– To je drugi deo NTC programa, odnosno učimo ih da na jedan fiziološki prirodniji način, pamte lekciju, da dobiju informacije na način koji liči na igru. A kad to nauče, onda dolazi najvažniji deo programa – funkcionalno znanje, gde oni povezuju informacije. Mi kompletan program postavljamo tako da dete razmišlja kroz zagonetke i asocijacije. I deca u školu idu misleći da je to kviz, igraju se, rešavaju pitanja, a kasnije sami postavljaju ovakva pitanja. Mi im u stvari dajemo da misle. Evo za primer jedno od takvih pitanja koje postavljamo deci: U kakvoj su vezi uplašena krtica i slovo M? Onda deca kažu da je to zato što krtica beži u mrak. Pa kažu da beži kad vidi motiku. Pa onda kažu da beži kad vidi mačku. Onda kažem da to nije početno slovo reči, već samo slovo M. I onda tajac u učionici. Ja ih pitam, šta znači reč „uplašena”? Ne spominjem krticu ovaj put. Oni vrte po glavi tu informaciju, pa se sete da kada smo uplašeni, srce lupa ubrzano. Onda im kažem da preformulišu malo to u kakvoj su vezi uplašena krtica kojoj lupa srce i slovo M? Onda se neko seti da je M zapravo EKG uplašene krtice, ali im kažem da još niko nije snimao EKG uplašenoj krtici. Krene smeh, a zapravo, oni se smeju, uživaju, daju ideje i jedna, druga, peta ideja… Svi pokušavaju da odgonetnu šta znači M. Onda im kažem da su svi to učili u četvrtom razredu. I onda se neko seti da je M rimski znak za 1000. I dođemo do odgovora da uplašena krtica ima toliko otkucaja srca u minuti. Dakle, usput deca nauče i druge informacije o krtici. A reproduktivno pitanje bi glasilo otprilike ovako: Koliko otkucaja ima uplašena krtica u minuti? Javi se neko dete koje je to pročitalo i dobije pet. Interesantno je da kada se postavi reproduktivno pitanje uvek se javi jedan do dva učenika. Šta rade druga deca? Ako je za ocenu, spuštaju glavu i pogled da ih učitelj ne prozove i oni su pod stresom. Ako nije za ocenu, onda se dosađuju. Njima se u tom slučaju čini da školski čas traje ne 45, već 55-65-75 minuta i nikako da se završi. I dosada je vrsta stresa. Kako god okrenemo, to reproduktivno učenje nama pravi stres. A ovaj drugi model, koji liči na igru, u njemu svi žele da učestvuju. Uroš Petrović je autor ovog dela programa (Zagonetne priče i pitanja), a zajedno nastojimo da naučimo učitelje da sve lekcije pretvore u zagonetke poput ove pomenute i kada za mesec ili tri meseca testiramo decu, onda ona znaju sve što su učila na ovaj način.

Koliko se ceni znanje u današnjem društvu?
– Mislim da se kod nas ne ceni dovoljno. Izuzetni ljudi iz Mense koji su hteli da ostanu ovde da rade, nisu mogli da nađu posao, pa su otišli u druge zemlje i tamo našli zaposlenje i to na visokim pozicijama. Ako gledam iz tog ugla, onda se ovde ne ceni znanje. Mada, poslednjih par godina se dešava da neke firme žele da zaposle nove ljude, a među njima da su članovi Mense. I onda nas kontaktiraju da se dodatno raspitaju o njima. Jer ako je neko član Mense to ne znači da je genijalna osoba, već da ima visok potencijal. Ako je ta osoba završila fakultet i bavi se naukom i istraživanjima, onda je ta osoba stvarno dobra da ga preporučimo u svaku firmu. Ali i u Mensi imamo ljudi koji još studiraju u četrdesetoj godini, ne rade ništa… To su ljudi kao i svi ostali, s tim da su neki ljudi iskoristili svoje potencijale, a neki nisu.

Ima li među političarima članova Mense? Da li predstavnici vlasti dolaze da se testiraju?
– Politiačari koji su već afirmisani nikad nisu došli na test. Verovatno ne žele da ih neko vidi, jer ipak su to javne ličnosti, pa da se postavi pitanje da li je položio ili nije. Ali imamo članova Mense koji su položili, pa su bili dobri u svojim poslovima, bavili se nekim drugim stvarima i ušli u politiku. Ali, pošto oni neće da govore da su članovi Mense da to neko ne bi izokrenuo ili zloupotrebio, o njima ne pričamo. Tako da imamo članova Mense koji su aktivni u politici.

Jel ima visokopozicioniranih?
– Ima.

Sada, u ovom mandatu?
– I u Republičkoj i Pokrajinskoj vladi.

Dijagnoza gradske dece: nedostatak prirode>>

Izvor: mojnovisad.com

 

Broj studenata koji se javlja psihijatru i psihoterapeutu zbog različitih psihičkih smetnji u svetu i kod nas iz godine u godinu je u osetnom porastu. Nije uvek dovoljno jasno da li ovaj broj raste zato što raste i broj studenata na gotovo svim univerzitetima u svetu, zato što je broj obolelih stvarno sve veći ili zato što je psihijatrijska služba u svetu sve bolje organizovana, a otpor građanstva, pa i studenata, prema poveravanju psihijatru sve manji.

Pre nego što bismo izneli koje su to najčešće neurotične smetnje među studentima, treba odmah reći da studenti ne boluju ni od kakvih specifičnih i samo za njih karakterističnih psihičkih oboljenja, kao što je to, na primer, slučaj za neke profesije i zanimanja.

Ako bi neko, suprotno ovom tvrđenju izneo poznat primer tzv. predispitnog ili ispitnog straha i treme, ne bismo se ni onda složili sa posmatranjem ovog simptoma kao izolovanog fenomena, ili čak kao neke tobožnje posebne bolesti, nego bismo se interesovali za celokupnu psihičku i fizičku ličnost studenta, kao i za načine njegovog dotadašnjeg reagovanja na različite situacije slične onima koje se stvaraju i doživljavaju na ispitima. Vrlo brzo bismo se tada uverili da su njihove preterane ili čak patološke reakcije uoči ispita ili na samom ispitu samo deo poznatog i uobičajenog reagovanja ovih ljudi u svim drugim ispitu sličnim situacijama u životu.

Na kakve se sve smetnje studenti najčešće žale psihijatrima i kako ove smetnje treba prosuđivati sa gledišta dinamički orijentisane psihijatrije i psihoterapije? Najčešće se čuju sledeće žalbe: slabost koncentracije i pažnje, upamćivanja i pamćenja, umor i razdražljivost, nesanica i glavobolja, zatim strah od ispita i profesora, a na ispitu „blokada pamćenja” i naučenog gradiva, znojenje i drhtanje, ukratko: „trema” koja parališe.

