Никола Тесла је много читао од својих најранијих до последњих дана и већ у младости постао пасионирани зналац великог броја дела књижевних класика. Иако је живот провео у научном стваралаштву, био је велики поклоник књижевности, унеколико и књижевни стваралац, о чему сведоче његови сачувани записи.
Многа од књижевних дела знао је наизуст и често их казивао, и то на језицима на којима су створена. Прочитао је сва седамдесет два тома Волтерових дела, дивио се искрено генијалном Гетеу и другим светским песничким величинама, а од српских песника најдражи му је био Јован Јовановић Змај. Такође се и сам огледао на књижевном и књижевно-преводилачком плану.
Његове забележене књижевне мисли, и оне о књижевности и књижевницима говоре о томе да се поносио својим српским пореклом и родом, али и да је своје родољубље умео ускладити са универзалистичким погледом на свет који је проистицао из жеље да све што чини – чини на добробит целокупног човечанства.
Свест да се са сваким може бити добар, али и да те нико не може волети као онај који ти је близак, зрачи из низа Теслиних записа, а највише је дошла до изражаја приликом његовог боравка у Београду 1892. године када је наишао на одушевљени дочек сународника. Отуда, из осећања блискости, и његово одушевљење Београдом, понетост Змајем и његов каснији преводилачки труд.
Током уприличеног Теслиног и Змајевог сусрета, пред више од стотину званица, Змај је хтео да подвуче значај овога тренутка тако што је не само написао песму у част Теслиног доласка, него и што је први пут јавно читао своје стихове.
Поздрав Николи Тесли при доласку му у Београд
Не знам шта је, је л’ суштина
Ил’ то чини само мис’о
Чим смо чули долазиш нам,
Одмах си нас електрис’о
На што жице спроводнице
Електрика јури широм,
Ваздухом ће бити споја
(После можда и етиром).
Стоји стабло, стоји Српство,
Мајка сваком листу – сину ;
Најсвежији лист му трепну
Па одлети у даљину.
Ти нам Тесла, ти врличе,
Оде летом јаче струје
У далеку Колумбију,
Да ти умље колумбује.
И ти, Тесла, у којем се
Исполинске мисли роје,
Тебе враћа неодоље,
Да пољубиш стабло своје.
Љуби стабло, дојчине му,
Сисни дојку, сине врли;
Свака грана српског стабла
Тесли тепа, Теслу грли.
Београд је данас сретан
Рукујућ’ се с српском диком
И открива срце своје
Пред Србином велебником.
Но ти мораш опет натраг
Састанак нам кратко траја
Ал’ топлоту носи собом
Братимскога загрљаја
Остварена ј’ мис’о твоја
Мис’о дивна и голема:
Међу нама биће веза,
А даљине нема, нема.
Разумеће листак свежи
Сваку жилу свога стабла,
Спајаће нас електрика
(Електрика наших срца)
И без жице и без кабла.
Ганут топлим речима свог књижевног идола, млади геније је, очевидно потресен, заплакао и пољубио Змаја у руку. Са њим су плакале и званице. Ако постоји нешто племенито и свето у доживљају националне истоврсности и блискости који брише географске даљине, онда се то у Србији збило у том тренутку.
По повратку у Америку, Тесла, иако преокупиран научним радом и важним проналасцима, страсно се бацио на превођење Змајевих песама, и чак стигао да пише и о српској историји. Тако је настао и Теслин есеј из 1897. године о горкој судбини и робовању српског народа у коме Тесла интерполира Змајеве стихове и мисли у своје интерпретације косовске и посткосовске трагедије српског народа.
У есеју посвећеном Змају, по Теслином мишљењу највећем српском песнику, на самом почетку каже:
„Тешко да постоји народ који је доживео тужнију судбину од српског. Са висине свог сјаја, када је царство обухватало готово цео северни део балканског полуострва и велики део који припада Аустрији, српски народ је гурнут у безнадежно ропство после тоталног боја на Косову 1389. године против надмоћнијих азијатских хорди. Европа неће никада моћи да исплати велики дуг који има према Србима што су они, жртвујући и сопствену слободу, зауставили тај варварски продор. За Европу мој српски народ био је грудобран, а она му је узвратила ропством.”
Змају се Тесла посебно одужио и тако што је у америчком часопису „Век” објавио слово о њему („Zmaj Jovan Jovanovich the Chief Serbian Poet of Today”), практично његову исцрпну биографију, која обухвата чак и Змајево детињство и мало описиване почетке његове песничке каријере, а не само његове најважније песничке домете. Желећи да Змајеве песме представи што бољим, а своје преводе недовољно стиховним и мање изражајним у поређењу са снагом оригинала, Тесла је о Змајевим песмама записао и ово: „Толико су суштински српске да их је готово немогуће превести на други језик.”
(Део говора са отварања изложбе о Тесли у Привредној комори Београда)
Извор: Новости