Да се не укаља образ…


У једној од прича Синбада Мореполовца из Хиљаду и једне ноћи постоји нека далека земља у којој заједно са преминулим супружником сахрањују и оног живог. Бора Станковић ће приказати судбину жене – трагичнију од оне из неких народних песама или бајки са тужним крајем – судбину сагледану кроз призму једне патријархалне средине везане култом угледа: „да се сачува име” и „да се не укаља образ”. Свако кршење традиционалних обзира нарушава укорењен ритам живота и изазива тешке унутрашње сукобе.

Психу патријархалне жене Станковић одлично познаје и дубоко осећа; осећа њен интимни живот, чује њене нечујне вапаје, понире у сакривену трагику њеног бића и живота и зна каква разарања и сукоби сламају њену природу. „Станковић запажа психичке и физичке промене у њој, слом њеног бића у трагичном сукобу са условима које она није у стању да измени, са светињама традиције које се она не усуђује да укаља…” (Велибор Глигорић, Српски реалисти). Жена је робиња средине и обичаја, која нема права на своју сопствену егзистенцију: пре удаје је очева, када се уда постаје супругова, своје име не добија, као што не добија ни своју егзистенцију ни након смрти мужа – тада постаје покојникова жена. У оквиру такве једне традиције своју трагедију живи Ташана.

Када Ташана први пут изађе на сцену, пред нама се показује негована жена у најбољим годинама, пуна сазреле лепоте. Млада и лепа, а удовица. Након смрти мужа, живи сахрањена у покојниковој кући, између четири зида и оних истих ствари које су је онако непромењене „везале за њега иза гроба чвршће и суровије него до гроба”. Њену болну ситуацију нико не разуме, чега је и сама свесна, па не тражи ничију помоћ или разумевање. Навикнута на своју судбину и готово помирена с њом, она се не жали, не буни, тек понекад изговори оно тужно и другима нејасно у потпуности: Не знате ви. Оставите ме, оставите ме; а онда, у повременим тренуцима разјарености дигне глас и хоће да се, макар обраћајући се Кати, кад другоме не може и не сме, љути на своју судбину: Ох! Ово је страшно! Буд овде, у кући, мораш да си са покојницима, с гробљем, свећама, тамјанима, парастосима – ноћу не смеш од страха слободно да дишеш, а камоли да заспиш и одмориш се – а оно још мораш да пазиш, и да тамо, по чаршији, по вароши, по кућама, што ко не каже о теби, не помисли, не чује што. (…) Докле ћеш и ти сви ви мислити како ја једнако не могу ништа знати, ништа видети, чути, осећати, и да ви зато можете вечито да ме лажете. (..) Да, саму, саму да ме оставите. А ако не можете због имања, чивлука, света, хаџија, да ме саму са целом кућом затворите, зазидајте ме у неку собу, и на њој да нема ни врата ни прозора. Ако морате због деце, што трба они кадгод да ме виде, онда отворите два олтара, оставите две рупе, па нека ме кроз њих гледају. А ја да сам сасвим затворена, сасвим чврсто ограђена, те ћу бар онда бити слободна, мирна, нећу стрховати да што рђаво учиним.

И сама Ташана је свесна своје улоге у животу, односно тога како на њену улогу гледа друштво; она је жена покојника и мајка његове деце – то је основна, у ствари, једина њена улога на овом свету. Године пролазе, а култ покојника јак је исто онако као и оног дана када је сахрањен. Он је све време присутан, тачније свеприсутан, иако више није међу живима. А жив је више него што је Ташана. За све то време, њена младост се буди и у себи, јер не сме наглас, тражи своја права, али без одазива.

