1. Ратови на тлу бивше Југославије током 1990-их година, пропраћени су снажним националистичким, чак ксенофобичним настојањима на изградњи нација, која су потпиривале политичке и интелектуалне елите нових независних земаља. Заједнички српско-хрватски језик, који је у политици комунистичке Југославије представљао снажан уједињујући фактор, сада је подељен на српски, хрватски, босански и, однедавно, црногорски.
Са различитим интензитетом, али једнаком жустрином доказиване су њихове међусобне разлике. У Хрватској, првој републици која се (заједно са Словенијом) издвојила из југословенске федерације, од првих дана независности па до данас, учињени су велики напори на удаљавању вокабулара од некадашње лингвистичке заједнице са Србима, док „чистоћу” хрватског језика упорно бране политичка и лингвистичка елита ове земље.
У Босни и Херцеговини је ситуација готово иста, али постојање два конститутивна дела државе, Муслиманско-Хрватске Федерације и Републике Српске, мути слику јединствене језичке политике. Хрвати у Босни задржали су језичко јединство са Хрватском, Срби из Републике Српске са Србијом, док Муслимани или Бошњаци спроводе језички пуризам као у Хрватској, али на нешто другачији начин. Хрватски пуристи стварају свој речник новоговора од старих хрватских елемената и сложеница, са основним циљем да он буде различит од српско-хрватског.
Бошњаци, на другој страни, оживљавају старе турске, арапске и персијске речи. Ипак, намера лингвистичког пуризма је стварање јасне разлике у односу на суседни српски и хрватски. У Црној Гори, која се од Србије одвојила 2006. године, политичка елита и лингвисти покренули су нови врсту језичке независности. Овде се није, као у Хрватској или у муслиманској Босни и Херцеговини, радило о вокабулару, већ о низу фонемских и морфолошких карактеристика које наводно сачињавају посебан црногорски језик. Никакви званични или озбиљнији напори у Србији нису предузети у циљу одвајања српске варијанте српско-хрватског стандардног језика од осталих. Напротив, нови томови великог речника Српске академије наука и уметности и даље излазе под називом Речник српско-хрватског језика, и опште је прихваћено мишљење да Срби, Хрвати, Босанци и Црногорци говоре истим језиком. Треба нагласити да постојање заједничког српско-хрватског језика не доводи у питање постојање четири народа или четири независне државе, нити угрожава национални идентитет.
2. У књижевности, слика је нешто другачија, мада су опште теме по много чему исте. Када је европски национални покрет захватио Балканско полуострво на почетку 19. века, Срби и Хрвати су прихватили национализам у борби за културну и политичку независност. Ово је важило и за Србе и Хрвате у Босни и Херцеговини. Муслиманско становништво, све до аустријске окупације 1878. године, чинило је повлашћену и конзервативну класу којој модерна национална осећајност не само да је била страна, него је чак изазивала презир. Након аустријске окупације и касније анексије, Муслимани су се обрели у другачијој друштвеној улози и споро и невољно су прихватали национализам као средство идентификације. Аустроугарски царски министар финансија Бењамин Калај именован је 1882. за администратора Босне и Херцеговине и наметнуо је идеју јединствене босанске нације, која би се састојала од Срба, Хрвата и Муслимана. Овој идеји жестоко су се успротивили Срби и Хрвати, а Муслимани тек спорадично, што је додатно потпирило међуетничке нетрпељивости. Након Калајеве смрти 1903, званична аустријска политика лагано је заокренула ка прихватању троетничке реалности у Босни.
