„Радозналост. Видети више, сазнати више, схватити више, искусити више. Стварати. И, бунити се. Борити се. Ићи против система.”
Александар Ламброс: Бог се никад не смеје
Од како је 2014. године објављена, у издању Нове поетике, књига Александра Ламброса Бог се никад не смеје са поднасловом: „Запис о атеистичком аутовању” изазива бројне контроверзе, као и сам аутор. Писаније, активизам и личност Александра Ламброса познати су читалачкој и блогерској публици у Србији. Луцидан дух, завидна ерудиција, бритак језик, провоцирајућа нарцисоидност, искључивост која није последица импулсивног и непромишљеног реаговања, аргументована расправа, специфичан смисао за хумор, отвореност, директност, смели закључци – основне су црте Ламбросовог списатљеског делања, па и саме књиге. Сам наслов Ламбросове књиге је и сувише провокативан, али не и сензационалистички – провоцира читалачки дух, читалачку мисао у нади да ће пробудити сумњу, за коју и сам аутор каже да води до сазнања. Зашто се Бог заправо не смеје? Има ли ралога за смех уопште? И, наравно, оксиморонски карактер наслова несумњиво позива на упитаност – како би се и смејао кад не постоји?!
Да разјаснимо на самом почетку, књига није научна студија, иако се Ламброс позива на бројне ауторе и истраживања из области религије, социологије, психологије, филозофије; реч је о есејистичким записима који су произашли из ауторовог дугогодишњег бављења, најшире речено – културним (верским, политичким, друштвеним, научним…) механизмима који одређују начин прихватања стварности. Посебну вредност књиге чине и аутобиографске референце из живота и рада самог аутора.
Александар Ламброс, како видимо из саме књиге, заговорник је идеје о неопходности сваког појединца да конституише сопствени културни идентитет, одбацивши концепт о унапред задатом обрасцу. Јер, идентитет није ништа другао до задатак који треба испунити, а који се формира као резултат делатности, размене искустава, гледишта и знања. Идентитет није императив, заповест која се a priori прихвата. Или јесте?! У том случају, одређене културне појаве (да не дође до забуне, када говорим о култури пре свега имам на уму речи Исидоре Секулић о култури као атрибуту живота, о култури која оплемењивање човека), као што је религија – постају истовремено и узрок и резултат, па самим тим успостављају механизам контроле који подразумева да човек у великој мери зависи од прихватања или одбацивања верских норми које саме по себи нису природне, већ су конструисане захваљујући дисциплинујућим техникама. Ламбросово критичко перо усмерено је на религије, у првом плану на хришћанску, исламску и јудаистичку доктрину, и њене апологете (док, су хиндуизам и будизам у повлашћенијем положају), односно на религиозне представе стварности које се битно разликују од ње саме.
Књига Александра Ламброса је свакако друштвено детерминисана, јер њено значење се не одвија у културној празнини, пишући о мизогенству, верском лицемерству, политизацији религије, мизогенству, хомофобији, ксенофобији, фашизму, педофилији и свим залима инспирисаним верским побудама, аутор раскринкава једну матрицу која се вековима прихвата као апсолутни ауторитет и вечита истина. У неку руку импресионистички приступ постаје објективистички, па и документаристички, само у случајевима када Ламброс настоји да обзнани недела божијих изасланика који у име Бога суспендују индивидуална права зарад неких виших, најчешће трансцедентних, колективних циљева.
Књизи се може замерити тенденциозност и субјективност, јер аутор недвосмислено религију перципира као појаву која ограничава човекову слободу, а њене проповеднике као мрачњаке који вековима оснажују модел активности који, најблаже речено, доводи до стагнације, па чак и назадовања човечанства (бар у оним деловима света где религија има неоспорно јак утицај). Међутим, Ламбросова намера и није била да не буде тенденциозан, напротив. Сам аутор јасно артикулише сопствене намере, и себе декларише као борца за слободу људи који грцају у оковима теократије и политичке диктатуре (грађане, најчешће, по унапред испробаним религиозним механизмима страховладе). Страх, застрашивање, казна – основе су механизма.
Можда неко од читалаца постави питање – зашто аутор није нашао бар једну позитиву страну религије? Очекивано би било да Александар Ламброс, као историчар уметности, помене бар оне примере када су религије инспирисале уметнике захваљујући којима су настала велика уметничка дела. Ово питање сам и сам поставио. Али, ово није књига која има за циљ да на било који начин афирмише религиозност, то би био можда најпрецизнији одговор. И кад говори о уметности која у основи има религиозне мотиве, Ламброс износи крајње инспиративана тумачења, како би афирмисао живот и уметност, а не религију. На пример, описујући скулптуру Занос свете Терезе Ђанлоренца Бернинија, аутор каже: „Берлинија није заварала визија оцвале девице. Пажљивим погледом открива да је анђео (који пробада Терезу, додао Д. Б.) заправо више Купидон или Ерос него хришћанско бестелесно и бесполно митско створење. И осмех му је помало демонски. Богата заковитлана драперија као да сугерише ту унутрашњу сласт и ватру коју Тереза описује. Тело је од ње малаксало, опуштено, као што се види по њеној руци и стопалу, које као да управо напушта грч. Изнад свега њене полузатворене очи и полуотворена уста. И последњи детаљ, лако предвидив јер зависи од угла посматрања – стрела није уперена у срце. ‘Анђео’ циља ниже. Где стрела, схватимо ли је као метафору, обично и циља. Бернини је, заправо, представио жену о оргазмичкој екстази.”
