Како је уопште могуће мислити да Јов није био у праву онда када је говорио: Бог дао, Бог узео, већ онда када је, не слушајући никакве аргументе, бесмислено вапио и проклињао! Уман човек је дужан да равнодушно подноси оба лица фортуне: све што на свету постоји дато је човеку на коришћење, а не у својину, и увек му може бити одузето. (Л. Шестов)
Силно зло дошло је на Јова, најстрашније болести срушиле су се на њега, он грозно пати. Ко заправо чини људима зло? Може ли се другачије објаснити страдање праведника него ли тезом о нужности зла у свету, или пак тврдњом К. Г. Јунга о „антиномичности” самога Бога? Уколико хришћанство себе сматра монотеистичком религијом, наглашава Јунг, онда је неопходно да прихвати постојање супротности у једном Богу. Климент Римски, подсећа В. Јеротић, учи да Бог управља светом једном десном и једном левом руком. Јер, како бисмо иначе схватили улогу Сатане! У „Плачу Јеремијином” стоји: Не долазе ли и зла и добра из уста вишњега? (III, 38), а у „Оченашу” молимо се: И не уведи нас у искушење, но избави нас од злога, из чега произилази да је зло константа, прихваћена, не само од стране психоаналитичара и филозофа већ и од стране библијских мудраца.
На Никејском сабору 325. године усвојен је, између осталих, и постулат који дефинише зло. Зло није самосталан и са Добрим равноправан принцип, него је подређено Богу који је истовремено оличење Доброга; Доброме је зло само искушење, да би човек својом слободном вољомбирао између Добра и Зла; стога материјални свет и тело нису по себи Зло, него се кроз њих јавља Зло у виду греха. Може ли се на основу наведеног закључити да је зло „апсорбовано” у самом појму Бога, који је исто времено и мудрост, и истина, и добро, и љубав?
Свети Августин у „Исповестима” казује да зло и ружно не постоје у Божјем плану. Исквареност представља штету, али се о штети говори када постоји умањење претходног добра. Ако све оно што се квари подлеже лишавању вредности, онда то значи да је пре кварења постојала позитивна вредност. Кад би се нешто у потпуности лишавало вредности, то нешто би престало да постоји. Дакле, ружноћа и зло не могу постојати сами по себи, јер би били апсолутно ништавни.
Лајбниц, међутим, не показује тенденцију да негира постојање зла, већ категорију зла чини независном од Божјег ума, приписујући је природном несавршенству самог створења. „Стари су узрок зла приписивали материји коју су сматрали нествореном и независном од Бога; али где треба да тражимо извор зла ми, који свако биће изводимо из Бога? (…) Треба тражити у идеалној природи творевине, пошто је та природа садржана у вечним истинама, својственим Божјем уму независно од Његове воље. Јер, треба признати да постоји природно несавршенство у самом створењу још пре греха, пошто је свако створење према самој својој суштини ограничено; одакле следи да оно не зна све, да може залутати и чинити друге грешке.”
Савременији хрватски теоретичар Бранко Бошњак, аутор књиге Грчка филозофска критика Библије, сублимирајући искуство грчких филозофа и мудраца и библијску мисао, наглашава, пак, да грех, тј. зло треба схватити као стање које је у „цијелом човјечанству затамнило вредноте, а најјаче највићу вредноту – љубав.”
Како смо се уопште нашли у ситуацији да оправдавамо Бога разним филозофско-теолошким тезама? На ово питање, искључиво консултовањем разума и логике (ако уопште има логике) тешко можемо доћи до одговора (ако уопште има одговора). Зар је могуће да је „вечити узор” Јахве истовремено и зло?
Остаје да, попут Лајбница, оптимистички констатујемо чињенично стање и да се са њим сагласимо да је, и поред постојања зла, овај свет „најбољи од могућих светова”. Или да се, попут Шопенхауера, подсмехнемо и „наругамо” Лајбинцу, јер је ово „најгори од могућих светова”.
Или, да пробамо проблематизовати појам зла и страдање праведника, тачније да о томе разговарамо. Постоји, наиме, још једна могућност – да попут Ј. В. Гетеа будемо уверени да је зло, односно Сатана, део Божјег плана, и да ништа није могуће без Божје воље.
Зло је, по мишљењу схоластичара, никако трајна, већ само пролазна категорија, тачније – апсолутној љубави не може се супротставити апсолутно зло, јер апсолутног зла нема. Мада, нимало безразложно није питање К. Г. Јунга – ако зло већ јесте коначно, тј. није апсолутна категорија, зашто се Бог још увек устеже да употреби силу над Сатаном, односно над злом?
Да ли је, међутим, Јов све ово знао?
Јовова трагедија почиње на небу, његови су проблеми тамо иницирани, а њихова материјализација је (попут материјализације благодети) експлицирана на земљи. Сатана, као „један од синова Божјих”, који несумњиво познаје слабости човека и његову страст за материјалним, на питање Бога: Јеси ли видио слугу мојега Јова? Нема онакога човјека на земљи, добра и праведна, који се боји Бога и уклања се ода зла (Јов 1, 8), одговара: Еда ли се узалуд Јов боји Бога? / Нијеси ли га ти оградио и кућу његову и све што има свуда унаоколо? дијело руку његовијех благословио си, и стока се његова умножила на земљи. / Али пружи руку своју и дотакни се свега што има, псоваће те у очи ( Јов 1, 9-10).
Читалац треба бити обазрив сваки пут када се удаљава од историјског и религиозног контекста „Књиге о Јову”. У супротном, горе наведени стихови могу се прочитати као притворено и смишљено трпљење Јовово, награде ради; или свесно прихватање, а самим тим и помагање зла од стране Јова, користи ради – у том случају се религиозна верност не може сматрати врлином.