Један од знакова муслиманске књижевне еманципације било је напуштање муслиманске тзв. алхамијадо књижевности, тј. верско-поучне књижевности на српско-хрватском језику, али писане арапским писмом. Године 1878. латинично писмо је званично уведено у Босну, али арапско писмо, арабика, и даље је коришћено за муслиманске верске потребе. Тако су се савремена књижевна дела муслиманских писаца јавила тек у овом веку, али толико распршено, да се не може говорити о засебној и јединственој књижевности. У Титово време, једино су две националне књижевности писане српско-хрватским језиком биле прихваћене као комплетне категорије: српска и хрватска. Свака од њих имала је дугу традицију и развијала се под различитим историјским и културним условима. У недостатку континуиране босанске књижевне традиције, аутори муслиманског порекла изјављивали су своју припадност или српској, или хрватској књижевности, било експлицитно, било кроз учешће у српском односно хрватском књижевном животу. У уџбеницима из тог времена, као српски и хрватски навођени су не само аутори из Србије и Хрватске, већ и из Босне и Херцеговине. У приручницима и уџбеницима истицана је заједничка југословенска историја књижевности, док је национални аспект умањиван.
Ова југословенска идеологија повремено је играла важну, ако не и одлучујућу улогу у културној историји Балкана. Хрватски илирски покрет 1830-их и 1840-их година, као и лингвистички и књижевни рад Вука Стефановића Караџића (1787-1864) у основи су били југословенског карактера. Двојица истакнутих књижевних критичара и интелектуалаца 20. века, Србин Јован Скерлић (1877-1914) и Хрват Антун Барац (1894-1955) били су југословенски оријентисани, а након Другог светског рата утицајни књижевни часопис „Књижевни Југ” истицао је заједничке српско-хрватске књижевне аспекте. Као једна од идеолошких основица социјалистичке Југославије, југословенска идеологија је после Другог светског рата још једном добила на замаху. У намери да се промовише заједничка југословенска књижевност, у Енциклопедији југословенских писаца из 1971, на пример, наводе се писци у Југославији без обзира на њихову националносу припадност. Ипак, требало би истаћи да су српска и хрватска књижевност и даље егзистирале као две засебне целине. У годинама које су уследиле, објављиване су монографије о српским и хрватским, као и о писцима из Босне и Херцеговине, и уџбеници о српској и хрватској књижевности, али не и историја бошњачке књижевности.
3. Након распада Југославије и формирања три независне државе на српско-хрватском језичком подручју, књижевност и култура уопште су – некад више а некад мање – имале улогу кључних тачака у напорима градитеља нација да осигурају и стабилизују интегритет и независност. То је довело до ревизије историје књижевности писане српско-хрватским језиком.
Схватање простора различитих националних књижевности, тј. питање којој националној књижевности одређени писци припадају, довело је у неким случајевима до жестоких културних и националних сукоба. Стране које се надмећу оптужују једна другу за својатање, једну врсту присвајања, или litteris potiri што је годинама било популаран и ефикасан начин истицања националне самоважности. Ради се о тврђењима да одређени писци за које се сматрало да припадају једној литератури, сада треба, барем делимично, да припадају другој. Био је то раскид са ранијим наслеђем, а доживаљавало се као неправда, као нешто блиско културном лоповлуку, и било је предмет жучних полемика не само у медијима већ и између интелектуалаца и државних установа.
Свакако да ово присвајање не треба мешати са књижевним контактом, или чињеницом да су се аутори који пишу (и говоре) истим језиком селили и боравили дуже или краће време ван граница своје домовине. Снажна југословенска осећања током скоро 200-годишњег периода, као и 70-годишња државна заједница формирали су историју Србије, Хрватске и Босне и створили такву културну климу у којој се границе између националних књижевности у неким случајевима нису могле ни разликовати. Овде је књижевност формирала неку врсту заједничког тржишта, где су писци били присутни и у другим деловима земље и трпели утицаје уметничких и књижевних средина другачијих од оне из које потичу.
Као што је истакла Дубравка Угрешић, позната хрватска књижевница, широк је простор између обичног својатања на једној, и књижевног контакта на другој страни. Па ипак, и о једном и о другом су вођене полемике и постоји тенденција да се тврђења како је један аутор истовремено присутан у две или чак три националне књижевности, посматрају као покушај „других” да припоје ауторе који по традицији припадају само једној од њих. У овом раду неће се исцрпно наводити бројни случајеви стварног или наводног својатања, већ ћемо се ограничити на неколико илустративних примера.