Obratili smo posebnu pažnju u našem radu sa studentima raznih fakulteta (pri čemu ne bismo hteli, pa ni mogli da izdvajamo one fakultete koji izgleda da najviše „produkuju” studentske neuroze, statističkim podacima ne raspolažemo), na: 1) studente prve godine koji u znatnom broju slučajeva (čini se, iznad 50%) promene bar jednom fakultet koji su prvobitno bili izabrali da studiraju, odnosno one koji se nikako ne usuđuju da izađu na prvi is-pit, i na 2) studente-apsolvente koji često godinama imaju pred sobom samo jedan zaostali ispit pred konačnim završavanjem svojih studija.

Kako se u razgovoru sa studentima nismo mogli da zadovoljimo čisto spoljašnjim simptomima na koje su se oni žalili, već smo tražili da iza ovih površnih, spoljašnjih manifestacija otkrijemo dublje jezgro ličnosti, odnosno one prave, unutrašnje i skrivene motive i podsticaje koji su bili glavni uzrok onome što je svest mogla da registruje, došli smo do sličnih otkrića i sličnih zakonitosti čovekovog psihičkog bića uopšte do kojih smo došli i u radu sa svakim drugim neurotičnim pacijentom. To nam je potvrdilonašu prvobitnu pretpostavku da i student može da bude isti takav neurotačar kao i svaki drugi koji se bavi nekim nespecifičnim zanimanjem, pri čemu je „studentska atmosfera”, koju sačinjava, između ostalog, učenje, pripremanje za izlazak na ispit i sam ispit, jedina provokativna ili „stresogena” situacija odgovorna za izbijanje već prisutnih, latentnih neurotičnih crta u ličnosti studenta.

Studenti dolaze na fakultete iz različitih sredina, sa različitim prosekom srednjoškolskog znanja, sa različitim materijalnim mogućnostima, ali svaki sa manje ili više izgrađenim crtama psihičke ličnosti, neurotičnim ili neneurotičnim, koje su formirali u prethodnih osamnaest godina života sa roditeljima, odnosno sredinom iz koje su ponikli. Kada je već reč samo o onim studentima koji imaju smetnje u studiranju, bilo zato što suviše dugo studiraju ili teško studiraju, pri čemu isključujemo spoljašnji, objektivan razlog ovim teškoćama, jer su razlozi mnogo češće njihove sopstvene, unutrašnje teškoće, onda u tim smetnjama studiranja prepoznajemo niz nerešenih konflikata sa kojim su teretom studenti došli na studiranje, ne uspevajući da ih još u toku puberteta reše.

Sve nam se više čini da mladi ljudi koji sa osamnaest ili devetnaest godina počinju da studiraju, a koji onda menjaju fakultet ili nisu u stanju da polože prvu godinu, ozbiljno ratuju sa sopstvenom emotivnom nezrelošću, bez obzira na nivo ranije stečenog intelektualnog znanja i prethodnog uspeha. Pošto je broj ovakvih studenata prve godine prilično veliki, postavlja se opravdano pitanje kako korisnije upotrebiti jednu ili dve godine posle velike mature koje bi povoljnije ubrzale proces sazrevanja, koji je izgleda upravo zaustavljen na početku studiranja.

Studenti prve godine susreću se zaista sa nizom problema čije uspešno razrešavanje neminovno zahteva određeni nivo zrelosti ličnosti. U ovu zrelost ubrajamo pre svega relativno uspešno rešenu vezu sa roditeljima i relativno uspešno ostvarivanje erotično-seksualnog problema. Smešno je i opasno od roditelja da od svoje „dece” sa osamnaest godina još očekuju i zahtevaju ponašanje kakvo su imali u toku školovanja. Ambicioznost roditelja, koja je naročito uperena prema onoj deci koja su u srednjim školama „obećavala”, a od kojih sada na studijama očekuju sve ono što su i sami već postigli ili još češće što nisu postigli, čest je uzrok ozbiljnih neurotičnih konflikata u studentu. Upravo primer studenta-apsolventa koji ne završava studije, iako mu je ostao jedan ili dva ispita, ukazuje na nesvestan neurotičan otpor, osvetu i prkos kojim se brani od nametljivih i ambicioznih roditelja, odnosno od već ranije stvorenih „kombinacija” za budućnost njihove dece.

Naravno da ima i drugih uzroka nezavršavanja ili čak prekidanja studija ovih „večitih” studenata; između ostalih, čest je razlog i neurotični strah pred odgovornostima i samostalnošću, koji ga posle završetka studija očekuju. Mora da se prizna da je nekad i nedovoljno stimulativna realnost budućeg poziva razlog zašto se studenti radije igraju studentskog života, nego što prihvataju obaveze koje ništa ne obećavaju.

Posebnu grupu među studentima neurotičarima predstavljaju oni koji se nesvesno boje uspeha i priznanja, nekad zbog nove odgovornosti koje moraju onda da preuzmu, češće zbog potisnute agresije ili nesvesnog straha od konkurencije sa roditeljima koji su uvek bili dominantni i netrpeljivi prema svakomu okolini koji je pokazivao veći uspeh od njih samih.

Na kraju, rekli bismo još nešto o onom najpoznatijem simptomu mnogih studenata, strahu od ispita i na ispitima. I u ovom strahu studenta nemoguće je videti samo površan i prolazan simptom koji nema nikakve veze sa drugim osobinama u ličnosti. Ako zanemarimo običan strah od ispita, koji malo ko od studenata nije nikada doživeo, već govorimo samo o jakom, produženom i ponavljanom strahu, onda u njima moramo videti projekciju raznih nerešenih neurotičnih konflikata u ličnosti.

Ovaj strah može onda da bude: a) strah od autoriteta, pri čemu se u liku profesora prepoznaje omrznuti otac ili otac od koga se oseća strah; b) ispitna situacija podseća studenta na ranije slične situacije u kojima je trebalo sebe da pokaže i dokaže, a u kojima nije prošao dobro; c) seksualno impotentna ili frigidna osoba ili osoba koja još uopšte nije otpočela sa rešavanjem erotično-seksualnog problema, a godine je već uveliko podsećaju na hitnost ovog rešavanja, ispitnu situaciju nesvesno izjednačava sa seksualnom, pa kao što je još nespremna za ovu, tako se pokazuje nespremna i za ispit.

Rad psihoterapeuta sa studentima je zanimljiv i zahvalan posao od koga obadve strane imaju koristi, a koji se nekad pretvara u divan ljudski dijalog u kome iščezava odnos terapeut-pacijent, a ostvaruje se odnos egzistencijalne komunikacije koja ostavlja snažan pečat u ličnostima, ubrzavajući i kod jednog i kod drugog proces sazrevanja, proces nikada do kraja okončan.

