Сигурно се многи од нас сећају немачке серије „Клиника Шварцвалд”. Реч је о серији која је приказивала топле људске приче, како се то каже „набијене емоцијама и значењима” у окружењу једне болнице. Наравно, болничко окружење у тој серији није било туробно, сиво, већ је све било естетизовано и пријатно за око, сугеришући квалитете и предности немачког здравственог система. Поред догодовштина са члановима породице Бринкман, који су заједно радили у тој болници, серија се памти и по лепим пејзажима, лепим ликовима пуним разумевања, по стилизованим али саосећајним медицинским сестрама, уз повремена душевна превирања у главним и споредним ликовима. Деценију и нешто касније, музичар Рамбо Амадеус снимио је песму „Шванцвалд клиник” (Албум Don’t happy, be worry, 2000.)
Прво што слушаоцу (или слушатељки) пада у очи-уши, јесте необично велики број речи у наведеној песми, тј. њено лексичко богатство. Уколико је бројач речи добро пребројао, песма има 596 речи. Међутим, треба нагласити да се у тексту налази преко 70 различитих глагола у различитим облицима (мислим да је тачан број различитих глагола 75, нека ми се не замери ако сам омануо за који број). Ако сам добро пребројао, поред уводне и завршне строфе, које су исте, песма има 19 строфа, једну полустрофу и један, условно речено, полустих (фики фики фик) негде на средини песме као и на крају. Нема класичног рефрена, већ су уводна и завршна строфа идентичне а наведени полустих се пар пута понавља.
Заплет, укратко. Ради се о сложеној лирско-приповедачкој целини, која прати пустоловину јунака намераченог да промени пол, а потом да, као жена, добије сопственог сина и политичког наследника. Јунак је вођен тоталитаристичким, монистичким, милитаристичким, трибалистичким те еугеничким идејама, које су, уједно и предмет подсмеха. Заплет добија на замаху када осемењивање новопечене жене не успева те се она-он одлучује на потрагу за сопственим полним органом, који је у међувремену брзо нестао и, према доступним, али лажним информацијама, завршио у Швајцарској по наруџбини неког радника на привременом раду у иностранству. Јунак креће у потрагу за органом, пролази кроз перипетије тражећи га (аутор не описује перипетије, већ оставља слушаоцима да замишљају, дајући само наговештај – „пушио је оперисани предсједник по кућама…”) и, најзад, наилази на извесног црнца са којим ступа у везу.
Као што то бива у лирским приповестима, букне љубав, јунак добија женско уместо мушког детета, при томе малу црнкињу уместо првобитно жељеног етнички чистог сина. Аутор вешто избегава тривијалност хепиенда једним суровим самоиронијским и самокритичким упитним закључком главног јунака.
Аутор наведене песме ниже гротескне слике, ситуације и ликове, вешто комбинујући презент, перфекат и аорист, понегде и футур, што приповедању даје константну и континуирану динамику. Као и остали аутори који пишу на ијекавици, и аутор ове песме има додатну песничку алатку на располагању – иако је тривијално позната ствар да на ијекавици велики број речи има један слог више, ипак, то је значајно, нетривијално језичко оруђе. Оно не само да даје додатну музикалност одређеној речи, већ и додатно наглашава дату реч (тесан – тијесан, претио – пријетио). Приповедање је додатно обогаћено коришћењем великог броја речи, од којих су неке сасвим неочекиване („пуњетина”).
Додатно богатство приповедању даје и необичан списак глагола, од којих понеки не само да доприносе живости радње већ је и фонетски обогаћују (класични примери: „догега се”, „заврљачише”, а нарочито маестрално одабрано „прдуцкаће”). Спојеви слика и речи су у функцији опште атмосфере, подређени сулудим ситуација приказаним у песми. Тешке и драматичне речи су спојене са крајње тривијалним речима, што даје прецизно повезане комичне спојеве – нпр. „бесомучна потрага за брком…”. Посебно инвентивно решење представља и: „…у премијерски бидермајер прдуцкаће лукави тата…”. Ово је, сасвим сигурно, један од најуспелијих облика кратке сатире у претходне две деценије.
Појављивање ликова је строго контролисано и потпуно у складу са захтевима радње, почевши од почетног смењивања групних и индивидуалних појава. У уводу се сусрећемо са групом побуњених пацијената, потом са главним јунаком и његовим плаћеницима. Ту су и доктори и сестре у штрајку, дакле – један судар различитих социјалних група у стању немира. У једној малој средини затичемо друштвене групације у стању комешања и вртложења, што додатно појачава напетост.