Најпризнатије име у југословенској књижевности, Иво Андрић – добитник Нобелове награде за 1961. годину – био је најпрестижнији предмет својатања. Рођен је у Босни 1862, у католичкој породици, дебитовао и припадао загребачким књижевним круговима за време Првог светског рата и током првих послератнх година. Затим се преселио у Београд и прикључио српској књижевности током 1920-их година. Сходно томе, он је данас и босански (јер је рођен у Босни и углавном је о њој писао), и хрватски (јер долази из католичке породице и начинио је прве књижевне кораке у Хрватској), и српски писац (јер је велики део живота провео у Београду, ту је написао главна дела на српској тзв. екавској варијанти српско-хрватског језика, и изричито се изјаснио као српски писац).
Још један угледни писац био је Меша Селимовић (1910-1982), рођен у Босни, али декларисан као српски писац. У жељи да добију свој део колача, Бошњаци су занемарили националну припадност за коју се он лично определио, у корист места рођења и муслиманског имена. Тако је било и у случају рођеног Муслимана Хасана Кикића (1905-1942) који је одувек сматран за хрватског писца, или Скендера Куленовића (1910-1978), такође муслиманског порекла, али декларисаног српског писца.
Пошто литерарно присвајање представља ревизију историје, било би добро видети како и када ревизионизам фунционише. Историчари су понекад принуђени да преправљају историју, када се дође до нових информација након појаве нових и непознатих докумената или након приступа до тада недоступним архивима. Ово важи и за књижевне историчаре. Отуда се поставља питање да ли се ново виђење простора националне књижевности заснива на новим сазнањима. Не постоји чврст доказ који би то потврдио. Никакве нове битне чињенице о животима или делима аутора ми нисмо сазнали. Овај ревизионизам очигледно је заснован на другим претпоставкама. Политичка ситуација и нова изградња нације у свакој од земаља, условљавају степен присвајања. Другим речима, прошлост се обликује према садашњости.
4. У Хрватској је 2000. године објављен исцрпни књижевни преглед Лексикон хрватских писаца. У предговору се јасно каже да су уредници имали велике дилеме при одлучивању о томе који писци припадају хрватској књижевности. Уреднички критеријуми су несумњиво јасни.
Појам „хрватски писац” односи се овдје на све оне који су писали хрватским језиком, који су дио хрватске књижевне традиције и који су дјеловали унутар хрватскога културног круга. Појам се, исто тако, односи и на оне који су исказивали своју јасну припадност хрватске књижевности (нпр. неки писци српскога или бошњачкога подријетла) […] Неки уврштени писци нису припадници само хрватске књижевности: код неких се двојна или чак тројна припадност подразумијева и не доводи у питање.
Ове смернице изгледале би веома прихватљиво за један разуман преглед простора хрватске књижевности. Међутим, први и најопштији критеријум има један базични недостатак, и то због претпоставке да је хрватски језик посебан и различит у односу на суседне, српски и бошњачки. Ова претпоставка је у сагласности са званичном хрватском језичком политиком. Стога не треба очекивати да српски и бошњачки писци који пишу на свом матерњем језику могу чинити део хрватске књижевности, чак иако „су део хрватске књижевне традиције и деловали су унутар хрватскога културног круга”.
Иво Андрић је у младости био присутан у хрватском културном кругу и 1914. године објавио је своје прве песме у познатој антологији Хрватска млада лирика. Међутим, отишао је из Хрватске и преселио се у Београд 1920. године, тако да није исправно сматрати да његова главна дела На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и Проклета авлија припадају хрватској или бошњачкој књижевности, јер су објављена 25 година након Андрићевог изјашњавања да је српски писац и јер је он годинама писао српском варијантом српско-хрватског језика.
