Како и у чијем ћу сећању ја трајати?” , питао се Данило Арацки у полутами собе њујоршког хотела на Лексингтон авенији, загледан у наизменично смењивање светлости на голом рамену непознате жене, са којом је, не знајући ни сам зашто, делио кревет. Пре него што ће, у проналаску Малог Облака, добити одговор на постављено питање, Данило Арацки ће за само једну ноћ проживети животе неколико поколења, помно истражујући историју породице Арацки, најстарије и најмоћније у Каранову. Ноћ, означена смрћу, на седамнаестом спрату хотела Атертон, са којег су тела самоубица ударала о бетон, постаће време за обрачун са ранама старим читаву вечност, задобијеним још од најранијег детињства. Ту ноћ, он ће пролазити стазама у којима су вековима ступали његови Арацки, уверени да их негде на крају пута ипак чека мир, „али, мира ни у њима ни око њих није било”.
У форми породично-друштвене хронике, која сеже неколико генерација уназад, кроз интимну драму главног јунака, Гроздана Олујић је испричала причу о једној српској грађанској породици и њеној борби да се укорени на једном месту, где ће живети спокојно, без ратовања и насилног умирања.
Све јунаке неминовно мрви точак историје, коме ништа не могу. Посредством слике породице Арацки наслућује се историјска и психолошка подлога српског народа, који, пролазећи кроз ратове, страдања, логоре и сталне сеобе, ипак успева да сачува душу. Онај двадесет и један грам! „А у том двадесет и једном граму све што постоји. Што је постојало, што ће постојати! И Бог! И ђаво! И човек”.
Роман Гласови у ветру даје одговор на питање како сачувати ту једну једину нит у „ткању живота” што се зове човек, односно душа. Гроздана Олујић отвара питање човековог идентитета: ко, шта сам био, ко сам сада, ко, шта ћу бити. Потрага за одговором води у прошлост јер „за онога ко заборави прошлост, нема будућности”.
Писац сугерише да у историји заправо ништа није ново, нема ничег што већ није било, само је питање у ком ће се облику оно што је већ постојало поново јавити. У Гласовима у ветру време је разбијено. Не само да хронолошки ток догађаја не постоји, да се стално укрштају садашњост и прошлост, већ је све згуснуто у један једини исечак времена, који се, у најразличитијим варијантама, стално понавља. Све, дакле, поприма димензије неког зачараног круга. Не постоје сва времена, постоји само једно време које се понавља. „Ако се све не догађа случајно: и љубав, и мржња, и смрт, и живот? Ако све није само понављање онога што се догодило неком давном Арацком који је у сан улетео у мрачним шумама Закарпатја а из њега изашао загледан у моћни ток неке реке.” Ништа не умире заувек. Осим ако не падне у заборав.
Зато је Данило Арацки одлучио да се сећа, да трага по својој прошлости, а то је прошлост његових предака. Кроз његово сећање оживљава породично стабло Арацких, низ крајње необичних и у већини случајева трагичних судбина. Сенке умрлих предака свеприсутне су!”; над његовом везом над мртвим Арацкима ни простор ни време немају моћ, иако они постоје једино у Даниловим сећањима и на похабаним страницама Карановског летописа, нађеног у продавници антикварних књига у Тартуу. Међутим, то да ли су Арацки живи или мртви за Данила није од најбитнијег значаја; једино је важно да их чује, да их се сећа јер, како он њима тако и они њему омогућују постојање.
Умрли Арацки кроз Данила настављају да трају; сваки његов нови дан продужава њихово трајање на земљи јер „животи предака, закачени за своје живе потомке, не престају да се понављају, да трају”. Овај 
потомак Арацких прихватио је одговорност за све Арацке овога света, свестан да сви они, давно већ мртви, једино преко њега и даље живе. Одупирање забораву по сваку цену – то је најснажнија емоција Данила Арацког, његово животно опредељење и лајтмотив романа. Све што Данило чини у служби је борбе против заборава.
Он је дубоко уверен да се судбине чланова лозе Арацки не настављају из поколења у поколење, већ се понављају. „Као нечија сурова шала, да живот човеков има онолико смисла колико му он сам да, ако у међувремену не заборави ко је.” Зато је битно упамтити!
Његов страх од заборава снажнији је од страха пред смрћу јер након смрти човек, на известан начин, наставља да постоји у нечијем сећању или сну, а заборав – заборав је коначна, истинска смрт. Против такве смрти се бори Данило Арацки, и у циљу те борбе су сва његова настојања да прошлост повеже са садашњошћу, да се присећа, да не заборави.
Симбол такве смрти, односно симбол заборава јесте Ружа Рашула, која не верује да се заиста тако зове, па „безимена и самој себи незнана” лута стазама психијатријске болнице у Губеревцу, тражећи стабло дрвета које јој је украло душу и име. Изубљена Ружа Рашула симбол је и новијег времена, садашњости, која, неповезана са коренима прошлости, постаје празна, изгубљена. Ружа Рашула је, нажалост, само један у мору случајева који се не сећају свога имена.