Vladeta Jerotić: Šta stvarno znači biti zrela ličnost

(Vladeta Jerotić, Čovek i njegov identitet)

„Svi očekujemo previše od škole, pa ako nešto ne bude u redu, onda su nam krivi učitelji. Naravno da nije tako, moramo da krenemo sa stimulacijom još u vrtiću. Teško je kasnije nadoknaditi neke propuste.”

Kakavo je srpsko školstvo? Ili najbolje ili najgore – u zavisnosti od toga sa kim razgovarate. Neki se prvo sete svih onih priča o našim đacima koji „razbijaju” kada odu u inostranstvo, a neki razočaravajućih rezultata na međunarodnim testiranjima školskog znanja. Jedni misle ne treba ništa menjati, drugi da treba promeniti sve. Treći, da i kad počnemo nešto da menjamo, radimo to na pogrešan način.

O tome kakva je zaista situacija u srpskom školstvu, da li i kako ga treba menjati i jesu li škole jedine odgovorne za nivo dečjeg znanja i intelektualnih sposobnosti govori dr Ranko Rajović, izvršni direktor organizacije Mensa Srbije, predsednik svetskog Mensa komiteta za darovitu decu i jedan od tvoraca NTC (Nikola Tesla Centar) sistema učenja.

kakvo-je-skolstvo-u-srbiji

Kod nas još uvek postoji mišljenje da su deca koja se obrazuju u srpskim školama ispred svojih vršnjaka u zapadnim zemljama, koliko je to realno? Gde su đaci sa ovih prostora, kada je reč o znanju?

I ja sam verovao da su naša deca bolja od svojih vršnjaka, jer sam u Mensi skoro dvadeset godina. Uvek sam od naših članova slušao priče o tome kako su se lepo snašli, da su među najboljim učenicima ili studentima, imaju dobre poslove. I onda su neke države odlučile da provere svoj obrazovni sistem tako što će učestvovati u međunarodnom testiranju gde će se videti koliko je koji obrazovni sistem bolji ili lošiji. Nažalost, Srbija tu nije dobro prošla; zapravo, 2003. godine smo na PISA testu bili među najslabije plasiranim državama Evrope. Ti testovi se rade svake tri godine, a Srbija je relativno malo napredovala 2006. i 2009. Ove godine je ponovo rađen PISA test u preko 70 država sveta (možda i više, nemam zvanične podatke), pa će biti interesantno da vidimo da li smo bar još malo napredovali, kada početkom 2013. godine budu objavljeni rezultati.

Vremena i deca se menjaju, a školski sistem ne. Da li su i zašto su potrebne promene u načinu na koji škole rade sa decom?

Mislim da je to najvažnije – promeniti način pristupa školi. Ako se malo ozbiljnije pogleda značaj PISA testa, jasno se uočava da je reproduktivno znanje naše dece solidno, ali da je funkcionalno-upotrebno znanje veoma loše. A ono što moramo znati, to je da zapravo postoji direktna veza između funkcionalnog znanja i bruto nacionalnog dohotka. Upravo zbog toga je funkcionlano znanje prioritet za obrazovnu politiku EU, a pošto smo mi među najslabijima u Evropi, onda bih rekao da je funkcionalno znanje za nas dupli prioritet. Jasno je da moramo nešto da menjamo, jer bez značajnih promena nema ni značajnijeg napretka.

Neki školski sistemi su otišli jako daleko sa reformama, npr. skandinavski, ali postoje mnoge nedoumice o stvarnim rezultatima tih promena. Da li treba baš radikalno menjati srpsku školu, i ima li smisla kopirati svaku inovaciju iz inostranstva?

Kopiranje neće pomoći. Mi moramo da prilagodimo naš školski sistem našoj deci, našim običajima, tradiciji, igrama koje naša deca vole, da koristimo ono što nas okružuje i da pomažemo deci da maksimalno razvijaju svoje potencijale.

Zašto je uopšte funkcionalno znanje važno, i šta je uzrok te naše „funkcionalne nepismenosti”?

Ako realno sagledamo školski sistem, on se sporo menja, a pogledajte oko sebe. Države koje se prilagode, lakše će funkcionisati, a ukoliko školujemo decu na zastareo način, koji očigledno ne daje vrhunske rezultate, ne znam šta nas očekuje u budućnosti. Evo, na primer, od deset najtraženijih zanimanja danas u svetu, nijedno od tih zanimanja ranije nije ni postojalo! Onda moramo da se upitamo šta naše dete uči, za koje zanimanje ga mi spremamo… Tu je važno da razumemo da je bitno naučiti dete da razmišlja, povezuje i donosi odluke. Ali sa ovim procesom moramo da krenemo mnogo ranije nego što to uobičajeno činimo u Evropi. Deca moraju već u drugoj, trećoj godini da imaju okruženje koje će razviti njihove sposobnosti. Ali, nažalost i tu grešimo, jer imamo puno primera da roditelji iz neznanja daju deci igre koje usporavaju njihov razvoj ili čak oštećuju. Napisali smo i knjigu „IQ deteta, briga roditelja” kao svojevrstan vodič za roditelje, kako bi u periodu razvoja dece pravili što manje grešaka.

Da li se previše očekuje od same škole? Može li dobar školski sistem da nadomesti nedostatak stimulacije u ranijem dobu?

Svi očekujemo previše od škole, pa ako nešto ne bude u redu, onda su nam krivi učitelji. Naravno da nije tako, moramo da krenemo sa stimulacijom još u vrtiću. Teško je kasnije nadoknaditi neke propuste. Zvanična statistika kaže da je sve više dece sa razvojnim smetnjama, a za to škola nije kriva. Neuroanatomske promene kod te dece su formirane pre škole, ali se neki problemi primete tek kada dete krene u školu, tj. kada dete počne da piše, čita, uči… Onda imamo malo prostora da to ispravimo. Ali moramo i taj mali prostor da iskoristimo, a to zahteva dodatnu edukaciju učitelja i nastavnika, što radimo preko Saveza učitelja Srbije (naš program, NTC sistem učenja, je zvanično akreditovan i sprovodi se u vrtićima i školama koje nas pozovu).

Modernizacija školstva za mnoge znači samo uvođenje savremenih pomagala u nastavu, pre svega računara. Koliko mediji i tehnologija pomažu, a koliko možda čak odmažu razvoju dečjih sposobnosti?

