Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Sedmog oktobra 1908. godine Anđa Petrović, sestra slikarke Nadežde Petrović i pesnika i pisca Rastka Petrovića, devojka čiju je lepotu Ivan Meštrović ovekovečio u karijatidama na spomeniku Neznanom junaku na Avali – uputila je Lavu Nikolajeviču Tolstoju pismo u kojem ga kao „apostola ugnjetenih” moli da „ustane u zaštitu Srba”, da se svojom „spasilačkom rečju” zauzme u Rusiji i pred Evropom za nepravedno ugroženu Bosnu i Hercegovinu.

To pismo, sačuvano u Tolstojevoj zaostavštini, zaslužuje da bude navedeno u celini.

Presvetlom grofu Tolstoju, filozofu i piscu!

Volela bih iznad svega da imate dovoljno strpljenja da ovo pismo pročitate do kraja.

Obraćati se Vama, filozofu i geniju XX veka – velika je smelost od jedne Srpkinje. Oprostite mi, uvaženi apostole ugnjetavanih. Vi koji umete da praštate i učite ljude pravičnosti i milosrđu, nemojte odbiti molbu Vašim sledbenicima. Vi ste mi ulili hrabrost da se obratim Vama molbom naše male zemlje, Vama – poborniku hrišćanske čovečnosti.

Usuđujem se da Vam pričam o ranama koje tište Srbe, i da molim za reči utehe u ime svekolike srpske mladeži. Vaša reč je za rusko javno mišljenje glas apostola. Zato izgovorite tu spasonosnu reč, smekšajte srce svog naroda prema malom balkanskom narodu koji se nalazi u ropstvu otimača. Podignite glas za slobodu Bosanaca i Hercegovaca! To su Srbi, to su Južni Sloveni, to su ljudi koji su se vekovima borili za očuvanje svoje samobitnosti.

Mi, Srbi, shvatamo sada, bolje no ikad, da stojimo pred ponorom koji nas tajanstveno vuče u svoje dubine. Na njegovom dnu nejasno svetluca zračak – da li izbavljenja, da li smrti; i mi se moramo baciti u taj ponor sa parolom „Sloboda ili smrt”; i obresti se između užasa i spasenja.

Pa ipak, Oče, mi smo – poput lavova koje su lovci okružili ognjenim obručem – ispunjeni neustrašivošću i spremni da na oltar otadžbine položimo svoj život i sve svoje imanje, ostajući do poslednjeg daha verni domovini.

Mi moramo razrušiti zidove naše tamnice, koji nam pregrađuju put u slobodu i ka ostvarenju naših stremljenja; snage neprijatelja jače su od naših, dušmanin je neumoljiv prema jecajima i patnjama svojih robova, a mi ipak ne [ćemo da] klonemo duhom. U zagušljivom vazduhu tamnice mi se ne možemo boriti za plemenite hrišćanske ideale, a sva naša bodrenja bila bi uzaludna maštanja, traženje izmišljenog sveta gde nema stradanja i poniženja.

Danas u celoj raskomadanoj zemlji nema nijednog Srbina koji ne bi odlučno zahtevao rat s Austrijom i oslobođenje Bosne i Hercegovine.

Srbi se nikad nisu plašili rata, jer su uvereni da u borbi rastu snage i da patriotski polet sam ukazuje put i pravac svim zbivanjima proisteklim u toku borbe. Neka osporavaju Srbima sposobnost za društveni život, neka nam pripisuju svekolike poroke (nama, a ne Nemačkoj sa njenim intrigama usmerenim na naše uništenje) – nijedan narod nije znao za veće oduševljenje i veću spremnost na žrtvovanje sebe nego Srbi, koji su se vekovima borila protiv neprijateljskih intriga i najezda.

Sada je nastupio jedan od najkritičnijih trenutaka, kada se Srbi nalaze u iščekivanju odluke kulturne Evrope na kongresu velikih sila.