Међутим, како је Јов „достојно” издржао искушење, испит, он изговара: Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње. / Уза све то не сагријеши Јов, нити рече безумља за Бога (Јов 1, 21-22). Не треба сумњати да су наведене Јовове речи тенденциозно (ис)коришћаване кроз векове у сврху манипулације и вечите (зло)употребе ради очувања Божјег поретка на земљи. Тачније, разни „апологети” често су проповедали да без обзира на то да ли човек прима зло или добро од Бога и од „њих”, Божјих изасланика, мора показати послушност и повиновати се вољи Божјој, тј. „институцији божанској” на земљи.
Након Јовове антологијске реченице Господ даде, Господ узе, проницљиви Сатана не бива збуњен пред величанственим и истовремено застрашујућим речима Јововим. Напротив, Сатана се, са својим дијалектичким лукавством и моћи убеђивања, показује као добар познавалац психолошке изнијансираности човека и његовог инстинкта за опстанак, који нагони човека да да „све” не би ли сачувао душу. Односно, у овом контексту живот, који је, не заборавимо, основни предуслов за свеукупно материјално богатство. Сатана зна да је здрав човек способан да поново сагради и кућу и имање, а и да продужи своју врсту.
Кожу за кожу, и све што човјек има даће за душу своју (Јов 2, 4) – несумњиво, велика је истина коју Сатана изриче о човеку. Него пружи руку своју, сугерише Сатана Господу, и дотакни се и костију његовијех и меса његова, псоваће те у очи (Јов 2, 5). Господ, иако свестан чињенице да је већ довољно упропастио Јова, јер и сам каже: И још се држи доброте своје, премда си ме наговорио, те га упропастих ни за што (Јов 2, 3), пристаје на даље „упропашћивање” Јова. Ево ти га у руке; али му душу чувај (Јов 2, 6).
Да резимирамо: проницљив Сатана као човекомрзац, познајући одлично човекову природу, „наговара” Господа да искуша „добра и праведна човека”, у чију праведност, без остатка, верује и сам Господ.
Из наведеног се недвосмислено намећу следећа питања: Да ли је Бог немоћан да одоли „наговарању” Сатане? Да ли је Бог праведан? Или је посреди хитан захтев провиђења да се оплемени мисао о Богу, пита се П. Евдокимов? (Оплеменити мисо о Богу, неоспорно, претпоставља удаљавање старозаветног човека од осветољубивог и хировитог Бога, и приближавање новозаветном Богу, тј. приближавање Богу љубави.)
„Ортодоксни“ теолози радо би, стиче се утисак, ставили тачку одмах након прве главе „Књиге о Јову”, и констатовали да је Бог кушао Јова не би ли проверио снагу и безусловност његове љубави, и како је Јов, без роптања и побуне – што би ваљаним аргументима морали доказати – издржао испит, за шта је на крају и награђен. Све остало, за спасење, није потребно. Међутим, „Књига” се не завршава првом главом. Посматрајући „Књигу” у целини, видимо да Господ догматичне тумаче – Јовове „пријатеље” – оптужује за сагрешење, јер су, сумњајући у праведност Јова, они заправо посумњали и у Божју праведност, а Јова, који је издржао кушање, Господ награђује.
Дакле, ако је Сатана проницљив и добар познавалац човека те „наговори” Бога да искуша Јова, отвара се питање шта се дешава са проницљивошћу Бога и његовим „свезнањем”?
К. Г. Јунг износи крајње занимљиву констатацију – ако је Бог свезнајући, он је морао да зна да ће Јов кушање издржати, па је самим тим стравично мучење Јовово могло бити изостављено?!
Да ли је Сатанина понуда била „неодољиво” привлачна, или је Бог, хировит и пантократ, који све време један људски живот, тј. његов суноврат, посматра као „велику игру века”? Одступа ли Бог од основних замисли јудизма и хришћанства по чијим учењима људски живот није минорна твар од које се прави „прича народима” (Јов 17, 6)? Човек је мала васељена, микрокосмос унутар макрокосмоса и, као појединац, битан је чинилац историје човечанства. Није ли Бог, заправо, пројекција патријархалне свести, која се у својој моћи често заборавља, поигравајући се са својом творевином, и никад не заборавља своје право створитеља, које, по патријархалној логици, претпоставља и право уништитеља?
Јов жели да зна, а пут његовог сазнања, неминовно, води преко сумње у моћ и праведност Божју. Јов је тражитељ истине. „У сазнању истине”, сматра Ниче, „све се своди на то да ли се истина поседује или не поседује, а не на то из којег мотива или на који начин се нашла”. Посумњати у Бога, у његову моћ, праведност и доброту, искати од њега директно одговоре на питања зашто шаље зло, патњу и несрећу, „може неко ко је Јов”.
Међутим, Јов, као и сви револуционарни духови, поставља питање пре времена. (Човеку је, сматра Л. Шестов, тешко да чека. Он је тако устројен да му садашњост увек изгледа значајнија и поузданија од будућности. Човек је биће које се налази у власти тренутка.) Подсетимо се проповедникових речи да све има своје време (Књига проповједникова 3, 1-9). Јер, као што је познато, хришћански одговор на Јовово питање, теолошки је разрађен, на егзистенцијалном плану, много касније. Можда зато и Јовов захтев да му, уколико је згрешио, Господ покаже преступ и грех његов ( Јов 13, 23), остаје без одговора.
Прочитајте и – Јовове патње, чему? Књига о Јову: могућности читања
Аутор: Душан Благојевић
Илустрације су преузете са www.wikipedia.org.
Свака част, одличан чланак, одлична тема, одличан избор и цитати. Браво аутору и порталу ,,Писменица” на оваквом раду.
Хвала, Матија. Поздрав. 🙂