Svakako da pomažu, ali moramo da znamo da preterana upotreba računara kod male dece može da dovede do nekih problema u razvoju. Do pete ili šeste godine moramo da budemo jako oprezni, jer to je period najbržeg razvoja mozga, pa ako radimo nešto što nije fiziološki (npr. kada dete provede u ležećem ili sedećem položaju po 4-5 sati dnevno, gleda u ekran, ne izgovara nijednu reč za to vreme…) možemo da usporimo ili oštetimo razvoj deteta.

Da li se i koliko NTC program uvodi u školski sistem u Srbiji? Kako deca reaguju na ovaj sistem? Kakva su vaša iskustva i dosadašnji rezultati?

Program se uvodi preko Ministarstva obrazovanja, tj. Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja (ZUOV), a sprovodi se u preko pedeset škola i vrtića u Srbiji (Beograd, Novi Sad, Niš, Subotica, Vrbas, Sombor, Kikinda, Šabac, Ruma, Pančevo, Kragujevac, Užice, Čačak, Pirot, Zaječar). Nadam se da ćemo u narednih nekoliko godina uspeti da sprovedemo obuku za vaspitače i učitelje u većini gradova Srbije. Rezultati su iznad svakog očekivanja, deca ponovo doživljavaju školu kao omiljeno mesto, imaju osećaj da se igraju, a zapravo sve nauče nekako usput, bez napora. Deo programa su i „Zagonetne priče”, jer je koautor programa naš pisac, Uroš Petrović, a njegov posao je da nauči učitelje/vaspitače da sami sastave pitanja iz aktuelnih lekcija. Po anketama koje smo radili, deca i bukvalno misle da su došla u školu da se igraju. Više detalja o programu ima na sajtu Mense Srbije.

Na početku svake školske godine roditelji razmišljaju o tome koje vanškolske aktivnosti još mogu da ponude detetu kako bi mu otvorili različite mogućnosti u budućnosti. Strani jezici, privatni časovi, treninzi… Da li i pretrpan raspored nekada može više da odmogne, nego pomogne razvoju dečjih sposobnosti?

Ambiciozni roditelji moraju da znaju da je za dete najvažnija igra. Pa, ako dete doživljava učenje muzike kao igru, to nije opterećenje. Ako dete voli neki sport i treninge, to nije opterećenje. U školi se vodi računa da dete ne bude opterećeno. Dete tek negde u trećem razredu počinje da oseća otpor prema školi (po anketi koju smo sproveli u osam škola, a obuhvatili smo dve hiljade učenika). Jedan deo NTC programa se bavi upravo ovim problemom, jer je neprirodno da dete oseća otpor prema školi, zbog toga što dete zapravo prirodno, instiktivno voli da uči. Ali ne reproduktivno, kako decenijama radimo, jer reproduktivno učenje za mozak ne postoji. Tako uče najprimitivnije vrste, ponove nešto po sto puta, pa opet zaborave. Ljudski mozak radi na višem nivou, tako da je naš posao da naučimo učitelje i decu kako se aktiviraju skriveni potencijali mozga.

Intervju objavljen u časopisu „Roditelj i dete”, septembar 2012.

Izvor: Detinjarije

Fotografija: mojnovisad.com

Opšta kriza koja je obuzela savremeni svet, posvuda i gotovo u svakoj sferi života, manifestuje se različito u svakoj državi, obuhvatajući različita područja i pripremajući različite oblike. U Americi je to jedan od njenih najkarakterističnijih aspekata krize, koja je, barem u poslednjih deset godina, postala politički problem na najvišem nivou, o kojem gotovo svaki dan pišu novine.

Zasigurno nije potrebno imati bujnu maštu da se otkriju opasnosti sve većeg pada nivoa osnovnih standarda u celokupnom obrazovnom sistemu i ozbiljnost problema koju su pravilno istaknula brojna nastojanja obrazovnih autoriteta da spreče dalje propadanje. Ipak, ako uporedimo ovu krizu u obrazovanju s političkim iskustvima drugih zemalja u dvadesetom veku, s revolucionarnim previranjima nakon Prvog svetskog rata, s koncentracionim logorima, ili čak s opštom depresijom koja se širi Evropom od kraja Drugog svetskog rata, teško je krizu u obrazovanju shvatati onako ozbiljno kako bi trebalo. Zaista je izazov promatrati je kao lokalni fenomen, nepovezan s većim problemima, za koji treba okriviti neke posebnosti života u SAD, a kakvih nema u ostalim delovima sveta.

Da, da je sve ovo tačno, kriza u našem obrazovnom sistemu ne bi postala političko pitanje, a obrazovni autoriteti ne bi bili nemoćni i bavili bi se tim problemom na vreme. Ovaj problem svakako se ne svodi na puko pitanje zašto neko ne zna čitati. Štaviše, uvek želimo verovati da se bavimo specifičnim problemima koji ne prelaze istorijske i nacionalne okvire, te su važni samo onima koji su njima neposredno pogođeni. Baš se to verovanje u naše doba stalno pokazuje netačnim. Možemo kao opšte pravilo uzeti činjenicu da štogod je moguće u jednoj zemlji jednako je moguće, u bližoj budućnosti, u gotovo svakoj drugoj.

kriza-u-obrazovanju-1

Izuzev ovih uopštenih razloga zbog kojih bi laicima bilo preporučljivo da se bave problemima na područjima o kojima, u specijalističkom smislu te reči, ne znaju ništa, postoji čak jedan bolji razlog zbog kojeg bi se trebalo baviti nekom kritičnom situacijom koja ga direktno ne dira. I to je prilika, ukoliko se zaista radi o krizi – koja razara fasadu i miče predrasude – za istraživanje i propitivanje svega što je ogoljeno do same biti stvari, a bit obrazovanja je natalitet, činjenica da se na svetu rađaju ljudska bića.

Nestajanje predrasuda, jednostavno, znači da smo izgubili odgovore na koje se obično oslanjamo, a da i ne shvatamo da su, u osnovi, to odgovori na pitanja. Kriza nas vraća na sama pitanja i od nas traži stare ili nove odgovore, no u svakom slučaju traži direktan zaključak. Kriza postaje katastrofa samo kad na nju odgovorimo unapred oblikovanim zaključcima, to jest predrasudama. Takav stav ne samo da produbljuje krizu već time gubimo pravo na realno iskustvo i priliku za razmišljanja koje ono nudi.