Rusija ćuti! To strašno ćutanje može da staje života ceo narod. Je li mogućno da je velika Rusija postala krvnik i uzročnik propasti nevinih Slovena? Pa gde je istinski humanizam? Gde je čovekoljubivo, filantropsko, ujedinjenje kulturnih naroda, ako se ne čuje nijedan glas u zaštitu Južnih Slovena od germanske najezde?

Nije li istina da se taj humanizma javlja samo u odnosu na primitivne narode Azije i Afrike, propovedajući divljacima hrišćansko milosrđe, u isto vreme kada se na jugu Evrope mirno dopušta uništavanje celog naroda koji ima vekovnu istoriju i kulturu. Taj narod uništava se samo zato što pljačkašla Evropa nastavlja da vodi tajnu politiku i što Rusija štiti jedino interese Bugara – potomaka tatarskih došljaka.

Rusija ćuti, jer je Bugarska, pod njenim starateljstvom, već dobila nezavisnost, a Srbi neka ginu. Možemo li mi računati na pomoć Engleza i Nemaca koji, u suštini, žele slabljenje slovenstva?

Engleska se više od drugih protivi aneksiji Bosne i Hercegovine, ali ne zato što se krnje interesi Srba, nego zato što ona hoće da zadovolji svoju saveznicu Tursku. Sve zemlje koje su poboljšale svoje odnose sa Turskom jesu na dobitku. Za Bugarsku se to izrazilo u aneksiji Rumelije; Grčka je dobila Krit; Austrija – srpske pokrajine Bosnu i Hercegovinu. A Srbija zbog svoje lojalnosti nije dobila ništa. Takvi su bili ciljevi evropske politike. Turska se pokazala kao vrana ukrašena tuđim perjem, ali ovoga puta su se i druge ptice grabljivice odenule u tuđa perja. A Srbija je morala da stane na stranu očerupane Turske, svog bivšeg neprijatelja.

Strašno je kada se u kulturnom veku mora prolivati krv za svoja prava. Neka Evropa čuva interese germanskih naroda u Turaka, a herojska Srbija će bez straha krenuti u rat.

Ako je u pitanju zaštita stremljenja ka ujedinjenju, bolje je poginuti braneći od razbojnika svoje interese. Austrijska vojska će na primeru savezničke armije Srbije i Crne Gore još jedanput videti šta znači braniti otadžbinu a šta znači poći u lov na tuđe dobro.

Junačka smrt koja će pokositi sve do jednoga, ili sloboda nezavisnoj srpskoj zemlji! Čak i ako milost Svevišnjeg napusti srpsku vojsku na bojištu, neprijatelj neće uspeti u Srbiji da lako prekorači prag domova naših: još neispitane sile srpskih žena ispoljiće se u osveti za smrt očeva i braće.

I neka vo vjeki vjekov ostane sveta uspomena na poslednje dane kraljevstva koje je izgrađeno na razvalinama moćnog balkanskog carstva, dostojnog velikog velikih predaka srpskog naroda.

Ja sam Vam otvorila dušu, pišem ono što je krvavim slovima zapisano u srcu svakog Srbina; svoje nade u Vaše simpatije prema Srbima ja rado poveravam hartiji koja, možda, nikad neće dospeti u ruke Vaše Milosti.

Ali ako primite ovo pismo, nemojte ga odbaciti zato što će Vam naš jezik biti nerazumljiv; nemojte prezreti oduševljenje i ushićenje koje sam osetila u srcu obraćajući se Vašoj Preuzvišenosti.

Daj, Bože, da je kao plod moga pisma srpski narod stekao još jednog prijatelja u ličnosti proslavljenog pisca Lava Tolstoja.

Neka mi Vaša Preuzvišenost oprosti moju smelost i primi bezgranično poštovanje mlade Srpkinje, ispunjene ljubavlju prema otadžbini i željom da ceo svet bude prožet osećanjima za malenu Srbiju.

Beograd, 7. oktobar 1908. g. 