За разумевање Ташаниног душевног стања у непрекидном страху од покојника значајно је место у драми када она говори Мирону како је гуши и плаши стална и вречита покојникова присутност и гробна и мрачна атмосфера која је свуда око ње: Умро он, одавно покојник, а свуда је он. (…) ту је он, ту му оружје, ту му соба и постеља…и све, и њега, и младост моју, знам сад више по гробљу него по животу…Ох, сви они, и кад дођу, као да су дошли њега покојника ради, да њега виде, да њега походе, и као њему мртвом да угоде. (…) Ја за њих нисам жива. Треба да сам жива, али само зато што сам родила и што чувам не своју већ њихову покојникову, хаџијску децу…

Патријархална средина, веома строга у својим примитивним односима и окована законима многобројних обичаја и предрасуда, гуши Станковићеве јунаке. Одређена устаљена схватања о моралу какав „би требало” да буде немају милости за огрешења о „каноне” понашања. Цела суштина живота индивидуе је у култу форме и неокаљаног угледа. Сва човекова делатност треба и мора да буде усмерена тако да се „сачува угледно име”, „да се не укаља образ”.

Међутим, у Ташани ће се јавити бунт и револт због свега тога, њена страст тражиће одушка, исто онако како ће га Софка тражити у својим маштањима, Аница у плакању на гробљу, Нушка у игри…

Оно што Ташану чини другачијом од осталих жена из Бориних дела јесте управо тај револт и побуна против наметнутих норми живљења једне покојникове жене. То је основна и најзначајнија разлика између Ташане и Анице (Покојникова жена). Примећујемо да Станковић то и у насловима назачује: Покојникова жена (иако је Аница главни лик, и Бора о њој од почетка говори, њено име сазнајемо много касније, оно је небитно јер она до краја остаје само покојникова жена) и Ташана – она која жели да поврати своју егзистенцију.

Оно што бих истакла јесте тренутак у коме ће се Ташана осмелити да изнесе све оно што јој лежи на души, као и особу којој ће све то рећи. Наиме, Ташана сазнаје од своје мајке да је свештеник Мирон био заљубљен у њу још када су били јако млади и да је због ње вероватно и отишао у манастир. То ће у њој пробудити женску самоувереност и подстакнути је да своју душу отвори ономе који ју је некада волео, знајући у дубини душе да од стране таквог човека неће бити погрешно схваћена. Његова реч са собом носи огромни утицај, углед и поштовање, тако да ће јој управо он и помоћи да скине са својих прозора тешке и тамне завесе, које су спречавале да се светлост простре по њеном животу. Њено понашање према Мирону постаће присније и срдачније, колико због захвалности, толико и због потребе у жени да буде заводљива (посебно према ономе ко је некада гајио јака осећања према њој).

А онда се појављује Сарош – мухамеданац, присни друг Ташаниног покојног мужа, који јој изјављује љубав. Ташана је њега увек посматрала само као пријатеља свог мужа, као свог пријатеља, никада са емоцијама другачије природе. Међутим, његове љубавне изјаве у њој буде жену, жену која је дуго живела без мушких нежности.

Предаје се његовим загрљајима и рукама туђе вере, због чега ће бити најсуровије кажњена. Свој грех испаштаће до краја живота: биће изолована од света и доживотно ће неговати умоболног божјака Парапуту. Иако се у њој јавља побуна због начина живота који води дуго након смрти мужа, свој грех она ће испаштати потпуно и до краја – неговаће Парапуту као своје дете. Такво потпуно и неприкосновено испаштање можемо тумачити на два начина: први – као буђење на тренутак успаваног патријархалног стида од света, или други – као (што је вероватније) дубоко разочарање због Сарошевог бекства и одласка од ње: Побегао, оставио ме! Дај отров! 

Ташана је свесна да је својим грехом потпуно згажена и смрвљена од стране синова, унука, читавог света, јер хронотоп Бориних фабула не дозвољава грешке, а још мање их прашта и заборавља. Парапута јој је дошао као спас од саме себе: Кад њега не би било, кад не бих имала да се око њега мучим, бринем, онда бих овако сама, морала много да мислим. (…) Када бих мислила, морала бих да полудим.

У античким трагедијама казна за грех била је смрт: Клитемнестру убија син, Антигона се беси, Федра се сама гуши, као и Јокаста… Свирепост Ташанине казне много је већа од античких.

pokonikove-zene-2

Оно што у Ташани не осећамо, а што је у Покојниковој жени најдоминантније, то је ропска психологија патријархалне жене. „У приповеци Покојникова жена завет верности умрлом мужу полипски је уграбио психу жене. Упио се у њену крв митски, постао њен сујеверни фантом и фетиш” (Велибор Глигорић, Српски реалисти). Ово је прича о једној врањској удовици, која већ годинама уназад оплакује свог мужа, којег није ни волела. И поред тога што према покојнику никада није осећала топлу наклоност и праву љубав, удовица у приповеци Покојникова жена лично је везана за покојника, чак и више него што је била док је био жив: Толико му је већ излазила, а и сада излази на гроб, да га је као живога готов заборавила и памти га само по гробу. Обичај се морао поштовати. Варошки обичај, то је нешто много више него и сам живот каквог оваквог јадног и малог човечјег створења.

