Основно правило је да се глас х пише (и изговара) где му је по етимологији место, као нпр.:
а) хлеб, храна, храст, махати, рухо, уходити, дах, крах, прах, тих, смех;
б) хвала, хвалити, схватити, ухватити;
в) у ген. мн. придева, заменица и бројева: младих, старих, мојих, наших, десетих, петих;
г) у глаг. облицима: видех, скочих, чух, говорах, рађах, читах, говораху, рађаху, читаху, радио бих итд.
Норма је прихватила нека одступања од претходног правила:
а) Глас х се губи без замене:
трунути, трулеж, танан (од танахан) и сат (од сахат); историја, историјски, историчар и сл.
б) Признају се дублети – с губљењем гласа х без замене (што је у скоро свим примерима најчешћи случај) или са његовим (ретким) чувањем: ајвар и хајвар, алка и халка, алас и халас, алов и халов, алва и халва, амајлија и хамајлија, амам и хамам, амалин и хамалин, ало и хало.
в) Савременом спонтаном српском изразу својствени су једино облици са в уместо изворног х у примерима као:
бува (али презиме Буха), мува, дувати, грувати, кувати, кувар, протува, дуван, ђинђува.
Знатно је реалнија равноправност облика:
Уво и ухо, глув и глух, сув и сух (обичније је пак сухомеснати него сувомеснати производи), пастух и пастув, вајат и хајат.
Међутим, у српски језички стандард спада само:
Рухо, њух, дух, задуха, кожух, трбух, крух.
г) Глас х је доследно замењен гласом ј у речима: аждаја, проја, промаја, јендек.
Признају се дублети: леја у екавском и лијеха у ијекавском, чоја и чоха (облик са ј има нормативну предност).
Облицима снаха и кухиња треба давати предност у односу на фамилијарно снаја и разговорно кујна.
Нису одлике стандардног језика ни облици са неизворним х:
хрђа, хрђав, хрђати, хрвати се, хрвање, хрвач и сл. Међутим, исправно је само опхрвати, опхрван.
Нису исправни ни облици лахко, мехко, нахудити, махрама…
Извор: Правопис српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2020.