Још један пример противречности у примени критеријума је помињање драмског писца Јосипа Кулунџића (рођеног у Земуну 1899), за кога је речено: „Будући да је крајем 20-их отишао из Хрватске те даље писао српским језиком, К. је у хрватскоме књижевном и казалишном животу изравно судјеловао само десетак година. том кратком раздобљу ипак припадају понајбоља његова дела […]“. Први критеријум Лексикона, да је писање хрватским језиком неопходан услов да би писац припадао књижевности те земљи, поново се показао непоузданим.
Последњи критеријум Лексикона („Неки уврштени писци нису припадници само хрватске књижевности: код неких се двојна или чак тројна припадност подразумијева и не доводи у питање.“), могао би се подразумевати и не доводити у питање, али у случају познатог писца Владана Деснице (1905-1967), Србина по рођењу, не каже се да би, као и Симо Матавуљ (1852-1908) могао с правом припадати и српској и хрватској књижевности.
5. У Србији, критеријуми су помало нејасни због тога што након раније поменуте Енциклопедије југословенских писаца из 1971. године, није објављен ни један приручник о српским писцима. Међутим, постоје показатељи у разним уџбеницима и антологијама српске књижевности. У кратком прегледу српске књижевности, Злата Бојовић, у есеју о књижевности ренесансе и барока тврди да је дубровачка ренесансна књижевност заправо део српске књижевности. Један аргумент је да се известан број Срба из Херцеговине и Србије иселио у Дубровник током 16. века, а други да су се неки од дубровачких ренесансних писаца бавили темама из српске историје. Још један пример употребе порекла као јединог критеријума за књижевну припадност, јесте тврдња да је познати дубровачки драмски писац Иво Војновић српског порекла, те се с правом сматра српским писцем из Хрватске.
6. У Црној Гори је ситуација још компликованија. После отцепљења Црне Горе од Србије 2006. године, политичка елита је уложила велике напоре да се она што више одвоји од Србије. Упркос томе што су се две трећине становништва у анкети изјасниле да им је српски језик матерњи, „црногорски језик” је проглашен за службени језик државе. Црногорски писци, почев од барда Петра II Петровића Његоша (1813-1851), па до данашњих дана, сматрали су се за српске писце. Данас, у настојању да се створи национална црногорска књижевност, сви писци који су рођени у Црној Гори или који су дуже или краће време боравили у њој, сматрају се црногорским писцима. У издању Савремени црногорски роман, Данило Киш, Борислав Пекић, Миодраг Булатовић и Бранимир Шћепановић укључени су као црногорски писци, мада су се лично изјашњавали као српски писци. Шћепановић је тужио издавача због нетачности; Пекић, Булатовић и Киш – од којих последњи чак није ни рођен у Црној Гори – нису више међу живима, али је власницима ауторских права, очигледно, било погодно да их преконоћи прогласе црногорским писцима.
7. Босна – јабука раздора. Два супротстављена виђења нације, француско и немачко, имала су током историје одлучујућу улогу на Балкану. Према француском концепту, држава је основ нације, док је према немачком нагласак на културној и језичкој заједници. Све три силе које су вековима доминирале у источној Европи: Аустрија, царска Русија (и њен наследник Совјетски Савез) и отоманска Турска, биле су мултиетничке државе у којима је лојалност имала важнију улогу од националне припадности. Немачки романтичарски покрет пробудио је сепаратистичка национална осећања у источној Европи у првој половини 19. века, и од тада се Мађари, Хрвати и остали буне против онога што су доживљавали као национално угњетавање од стране Аустрије.
По завршетку Првог светског рата, принципи америчког председника Вудро Вилсона о националном самоопредељењу требало је да помогну у исцртавању нове мапе Европе. Међутим, они су у највећем броју случајева били занемарени и на биткама измученом континенту, испоштовани су тек понегде. Стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, од 1929. године зване Југославија, било је пример недовољног интересовања победничких снага за испуњавање Вилсоновог плана.