Bez obzira na to kako se jasno neki uopšteni problem može prikazati u trenucima krize, nikad nije moguće u potpunosti izolovati element univerzalnosti od tačno određenih i specifičnih okolnosti u kojima se kriza događa. Iako kriza u obrazovanju možda pogađa celi svet, karakteristično je to da nam se čini da je najgora u Americi, iz razloga što možda jedino u Americi kriza u obrazovanju može zaista postati neki faktor u politici. U stvari, u Americi obrazovanje ima različitu i, politički gledano, neuporedivo važniju ulogu nego u drugim zemljama. Tehnički, naravno, objašnjenje leži u činjenici da je Amerika oduvek zemlja useljenika; očito je da se jako teški proces sjedinjavanja najrazličitijih etničkih skupina – koji nije potpuno uspešan, ali je neprestano uspešniji nego što smo očekivali – može postići samo putem školovanja, obrazovanja i amerikanizacije useljeničke dece. S obzirom na to da većini te dece engleski nije materinji jezik, već ga moraju učiti u školi, škole očito moraju preuzeti uloge za koje se u nacionalnoj državi pretpostavlja da ih obavlja porodica.

Nadalje, još je od presudnijeg značaja za naše razmatranje uloga koju kontinuirano useljavanje ima u političkoj svesti i mentalnom okviru zemlje. Amerika nije tek kolonijalna država koja ima potrebu za useljenicima da bi se napučio neki prostor, koji bi imao nezavisnu političku strukturu. Za Ameriku je odredbeni faktor oduvek bio moto otisnut na svakoj novčanici dolara: Novus Ordo Seclorum, Novi svetski poredak. Useljenici, pridošlice, su državi garancija da ona predstavlja novi svetski poredak. Značenje, tog novog svetskog poretka, to osnivanje novog sveta nasuprot starom, bilo je i jeste još uvek ukidanje siromaštva i potlačenosti. No istovremeno, veličina toga leži u činjenici da se od početka taj novi poredak nije isključio iz spoljašnjeg sveta – kao što je inače bio slučaj kod osnivanja utopističkih zajednica – da bi mu se suprotstavio kao savršen uzor, niti mu je svrha provođenje imperijalnih težnji ili propovedanje Jevanđelja drugima. Njegov odnos sa spoljašnjim svetom od početka karakteriše činjenica da su u ovoj republici, koja je naumila ukinuti siromaštvo i ropstvo, dobrodošli svi siromašni i porobljeni na zemlji. Rečima Džona Adamsa iz 1765. godine – što je pre Deklaracije nezavisnosti: Oduvek smatram naseljavanje Amerike početkom opšteg zakona i plana Providnosti za prosvetljenjem i oslobođenjem porobljenog dela čovečanstva celog sveta. To je osnovna namera osnovnog zakona u skladu s kojim je Amerika započela svoje istorijsko i političko postojanje.

Neverovatan entuzijazam prema onome što je novo, koji se očitava u gotovo svim aspektima svakodnevnog američkog života, te verovanje u beskonačnu popravljivost – koju je Tocqueville istaknuo kao krilaticu običnog neukog čoveka i koja kao takva prethodi gotovo stotinu godina razvoju u ostalim zapadnim zemljama – koje bi u svakom slučaju verovatno rezultirao time da se pažnja posvećuje i veća važnost pridaje pridošlicama po rođenju, deci, koju su kad bi prerasli detinjstvo i trebalo kao mladi ljudi da uđu u zajednicu odraslih, Grci jednostavno zvali οί νεοί, novi.

Postoji još jedna činjenica, činjenica koja je postala presudna za značenje obrazovanja, a koji je taj patos novog, iako je znatno stariji od osamnaestog veka, u tom veku tek razvio konceptualno i politički. Iz tog izvora je na početku bio razvijen obrazovni ideal, na koji je u stvari Rousseau direktno uticao, a u kojem je obrazovanje postalo instrument politike, a sama politička aktivnost se smatrala oblikom obrazovanja.

Uloga koju obrazovanje igra u svim političkim utopijama od davnina naovamo pokazuje koliko je prirodno započeti novi svet s onima koji su po rođenju i prirodi novi. Što se tiče politike, to uključuje ozbiljno pogrešno shvatanje: umesto da se udruže sa sebi jednakima u postizanju cilja, čak i s rizikom neuspeha, dolazi do diktatorske intervencije, koja se zasniva na apsolutnoj superiornosti odraslih, i do pokušaja stvaranja novog kao fait accompli, to jest kao da novo već postoji. Iz tog se razloga, u Evropi, verovanje da ukoliko želimo ostvariti nove uslove moramo početi s decom, zadržalo kao monopol tiranske kaste koja je, kad dođe na vlast, oduzimala decu roditeljima i jednostavno ih indoktrinirala.

Obrazovanje ne sme biti deo politike, jer se u politici bavimo onima koji su već obrazovani. Ko god želi obrazovati odrasle u stvari želi biti njihov staratelj i sprečiti njihovo političko delovanje. S obzirom na to da ne možemo obrazovati odrasle, reč obrazovanje u politici ima negativan prizvuk; postoji krinka obrazovanja, ali pravi je cilj prisila bez uporabe sile. Onaj ko zaista želi stvoriti novi politički poredak kroz obrazovanje, odnosno, ne kroz silu i ograničavanje, niti kroz uveravanje, mora doći do groznog platonskog zaključka: mora se ustanoviti načelo izbacivanja svih starijih ljudi iz države. No, čak i deci koju bi taj neko hteo obrazovati da budu građani utopijske sutrašnjice u stvari se oduzima njihova buduća uloga u političkom telu, jer, sa stajališta novih, bilo šta novo što bi svet odraslih mogao predložiti je nužno starije od njih samih. U samoj je ljudskoj prirodi da svaka nova generacija odrasta u starom svetu, pa bi stoga pripremanje nove generacije za novi svet značilo da bi netko novopridošlima hteo oduzeti priliku za novi početak.

kriza-u-obrazovanju-2

Sve ovo nikako ne vredi za Ameriku, i upravo zbog te činjenice teško je ta pitanja pravilno prosuditi. Politička uloga koju obrazovanje zapravo ima u zemlji useljenika, činjenica da škole ne služe samo za amerikanizaciju dece, već utiču i na njihove roditelje, da ovde, u stvari, u odbacivanju starog sveta i ulaska u novi, sve to podupire iluziju da se novi svet gradi kroz obrazovanje dece. Naravno da stvarna situacija uopše nije takva.

Svet na koji deca dolaze, čak i u Americi, stari je svet, odnosno, postojeći svet, koji se sastoji od živih i mrtvih, i koji je novi samo za one koji su u njega tek ušli useljenjem. No, ovde je iluzija jača od stvarnosti jer dolazi direktno iz temeljnog američkog iskustva, iskustva da se novi poredak može utemeljiti i, štaviše, osnovati s punom svešću o istorijskom kontinuumu, jer fraza novi svet svoje značenje uzima iz Starog svieta, koji je, koliko god bio zadivljujuć po nekim dostignućima, odbačen jer nije mogao rešiti problem siromaštva i potlačenosti.

