Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Slađana Atanasković, frizerka u hotelu Moravica u Sokobanji pričala o svom susretu sa Ivom Andrićem.

„Prvi susret sa Ivom Andrićem bio je u frizerskom salonu hotela Moravica. Direktor hotela Vasa Dučić pitao me je da li mogu da podšišam Ivu Andrića. Iznenađeno sam odgovorila da sam ja ženski frizer. Kratko je rekao: Uvežbaj na meni. Tako je i bilo. Nešto kasnije došao je Andrić i s vrata me ohrabrio: Dobar dan, drago moje dete. Drug Dučić mi je rekao da si ženski frizer. Ne brini. Sa osamnaest godna sve može lepo da se uradi. Samo idi po fazonu i nećeš da pogrešiš. Tako sam i uradila. Fazonirala sam kosu, oprala i stavila ga ispod haube. (…) Pogledao se u ogledalo i zadovoljno rekao: Drago moje dete, bićeš dobar frizer. To ti kaže čika Iva. A sada je na redu pedikir. Bila sam iznenađena. Za Banju su pedikir i manikir za muškarce bili pojam. (…) Uz blagi osmeh Andrić mi je objasnio šta treba da radim i kako pri radu da sprečim listanje noktiju. Metodu koju mi je pokazao primenjivali su pedikiri u Parizu, čije je usluge koristio.”

Pisac ju je pozvao da bude njegov gost na ručku, na kojem su bili novinari, slikari, pisac Aleksandar Vučo sa suprugom.

„Usledilo je za ručkom prijatno iznenađenje – čika Iva je sedeo na čelu stola, a ja sa njegove desne strane. Bilo je, čini mi se, oko četrdeset zvanica. Uplašila sam se i nisam mogla da jedem, da isečem meso. Opet mi je pomogao čika Iva. Saseckao je meso u mom tanjiru. ”

Izvor: Tatjana Korićanac, Ljiljana N. Nikolić,O pričanju i o onima koji pričaju, Ivo Andrić i Sokobanja, 2011.

Fotografija: Politika

 

 

„Setivši se da treba da čestitam ljudima Uskrs, setio sam se da to učinim pre svega i Vama, ali sam se setio i to da ste katolik i da sam zadocnio. Izvinite me, neprijatno mi je i žao. Uostalom Hristos je isti, a ja, i bez ironije Slobodanove, iskreno verujem da ste Vi među nama ni Srbin ni Hrvat, nego oboje, pa primite uskršnju čestitku i zadocnelu od starog druga.
… Ja sa zdravljem nikako da budem potpuno dobar. Sad šta mogu. Ovih dana odlazim u inostranstvo. Pošto je zvanična tajna, ne mogu da Vam kažem kuda. Kad se budem vratio, iznenadićete se. Na putu sećaću se Vas.
Davno mi niste pisali i radovalo bi me kad bi jednog dana to nadoknadili. Mnogo Vas dakle i srdačno pozdravljamo i želimo Vam sve dobro. Uvek je pred Uskrs neveselo.”

Izvor: Radovan Popović, Žudnja za frakom, 2011.

Andrić, pres-konferencija nakon vesti o dodeli Nobelove nagrade>>

Prvog aprila 1939. godine saopšteno je da je za novog opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika u Berlinu postavljen Ivo Andrić, pomoćnik ministra inostranih dela druge položajne grupe drugog stepena. Dvanaest dana kasnije Andrić je stigao u Berlin. Bilo je to vreme kada su Italijani okupilrali Albaniju, a u Berlinu i u celoj Nemačkoj obavljane pripreme za proslavu pedestog rođendana vođe Rajha – Adolfa Hitlera.

Firer je Andrića, novog poslanika Jugoslavije, primio 1. aprila u 11 časova i 30 minuta. Bila je sreda. Andrić je prilikom predaje akreditivnih pisama održao govor.