Anđa Petrović

O sadržini Anđinog pisma Tolstoja je obavestio njegov lekar i sekretar Dušan Petrovič Makovicki. Tolstoj je Makovickom odmah izdiktirao odgovor. U pismu je „mladu Srpkinju”, zadivljen njenim rodoljubljem, zamolio da mu pošalje svoju fotografiju.

Postoji čitava priča o Anđinoj prepisci s ruskim piscem. Nju je svojevremeno ispričala Radmila Bunuševac.

Kada je jednoga novembarskog prepodneva poštar doneo pismo i paket, majk Anđina nalazila se u dvorištu. Čuvši da je pošiljka iz Rusije, stala je ubeđivati poštara da je došao na pogrešnu adresu: „Ali kažem vam da to nije ovde… Mi u Rusiji nemamo nikoga ko bi sada mogao da nam piše… Potražite po Beogradu. Ima još ovakvih imena.”

 Srećom, našla se tu Anđa i uzela poštu. U paketu su bile Tolstojeve knjige, i odgovor. Pažljivo je pročitala pismo.

Makovicki, koji je na kraju pisma ostavio i svoj potpis, prenosio je, pored ostalog, mladoj Srpkinji: „Molio je je Lav Nikolajevič da Vam napišem da baš onda kad nam izgleda da je sve izgubljeno, tek tada počinje pravi život.”

(…)

U Tolstojevom Dnevniku  od 26. oktobra 1908. nalazimo:

Počeo samo da pišem srpsko pismo.

Četiri dana docnije beleži:

Juče sam spavao malo, a od jutra svojski pišem o Srbima.

Drugog novembra:

Juče sam se bavio – srpskim člankom. Završavam.

Rad Tolstojev O prisajedinjenju Bosne i Hercegovine Austriji prvi put je objavljen u četiri nastavka. Počinje rečima:

Jedna Srpkinja obratila mi se pitanjem šta mislim o pripajanju Bosne i Hercegovine Austriji, koje je izvršeno ovih dana. Ja sam joj odgovorio kratko, ali ću tim povodom što mogu jasnije i podrobnije izneti svoje mišljenje o tom događaju onima koje to može interesovati.

(…)

Jovan Pejčić, Profil i dlan

Tolstoj i Srbi>>

Fotografija: 3denglish.com.ua

Najstariji podatak koji se u srpskoj periodici može naći o Lavu Nikolajeviću Tolstoju (1828–1919) potiče iz 1867. godine.

U nepotpisanome članka Slovenska književnost (ruska), Svetovid – centralni list za prosvetu, novosti, trgovinu i modu, koji je 1852. pokrenut u Temišvaru, jedno vreme izlazio u Beču a šezdesetih se godina preselio u Beograd – Tolstojevo ime navodi u skupu najistaknutijih ruskih pisaca devetnaestog stoleća.

Prvi od Srba koji je o svom susretu sa Tolstojem ostavio pouzdano svedočanstvo bio je izvesni naš žurnalista M. Bojović.

Zbilo se to u Moskvi 22. februara 1901. godine, na dan objavljivanja odluke Svetog Sinoda kojom je Tolstoj izopšten iz Ruske pravoslavne crkve.

I u naše dane, kao kazna Božija, javio se novi lažni učitelj, grof Lav Tolstoj, u svetu poznati pisac, po rođenju Rus, po krštenju i vaspitanju pravoslavac; grof Tolstoj sablažnjen ohološću uma svojega, bezočno je ustao na Gospoda i Hrista Njegovog i na Njegovo sveto dobro, i odrekav se javno preds vima matere Pravoslavne crkve, koja ga je othranila i vaspitala, posvetio je svoj književni rad i dani mu od Boga dar širenju u narodu učenja protivnog Hristu i Crkvi, i uništenju u razumu i srcima ljudi otačastvene vere, vere pravoslavne, u kojoj su živeli i spasavali se naši preci, i na kojoj se do sada održavala i jačala sveta Rusija… (…)

Pročitavši tekst odlučenja, s primerkom Službenoga glasila Ruske pravoslavne crkve u kojem je izopštenje objavljeno – ovako se, sedam godina kasnije, seća M. Bojović.