Što se tiče samog obrazovanja, iluzija koja proizlazi iz patosa novog je prouzrokovala ozbiljne probleme tek u našem (ovom) veku. Kao prvo, omogućila je da razne savremene teorije obrazovanja, koje su nastale u Srednjoj Evropi i sastoje se od neverovatne mešavine smislenih i besmislenih stvari, pod maskom progresivnog obrazovanja, ostvare najradikalniju revoluciju u celokupnom obrazovnom sistemu. Ono što u Evropi nije otišlo dalje od eksperimenta, što je tu i tamo isprobano u pojedinim školama i izolovanim obrazovnim institucijama, da bi potom postupno širilo uticaj na određene četvrti, u Americi je pre otprilike dvadeset i pet godina potpuno zamenilo, gotovo u jednom danu, sve tradicije i sve ustaljene metode poučavanja i učenja.

Značajna je činjenica da su zbog nekih teorija, dobrih ili loših, sva pravila zdravog ljudskog razuma stavljena sa strane. Takvi postupci uvek imaju veliko i kobno značenje, posebno u državi koja u toliko velikoj meri zavisi od zdravog razuma u svom političkom životu. Kad god u pitanjima politike zdrav ljudski razum doživi neuspeh ili odustane od pronalaženja odgovora, suočavamo se s krizom; jer je upravo taj razum, u stvari zdrav razum, njime smo mi i naših pet pojedinačnih čula određeni u nama znanom svetu i pomoću njega se po tom svetu krećemo. Nestanak zdravog razuma danas je najsigurniji pokazatelj savremene krize. U svakoj se krizi delić sveta, nešto što nam je svima poznato, uništi. Nestanak zdravog razuma, poput vilinih rašlja pokazuje mesto na kojem se takvo urušavanje dogodilo.

U svakom slučaju, odgovor na pitanje zašto školski standardi prosečne američke škole toliko zaostaju za prosečnim standardima u svim zemljama Evrope, na nesreću, jednostavno nije taj da je ova zemlja mlada i još nije dostigla standarde starog sveta. Naprotiv, ova je zemlja na ovom polju jedna od najnaprednijih i najsavremenijih na svetu. I to je istina na dva načina: nigde problemi obrazovanja masovnog društva nisu postali tako akutni i nigde se savremene teorije na polju pedagogije nisu tako nekritički i doslovno prihvatale. Zbog toga kriza američkog obrazovanja, s jedne strane, najavljuje propast progresivnog obrazovanja, a s druge strane, predstavlja jako težak problem, koji se pojavio u uslovima i kao odgovor na masovno društvo. U svezi s tim moramo imati na umu još jedan uzrok koji zasigurno nije prouzrokovao krizu, ali ju je u znatnoj meri pogoršao, a to je jedinstvena uloga koju jednakost ima i oduvek je imala u američkom životu. To podrazumeva mnogo više od jednakosti pred zakonom, više od izjednačavanja klasnih razlika, više čak i od onoga što je izraženo frazom nedostatak diskriminacije, iako je to od većeg značaja u vezi s ovim, jer je američko stajalište da je pravo na obrazovanje jedno od neotuđivih građanskih prava. Drugo je bilo od presudne važnosti za strukturu državnog obrazovnog sistema, pa srednje škole u evropskom smislu postoje tek kao izuzeci.

S obzirom na to da je školovanje obavezno do šesnaeste godine, svako dete se mora upisati u srednju školu, pa je srednja škola, u stvari, neka vrsta produžene osnovne škole. Zbog toga srednje škole ne pripremaju učenike za upis na koledž, pa sami koledži moraju imati pripremne programe, stoga je njihov raspored kronično pretrpan, što, opet, utiče na kvalitet nastave koja se tamo odvija.

Na prvi pogled mogli bismo pomisliti da ova anomalija izvire iz same prirode masovnog društva u kojem obrazovanje više nije privilegija bogatih. Ako bacimo pogled na Englesku, u kojoj je, kao što svi znamo, srednjoškolsko obrazovanje poslednjih godina takođe postalo dostupno svim slojevima stanovništva, videćemo da ova teza nije tačna. Jer u Engleskoj na kraju osnovne škole, kad učenici imaju jedanaest godina, postoji strašan ispit koji odstranjuje sve osim nekih 10% učenika, koji su sposobni za srednjoškolsko obrazovanje.

Strogost ovakve selekcije nije ni u Engleskoj prihvaćena bez negodovanja; no u Americi bi to bilo, jednostavno, nemoguće. Ono što se u Engleskoj želi postići je meritokracija, što je očito opet uspostavljanje oligarhije, ovaj put ne po bogatstvu ili po rođenju, već po nadarenosti. No to ujedno znači i, iako ljudima u Engleskoj možda to nije jasno, da će se zemljom, čak i pod socijalističkom vladom, nastaviti upravljati onako kako je to od pamtiveka, odnosno, ne kao monarhijom ili demokratski, već će vladati oligarhija ili aristokratija, ovo poslednje u slučaju da se uvidi da su najnadareniji ujedno i najbolji, što nije sigurno.

U Americi bi takva, gotovo fizička, podela na nadarene i nenadarene bila neprihvatljiva. Meritokracija je međusobno isključiva s načelom jednakosti. Ono što obrazovnu krizu u Americi čini još gorom je politička narav zemlje, koja se sama u sebi bori da ujednači ili da što je više moguće izbriše razlike između mladog i starog, nadarenog i nenadarenog, na kraju i između dece i odraslih, posebno između učenika i nastavnika. Očito je da se takvo izjednačavanje zaista može postići jedino po cenu autoriteta nastavnika i na štetu nadarenih učenika. Isto je tako očito, barem svima onima koji su ikad došli u dodir s američkim obrazovnim sistemom, da ova poteškoća, koja je ukorenjena u političkom stavu zemlje, ima i velike prednosti ne samo na ljudskom nivou, već i na obrazovnom; u svakom slučaju ovi opšti uslovi ne mogu objasniti krizu u kojoj se danas nalazimo, niti opravdati mere kojima se ta kriza suzbija.

kriza-u-obrazovanju-3

U normalnim uslovima deca se sa svetom upoznaju u školi. Škola nije svet i ne sme se tako ponašati; to je institucija koju smo postavili između doma s jedne strane, i sveta s druge, da bi prelazak iz porodice u svet uopšte bio moguć. I u ovoj su fazi odrasli odgovorni za dete, no sad to više nije odgovornost za dobrobit bića koje raste, već za ono što nazivamo slobodan razvoj kvaliteta i nadarenosti. To je, uopšteno gledajući, nešto po čemu se svaki čovek razlikuje od drugog.

