Школа децу треба да научи да мисле, а не да понављају научено


Др Ранко Рајовић је натпросечно интелигентан човек. За ову нашу тврдњу има потврду одавно, пошто је с краја осамдесетих успешно положио Менса тест. И не само положио, већ био и у два мандата председник Менсе Србије. Овај лекар специјалиста интерне медицине, стручно се бави неуроендокринологијом и РЕМ фазом спавања, а кроз Менсу постао је аутор програма креативног учења који се данас примењује у 14 држава Европе.

Програм учења који се зове НТЦ (а у тексту који следи ћете сазнати детаље) довео га је у позицију да од 2010. до 2012. буде председник Комитета за даровиту децу светске Менсе, а и актуелни је сарадник УНИЦЕФ-а за рану едукацију. Гостујући је предавач на факултетима у неколико држава. Већину оног што има, како каже, управо дугује Менси, јер од ње је све почело.

ranko-rajovic

– У старој СФРЈ сви смо читали „Галаксију”. То је био јако популаран часопис у то време. Док смо били млађи читао се „Политикин забавник”, а како смо већ били средња школа, то је била „Галаксија”. И 1987. године почело је да се пише о томе да ће „Галаксија” да организује националну Менсу, да долази директор светске Менсе из Лондона, да ће бити тестирање у Београду и да се млади пријаве. И пријавило се нас негде око хиљаду. То је било велико тестирање у Београду у Дому инжењера. „Галаксија” је онда писала да ће за најбоље који ураде тест обезбедити стипендије и рачунар. А рачунар је у оно време било као да имаш аутомобил. У то време био сам студент медицине. Отишао сам на то тестирање, прво из радозналости да видим где смо то ми и да ли ми можемо да приђемо резултатима из других земаља, да ли ћемо положити, а потајно сам се надао да ћу положити, па ћу добити и стипендију и рачунар – каже др Рајовић.

Да ли је оно што одређује интелигенцију предиспозиција која се добија рођењем? Шта се мери Менсиним тестом?

– Потенцијал. Ми у Менси меримо потенцијал. Да ли је потенцијал висок или низак, то некад и родитељи погреше, чак ни учитељи не препознају неке велике потенцијале. То делује као да неко израсте два метра, али ако није тренирао кошарку, не зна да води лопту, он ће бити само потенцијал који није ништа урадио. Исто тако и Менса. Наши чланови имају висок потенцијал. То се мери на тестовима. А како ће га искористити, ту сад има јако пуно фактора. Од вртића, родитеља, школе, друштва, оркужења… јако пуно фактора утиче на тај развој. Америчка Менса је радила истраживање да од 20 генијалних на 1.000 становника, а то је потенцијал нације, у животу успева троје. А где се изгубило оних 17? Е то је важно питање. И онда смо одлучили да видимо ко су ти људи на време. Хајде да им помогнемо. И тако смо конципирали програм који се управо и базира на примени медицине у педагогији и на развоју интелигенције. Можда је и касно када неко дође у Менсу са 17 година, те смо програм конципирали тако да почне што раније, од вртића, а ми се трудимо да едукујемо родитеље, јер родитељи направе тако пуно грешака да буквално спрече нормалан развој свог детета, ако не знају шта и како треба да раде. За њих сам и написао две књиге: „IQ детета брига родитеља” и „Развој интелигенције кроз игру”.

А које су то грешке које родитељи праве и какве су последице по учење?

– У првом делу програма циљ нам је да научимо родитеље и васпитаче да не погреше. Ако родитељи направе грешке које успоравају или оштећују развој детета, могу да настану проблеми у кори великог мозга и то дете ће вероватно, касније у школи, имати проблеме са учењем. Не дају детету да скаче на кревету, да се врти, да скаче по блату, не дају детету да се пење на дрво да не падне… И ја имам четворо деце и све сам то прошао, али сам их пуштао. Родитељи су уплашени за своје дете и презаштићују их. Имате ситуацију да се двогодишње дете врти док не падне. Ротација активира јако велике регије у мозгу и развија их. Мозак се највише развија до треће, пете, седме године и ако то родитељи ураде како треба, дете је спремно за школу. А у школи креће учење, али морамо да пређемо на виши ниво, а не да учење почива на репродукцији. А кад дете уз помоћ учитеља оде на виши ниво, онда ће се развити и функционално знање. С тим да ми програм учења започињемо већ од треће године да би дете што пре овладало оваквим системом размишљања.