Књига Бог се никад не смеје започиње поглављем „Госпа од Марса” које суштински одређује два главна мисаона тока самог аутора: манипулисање верника разноразним чудима из светих књига, од стране матине-пророка, и дијаметралну супротстављност верских учења научним сазнањима и открићима. Заиста, и сам се питам како је могуће да још увек човечанство здраво за готово узима да је Марија безгрешно зачела и родила Христа, и након порођаја остала дева, а као будалаштину и са подсмехом говори о Атинином рођењу из Зевсове главе? Има ли разлике? О овом питању можда не би било лоше да се расправља на часовима верске наставе. (Иначе, Ламбросова књига би могла, да смо либералнија земља, бити нека врста приручника о коме би се баш на часовима верске наставе дискутовало – многобројна су питања за дискусију, верујем, крајње интересантну за ученике старијих разреда средње школе.)
Далеко је Ламбросова визија Земље од ,,долине плача” и привременог човековог станишта. Нити је тело храм духа, нити је душа бесмртна: „Земља јесмо, / остало су све привиди”. Зато аутор и предлаже да на овом месту, сада, без одлагања и илузија о неком лепшем и бољем месту, потврдимо своје постојање: „Потврдити моћ постојања, неким чином који појачава чисто иманентну димензију живљења, испуњава ме срећом. Као пливање наг у мору, трчање, а посебно туширање и мирис купке од лимунове траве након њега, добар мохито… секс. Баш секс, не вођење љубави, јер секс, чисто телесног задовољства ради, леп је и добар колико и онај из љубави (а често и бољи) и време је да збацимо окове антиживотног јудеохришћанског сексуалног морала.” (Мораћу да направим једну дигресију, и да се позовем на књигу професора Драгана Жунића Отићи, која на духовит начин проговара о сексу као једној врсти трансцедентног измештања човека са земаљског простора у неки метафизички: ,,Према причању неких мојих пријатеља, једна дама, претежно фолколорнога културног профила, у досезању врхунца задовољства, у екстази, узвикнула је: ‘Одох…!’ То се препричавало као неки мушки виц (мангупска посла), и изазивало мушки смех (што више није ни мангупски). А, заправо, дама је била на правом путу одлажења, привременога одлажења из равнине и учмалости свакодневнога живота. Она је била на врхунцу, и већ скоро с оне стране света и живота, у трансу, и последњим трачком свести, ‘известила’ о томе да ‘одлази’. Какав доживљај – такво именовање! Како тачно означавање! Хвала јој. Она је доживела, она зна! То је било одлажење у бољи и лепши свет.” Ето, лепшег света, бољег од овог, земаљског, ипак изгледа има. Стиче се утисак да је Ламброс свом снагом проповедник баш таквог бољег и лепшег света.
Последње поглавље Ламбросове књиге носи назив „Чујте, Срби! Чувајте се себе”. У овом поглављу аутор анализира друштвено-историјске прилике у Србији, осврће се на лош образовни систем: „Мени НАТО бомбардовање из 1999. изгледа, по далекосежности последица, мање трагично од тренутног стања у српском образовању”, као и на националне заблуде и параноје. Са много емпатије проговара о сопственом народу, о заблудама, митолошким конструктима, епској свести, предрасудама, сујеверју и интелектуалној јаловости политичких моћника. Проговара о нашем незнању, и о шансама које смо у историји пропустили. Звучаће претерано, али морам да констатујем истински и јасан патритизам којим је читаво поглавље инспирисано: „Поента је да станемо. Да не трзамо. Погледамо у огледало. Повучемо црту. Видимо шта можемо да учинимо за себе саме. Засучемо рукаве. Помогнемо себи. Кренемо да се дижемо. Помогнемо и ономе до нас да се дигне. Солидарност не може да промаши. Да променимо слику, не ону коју свет има о нама, већ ону коју имамо о себи.”
Да резимирам, књига Бог се никад не смеје пример је књиге са којом се полемише, која може читаоце да одушеви или разгневи, али никог не може оставити равнодушним. Књига инспирише на нова истраживања, узнемирава и увесељава самог читаоца. Ово је књига о избору, слободи, о нетолеранцији нетолерантности.
Аутор: Душан Благојевић
Фотографије: alexandarlambros.wordpress.com
Ovog coveka treba uramiti. Bravo!