Андрићеви цитати који се памте целог живота

„Оно што може и бити и не бити увек се, на крају крајева, покори ономе што мора бити.”

„Свака ствар има своје лице и своје наличје. А оно што се зове слава има – ма како то немогуће изгледало – једно лице и стотину наличја.”

„То што називамо љубав према животу није, добрим делом, друго до везаност за одређене животне облике и навике. Можда је ту негде корен и целог људског страха од непостојања.”

„Отишао сам. Иза мене је остало све што су људи рекли, као прамичак магле који се губи. А све што су урадили, понео сам на длану једне руке.”

„Чини ми се да ћу умети дочекати смрт како сам и живот примао, мирно и хладнокрвно, као занимљив, нетражен поклон. Чини ми се!”

„Толико је било у животу ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живети.”

„Лудо је замерати животу што пролази, кад знамо да му је сав смисао и сва вредност у том што је пролазан, али од те недоследности мало ко може да се одбрани.”

„Толико места и времена треба да се човек зачне, роди и одрасте, а само један тренутак и неколико педаља земље довољни су да тај исти човек мине као да никад није постојао.”

„Гледајући по цео дан и добар део ноћи море, високе планине, голе и шумовите, и мала места разасута обалом, древне људске путеве и вековна боравишта, човек долази сам себи не само смртан и пролазан него као да никад није ни постојао.”

„Кад станемо да од људи и догађаја око себе очекујемо много више него што они могу да нам дају, то је увек почетак немира и нереда у нашем животу, а често и знак блиског пада.”

„Најјефиније се продају даровити и способни људи, јер њих лукави купци највише траже, а они сами врло често нису ни свесни своје вредности. Ту треба тражити узрок многим од великих личних трагедија изузетних људи.”

„Тек кад човек престане да путује, и кад може само да прати одласке и повратке других, и кад научи да пажљиво слуша њихова причања – тек тада њему се, слушајући и гледајући друге, открива право значење путева и путовања.”

„Човек може да живи док има снаге да се заварава и да тако подноси мисао о несавршенству света и несталности односа у њему; кад изгуби ту способност, он није више за живот, тешко га подноси, и боље му је да га што пре на леп начин одбаци.  Па ипак, он то ретко чини.”

„Укусно скројеним и вешто употребљеним наборима своје хаљине жена је освојила више мушких срдаца него својом разголићеношћу и својим слободним понашањем. То често заборављају и жене саме и њихови кројачи.”

„Што је човек слабији, то му више долази овај свет као патња и искушење. И обрнуто, уколико је један човек јачи утолико пре може да представља патњу и искушење за све око себе.”

„И ја сам један од оних који целог свог века, од првог покрета у мајчиној утроби до последњег предсмртног трзаја – траже излаз.”

„Како је то лепо и страшно и тешко кад човек на домаку седамдесете године, а то значи, без нарочите храбрости речено, под сам крај живота, одједном угледа пред собом свет онакав какав јесте и каквим га до сада никад није могао да види.”

„Са живима разговарамо, мртве газимо, о будућима не мислимо. Варамо себе и варамо друге, увек, свуда и у свему, на нашем кратком путу између два тамна предела непостојања.”

„Наш човек не уме и не може да се лако и правовремено заустави ни при успону ни у падању.”

„Одлазим збуњен и постиђен, као да сам многима дужан много, а знам: све сам платио, све, и оно што сам само пожелео а никад нисам очима видео ни рукама такнуо.”

„Врло рано сам сазнао да сваки минут живота може бити тежак колико и живот цео.”

„Сви знамо и видимо како често и лако људи пропадају, али исто тако често и лако заборављамо да човек не пропада само и једино стога што се пропадљив родио.”

„Ко не уме да нађе своје место у свету оваквом какав је и да се помири са мишљу о постојању смрти, тај је већ изгубљен.”

„Сви људи траже срећу, са мање или више снаге и упорства, а највише изгледа да је нађу и сачувају имају они који је траже у заједничкој срећи што већег броја људи са којима их живот везује.”

„А шта сам ја? Тек мален пламен који великом огњу у сусрет хита.”

„Ваљда једна од највећих особина правог човека јесте његова стална и упорна тежња ка недостижном савршенству у свима људским пословима.”

„Свуда у свету, а нарочито ваљда у овим балканским земљама, можете на два начина да се одбраните и одржите у струји живота и да људе присилите да вас поштују и поштеде. Први је: да стечете толико новца и сигурних добара да вам нико не сме и не може ништа. Други је: да покажете такву равнодушност према новцу, власти и сваком друштвеном сјају и успеху, да вам и опет – не може нико ништа.”

„Мисао о вечности и животу иза гроба створила је све што се назива људским делом на овом свету. Она је у исто време и зачетник сваког уљуђеног живота и главни узрок његове беде и несавршености. Јер, загледани у вечност, као у бескрајни, недостижни узорак, ми ткамо овај наш кратки замршени живот, само тако је све ово могућно и објашњиво: и ми и живот и наша воља и снага да га живимо.”

„Чувајте се првих вечерњих часова кад се смењује дан и ноћ, сјај сунца и блесак нашег људског осветљења. То су тренуци кад се чине погрешни кораци, кад ничу издајнички осмеси и падају погубне речи. Затворите се као цвет који склапа латице, тражите спасење у сну и ћутању, и чекајте да поново сване дан.”

„Трагика лепоте је у томе што не може да не постоји, а не може да траје и да се држи.”

„После наше смрти можете испитивати и шта смо били и шта смо писали, али за живота само ово друго.”

„Вредност лепоте је у бескрајној разноликости видова под којима нам се јавља. У томе је и њена оплемењујућа снага и њена највећа драж.”

„Од оног што није било и што никад неће бити праве вешти писци најлепше приче о оном што јесте.”

„Све што сам гледао у детињству – људи, ствари и места – све то није никад могло да задовољи моју жеђ за лепотом и савршенством. Све што сам гледао око себе замишљао сам стално у другом, лепшем и савршенијем облику, и веровао сам да то заиста и постоји, али тамо негде далеко. Тада се у мени јавила жеља да кренем на пут у те далеке земље и да видим тај лепши и савршенији живот. И кренуо сам.”

Иво Андрћ, Знакови поред пута