Изричити сте противник репродуктивног система учења, односно да се понављањем стиче знање. Repetitio est mater studiorum, више није примењива изрека?

– Ја кажем да је то било некада, када смо имали ограничен број информација. Ишли смо у школу 8, 12 и 16 година и то што смо учили примењујемо док смо живи. А данас то више не може. Отворите „Форбсову” листу најтраженијих занимања данас. Од 10 најтраженијих, осам није ни постојало пре деценију. И ако тако гледамо, то значи да ми децу спремамо за занимања која још не постоје. И шта је функција школе? Да их учимо напамет или да знају да размишљају и повезују? Јер то што уче данас, можда неће бити актуелно за 10 година. Ми морамо да учимо децу да размишљају, а то је рак рана образовног система целе Европе, а не само Србије. Наша деца не повезују. Учитељ даје детету упутство да лекцију прочита више пута и више дана узастопце и да ће тако научити. Али мозак тако не ради. И онда дете дође у школу, научило песмицу на памет, чека учитељицу, седи, не помера се, зноје се дланови, лупа му срце и има 120 откуцаја у минути; то је акутни стрес. А мозак је орган за преживљавање и ако смо у акутном стресу, мозак шаље поруку – бежи, спашавај се. А где дете да побегне? И на крају дете почне и да бежи из школе. И ми заправо стално детету правимо стрес. Што је најгоре, оно што дете и научи на тај начин, већину тога заборави за 10 до 15 дана. И зашто тако и даље учимо? Нама је образовни систем у Европи базиран на репродукцији, а то је застарели метод.

Па како учити децу? Можете ли нам навести неки пример?

– То је други део НТЦ програма, односно учимо их да на један физиолошки природнији начин, памте лекцију, да добију информације на начин који личи на игру. А кад то науче, онда долази најважнији део програма – функционално знање, где они повезују информације. Ми комплетан програм постављамо тако да дете размишља кроз загонетке и асоцијације. И деца у школу иду мислећи да је то квиз, играју се, решавају питања, а касније сами постављају оваква питања. Ми им у ствари дајемо да мисле. Ево за пример једно од таквих питања које постављамо деци: У каквој су вези уплашена кртица и слово М? Онда деца кажу да је то зато што кртица бежи у мрак. Па кажу да бежи кад види мотику. Па онда кажу да бежи кад види мачку. Онда кажем да то није почетно слово речи, већ само слово М. И онда тајац у учионици. Ја их питам, шта значи реч „уплашена”? Не спомињем кртицу овај пут. Они врте по глави ту информацију, па се сете да када смо уплашени, срце лупа убрзано. Онда им кажем да преформулишу мало то у каквој су вези уплашена кртица којој лупа срце и слово М? Онда се неко сети да је М заправо ЕКГ уплашене кртице, али им кажем да још нико није снимао ЕКГ уплашеној кртици. Крене смех, а заправо, они се смеју, уживају, дају идеје и једна, друга, пета идеја… Сви покушавају да одгонетну шта значи М. Онда им кажем да су сви то учили у четвртом разреду. И онда се неко сети да је М римски знак за 1000. И дођемо до одговора да уплашена кртица има толико откуцаја срца у минути. Дакле, успут деца науче и друге информације о кртици. А репродуктивно питање би гласило отприлике овако:  Колико откуцаја има уплашена кртица у минути? Јави се неко дете које је то прочитало и добије пет. Интересантно је да када се постави репродуктивно питање увек се јави један до два ученика. Шта раде друга деца? Ако је за оцену, спуштају главу и поглед да их учитељ не прозове и они су под стресом. Ако није за оцену, онда се досађују. Њима се у том случају чини да школски час траје не 45, већ 55-65-75 минута и никако да се заврши. И досада је врста стреса. Како год окренемо, то репродуктивно учење нама прави стрес. А овај други модел, који личи на игру, у њему сви желе да учествују. Урош Петровић је аутор овог дела програма (Загонетне приче и питања), а заједно настојимо да научимо учитеље да све лекције претворе у загонетке попут ове поменуте и када за месец или три месеца тестирамо децу, онда она знају све што су учила на овај начин.

Колико се цени знање у данашњем друштву?