Poštovani kancelare,

Čast mi je da Vašoj Ekselenciji predam pisma kojima je Kraljevsko Namesništvo, u ime Njegovog Veličanstva Kralja Jugoslavije, moga uzvišenog Suverena, izvolelo da me akredituje kod Vaše Ekselencije u svojstvu svoga izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra, kao i opozivna pisma moga prethodnika g. Cincar Markovića.

Smatram za naročitu sreću što mi je Kraljevsko Namesništvo poverilo tu časnu zadaću. Odnosi dobrog susedstva, kao i živa privredna i kulturna izmena dobara između Nemačke i Jugoslavije odgovaraju potpuno željama i namerama Kraljevske vlade, i ja sam naročito povlašćen što mi je Kraljevska vlada stavila u dužnost da rad moga prethodnika na tom delu nastavim, a u cilju produbljenja i učvršćenja tih prijateljskih odnosa i uzajamnog poštovanja koje vlada između oba naroda.

Dozvolite, Gospodine Kancelare Rajha, da uverim Vašu Ekselenciju da ću sve svoje snage posvetiti tom zadatku koji predstavlja jedan od značajnijih ciljeva spoljne politike moje vlade. Slobodan sam izraziti nadu da mi blagonaklona podrška Vaše Ekselencije neće nedostajati u izvršenju moje prijatne dužnosti.

Predajući Vašoj Ekselenciji moja pisma, koristim ovu svečanu priliku da izrazim u ime Njegovog Kraljevskog Visočanstva Kneza Namesnika, Kraljevskog Namesništva i Kraljevske vlade najlepše želje za ličnu sreću vaše Ekselencije, koja sa toliko uspeha i dostojanstva stoji na čelu Velikog Rajha, kao i za dobro i napredak nemačkog naroda.

 

Izvor: Radovan Popović, Žudnja za frakom, 2011.

Izvor fotografije: Politika

Verovatno vam se desilo da vas isprave kada kažete da ste pročitali roman Ive Andrića, uz obrazloženje da piščevo ime nije Iva Andrić, nego Ivo Andrić.

Koriste se oba genitiva, i onaj na -e i onaj na -a, ali šta je pravilno?

Dvosložna muška imena i hipokoristici na -o koji imaju dugouzlazni akcenat mogu se menjati na dva načina:

1. po prvoj imeničkoj vrsti, što znači da u genitivu imaju nastavak -a: roman Iva Andrića, Ivova knjiga itd;

2. po trećoj imeničkoj vrsti: roman Ive Andrića, Ivina knjiga itd.

Dakle, možete odabrati da li ćete koristiti tip promene koji se koristi u kraju odakle je ličnost o kojoj govorite. U tom slučaju ćete reći da ste pročitali roman Ive Andrića, jer je pisac iz Bosne, gde se koristi tip promene Ivo-Ive, Ivin.

A možete odabrati i tip promene koji se koristi u kraju gde vi živite. U najvećem delu naših ekavskih govora ovaj tip dvosložnih imena u genitivu ima nastavak -a. U tom slučaju ćete reći da ste pročitali roman Iva Andrića.

Ova imena se mogu završavati na -a i u ijekavskim govorima onda kada imaju kratkosilazni akcenat na prvom slogu.

Obe promene se nalaze u delu govora koji čine osnovu srpskog književnog jezika. Koji tip promene ćete odabrati – to zavisi od vas.

„Ono što može i biti i ne biti uvek se, na kraju krajeva, pokori onome što mora biti.”

„Svaka stvar ima svoje lice i svoje naličje. A ono što se zove slava ima – ma kako to nemoguće izgledalo – jedno lice i stotinu naličja.”

„To što nazivamo ljubav prema životu nije, dobrim delom, drugo do vezanost za određene životne oblike i navike. Možda je tu negde koren i celog ljudskog straha od nepostojanja.”

„Otišao sam. Iza mene je ostalo sve što su ljudi rekli, kao pramičak magle koji se gubi. A sve što su uradili, poneo sam na dlanu jedne ruke.”

„Čini mi se da ću umeti dočekati smrt kako sam i život primao, mirno i hladnokrvno, kao zanimljiv, netražen poklon. Čini mi se!”

„Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.”