После Другог светског рата, када је Југославија постала социјалистичка земља, национално питање је решено или се покушавало решити копирањем стаљинистичког гледишта које је наглашавало политичко, територијално и економско јединство. Тако је створена Федеративна Народна Република Југославија (ФНРЈ), касније Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ). Када је нови национални препород захватио источну Европу 90-их година, и када су дуготрајно и мучно опадање и пропаст вишенационалних држава – барем у Европи – завршени, у бившој Југославији где су се судариле центрифугалне и центрипеталне силе, дошло је до оштрог сукоба између два схватања националног питања, и то можда највише у Босни и Херцеговини. Незаобилазни задатак градитеља бошњачке нације било је стварање бошњачке националне књижевности.
Са порастом националистичких и муслиманских верских осећања последњих деценија 20. века, муслимански интелектуалци су почели да одбацују традиционално схватање књижевности, које претходно није поклањало довољно пажње муслиманској књижевности. Године 1972, годину дана након признавања Муслимана као нације, објављена је прва антологија муслиманске књижевности. Све три националне заједнице, Срби, Бошњаци и Хрвати, биле су јако супротстављене једна другој. Решење међународне заједнице, да се формира независна босанска држава сачињена од два ентитета, Бошњачко-Хрватске Федерације и Републике Српске, није умањила овај сукоб верских и националних интереса. Говорило се да је Босна и Херцеговина заправо Југославија у малом, што је у извесној мери тачно. То је федерална држава са два ентитета, три главне религије и конститутивна народа, чији фактор јединства није више Тито већ међународна заједница. И Срби и Хрвати у Босни и Херцеговини имали су књижевну традицију и припадали српској, односно хрватској књижевности.
Мањак националне бошњачке књижевности свакако су снажно осећали градитељи бошњачке нације. У намери да се превазиђе овај недостатак континуиране традиције, створена је нова категорија: бошњачка књижевност која се састоји од бошњачке, хрватске и српске књижевности. Овај изум представља још једно подсећање на некадашња југословенска схватања и раније покушаје да се створи југословенска књижевност. Критеријум за припадност бошњачкој књижевности очигледно је место рођења, а не национална припадност.
Успостављања два ентитета резултирало је тиме да је Република Српска, како јој и име каже, српска у сваком смислу. Везе са Србијом су тесне, а српска култура је доминантна. У Муслиманско-Хрватској Федерацији, надметање између два водећа народа веома је присутно и у књижевности. Бошњачки огранак старе хрватске културне институције, Матице хрватске, започео је 2001. године, уз подршку хрватског Министарства културе, велики пројекат Хрватска књижевност Босне и Херцеговине у 100 књига. До данас је објављена 21 књига, од којих су последње четири „изабрана дела босанско-херцеговачког добитника Нобелове награде, Иве Андрића: Проклета авлија, На Дрини ћуприја, Травничка хроника и једна књига његових кратких прича”.
Ако концепт о двојној или тројној припадности писца треба да произведе неки утисак или одјек, онда он мора да се односи на његов/њен рад. Можемо прихватити гледиште да први Андрићеви радови припадају хрватској књижевности, али одређивати читав његов опус као хрватски или бошњачки или босанско-херцеговачки, јесте претеривање. Поставља се питање на који би се други начин, осим својатањем, сто књига могло попунити хрватским писцима из Босне и Херцеговине. Међутим, као што је објашњено у предговору овог пројекта: „У едицију су уврштени хрватски књижевници родом из Босне и Херцеговине, као и они који су рођени изван ње, а у њој живјели и стварали […] и то не само они који су своја дјела тискали у књигама већ и они који то за живота нису успјели учинити […]”. Чини се да је „све укључено” у овом случају био руководећи принцип; случај брисања граница зарад целовитости контекста. Са друге стране, Бошњаци су објавили слична издања, Муслиманска књижевност XX вијека (Сарајево 1991), или Бошњачка књижевност у 100 књига (Сарајево 1999).