Према мом утиску, најупечатљивији лик у првом делу песме је извесни брка, осликан до краја пластично и гротескно: носи чувене „боросане”, гега се у раскопчаном мантилу и има тесан брусхалтер (детаљ са тесним брусхалтером је, у сваком смислу, бравура; замислите само колико би слика била сиромашнија да је аутор изоставио детаљ „тесан” – и схватићете колико је бринуо о свакој ситници).
Брка је, у драматуршком смислу, лик од кардиналне важности, јер је он последња особа виђена с одсеченим полним органом главног јунака, чиме, заправо, почиње заплет. Сем тога, брка је и извор лажних информација о дестинацији на коју је, наводно, послат наречени полни орган.
У другом делу целине нема групних појава, ствар се заоштрава до интимног сусрета лицем у лице, јер аутор уводи новог лика, који ће донети елементе и за љубитеље романтике и емоција: ради се о извесном црнцу, са којим ће јунак доживети не само добар секс већ и љубав. И овде постоји неочекивани обрт: дотични црнац је, заправо, носилац полног органа нашег јунака, те у том сусрету постоји и изражени емотивни набој проналаска траженог органа.
Душевно стање главног јунака је динамично и пролази кроз значајну и поступно описану трансформацију. Епилог приповести показује да главни јунак доживљава управо супротно од онога што је планирао: могло би се рећи да је преображај потпун, круг је сасвим исцртан…
Од ауторитарног и бахатог политичара, који хоће етнички чистог сина, преко гада побеснелог услед неуспелог оплођивања, до човека у дубоком психичком превирању и агонији у потрази за својим полним органом („како да га нађе – гуши га у души”), преко човека који доживљава истинску љубав и стоички се мири са реалношћу („…помирљиво закључи да он више није он него она…”). Остајање у другом стању с црнцем доводи до неочекиване одлуке да јунак одустане од великих планова које је имао с политичком кампањом: пред нама се одвија велика промена, могло би се рећи – катарза: љубав надјачава политику и све намере првобитно дрског и бахатог политичара падају у воду услед љубави… Драматика и емотивни набој су појачани чињеницом да јунак добија ћерку црнкињу уместо жељеног етнички чистог сина: потпуни драмски преокрет.
Међутим, понављам, аутор вешто избегава замку хепиенда, доводећи на крају јунака у ситуацију да себи постави филозофично питање „…ђе сам био, шта сам радио, како сам се на рођени курац насадио…”, чиме наш јунак заправо задржава трагичну димензију, упркос срећном љубавном преокрету с незнаним црнцем и зачетку новог живота. Ова финеса на крају приповести представља успешно решење којим се избегава баналност и тривијалност срећног краја.
Аутор се у песми виртуозно поиграо с многим табуима и фантазмима. Пре свега, балкански фантазми о снажном мачо политичару, предводнику, алфа мужјаку, у овој су песми претворени у савршену и потпуну пародију. Политичке идеје, закуване још у Платоновој Држави, тако често присутне на Балкану – идеализовање војске, тотална државна контрола, митови о политичарима и вођама, све је то овде исмејано. Психоаналитичари би, вероватно, запазили и да се пародира прадревни, атавистички страх од кастрације. Предмет исмевања је и потреба за естетском хирургијом и променом пола, што је аутор обрадио у посебној песми („Пластик фантастик”).
Емотивни моменти и психичка стања су пропраћени одговарајућим музичко-композиционом решењима, али приповест савршено функционише и без музичке пратње, као песничко читање, што може да се чује и на интернету, где аутор, уз савршену дикцију и нагласке, наглашава сваки од појединих драматичних момената, уз константно присутан ироничан тон. Поигравајући се са језивим сликама (одсецање полног органа), смештајући их у урнебесан контекст, аутор постиже ефектан контраст ужаса и комике…
Коришћење псовки, вулгарних речи и жаргонских израза може врло лако да склизне у баналну нарацију, блиску свакодневном уличном, таблоидном уху. Међутим, аутор песме „Шванцвалд клиник” то врло добро зна и, уместо тога, смешта такву лексику у низ урнебесних, непредвидивих ситуација, уз одговарајућу напетост, изазвану градацијом радње, тј. прогресијом поступака ка све необичнијим ситуацијама, уз потпуно неочекивани крај, са завршним филозофским солилоквијем главног јунака.
