И птице на грани, које језик не интересује, научиле су последњих година да се каже све време, а не цело време. Ову „неприкосновену истину” знају и они који понекад не знам пишу састављено. Из свог речника цело време су протерали скоро сви. Некако се усталило правило – писмен си ако говориш све време, и обрнуто.

Зашто? Објашњење се, углавном, своди на следеће: цело не може да се односи на време него само на простор или предмете: цео може бити, на пример, хлеб, али време – никако.

„Све време, а не цело време”, слободно можемо рећи, најпознатије је језичко правило. Или језички мит.

Придев цео често користимо уз различите речи које се односе на време: цели сат, цео дан и сл. Зашто онда не бисмо рекли и цело време?

Речник српскога језика Матице српске придев цело објашњава: цео, потпун број, потпуна величина: једно цело, два цела; целина. Цео је: онај који има све делове, који није лишен ниједног дела, којем ништа не недостаје, узет у целину, читав, сав, потпун; који није прекинут (у просторном или временском смислу), који је у пуном опсегу, односно трајању: цели дан, цело јутро, цела година; неповређен, неозлеђен, неоштећен; потпуно сличан, исти, прави; непобитан, неоспоран итд.

Сав (сва, све) је, према Речнику, онај који је без изузетка, целокупан; цео, читав; велик, голем.

Из наведеног закључујемо да су све и цело синоними.

Језички приручници кажу да је ово, пре свега, питање стила и да је стилски лепше рећи све време, али то, наравно, не значи да је цело време са граматичке и логичке стране погрешно.

Већи проблем представља – сво време, које се веома често употребљава, а неисправно је; мада ово сво никога није изнервирало као цело.

Дакле, све време, цело време, читаво време, али не и сво време.