Сваки њен повратак са гробља био је праћен брзим ходом, подстакнутим страхом од људи и ширине пута који са собом увек носи неко потенцијално искушење. Ослободила би се тек када би ушла у своју, добро познату улицу, да би се потпуно слободном осетила тек када уђе у своју собу и затвори врата за собом. Једино се у затвореном простору осећала сигурно. Осећа се као да је мужевљевом смрћу и она свршила своје, а сузе којима залива његов гроб у ствари су сузе за њеним животом, па би јој тај плач на гробљу бивао као мелем на отворену рану, давао јој неке насладе и уносио у њу живота, ватре.

Новица Петковић примећује како многи Станковићеви ликови, посебно женски, имају неку врсту страха од отвореног простора. Наиме, све што је лично и присно бива окренуто ка унутра, сакривено од очију спољашњег света. „Стога тек у кући, кад осете да су сигурно, кућом, капијом ограђени, затворени, Станковићеви ликови, пре свега женски, могу опустити своје тело, смеју се слободно кретати. (…) Ослобађање тела у затвореном простору, пуштање на вољу своме чулно-чувственом животу међу блиским људима у породично-родбинском кругу, опонирано је с извесним, час јачим, час слабијим, страхом од отвореног простора” (Новица Петковић, Софкин силазак).

Покојник је, дакле, и након смрти имао потпуно право над својом женом. Смрт је, изгледа, важнија од њиховог пређашњег заједничког живота. У овој младој жени увела је љубав, али је увео и њен људски лик. Све оно што је вредно и драгоцено у жени изложено је суровој и деспотској самовољи мушкарца, а онда и средине.

Жене у делима Боре Станковића, у односу према свету, могу да живе слободно једино када нису своје. Такав је случај и са Аницом. До удаје, нико јој није знао име, она није била Аница, већ сестра на Рибинчики; удајом постаје његова – мужевљева, а самим тим и слободна, јер од тада је могла слободно да гледа у свакога, а ако би ко помислио лоше о њој, то је се није тицало, јер се није односило на њу, већ на њеног мужа. Зато се она, из захвалности и страхопоштовања труди да одржи успомену на њега и да му и као покојнику угоди.

Бора Станковић врло дубоко залази у психу жене, врши продор у подсвест стања утамничене жене у патријархату. Кад једном добије прилику да после толико времена тамновања осети срећу и љубав са Итом, кога је још од раније волела, она, на опште изненађење и неразумевање других, прихвата Недељка, удовца са децом, којег готово да није ни познавала. Осећала је да није довољно „чиста” за нешто тако идеално као што би, после толике патње, био живот с Итом. Између њих би се одмах испречио покојнок: А сада она сама Аница није више оно: пређашња Аница, већ жена, а он , Ита, још је Ита… И тако, док се за Недељка није удала и отишла из покојникове куће, жене су око ње сваке ноћи седеле и чувале је од некога.

Аутор: Даница Петровић

1 коментар

Миле
Одговор 21/01/2016

Сјајан текст.

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

bora_stankovic
Бора Станковић, Врањанац
17/02/2016
borba-erosa-i-etosa-2
Борба ероса и етоса у делима Боре Станковића
26/01/2016
bora
Бора Станковић: Они не знају да ја сваку своју приповетку одболујем
19/01/2016
uvela-ruza
Увела ружа Боре Станковића
13/01/2016
kostana-malika-naslovna
Како је изгледала Борина Коштана (Малика Еминовић)
21/11/2015
Bora_Stankovic
15 анегдота које нисте знали о Бори Станковићу
21/11/2015
ahmed
Газда Маркова нечиста крв 
22/10/2015