Уместо баналне нарације, добија се драматична приповест, са преокретима у тачно одабраним тренуцима, разрешењем али и трагичном димензијом која не ишчезава. Уметничка вредност и лепота и овде израњају у међуигри различитих планова и у њиховом вештом, али ненаметљивом контрапунктирању.
Аутор песме „Шванцвалд клиник” и њени слушаоци би, сасвим сигурно, били избачени из Платонове идеалне државе. Међутим, тим горе по идеалну државу, уз дужно поштовање према Платоновом филозофском доприносу историји идеја и културе.
Уколико заговорници неког скупа идеја нису у стању да се суоче са сопственим пародираним ликом, са карикатуралним виђењем идеја које заступају, сасвим сигурно заслужују место у идеалној држави. Одавно је познато да је спремност на властиту демитологизацију путем смеха, комике, шале на сопствени рачун – предуслов не само здравог разума већ и менталног здравља. Рамбо Амадеус током целог свог стваралаштва успешно демитологизује властиту позицију, клонећи се помпезности, театралности и озбиљности, при томе говорећи о веома озбиљним темама.
Поигравање са псовкама, опсценим радњама, бизарним и суманутим призорима итд. може да буде пут ка кичу и утабаној, предвидивој и, услед синдрома „забрањено воће” примамљивој нарацији, без веће тежине. Али, у исти мах, вешто третирање таквих мотива, уз одговарајућу драматургију, језичко богатство и опомињуће поруке, може да буде веома изазовна форма за сваког ствараоца – узмимо само примере књиге Сестра Моника Е.Т.А.Хофмана, списа Прича о оку Жоржа Батаја или дела Црна књига писца Лоренса Дарела.
У тренутној фази Рамбовог стварања – шала на властити рачун је, можда, најуочљивија – послушати песму „Е мој Рамбо, остара се”, у којој је дата и једна од необичнијих и бравурознијих интерпретација чувене песме „The Girl from Ipanema”, сасвим у складу са филозофијом и естетичким начелима које Рамбо заступа већ годинама.
Песма „Шванцвалд клиник” сасвим сигурно неће никада имати велики број слушалаца и сигурно спада у ред најурнебеснијих и најнеобичнијих Рамбових творевина, потпуно изван домена политичке коректности, друштвених табуа, асталске пристојности итд. Међутим, на основу свега реченог, може да се закључи да је реч о једној од највреднијих песама Рамбовог опуса, правој малој стилској студији из приповедања, употребе језичких алатки, грађења ликова и описивања трансформације њиховог психичког стања, у форми једне ванредно живописне гротеске. Поново подсећам, преко 70 различитих глагола…
Ако је рок музика на просторима бивше Југославије дала нека остварења од литерарне вредности, мимо забавне и сентименталне – да наведемо само неке од аутора – Џони Штулић, Милан Младеновић, Дарко Рундек, Франци Блашковић, Зоран Киза Радовић, Која итд., Рамбови текстови чврсто стоје као парадигме успелих и врло убедљивих гротескних, пародијских и комичних, опоро циничних и саркастичних приповести са нимало тривијалним порукама.
Вешто се поигравајући са светлим и тамним странама балканског менталитета и фолклора, уз језички богате и прецизно артикулисане текстове, аутор даје слику која, ма колико то банално звучало, заиста носи универзалну уметничку и животну поруку, поруку која се тиче неких трајних мана и слабости људске природе. Међутим, та порука, иако исказана путем лексичког мноштва, бројних крајње експлицитних израза и сасвим огољених речи, није дата на послужавнику, већ се појављује тек после дужег размишљања о томе зашто аутор прави песме какве прави, шта хоће њима да каже и зашто упорно и доследно иде путем којим иде…
Који је смисао тих урнебесних казивања, сулудих ликова, трагикомичних заплета, сулудих језичких формулација? Зашто аутор улаже толико напора у музичку перфекцију, у квалитет интерпретације? Да ли је реч само о приземној зајебанцији? Или се ту ради о веома озбиљном и промишљеном зајебавању с врло озбиљним, најозбиљнијим стварима? Одговоре знају Рамбове слушатељке и слушаоци, који се изнова и изнова враћају његовим песмама.
Аутор: Александар Миланковић
Фотографија: www.gradjanin.rs
Извор: www.glif.rs