S obzirom na to da dete još nije naviklo na svet, mora se postupno upoznavati s njim. Jer je novi, mora se paziti da se u odnosu na svet ostvari kao osoba. U svakom slučaju, pedagozi u odnosu prema mladom čoveku predstavljaju svet i za to moraju preuzeti odgovornost, iako oni sami nisu taj svet stvorili onakvim kakav jeste, i iako možda, otvoreno ili potajno, žele da je drukčiji. Ta odgovornost nije pedagozima data proizvoljno, implicirana je činjenicom da odrasli mlade upoznaju sa svetom koji se neprestano menja. Niko ko ne želi preuzeti kolektivnu odgovornost za svet ne bi trebalo da ima decu i ne bi smeo biti deo obrazovnog procesa.

U obrazovanju se ta odgovornost za svet javlja u obliku autoriteta. Autoritet pedagoga i stručnost nastavnika nisu isto. Iako je nivo stručnosti preko potrebna za postizanje autoriteta, ni najveća moguća stručnost sama po sebi ne može biti autoritet. Stručnost nastavnika sastoji se od poznavanja sveta i mogućnosti poučavanja drugih tome, no njegov se autoritet nalazi u njegovom preuzimanju odgovornosti za taj svet.

Znamo kako danas stvari stoje po pitanju autoriteta. Kakav god da je nečiji stav o tome, očito je da u javnom i političkom životu autoritet ili nema nikakvu ulogu – jer nasilje i teror kakav provode totalitarne države nema nikakve veze s autoritetom – ili većinom ima vrlo osporavanu ulogu. To, jednostavno, znači da ljudi ne žele tražiti i ne žele dati da bilo ko preuzme odgovornost za sve, jer gde je god pravi autoritet postojao, morao je preuzeti odgovornost za stanje stvari u svetu. Ako iz javnog i političkog života maknemo autoritet, to bi moglo značiti da od svih ljudi ponaosob tražimo da preuzmu, svaki svoj deo odgovornosti za situaciju u svetu. No, to može značiti i da se odričemo zahteva sveta i potrebe reda u njemu; odbacuje se svaka odgovornost za svet, odgovornost i za davanje, ali i za izvršavanje naredbi. Nema sumnje da je u savremenom gubitku autoriteta i jedno i drugo imalo uticaja.

U obrazovanju ne sme biti takve nedorečenosti u pogledu gubitka autoriteta danas. Deca ne mogu odbaciti obrazovne autoritete, iako su potlačeni od strane većine odraslih – no čak i taj apsurd poimanja dece kao potlačene manjine koju treba osloboditi može se iskoristiti u savremenoj obrazovnoj praksi. Autoritet su odbacili odrasli, a to može značiti samo jedno: da odrasli odbijaju preuzeti odgovornost za svet na koji su doneli svoju decu.

Što je nepoverenje prema autoritetu u javnom životu veće, manja je verovatnoća da će i privatna sfera ostati netaknuta. Uz to je i činjenica, a ta je od presudne važnosti, da smo od pamtiveka u tradiciji naše političke misli naviknuti poimati autoritet roditelja nad detetom, nastavnika nad učenikom, kao model prema kojem shvatamo politički autoritet. Upravo taj model, koji možemo naći čak i kod Platona i Aristotela, koncept političkog autoriteta čini tako nejasnim. Kao prvo, zasniva se na apsolutnoj nadmoći kakva nikad ne može postojati među odraslima i koja, sa stajališta ljudskog dostojanstva, nikad ne bi ni smela postojati. Kao drugo, prema modelu dečjeg vrtića, zasniva se na privremenoj nadmoći, koja tako postaje kontradiktorna sama sa sobom ako se primenjuje na odnose koji po svojoj prirodi nisu privremeni – kao što je odnos vladara i naroda kojim vlada. Stoga ono što je uzrok – i po prirodi današnje krize autoriteta i po prirodi naše tradicionalne političke misli – a to je gubitak autoriteta, koji je počeo u političkoj sferi, ali završiće u privatnoj. Zato ne čudi da je mesto na kojem je politički autoritet prvi put potkopan, a to je Amerika, upravo i mesto na kojem se savremena kriza obrazovanja najjače oseća.

kriza-u-obrazovanju-4

Stvaran problem u savremenom obrazovanju leži u činjenici da, uprkos modernom pričanju o novom konzervativizmu, čak je i taj minimum očuvanja i takvom stava, bez kojeg obrazovanje, jednostavno, nije moguće, u današnje vreme zaista teško postići. Za to postoje dobri razlozi. Kriza autoriteta u obrazovanju je usko povezana s krizom tradicije, odnosno s krizom u našem stavu o realitetima prošlosti. Ovaj deo savremene krize teško pada nastavnicima, jer je upravo njihova uloga posredovati između starog i novog, tako da samo to zanimanje zahteva od osobe poštovanje prema prošlosti. Kroz duga razdoblja rimske i hršćanske civilizacije, čovek nije nužno trebalo da ima tu osobinu, jer je obožavanje prošlosti bilo normalno za rimski mentalni sklop, a to se u hršćanstvu nije promenilo, već se samo promenila osnova obožavanja.

(…)

Obrazovati, po rečima Polibija, je jednostavno značilo videti jesi li dostojan svojih predaka . (…) Problem obrazovanja u savremenom svetu leži u činjenici da se obrazovanje po svojoj prirodi ne može odreći ni autoriteta ni tradicije, a mora delovati u svetu koji niti je strukturiran autoritetom, niti ga na okupu drži tradicija. To znači da ne samo nastavnici i pedagozi, već mi svi, dok god u tom svetu živimo sa svojom decom i mladim ljudima, moramo prema njima zauzeti radikalno drukčiji stav od onoga koji zauzimamo jedni prema drugima. Moramo odlučno odvojiti realitet obrazovanja od drugih realiteta, posebno od realiteta javnog i političkog života, da bismo samo na njega primenili koncept autoriteta i stava o prošlosti, koji su tom realitetu primereni i nemaju opštu vrednost u svetu odraslih.

Stoga ono što je važno za sve nas ne može biti predmet bavljenja isključivo uskog kruga stručnjaka pedagoga, a to je odnos odraslih i dece uopšt, ili naš stav prema rođenju: činjenici da smo svi mi na ovaj svet došli rođenjem, te da se taj svet neprestano rođenjem obnavlja. Obrazovanje je tačka u kojoj se odlučujemo volimo li taj svet dovoljno da preuzmemo odgovornost za njega i da ga spasimo od propasti koja bi, da nije obnavljanja, da nije dolaska novih i mlađih, bila neizbežna. Obrazovanje je i polje na kojem pokazujemo volimo li svoju decu dovoljno da ih ne teramo iz svog sveta i ne prepuštamo njima samima, da im ne oduzimamo priliku da pokušaju nešto novo, već da ih unapred pripremimo na zadatak obnavljanja tog našeg sveta.