„Ludo je zamerati životu što prolazi, kad znamo da mu je sav smisao i sva vrednost u tom što je prolazan, ali od te nedoslednosti malo ko može da se odbrani.”

„Toliko mesta i vremena treba da se čovek začne, rodi i odraste, a samo jedan trenutak i nekoliko pedalja zemlje dovoljni su da taj isti čovek mine kao da nikad nije postojao.”

„Gledajući po ceo dan i dobar deo noći more, visoke planine, gole i šumovite, i mala mesta razasuta obalom, drevne ljudske puteve i vekovna boravišta, čovek dolazi sam sebi ne samo smrtan i prolazan nego kao da nikad nije ni postojao.”

„Kad stanemo da od ljudi i događaja oko sebe očekujemo mnogo više nego što oni mogu da nam daju, to je uvek početak nemira i nereda u našem životu, a često i znak bliskog pada.”

„Najjefinije se prodaju daroviti i sposobni ljudi, jer njih lukavi kupci najviše traže, a oni sami vrlo često nisu ni svesni svoje vrednosti. Tu treba tražiti uzrok mnogim od velikih ličnih tragedija izuzetnih ljudi.”

„Tek kad čovek prestane da putuje, i kad može samo da prati odlaske i povratke drugih, i kad nauči da pažljivo sluša njihova pričanja – tek tada njemu se, slušajući i gledajući druge, otkriva pravo značenje puteva i putovanja.”

„Čovek može da živi dok ima snage da se zavarava i da tako podnosi misao o nesavršenstvu sveta i nestalnosti odnosa u njemu; kad izgubi tu sposobnost, on nije više za život, teško ga podnosi, i bolje mu je da ga što pre na lep način odbaci.  Pa ipak, on to retko čini.”

„Ukusno skrojenim i vešto upotrebljenim naborima svoje haljine žena je osvojila više muških srdaca nego svojom razgolićenošću i svojim slobodnim ponašanjem. To često zaboravljaju i žene same i njihovi krojači.”

„Što je čovek slabiji, to mu više dolazi ovaj svet kao patnja i iskušenje. I obrnuto, ukoliko je jedan čovek jači utoliko pre može da predstavlja patnju i iskušenje za sve oko sebe.”

„I ja sam jedan od onih koji celog svog veka, od prvog pokreta u majčinoj utrobi do poslednjeg predsmrtnog trzaja – traže izlaz.”

„Kako je to lepo i strašno i teško kad čovek na domaku sedamdesete godine, a to znači, bez naročite hrabrosti rečeno, pod sam kraj života, odjednom ugleda pred sobom svet onakav kakav jeste i kakvim ga do sada nikad nije mogao da vidi.”

„Sa živima razgovaramo, mrtve gazimo, o budućima ne mislimo. Varamo sebe i varamo druge, uvek, svuda i u svemu, na našem kratkom putu između dva tamna predela nepostojanja.”

„Naš čovek ne ume i ne može da se lako i pravovremeno zaustavi ni pri usponu ni u padanju.”

„Odlazim zbunjen i postiđen, kao da sam mnogima dužan mnogo, a znam: sve sam platio, sve, i ono što sam samo poželeo a nikad nisam očima video ni rukama taknuo.”

„Vrlo rano sam saznao da svaki minut života može biti težak koliko i život ceo.”

„Svi znamo i vidimo kako često i lako ljudi propadaju, ali isto tako često i lako zaboravljamo da čovek ne propada samo i jedino stoga što se propadljiv rodio.”

„Ko ne ume da nađe svoje mesto u svetu ovakvom kakav je i da se pomiri sa mišlju o postojanju smrti, taj je već izgubljen.”

„Svi ljudi traže sreću, sa manje ili više snage i uporstva, a najviše izgleda da je nađu i sačuvaju imaju oni koji je traže u zajedničkoj sreći što većeg broja ljudi sa kojima ih život vezuje.”

„A šta sam ja? Tek malen plamen koji velikom ognju u susret hita.”