Ja sam pohitao u Hamovkino, u stan Tolstog, i kad sam došao tamo i stari sluga grafa skinuo mi kaput, u trpezariji, kroz koju sam imao proći, našao sam gomilu studenata i nekoliko mladića i pred njima suprugu Lava Nikolajeviča – Sofiju Andrejevnu, koja je nešto čitala a svi su je pažljivo slušali.

Tolstoj kakvog nismo poznavali >>

Sofija Andrejevna namah zastade i ošto me pogleda. Jedva sam uspeo da joj se poklonim, i ona mi samo reče: „Soba Lava Nikolajeviča je levo, molim, idite tamo. On nije tu, no sad će doći. Pričekajte ga.”

I odmah je produžila svoje čitanje. Iz sobe gde sam ostao da čekam Lava Nikolajeviča lepo sam čuo njen glas i raspoznavao njene reči, no smisao onoga što je ona čitala nikako nisam mogao uhvatiti. Docnije sam doznao da je ona čitala svoj čuveni odgovor Sinodu, odnosno odlučivanja Lava Nikolajeviča od Pravoslavne crkve.

Odjednom se brzo otvoriše vrata i u sobi se pojavi mala, staračka figura Lava Nikolajeviča. On je bio u ruskom tulupu (bundici), opasan seoskim pojasom i u čizmama. Sa mladićkom brzinom, on se otpasa, skide tulup i pozdravi se sa mnom.

„Došli ste nasigurno da me pitate o ovom aktu Svetog Sinoda?”

„Sasvim tačno, Lave Nikolajeviču.”

 

Jovan Pejčić, Profil i dlan

Fotografija: flipboard.com

Više od 1000 ljudi, među kojima su i poznate ličnosti, danas je u Moskvi počelo da se smenjuje u javnom čitanju romana „Rat i mir” Lava Tolstoja, na internetu, radiju i televiziji, tokom 60 sati.

javno-citanje-tolstoj

Oko 1.300 glumaca, političara i sportista, građana počelo je u 10 sati po ruskom vremenu čitanje četiri toma remek-dela ruske književnosti. Čitanje će uživo moći da se prati na nekoliko ruskih televizija i radio-stanica, kao i na sajtu voinaimir.com.

Javno čitanje dela organizovano je u okviru „Godine knjiženosti” u Rusiji i odvija se u ruskim pozorištima, muzejima, bioskopskim salama i drugim mestima koje je Tolstoj spomenuo u svom romanu.

„Tolstoj drži našu zemlju na okupu”, rekla je praunuka književnika, Fekla Tolstoja, koja je incirala javno čitanje „Rata i mira”.

Delo će se čitati u Moksvi, Sankt Peterburgu, Kazanu, Jekaterinburgu, Omsku, Groznom, i drugim mestima, javila je agencija Ria novosti i dodala da će čitanje biti organizovano i u Parizu, Beču, Pekingu i Vašingtonu.

U svom čuvenom delu Tolstoj je opisao rusko društvo tokom Napoleonove ere. „Rat i mir” je jedno od dva najvažnija remek-dela ruskog književnika i smatra se jednim od najboljih romana u svetskoj književnosti.

Izvor: Politika

Naslovna fotografija: wikimedia.org

Pavel Basinski, književni kritičar i novinar, čitavog života bavi se životima poznatih ruskih pisaca – doktorirao je na delu Maksima Gorkog, pisao o Mandeljštamu, napravio niz antologija ruske književnosti, Autor je biografije Lava Nikolajeviča Tolstoja „Bekstvo iz raja”, za koju je dobio i jednu od najuglednijih ruskih nagrada „Boljšaja knjiga”.