Kako izbeći dolinu smrti u obrazovanju?

Pročitajte i: Sumnja u moderne načine podučavanja

 

Odlomci su deo eseja: Kriza u obrazovanju, Hana Arend

Izvor: Filozofski magazin

Pouke deci Marina Cvetajeva je napisala u zimu 1937/38, u formi pisma za dečji emigrantski časopis, koji, nažalost, nije izašao.

Draga deco,

Nikada o vama ne razmišljam odvojeno: uvek mislim da ste vi – ljudi ili neljudi – kao i mi. Ali kažu: vi postojite, vi ste poseban soj koji je još podložan uticaju.

Stoga…

– Nikada ne prolivajte vodu uzalud, jer u istoj toj sekundi, zbog nedostatka vode, u pustinji umire neki čovek.

– Ali ako je ja ne prolijem, on svejedno neće dobiti tu vodu!

– Neće je dobiti, ali će na svetu biti jedan besmisleni zločin manje.

Iz istog razloga, nikada nemojte bacati hleb, a uočite li ga na ulici, da se ne bi gazio, podignite ga i stavite na najbližu ogradu, jer ne postoje samo pustinje u kojima ljudi umiru bez vode, nego i ćumezi, gde umiru bez hleba. Možda će taj hleb primetiti neko gladan, pa će ga biti manje sramota da ga uzme odatle nego sa zemlje.

Nikada se ne plašite čega smešnog i ako vidite čoveka u smešnoj situaciji: 1) potrudite se da ga izbavite, ako nije moguće; 2) skočite i vi k njemu, kao u vodu, udvoje se glupa situacija deli napola: svakome po polovina – ili u najgorem slučaju – pravite se da ne vidite ništa smešno u tome!

Nikada nemojte govoriti da tako rade svi: svi uvek rade loše, čim se tako rado pozivaju na njih! (NB! niz je primera, koje sada neću navoditi.) „Svi” imaju drugo ime – niko, a lice uopšte nemaju – samo praznina. E, a ako vam kažu: „Tako niko ne radi” (ne oblači se, ne razmišlja itd.) – odgovorite: „A ja sam – neko!”

Ne obazirite se na „nemoderno”, već na: „nepošteno”.

Nemojte se previše ljutiti na roditelje, setite se da su oni bili ono što ste vi sada i da ćete vi biti ono što su oni sada. Osim toga, oni su za vas – roditelji, a za sebe same su – „ja”. Ne iscrpljujte ih njihovim roditeljstvom. Ne osuđujte svoje roditelje na smrt pre (svojih) četrdesetih godina. A onda vam se ruka neće podići!

Vidite li na putu kamen – uzmite ga i zamislite da to upravo vi trčite i razbijate nos; iz saosećanja (čak i prema sebi – u drugome!) uzmite ga.

Ne snebivajte se da ustupite mesto starijima u tramvaju. Snebivajte se da ga ne ustupite!

Ne ističite se po onome što je materijalno. Drugi – to ste takođe vi, baš isti vi. (Svi bez razlike žele da jedu, spavaju, sednu itd.)

Ne slavite pobedu nad neprijateljem. Dovoljno je saznanje. Posle pobede – pružite mu ruku.

Ne govorite ironično o kome bliskom pred drugima (čak ni o omiljenoj životinji!); drugi će otići – svoj ostaje.

Knjigu listajte sa gornjeg ugla stranice. Zašto? Zato što se ne čita odozdo nagore, nego odozgo nadole.

Kada dovršavate supu, nagnite tanjir prema sebi, a ne od sebe prema drugome: da u slučaju nezgode supu ne prospete ni na stolnjak ni na onog preko puta vas, nego sebi u krilo.

Kada vam neko rekne: „To je romantizam”, pitajte ga: „Šta je to romantizam?” I videćete da to niko ne zna; da ljudi uzimaju u usta (čak se deru! i pljuju! i ubacuju vam u glavu!) reč, čiji smisao zapravo ne znaju.

Kada se konačno uverite da ne znaju, odgovorite sami, besmrtnim rečima Žukovskog: „Romantizam – to je duša”.

Odabrala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov

Pismo je štampano u knjizi Dmitrija Bikova Boris Pasternak (Maladaja gvardija, 2005)

Izvor: Detinjarije

Fotografija: www.flickr.com

Kako je deci koja idu u školu, a ne vole je? Kakvo znanje će iz nje poneti? Kako se osećaju deca koja uče zato što moraju, zbog ocene, a ne zato što zaista žele da nauče nešto korisno?

Obrazovanje ne treba i ne sme da bude mehanički sistem koji funkcioniše po principima standardizacije, naredebi i izvršenja. Ono je organski sistem namenjen ljudima i njihovom učenju. Obrazovanje mora da poštuje osnovne zakonitosti po kojima se ljudski život razvija i napreduje.

Oni koji kreiraju i uređuju obrazovni sistem u jednoj zemlji uvek moraju imati na umu da su ljudi po svojoj prirodi različiti, i da im treba pružiti mogućnost da razvijaju sve delove svog bića, da ulažu u svoje mogućnosti i jačaju svoj potencijal.

Treba da budu svesni da je radoznalost motor postignuća i da deca spontano i zadovoljno uče samo ukoliko ih zainteresujete, ukoliko probudite i podstaknete njihovu kreativnost i individualnost. Samo tako će zaista naučiti.

Ken Robinson kroz poređenje sa Dolinom smrti objašnjava kakvi su sistemi obrazovanja danas zastupljeni u većini zemalja i zašto su nam što pre potrebne promene u obrazovanju.

Dolina smrti je najpustije mesto u Americi jer tamo nikada nema kiše. Međutim, u zimu 2004. godine, pala je kiša i u proleće 2005. desilo se čudo – Dolina smrti bila je prekrivena cvećem. Ovo je pokazalo da Dolina smrti, zapravo, nije mrtva, već samo uspavana.

Koristeći ovaj slikoviti primer, Robinson u stvari govori da se odmah ispod površine krije seme kojem su neophodni odgovarajući uslovi da bi izniklo. Za sve organiske sisteme važi da je napredak neizbežan ako su uslovi povoljni i pravi.

Ako ovu metaforu primenimo na obrazovni sistem: promenimo uslove rada i učenja, proširimo mogućnosti, promenimo odnos između nastavnika i učenika na viši nivo, ponudimo pravo učenicima da budu kreativni i inovativni, škole bi „procvetale”.

Suština je u tome da se u obrazovnom sistemu stvori klima mogućnosti. Sve ostalo će doći prirodno.

Fotografija: www.thirteen.org