Студије књижевности на универзитетима два ентитета, Муслиманско-Хрватској Федерацији и Републици Српској, најбоље указују на различитост мишљења о овом важном националном и културном питању. Уместо ранијег традиционалног схватања књижевности у Босни и Херцеговини, курикулум студија књижевности на Универзитету у Сарајеву, на најбољи начин показује нови, „федералистички” концепт бошњачке литературе. Границе између три народа су и даље задржане. Бошњачки писци су побројани под три националне књижевности. Чини се да је у принципу прихваћена двојна „књижевна националност”. Радикална промена догодила се 2006. године, када су Народна и Универзитетска библиотека у Сарајеву увеле нове онлајн каталоге, према којима су сви писци рођени у Босни и Херцеговини били и јесу бошњачки писци, без обзира на њихову националну припадност. Из тога следи да су сви бошњачки писци писали и сада такође пишу на босанском језику. Ова промена изазвала је нове полемике.
У Републици Српској бошњачка књижевност као свеобухватна категорија не постоји. Осим Српске књижевности, која је засебан и независан предмет, изучавање других јужнословенских књижевности врши се у оквиру посебног предмета под називом Компаративне студије јужнословенских књижевности, који сачињавају муслиманска, хрватска, словеначка, македонска и бугарска књижевност – дакле не само књижевности писане српско-хрватским, већ и словеначким, македонским и бугарским језиком.
8. Упркос политичком притиску, концепт југословенске књижевности није био прихваћен због традиције и изражене свести о националној и верској подељености. Речи Адолфа М. могле би се без сумње применити на југословенску ситуацију. У Босни, где су национална и верска свест снажније него у бившој Југославији и где се границе између националних књижевности и даље одржавају, мада са другачијом ознаком, изгледи за јединствену бошњачку књижевност нису обећавајући. Покушај Народне и Универзитетске библиотеке у Сарајеву да уведу појам бошњачке литературе, наишао је на оштре протесте са српске и хрватске стране, те је нови систем повучен.
У текућим полемикама кључни проблем представља језик, пошто је српско-хрватски полицентричан језик, као енглески или немачки и бројни други језици. Не постоје тешкоће у одређивању да ли је неки писац Енглез или Ирац или Американац, Немац или Аустријанац. Премда су исландски писци као Jóhann Sigurjónsson (1880-1919), Gudmundur Kamban (1888-1945) или Gunnar Gunnarsson (1889-1975) писали на данском језику, нико не сматра да припадају данској књижевности. Штавише, ми у Данској не сматрамо Хенрика Ибзена „нашим драмским писцем” само због тога што је Кућу лутака написао на данском.
Национална припадност или порекло је непоуздан аргумент, барем на Балкану. У тако мешовитом етничком региону као што је Балкан, понекад је сасвим узалудно инсистирати на националности. У неким случајевима тешко је закључити да ли би одређени писац требало да припада једној или другој националној књижевности, пошто су се на Балкану бурни историјски периоди смењивали са периодима мирније коегзистенције.
У једном есеју, хрватски интелектуалац Предраг Матвејевић помиње дугу колону истакнутих хрватских и српских писаца и уметника врло „мешовитог” порекла, али на крају закључује да би могао поменути још много примера, „али нисам сигуран да би то помогло онима који културу виде у „етнички чистим” категоријама“. Према Матвејевићу, отац чувеног српског писца Милорада Павића био је Хрват, а мајка Српкиња. Павић је изабрао (његови разлози за овај избор су небитни) да буде српски писац, али исто тако је могао изабрати да буде хрватски писац.
Не сматрамо да пишчев избор теме одређује његову/њену књижевну припадност. Карен Бликсен, на пример, опширно је писала о Африци, али се не може рећи да је била афрички писац. На исти начин, ни Иво Андрић нити Меша Селимовић, који су писали о Босни, нити ренесансни писци из Дубровника који су бележили српску историју, нису бошњачки или српски писци.