Želeći da otkrije tajnu Tolstojevog poznog napuštanja imanja u Jasnoj Poljani, Basinski je izučio, pored ogromnog književnog opusa velikog pisca, još i sve njegove dnevnike (a Tolstoj ih je vodio celog života), dnevnike njegove žene, dece, sekretara, lekara i svih koji su se sretali s Tolstojem i o tome nešto pisali. Upoređujući ih, napravio je svoj dokumentarni roman koji na neki način stavlja tačku na brojne mitove nastale oko čoveka koji je svojom književnošću u 19. veku, u pravom smislu reči, potresao ceo svet.

tolstoj-kakvog-nismo-poznavali-2

– Da, Tolstoj, Tolstoj… Naravno, svi smo mi čitali Tolstoja. Ja sam se bavio njegovom književnošću, ali me je uvek posebno interesovao on kao čovek. Interesovao me je taj njegov zagonetni odlazak. Često odlazim u Jasnu Poljanu već više od 15 godina, znam to imanje, kuću, svaki korak, pa i šumu u kojoj se Tolstoj izgubio te sudbonosne noći. Sve sam to mnogo puta video i zimi i leti, i imam utisak da prosto vidim sve što se dešavalo. A o Tolstoju postoji ogromna literatura, koja najčešće zbunjuje, pogotovu kad je reč o razlozima napuštanja porodičnog doma koji je nekad bio koncipiran, i ostvaren, kao mali porodični raj. Zašto je Tolstoj u 82. godini sve to napustio? U literaturi ima mnogo odgovora – da je postao budista, da je želeo da se slije s narodom jer više nije mogao da izdrži način života plemića. Postoji i priča o zloj ženi koja mu nije dala mira, kao i mnoge druge. Ja sam uvek smatrao da je to sasvim intimno pitanje i pokušao sam da pronađem odgovor na njega, misleći da ću ga naći u tih poslednjih nekoliko meseci njegovog života. Brzo sam shvatio da, zapravo, treba krenuti od njegovog rođenja. I tako se knjiga širila i pisala, čini mi se, sama od sebe.

Da li ste, posle toliko traganja, pronašli odgovor bar na pitanje ko je zapravo Lav Tolstoj, jer mi ga znamo i kao plemića koji ore i pomaže seljacima, i kao kockara koji na kocki izgubi kuću, i kao proroka od koga ceo svet očekuje odgovore na najvažnija životna pitanja, i kao… još mnogo ličnosti za koje se ponekad čini da su sasvim različite.

Lakše mi je da vam kažem šta nije Lav Tolstoj. Stvar je u tome što je ličnost Lava Nikolajeviča veoma mitologizovana i to u negativnom smislu, i uprkos činjenici da je njegov život bio apsolutno otvoren – u Jasnoj Poljani je stalno bio ogroman broj novinara, stalno su ga slikali umetnici, a Aleksandar Drankov, naš prvi filmski snimatelj, takoreći je tamo živeo i stalno ga snimao. Sve što se u kući Tolstojevih dešavalo, dešavalo se pred svima, i niko to nije želeo da sakrije. Dolazio je ogroman broj ljudi i svi su ostavili zapisana svoja sećanja na velikog pisca. Pa, ipak… postoji mit o nekakvom mračnom starcu koji je smatrao da je njegova reč uvek poslednja, koji je vršio pritisak na sve, nikoga nije slušao… da je u mladosti bio razvratnik, da je bio s ogromnim brojem žena, kockao se, i kad se oženio nastavio je da živi momačkim životom, da je u Jasnoj Poljani bilo veoma mnogo njegove vanbračne dece… A činjenica je da je sve bilo obrnuto – u supružničkom životu Tolstoj je bio potpuno bezgrešan, i to je apsolutno sigurno, jer je njegova žena Sofija Andrejevna bila veoma ljubomorna i ako bi nešto saznala ona bi to obavezno zapisala u dnevniku. A ako to nije uradila, znači da ničega nije ni bilo – na tako malom posedu svi su znali sve o svima.