„Valjda jedna od najvećih osobina pravog čoveka jeste njegova stalna i uporna težnja ka nedostižnom savršenstvu u svima ljudskim poslovima.”

„Svuda u svetu, a naročito valjda u ovim balkanskim zemljama, možete na dva načina da se odbranite i održite u struji života i da ljude prisilite da vas poštuju i poštede. Prvi je: da stečete toliko novca i sigurnih dobara da vam niko ne sme i ne može ništa. Drugi je: da pokažete takvu ravnodušnost prema novcu, vlasti i svakom društvenom sjaju i uspehu, da vam i opet – ne može niko ništa.”

„Misao o večnosti i životu iza groba stvorila je sve što se naziva ljudskim delom na ovom svetu. Ona je u isto vreme i začetnik svakog uljuđenog života i glavni uzrok njegove bede i nesavršenosti. Jer, zagledani u večnost, kao u beskrajni, nedostižni uzorak, mi tkamo ovaj naš kratki zamršeni život, samo tako je sve ovo mogućno i objašnjivo: i mi i život i naša volja i snaga da ga živimo.”

„Čuvajte se prvih večernjih časova kad se smenjuje dan i noć, sjaj sunca i blesak našeg ljudskog osvetljenja. To su trenuci kad se čine pogrešni koraci, kad niču izdajnički osmesi i padaju pogubne reči. Zatvorite se kao cvet koji sklapa latice, tražite spasenje u snu i ćutanju, i čekajte da ponovo svane dan.”

„Tragika lepote je u tome što ne može da ne postoji, a ne može da traje i da se drži.”

„Posle naše smrti možete ispitivati i šta smo bili i šta smo pisali, ali za života samo ovo drugo.”

„Vrednost lepote je u beskrajnoj raznolikosti vidova pod kojima nam se javlja. U tome je i njena oplemenjujuća snaga i njena najveća draž.”

„Od onog što nije bilo i što nikad neće biti prave vešti pisci najlepše priče o onom što jeste.”

„Sve što sam gledao u detinjstvu – ljudi, stvari i mesta – sve to nije nikad moglo da zadovolji moju žeđ za lepotom i savršenstvom. Sve što sam gledao oko sebe zamišljao sam stalno u drugom, lepšem i savršenijem obliku, i verovao sam da to zaista i postoji, ali tamo negde daleko. Tada se u meni javila želja da krenem na put u te daleke zemlje i da vidim taj lepši i savršeniji život. I krenuo sam.”

Ivo Andrć, Znakovi pored puta

 

Odluka o izboru laureata Nobelove nagrade u oblasti književnosti doneta je na današnji dan, 26. oktobra 1961. U najužem izboru bili su Ivo Andrić, Lorens Darel, Graham Grin, Džon Štajnbek i Alberto Moravija.

Svečana ceremonija dodele održana je 10. decemra 1961. Dr Esterling, član Akademije, obratio se Andriću rečima: „Veliko je zadovoljstvo za Švedsku akademiju da u Vama nagradi jednog vrednog predstavnika onog jezičkog područja koje do sada nije bilo predstavljeno u listi nagrađenih…”

Pres-konferencija nakon vesti o dodeli Nobelove nagrade

dodela-vesti2

 

Govor Ive Andrića u Stokholmu prilikom primanja Nobelove nagrade

U izvršavanju svojih visokih zadataka, Nobelov komitet Švedske akademije rešio je ovoga puta da pisca jedne, kao što se to kaže, male zemlje odlikuje Nobelovom nagradom koja, merena međunarodnim razmerama, znači visoko priznanje. Neka mi je dopušteno da, primajući to priznanje, kažem nekoliko reči o toj zemlji i dodam nekoliko opštih razmatranja u vezi sa pripovedačkim delom koje ste izvoleli nagraditi.

Moja domovina je zaista ,,mala zemlja među svehovima”, kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svima područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore, i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona da svoj odgovarajući prilog. Vaše priznanje jednom od književnika te zemlje znači nesumnjivo ohrabrenje tome prodiranju. Stoga nas ono obavezuje pa zahvalnost, i ja sam srećan što vam u ovom trenutku i sa ovog mesta, ne samo u svoje ime nego i u ime književnosti kojoj pripadam, mogu tu zahvalnost jednostavno ali iskreno da izrazim.

