Тишине, Меша Селимовић


– Не мени, не више, ништа ми се не би могло десити ма шта да се деси, сигуран сам у то. Један дио мога живота се завршио, а други још није ни почео, и нисам нигдје, па како да ми се нешто деси на магновеном прескоку из онога што сам био у оно што још нисам?

– Боже, како је лијепо кад неко све зна и кад хоће да каже и другоме.

– Требало је да ово проживим сам, без икога. Био је то осјећај стишане запрепаштености, која није ништа одређено. А баш та неодређена тежина, којој се не могу докучити коријени, ни сагледати ужас, тежи од сваке одређене патње. Потпуна, коначна самоћа, узалудност свега што бих могао учинити, неизбјежност нечега што ће наићи, а не наилази. Најгоре је што не долази, јер да дође, добило би било какав облик, и страх не би био тако потпун. А кад је прошло, зацарила је пустош. Умор као послије болести. И чудна мјешавина среће што је прошло и туге што ће се једном опет јавити.

– Чекам да каже све, али он заћути. Не знам шта крије, и нећу да питам. Боље овако. Не волим ни своје ни туђе исповиједање.

– Ако сам очекивао повјерење, то је природно, вјеровао сам у себе, као и сви који се ни на чему нису окушали. Нама су сва врата отворена, све жеље оствариве, све могућности надомак, треба само хтјети, а ја хоћу. Свеједно је одакле ћу почети, негдје ће избити ова нагомилана осјећајност с којом се тешко носим, јер још не знам чему да је подредим. Некоме ће бити потребно оно што будем учинио, неко ће застати пред тим и погледаће ме зачуђено: заиста, то је твоје дјело? Још не знам какво је то дјело, али ма како да буде, биће лијепо.

–Увијек се навикнемо на једну мисао, ма каква да је, а ако буде боља него што се бојимо да ће бити, то је чист добитак. Али ми се, ипак, надамо бољему, увијек, више вјерујемо својој жељи него своме страху, и обично с правом.

– Мање се несрећа дешава него што их наша бојазан види.

– Уздржао сам се од грубости, не волим је, то је крајње средство које доноси само тренутно задовољство, ако га донесе.

– За њега је све једноставно. У томе је често његова предност, али га због тога понекад исмијавам. Не сувише, јер га волим, а можда га и волим зато што је једноставан. Сметао би ми неко јачи од мене.

– И са наивном недосљедношћу коју и не примећујем, осјећам да ми је постала ближа, јер се удаљила. Познатија, јер се сакрила.

– Сад мислим како је можда лакше мијењати свијет него са њим постати присан. Људи нису глупи да не би видјели како је тешко помирити свијет и себе, ни довољно паметни да то не покушавају, и стичу искуства увиђајући да је свијет тајанство. Нарочито ако га видимо као појединачна кретања, као непоновљиве посебности, што он и јесте за све нас коју му не одређујемо формуле, и тад је богатство и недокучивост. Богатство јер се разлива у безброј токова, зато и неухватљив. Отуд и немогућност присности, јер све тече својим правцем, и остаје посебност и кад га сила спаја. Као кап воде у ријеци. Тежња да измијенимо закон оставља нам главобољу.

– Можда има више устручавања међу људима који се познају.

–Да, све је то истина, али изгледа да истина није важна, или је важна на неки посебан начин, треба је тек учинити истинитом, не знам како. Значи ли то да и лаж може постати истинита, ако се учини увјерљивом?

– А можда је и најтеже писати о ономе што је изузетно и сувише лијепо. Зло је богато, често, лако се вјерује да је могућно, а људску љепоту може да учини неубједљивом чак и одушевљење, јер не зна за мјеру. Знам да је немогуће раздвојити зло и добро, лијепо и ружно, али је тешко међу њима успоставити однос, бити праведан. Немјерљиво мала помјерања су довољна да се наруши истина.

– Иако је тешко што постоји безброј могућности: коју остварити? За коју се одлучити? Зашто иједну пропустити? И која је наша? Или је наша свака, а једна ће се издвојити и потиснути све остале. Постоји мука одлучивања, као и мука чекања, а свијет је затворен и открива се тек кад уђемо у игру, кад остварујемо могућности. Ни за једну животну стазу не постоји водич, свака је неиспитана, непоновљива, зато је у животу авантура правило, а не изузетак, јер је путовање кроз неиспитане предјеле, које нико послије нас не може поновити, све се стазе потиру, увијек наново се ствара нова конфигурација, увијек се указује други пејзаж, друга клима, за сваког посебно.

– Мала драшкања, ситна подилажења сујети дјелују одмах, као апирин, јер су пипци самољубља на самој површини, спремни на сваки дотицај. И толико смо природно себељубиви да нам изгледа нормална свака похвала. Ријетко ће нас која изненадити.

– Може се чак рећи да је готово друштвена обавеза да будеш прилагодљив, бар онолико колико ти допушта твоја поштена природа и твој понос, иначе ћеш трошити своју енергију на непотребне сукобе, умјесто да учиниш нешто корисно. А сигуран сам да си способан за оно што ће те издвојити, јер си културан, осјећајан, храбар у оном најљепшем смислу – да не будеш као други.

– Свијет не може живети складно без наше помоћи, и не треба одицати учешће, себе ради. Он живи без нас, али нама је неопходно да живи складно, бићемо ужаснути ако није тако.

– У љубави не помажу убјеђивања.

– Боже, како је лако купити добре људе с неколико наизглед искрених ријечи. Ослободио сам их муке, пакосне игре, нелагодности, и били су ми захвални.

– И мислим, ругајући се помало и себи и њој: шта би било с нама кад своју кривицу не бисмо могли да припишемо другоме?

–Људи су неправедни, изигравају наше повјерење и остављају нас кад нам је тешко, потребни смо им само неоштећени и јаки.

– Људи су коначно издијељени, нико нам не може помоћи, понекад се правимо да то не знамо, или заборављамо јер нам изгледа немогуће, не миримо се, али је тако. Нека иду дођавола.

– И кукавичлук се понекад оправда.

– Љубав је лијепа. Али не смије сувише да обавезује.

Меша Селимовић, Романи, Вулкан, Београд, 2017.

Андрићеви цитати који се памте целог живота

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

tolstoj-dostojevski
Толстој: Ако видите Достојевског, реците му да га волим
20/05/2020
nekoliko-susreta-sa-crnjanskim
Владета Јеротић, Неколико сусрета са Милошем Црњанским
19/05/2020
brodski
Јосиф Бродски: Треба читати поезију
22/04/2020
zidanica-na-pesku
Никола Милошевић о роману Дервиш и смрт Меше Селимовића
20/04/2020
jesuahanocri
Булгаков: Јешуино начело светлости насупрот кукавичлуку Понтија Пилата
08/04/2020
idiot
Идиот, Ф. М. Достојевски
30/03/2020
bulgakov_stvaralastvo
Булгаков: стваралаштво у стези диктаторског режима
25/10/2017
otmenostpatnje
Данило Киш, Отменост патње
24/10/2017
TheLittlePrince
Најлепши цитати из Малог Принца
28/06/2016