Ali i iz vaše knjige se vidi da je bio autoritativan čovek, da je njegova reč uvek bila poslednja…

On uopšte nije bio despot koji je vršio pritisak na sve… Naprotiv, bio je veoma delikatan, veoma mek, nesposoban da nametne bilo kome svoju volju i stalno je u porodici pravio kompromise. Na primer, on je zaista želeo da se odrekne imanja i bogatstva, ali je sve podelio ženi i deci. I nije to uradio, kako mnogi misle, licemerno, odrekavši se, a ipak ostajući da živi na imanju, već zato što nije mogao da prenebregne volju svojih najbližih, a oni su bili protiv toga. Stalno je pravio kompromis sa svojom ženom. Nikad nije mogao da kaže grubost nekom čoveku. Najvažnije je da Tolstoj nije bio statičan, on se menjao do poslednjeg trenutka svog života. Ja ne znam da postoji drugi čovek koji je do tog stepena bio otvoren prema svetu i sve vreme menjao svoja uverenja, zavisno od toga kako se menjao život i od toga koja mu je saznanja on donosio. Lav Nikolajevič je sve vreme nešto u životu tražio. I zato su veoma važni njegovi dnevnici u kojima se taj unutrašnji razvoj može pratiti. Zato je teško reći ko je Tolstoj. Mladi Tolstoj – to je jedno, Tolstoj srednjih godina je sasvim drugi čovek, kasniji Tolstoj je opet drugačiji… A ipak je bio dosledan čovek, dosledno je tražio istinu, neku svoju istinu, i nije se zaustavljao. Bio je kategoričan u traženju istine i tu se nije zadovoljavao kompromisima. I otuda njegov konflikt s okolinom.

Demantuje vas Sofija Andrejevna koja piše da je on uvek radio ono što je hteo – poželi da gaji jabuke, nabave mu ih i posade, hoće da bude nastavnik – osnuje školu, kad poželi da odgaja rasne konje u baškirskim stepama – on kupi imanje nezavisno od toga što se to njegovoj ženi ne dopada. Kad njoj lekar kaže da ne treba da rađa više dece, Tolstoj to ne prihvata, i Sofija rađa još i još… Očigledno je da je taj delikatni čovek, ipak, nametao svoju volju drugima.

To je problem Tolstojeve harizme. Zaista je radio šta je hteo: ako hoće da ore sa seljacima – orao je, ako hoće da piše – pisao je. Ali, on nije nikoga od svojih bliskih terao da rade šta on želi. Istina je da s Tolstojem nije bilo lako živeti, on jeste bio težak čovek. Ali Sofija Andrejevna je svesno izabrala da se uda za njega, ona ga je čak preotela od starije sestre, i dobro je uradila, jer starija sestra ne bi izdržala život s njim, a Sofija Andrejevna je izdržala i u tom braku su oboje dugo bili veoma srećni. I nije samo ona rodila toliko dece, to je u to vreme bio normalno, ali ne zaboravite da je ona imala 20 slugu, i kuvare i lakeje… Družila se s najistaknutijim ljudima tog vremena, u nju je bio zaljubljen poznati pesnik Atanasije Fet, imala je prilike da razgovara s poznatim slikarem Rjepinom, sa Čehovim, Šaljapinom, s carem… I nju su svi voleli, ne zato što je bila Tolstojeva žena, već zato što je bila veoma interesantna žena. Udajom je ona dospela u potpuno drugi svet. Za nju je to bio raj. I nije za Sofiju Andrejevnu bio problem to što ju je muž terao da sama doji svoju decu, nego sam Tolstoj koji ne može da nađe mir – čas hoće da bude uspešan zemljoposednik, bogati plemić, čas hoće da bude siromašan, dase slije s narodom… Ona želi da bude deo njegovog sveta i sve dok uspeva da ga prati, sve je u redu. Ali on je bio genije, i naravno izmicao joj je povremeno, nije mogla da ga stigne… Tada bi se prisetila dojenja, problema s ovim ili onim… Najvažnije je za nju bilo da Lav Nikolajevič pripada njoj. A on je od jednog trenutka počeo da pripada celom svetu. Bio je ne samo najpopularniji čovek u celoj Rusiji, nego i u celom svetu! Danas to izgleda, možda, čudno, ali to je tako. I tu počinju njeni problemi.