Nešto teži i složeniji je drugi deo mog zadatka: da kažem nekoliko reči u vezi sa pripovedačkim delom pisca kome ste ukazali čast svojom nagradom.

Ali kad je u pitanju pisac i njegovo delo, zar ne izgleda pomalo kao nepravda da se od onog koji je stvorio neko umetničko delo, pored toga što nam je dao svoju kreaciju, dakle deo sebe, očekuje da kaže još nešto o sebi i o tom delu? Ima nas koji smo više skloni da na tvorce umetničkih dela gledamo bilo kao na neme, odsutne savremenike, bilo kao na slavne pokojnike, i koji smo mišljenja da je govor umetničkog dela čistiji i jasniji ako se ne meša sa živim glasom njegovog stvaraoca. Takvo shvatanje nije ni usamljeno ni novo. Još Monteskije je tvrdio da „pisci nisu dobre sudije svojih dela”. Sa divljenjem i razumevanjem sam nekad pročitao Geteovo pravilo: „Umetnikovo je da stvara a ne da govori”. Kao što sam mnogo godina docnije sa uzbuđenjem naišao na istu misao, sjajno izraženu, kod neprežaljenog Albera Kamija. Stoga bih želeo da težište ovog kratkog izlaganja postavim, kao što je po mom mišljenju pravo i umesno, na razmatranje o priči i pričanju uopšte.

Na hiljadu raznih jezika, u najraznoličnijim uslovima života, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pričanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedača koja izlaze u ovom trenutku iz izdavačkih kuća u velikim svetskim centrima, ispreda se priča o sudbini čovekovoj, koju bez kraja i prekida pričaju ljudi ljudima. Način i oblici toga pričanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pričom i pričanjem ostaje, a priča teče dalje i pričanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da čovečanstvo od prvog bleska svesti, kroz vekove priča samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluća i ritmom svoga bila, stalno istu priču. A ta priča kao da želi, poput pričanja legendarne Šeherezade, da zavara krvnika, da odloži neminovnost tragičnog udesa koji nam preti, i produži iluziju života i trajanja. Ili možda pripovedač svojim delom treba da pomogne, čoveku da se nađe i snađe? Možda je njegov poziv da govori u ime svih onih koji nisu umeli ili, oboreni pre vremena od života-krvnika, nisu stigli da se izraze? Ili to pripovedač možda priča sam sebi svoju priču, kao dete koje peva u mraku da bi zavaralo svoj strah? Ili je cilj toga pričanja da nam osvetli, bar malo, tamne duteve na koje nas često život baca, i da nam o tom životu, koji živimo ali koji ne vidimo i ne razumemo uvek, kaže nešto više nego što mi, u svojoj slabosti, možemo da saznamo i shvatimo; tako da često tek iz reči dobrog pripovedača saznajemo šta smo učinili, a šta propusgili, šta bi trebalo činiti, a šta ne. Možda je u tim pričanjima, usmenim i pismenim, i sadržana prava istorija čovečanstva, i možda bi se iz njih mogao bar naslutiti, ako ne saznati, smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obrađuju prošlost ili gadašnjost.

Kad je reč o pripovedanju koje ima za predmet prošlost, treba napomenuti da ima shvatanja prema kojima bi pisati o prošlosti trebalo da znači prenebregnuti sadašnjicu i donekle okrenuti leđa životu. Mislim da se pisci istorijskih pripovedaka i romana ne bi složili sa tim i da bi pre bili skloni da priznaju da sami stvarno i ne znaju kako ni kada se prebacuju iz onog što se zove sadašnjost u ono što smatramo prošlošću, da s lakoćom, kao u snu, prelaze pragove stoleća. Najposle, zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i istim problemima?

Biti čovek, rođen bez svoga znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.