Арон Леви на маргини Даниловог Дневника бележи како у основи Даниловог страха од болести заборављања није Ружа Рашула, већ он сам „јер се острвца заборава шире, речи губе, а он није у стању да то спречи”. Делање Данила Арацког обележено је напорима да се сачува идентитет. Једино што овај пасивни јунак у текућој садашњости чини јесте напрегнуто ослушкивање шумова Арацких, и то све са циљем да не изгуби своју прошлост, која га потврђује као човека.
Са друге стране, оно што се дешавало у равни прошлости, а о чему сазнајемо из Даниловог сећања, праћено је сталном надом да ће пронаћи свог давно изгубљеног брата. Ова потрага резултираће, показује даљи ток Даниловог сећања, сусретом са Малим Облаком, у чијем ће сећању и сну Данило наставити да траје и после своје смрти. Данило Арацки је, настојећи да кроз потрагу за Петром оживи и доживи своју прошлост, осигурао своју будућност, пронашавши његовог потомка.
Где год да крене-бежи, Данило Арацки са собом, поред породичних фотографија, увек носи већ пожутели Карановски летопис. Бежање од могућности заборава- умирања оправдава улогу стално присутног хроничара Карановског летописа: „Шаптача из Божјег сна”. Захваљујући њему, оно што је важно не умире у забораву. Што је записано не може бити заборављено.
Већ давно умрли Михајло Арацки говорио је: „Само је земља трајна, све друго ветар односи…” Његов унук (Данило) схватио је да су ипак речи оне које једино остају, „јер, кад нас напусте речи, а са њима делови стварности, где смо? Постојимо ли?”
Као у будном сну, у Хикори Хилу, Данило је видео путеве којима се некада кретало његово племе, са именима некадашњих градова и села чији су становници нестали у ратовима и сеобама, оставивши да језик, путем имена као што су Пећ, Грачаница, Липљан, Призрен, Исток, Србица, чува њихова пребивалишта. Језик, као медијум преко којег се преноси сећање, искуство, идентитет, памти и успева да обнови и настави све оно што нестаје и покорава се точку историје. Једино путем језика је могуће васкрснути оно што је давно нестало. Преко назива градова, река, планина, језера, потомци памте одакле су и ко су, ко су заиста, јер „језик чува границе завичаја, обичаја, будућност”. Зато је Ружа Рашула, када је и последња реч излетела из ње, престала да постоји.
Језик чува сећање које човека одржава у историји. Онима који, као Данило Арацки, не верују у могућност раја када рат прође, који не признају и не желе рај плаћен тако високом ценом (нестајањем у празнину, мрак), па „враћају Богу улазницу”, преостаје само лековитост приче. Јер, „кад престане прича, време више не тече”.
Док Џорџи Вест говори о нераскидивој вези језика и човековог менталног здравља, Данило Арацки, у прилог тој тврдњи, узвраћа примерима из „Косовског циклуса”. Његово племе је, тврди он, захваљујући усменој поезији током пет дугих векова ропства успело да сачува неопходно сећање на себе и своју историју. Поезија, на неки начин, преплићући се са историјом, помаже народу, али и човеку као појединцу, да преживи.
Последњих дана мећу Месквокима, бележи Шаптач из Божјег сна, Данило Арацки открива како болест заборављања, које се толико бојао, у њему јењава и уступа место нади да се губљење речи, па самим тим и стварности, бар донекле може зауставити. Преко само неколико речи бајалице чувене Симке Галичанке „Плави цвет”, судбина је везала Данила за дечака којег је, након нестанка родитеља, чувао припитомљени вук.
Вета је говорила истину. Плавокоси, једноноги див, који је у сну Малог Риђег померао планине и наређивао Сунцу да светли, оживео је у телу Малог Облака. Душа Петрова живела је у малом облаку као што су душе Арацких живеле у Данилу. Оне никада не умиру заиста. Данило Арацки, човек који се читавог живота бојао да не заборави и да га не забораве, на крају ипак постаје (можда) заточеник заборава. Подлетевши под такси пијаног возача, губи памћење и дешава му се управо оно од чега је бежао; нестаје, пада у заборав, односно у коначну смрт. „Док трепну, Данило угледа све своје претке и потомке као звездани прах у небу, и чу гласове у ветру. Било је то све што је од њих остало, што ће и од њега остати!”
Да ли?
Пронашавши Малог Облака, Данило Арацки је остварио свој циљ, неко врсту завета. Он ће ипак наставити да живи као „глас у ветру”, који ће се, као што су Арацки њему, јављати Малом Облаку и Дамјану.
„Изненада, као што је и отишао Данило ће се вратити” , понаваљао је Мали Облак; Данило, који је ипак све упамтио.
Аутор: Зорана Пејковић