– Мислим да се код нас не цени довољно. Изузетни људи из Менсе који су хтели да остану овде да раде, нису могли да нађу посао, па су отишли у друге земље и тамо нашли запослење и то на високим позицијама. Ако гледам из тог угла, онда се овде не цени знање. Мада, последњих пар година се дешава да неке фирме желе да запосле нове људе, а међу њима да су чланови Менсе. И онда нас контактирају да се додатно распитају о њима. Јер ако је неко члан Менсе то не значи да је генијална особа, већ да има висок потенцијал. Ако је та особа завршила факултет и бави се науком и истраживањима, онда је та особа стварно добра да га препоручимо у сваку фирму. Али и у Менси имамо људи који још студирају у четрдесетој години, не раде ништа… То су људи као и сви остали, с тим да су неки људи искористили своје потенцијале, а неки нису.

Извор: mojnovisad.com

7 коментара

Sinisa
Одговор 01/11/2015

Svaka cast gospodinu Rajovicu! Jedino se plasim da nas zastareli sistem obrazovanja tesko moze da se promeni..Danas je biti profesor ili nastavnik, jedno od najzahtevnijih i veoma nezavidnih zanimanja. Sve se okrenulo naopacke, ucenici profesorima lupaju packe. Zlo i naopako.

    Писменица
    Одговор 02/11/2015

    Хвала, Синиша. Поздрав. :-)

Anonymous
Одговор 02/11/2015

UVEK VAS JE LEPO SLUSATI KAD TAKO POUCNO PRICATE EVO JA SAM BAKA DVOJE UNUCADI DO 3GOD.I ZANIMA ME KAKO SA DECOM RADITI A SVAKI RODITELJ BI TREBAO OVO DA PROCITA NEBI IM SKODILO.....

    Писменица
    Одговор 02/11/2015

    Поштована, хвала што пратите Писменицу. Биће још интересантних и корисних текстова. Срдачан поздрав и свако добро.

Milan
Одговор 27/12/2015

Proseravanje

Jasmina Stankovic
Одговор 28/12/2015

Дете ми је кренуло у први разред,ја сам разочарана програмом и оптерећењем те деце.Они по цео дан пишу,преписују и губе интересовање за све што је лепо и креативно.Мени је стварно жао што у просвети ко пише те програме не може да се нађе неко нормалан,да заштити ову децу,јер ово за мене је злостављање деце,узимаш им најлепши део њиховог живота,одузимаш им игру,смех и срећу и тераш их по цео дан нешто да преписују и да попуњавају,страшно.Да бар имамо креативне учитеље они би све што треба децу научили у школи,али не, они препуштају да родитељи кући уче децу,а они само диктирају по цео дан,а деца јадна само несто пишу,преписују,и нестижу ни ужину да поједу.Зато се питам,зашто моје дете иде у школу кад ја морам кући да је учим.

Mlađo
Одговор 15/02/2016

Sve ovo zvuči jako zanimljivo.
Program koji Dr Rajović promoviše se već nekoliko godina koristi u većem broju predškolskih institucija, pa ipak do sada nisu objavljeni konkretni rezultati, t.j. realna korist od NTC programa.
Vremena za rezultate i njihovu procjenu je bilo više nego dovoljno, ali o rezultatima ni riječi!
Nasuprot tome, marketinška priča i seminari se i dalje prodaju.
Sve u svemu, ovo miriše na još jednu "šuplju priču".
Divno bi bilo da Dr Rajović objavi rezultate, koji su urađeni u randomiziranoj "double blind" studiji, i da me time demantuje, ali nešto sumnjam da će se to desiti.

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

pisma-jednog-profesora
Мојим матурантима на дар (писма једног професора)
13/07/2016
dnevnik-jedne-mace
Дневник једне Маце, носиоца сертификата
13/07/2016
dete-cita
Како да ваше дете заволи књигу и стекне читалачке навике
25/03/2016
crtanje-sneg
Како је чистач школско двориште претворио у сликарско платно
17/02/2016
nastavnici-glagolaju
10 наставничких глаголања
09/02/2016
rajovic-ranko
Др Ранко Рајовић: Нема знања од бубања
02/02/2016
neuroticne-smetnje-studenata
Владета Јеротић: Најчешће неуротичне сметње студената
28/01/2016
rajovic
Др Ранко Рајовић: Какво је српско школство?
18/01/2016
kriza-u-obrazovanju
Криза у образовању
29/12/2015