Tako, i s one strane crte koja iroizvoljno deli prošlost od sadašnjosti, pisac susreće tu istu čovekovu sudbinu koju on mora uočiti i što bolje razumeti, poistovetiti se sa njom, i svojim dahom i svojom krvlju je grejati, dok ne postane živo tkanje priče koju on želi da saopšti čitaocmma, i to što lepše, što jednostavnije, i što ubedljivije.

Kako da se to postigne, kojim načinom i kojim putevima? Jedni to postižu slobodnim i neograničenim razmahom mašte, drugi dugim i pažljivim proučavanjem istorijskih podataka i društvenih pojava; jedni poniranjem u suštinu i smisao minulih epoha, a drugi sa kapricioznom i veselom lakoćom, kao onaj plodni francuski romansijer koji je govorio; ,,Šta je istorija? Klin o koji ja vešam svoje romane.” Ukratko, može postojati sto načina i puteva kojima pisac dolazi do svoga dela, ali jedino što je važno i presudno, to je delo samo.

Pisac istorijskih romana mogao bi na svoje delo da stavi kao natpis i, kao jedino objašnjenje svega, i to svima i jednom zauvek: drevne reči: ,,Cogitavi dies antiquos et annos aeternos in mente habui”. (,,Razmišljao sam o drevnim danima i sećao se godina večnosti.”) Pa i bez ikakvog natpisa, njegovo delo kao takvo govori to isto.

Ali, na kraju krajeva, sve su to, pitanja tehnike, metode, običaja. Sve je to manje ili više zanimljiva igra duha povodom jednog dela i oko njega. Nije uopšte toliko važno da li jedan pripovedač opisuje sadašnjost ili prošlost, ili se smelo zaleće u budućnost; ono što je pri tom glavno, to je duh kojim je nadahnuta njegova priča, ona osnovna poruka koju ljudima kazuje njegovo delo. A o tome, naravno, nema i ne može biti propisa ni pravila. Svak priča svoju priču po svojoj unutarnjoj potrebi, po meri svojih nasleđenih ili stečenih sklonosti i shvatanja, i snazi svojih izražajnih mogućnosti; svak snosi moralnu odgovornost za ono što priča, i svakog treba pustiti da slobodno priča.

Ali dopušteno je, mislim, na kraju poželeti da priča koju današnji prilovedač priča ljudima svoga vremena, bez obzira na njen oblik i njenu temu, ne bude ni zatrovana mržljom ni zaglušena grmljavinom ubilačkog oružja, nego što je mogućno više pokretana ljubavlju i vođena širinom i vedrinom slobodnog ljudskog duha. Jer, pripovedač i njegovo delo ne služe ničemu ako na jedan ili na drugi način ne služe čoveku i čovečnosti. To je ono što je bitno. I to je ono što sam smatrao za dobro da istaknem u ovom svom kratkom prigodnom razmatranju koje ću, ako mi dopustite, završiti kao što sam i počeo: sa izrazom duboke i iskrene zahvalnosti.

 

Da li ste nekada bili u domu našeg nobelovca? Spomen-muzej Ive Andrića nalazi se na Andrićevom vencu broj 8 u Beogradu. Pismenica vam je pripremila virtuelnu šetnju kroz Muzej. Pogledajte OVDE.

Neposredno posle smrti Ive Andrića, 13. marta 1975. godine, odlukom Skupštine grada Beograda ustanovljen je Spomen-muzej Ive Andrića, kao muzej u sastavu Muzeja grada Beograda.

Andrić se 1958. godine, nakon sklapanja braka s Milicom Babić, preselio iz Prizrenske 7 u zajednički stan u Proleterskih brigada 2a (danas Andrićev venac 8).

Stambeni prostor površine 144 m2 uslovno je podeljen na tri celine – autentični prostor, koji obuhvata ulazni hol, salon i Andrićevu radnu sobu, i izložbeni prostor muzejske postavke dobijen adaptiranjem dve spavaće sobe. Posebnu celinu čine radne kancelarije kustosa i vodiča i muzejski depoi, koji su smešteni u adaptiran prostor nekadašnjih pomoćnih sprostorija – kuhinje, devojačke sobe, kupatila i degažmana.