Tada ona počinje da tvrdi da Tolstoj zapravo nikad nikoga nije voleo…

To je njeno mišljenje. Ali pogrešno. Njemu je bilo teško da pomiri u sebi ljubav prema porodici i ljubav prema celom svetu koji je od njega očekivao nove ideje, nove istine. Ona u suštini sve to razume i njih dvoje veoma vole jedno drugo, njihov zajednički život je traženje kompromisa i oni ih nalaze, sve do pred sam kraj života. I za krah ne treba kriviti ni nju ni njega – zajedno su živeli 48 godina i prilično srećno. Kad su se umešali njegov sekretar i sledbenik Čertkov, i ćerka Saša, on je otišao, i umro posle samo 10 dana.

Sekretar i ćerka su presudili! Ipak, znamo li danas zašto je gorostas iz Jasne Poljane pobegao od kuće, takoreći glavom bez obzira, u 82. godini?

Možda ćete se začuditi, ali lako je na to odgovoriti – pobegao je zato što je tajno napisao testament iz koga je isključio svoju ženu. Mogao je da ne napiše ništa, i onda bi njoj i deci ostalo sve. Najprirodnije je da bilo da je njoj ostavio, kao što je do tada bilo, da raspolaže pravima na ono što je napisao do duhovnog prevrata (reč je o njegovim najpoznatijim romanima), a da svom sledbeniku Čertkovu ostavi ono što je napisano posle. Zašto nije tako uradio meni ni dan-danas nije jasno. Ali, činjenica je da je on tajno napisao testament, napisao ga je negde u šumi, i ovde sad treba razumeti Tolstoja, on nikad nije mogao da laže. Potpisujući testament, Tolstoj je već slagao zato što je sakrio od žene važnu stvar koja se nje tiče. I ona je to shvatila, nekako instinktivno. I sinovi su mu postavljali direktno pitanje da li je napisao testament. On nije mogao da kaže da nije. Govorio je da neće o tome da govori, a to je bilo zapravo priznanje. U kući je nastala nepodnošljiva situacija. Ćerka Aleksandra, koja je podržavala oca, stalno se svađala s majkom, majka ju je izbacivala iz kuće, Tolstoj to nije mogao da podnese. Prema tome, on nije pobegao, kako se ponekad misli, da bi umro, naprotiv – da bi mogao da živi. Da je ostao u Jasnoj Poljani, gde je Sofija Andrejevna svakodnevno dobijala histerične napade, gde su se stalno događale svađe, mogao je prosto da umre od šoka – već je nekoliko puta dobijao napade. Da, njegov odlazak je bio slabost. On je pobegao zato što nije mogao da kaže istinu, a nije mogao da ne kaže.

Tolstoj i crtaći

Postoje pisci i postoji Tolstoj. Pa čak i apsolutni modernista Nabokov govorio je da je Tolstoj jedini pisac gde se ne vidi proces pisanja. Kad čitaš, ti ne vidiš da je to napisao autor, već se čini da se knjiga sama napisala. Efekat Tolstoja nije prosto realizam, nego naj-realizam. Tamo nema granice između života i teksta, oni se apsolutno slivaju jedan s drugim.

A kako on to radi, dugačkim rečenicama ili kratkim – to nije važno i to se menjalo. I za mene je kasni Tolstoj veći majstor od ranog. Kad opisuje, recimo, mećavu ja osećam da se nalazim u toj mećavi. I, naravno, to vidi ceo svet. Znam da ga negde razumeju na drugi način nego mi u Rusiji, ali nemam ništa protiv toga – čak mi ne smetaju ni crtaći po Tolstoju. Voleo bih da i mi napravimo neki dobar.

Izvor: Politika

Fotografija: wikimedia.org