Ниједан од раније поменутих критеријума није валидан сам за себе. Свакако да се највећи део српских или хрватских писаца беспоговорно и без икакве расправе може сместити у своје литерарне пределе. Код једне групе писаца са израженијим мешовитим пореклом, могло би бити потешкоћа. Према томе, лични избор треба да буде пресудан. Када живим писцима поставе питање, они по правилу кажу да припадају овој или оној књижевности, или им заправо није ни стало. Право својатање је лов на мртве душе.
Нема сумње да је на српско-хрватском језичком подручју у целини, политика овладала основним принципима бављења националним књижевностима, што је познато из других полицентричних језика, као што су енглески или немачки. Стога би можда било упутно скренути пажњу на неке чврсто утемељене логичке поступке при одлучивању о националној припадности писаца. У начелу, независни књижевни историчари, а не политичари или библиотекари, требало би да одлучују о томе ко припада једној или евентуално већем броју националних књижевности. Очигледно је да само један критеријум не може бити довољан у одређивању припадности писца. У српско-хрватској културној реалности, традиција би требало да има важнију улогу од језика, а лична одлука важнију улогу од места рођења.
Who’s Whose? The Balkan Literary Context, Studi Slavistici, Објављено у преводу на српски Б. Поповић у књизи Пер Јакобсен: Јужнословенске теме / Приредили Дејан Ајдачић, Персида Лазаревић Ди Ђакомо, Београд: Слово Славиа, 2010.
Извор фотографија: en.wikipedia.org
Kako je srpski jezik postao i hrvatski!…Nauci je takođe dobro poznato da su čakavski i kajkavski dijalekti nastali na tlu Hrvatske i da oni predstavljaju izvorni hrvatski jezik. Hrvati su se svoga čakavskog i kajkavskog jezika odrekli u prvoj polovini 19. veka i prihvatili su Vukov, srpski, štokavski govor. Tako je srpski jezik postao i hrvatski, zajednički, srpski i hrvatski, srpski ili hrvatski, srpskohrvatski i hrvatskosrpski. Težnja za zajedništvom i zajedničkom državom Srba i Hrvata išla je naruku stvaranju jednog, zajedničkog srpskog i hrvatskog jezika. To se ispoljilo posle 1918. godine, za vreme kraljevine Jugoslavije, i naročito posle 1945. godine, za vreme druge, Titove Jugoslavije, u kojoj je svako bratstvo i svako jedinstvo, pa i ono u jeziku, bilo nešto u što se nije smelo dirati.Sve do sedamdesetih godina XIX veka bilo je više Hrvata koji su govorili nemački ili italijanski nego onih koji su govorili štokavski (srpski), pa ipak nemački i italijanski jezik nisu nazvani hrvatsko-nemačkim i hrvatsko-italijanskim….
Hrvati svoj autohtoni čakavski nisu preveli u književni (standardni) jezik, nego su oni, zbog širih nacionalnih interesa, prvenstveno zbog pohrvaćenja Srba katolika, a samim tim i pripajanja Hrvatskoj teritorija na kojima su oni živeli, za svoj književni jezik uzeli Vukov srpski novoštokavski književni jezik.Današnji Hrvati su očigledno, potpuno nov, veštački narod, sačinjen od odnarođenih Srba, i imaju veoma malo zajedničkog sa izvornim Hrvatima, zapravo u onoj meri u kojoj danas rođeni čakavci i kajkavci procentualno učestvuju u ukupnom broju hrvatskog stanovništva.Pre ilirskog preporoda srpski, štokavski jezik nije govorio nijedan Hrvat, ali su govorili Srbi katolici. Predvodnici ilirizma iz političkih razloga nisu hteli da taj jezik nazovu srpskim, ali im se činilo neprimerenim da ga predstave kao hrvatski, pa su pribegli neverovatnoj mimikriji predstavljajući se pripadnicima izumrlog balkanskog naroda – Ilirima. Činilo im se zgodnim da pod pojam ilirstva podvedu i Hrvate i Srbe, pretendujući da pre svega definitivno odnarode katoličke Srbe…..Danas su hrvati vatikanski zombiji!