 

Ulazni hol

Ulazni hol Velikim delom je sačuvao svoj prvobitni izgled i namenu. Izdvaja se bista Ive Andrića na postamentu, rad Sretena Stojanovića u bronzi iz 1952. godine, i jedan od najbolje izrađenih Andrićevih portreta. Otvorena polica za knjige, sa obimnim tomovima domaćih i stranih rečnika i enciklopedija, i beletrističkih izdanja na francuskom, nemačkom i engleskom jeziku, već na samom ulazu ukazuje da će knjiga biti eksponat kome su drugi podređeni. To je ujedno i početak bogate pripovesti o nobelovcu. U dubini ulaznog hola, prostor se otvara i račva prema izložbenoj postavci i salonu.

hol-muzej

 

Salon

Enterijer salona, s velikom terasom i pogledom na dvorišni zid gusto obrastao bršljanom, odaje istančan ukus i prefinjenost bračnog para Andrić, od kojih su oboje, svako na svoj način, bili u službi umetnosti – književnosti i teatra. Na jednom od zidova salona izdvaja se markantan portret njegove supruge Milice, rad slikara Milenka Šerbana, koji je izložen tek 1975. godine, nakon Andrićeve smrti.

salon-muzej

Slike izložene u salonu deo su bogate kolekcije sačuvane u Andrićevoj zaostavštini, i u velikom broju su pokloni samih umetnika ili državnih institucija. Među njima su najznačajnija imena jugoslovenskog i srpskog slikarstva HH veka – Petar Lubarda, Peđa Milosavljević, Petar Omčikus, Milo Milunović, Roman Petrović, Miha Maleš, Nikola Bešević, Ignjat Job, Kosta Hakman, Nikola Graovac, Stojan Aralica, Mirko Počuča, Nedeljko Gvozdenović, Leposava St. Pavlović, Zuko Džumhur, Voja Stanić. Mnogi radovi su signirani posvetama slikara-autora Ivi Andriću.

salon2-muzej

Andrić je goste primao isključivo u ovom prostoru, a njegova radna soba bi ostajala zatvorena, gotovo nedodirljiva za svet spolja i posetioce.

 

Radna soba

Prostor u kojem je Andrić vodio svoj najličniji, najskrovitiji život, predstavlja svakako i najzanimljiviji deo muzeja. Zbog osetljivosti materijala koji je izložen u otvorenom enterijeru sobe, u nju se ne ulazi dublje od ulaznih vrata. Enterijerom dominira biblioteka, smeštena na tri zida, na otvorenim policama i u ugaonu zastakljenu policu. Sekreter izrađen u stilu austrijskog klasicizma s početka HIH veka, stojeći pult Luj HVI i pisaći sto od pune hrastovine u stilu neorenesanse, na kome su naliv-pero i otvorena sveska sa Andrićevim rukopisom, simbolizuju atmosferu stvaranja, čitanja, beleženja i posvećenosti književnom radu.

radnasoba-muzej

Sabrana dela Getea na nemačkom i Balzaka na francuskom jeziku, u luksuznom kožnom povezu i odličnom izdanju, dela Vuka St. Karadžića i narodne književnosti, čuvena Prosvetina edicija, Biblioteka velikih romana, veliki broj naslova iz oblasti istorije i istorije umetnosti, tomovi enciklopedije Larousse, i bogat izbor domaćih i stranih rečnika i lingvističkih studija, jesu Andrićeva obavezna literatura. Izdvajaju se i primerci bibliofilskih i fototipskih izdanja stare srpske književnosti, knjiga sa ekslibrisom, s posvetama književnika, prevodilaca i izdavača Andriću, čiji su autori Klod Avlin, Luj Aragon, Aleksandar Belić, Miodrag Bulatović, Aleksandar Vučo, Marko Ristić, Oskar Davičo, Vladan Desnica, Aleksandar Deroko, Ilja Erenburg, Gun Bergman, Leonid Leonov, i još stotinak drugih. Kao stara i retka knjiga, dragoceni su primerak Justinijanovog zakonika (Codicis Iustiniani) iz 1602, i bogoslužbeni Minej kneza Mihaila Obrenovića, štampan u Beogradu 1848. godine, koji osvetljavaju pisca i kao antikvara starih rukopisa.

radnasoba2-muzej

Knjižni fond Andrićeve biblioteke sadrži 4502 bibliografske jedinice, prema popisu Muzeja grada Beograda iz 1985. godine, u koji su dodatno, u odnosu na popis iz 1975. godine, uvrštena i Andrićeva dela na srpskom jeziku, prevodi na strane jezike, kao i knjige o Andriću.

 

Muzejska postavka

Integralni sinopsis postavke mogao bi, uslovno, biti podeljen u nekoliko tematskih celina:

Rođenje i školovanje 1894-1919,
Godine diplomatije 1920-1941,
Ratne godine 1941-1945,
Književni rad 1912-1975,
Privatna prepiska, susreti i prijateljstva,
Kulturno-umetnička angažovanost 1945-1975,
Nobelova nagrada 1961,
Priznanja i odlikovanja.

stalnapostavka-muzej

Predstavljen je raznorodan muzejski materijal iz Legata Ive Andrića, kao što su rukopisi, prepiska, arhivska građa, časopisi i knjige, fotografije, dela likovne umetnosti, diplome i odlikovanja, lični predmeti i predmeti primenjene umetnosti.

stalnapostavka2-muzej

Muzeološka priča se odvija u hronološkoj ravni, i granajući se u nekoliko pravaca sintetiše ličnost Andrića i kao pisca, i kao diplomate, građanina Beograda, društveno angažovanog umetnika, dobitnika najvećih domaćih i evropskih priznanja, ali i kao čoveka u trenucima odmora sa suprugom i prijateljima.

Pismenica vas je virtuelno vodila kroz Muzej. No, i sami znate da to nije dovoljno. Lepotu ovog prostora doživećete u potpunosti i na pravi način jedino ako odete na Andrićev venac br. 8. Uživaćete.

Toplo i mirno popodne spuštalo je prve senke na drum. Delilo me dvadesetak kilometara od Bordoa. Prolazeći kroz Croix des Huins ugledao sam desno od druma velike stubove stanice za bežičnu telegrafiju. Kule od metalne paučine, fine kao čipka i tvrde kao gradovi.

Vozeći dalje, mislio sam neprestano na sličnost između vitih i prestarelih katedrala i ovih čeličnih tornjeva bežične telegrafije. I oni imaju svoje stalne službenike koji ih opslužuju kao sveštenici hramove. I u njima gore, noću, celom dužinom (zbog aviona koji lete u tami), crvene ili zelene lampe koje liče na sveće i kandila u crkvama. Naravno da je kod onih telegrafskih kula sve na racionalnoj osnovi i sve služe jasno određenoj praktičnoj svrsi, dok su crkveni tornjevi danas samo luksuz i simbol. Ali, zar i oni nisu nekad postali iz potrebe i bili građeni na racionalnoj osnovi? Samo se ta racionalna osnova pomakla, a svrha nestala, zaboravljena.

Ta analogija me stalno pratila i od nje se u mojim mislima neobično jasno i ubedljivo vezivalo ono što mi nazivamo blizu sa onim što zovemo daleko, „mogućno” sa „nemogućnim”. Noseći u očima sliku tih modernih crkava u kojima se svakoga trenutka dešava čudo, činilo mi se da i moja misao i moja uobrazilja lakše i brže prelaze i oživljuju prošla vremena i pomrle ljude.

Velike i još nesavršene katedrale našega vremena koje sam posle podne gledao u Croix des Huins bile su predmet toga razmišljanja još pred veče, kad sam lutajući po velikoj vinarskoj varoši seo umoran pred jednu kafanu u predgrađu. Takva predgrađa postoje u svim gradovima sveta. Tu je kanalizacija još rudimentarna, asfalt redak, a ulice nose imena lokalnih pesnika ili lekara filantropa, poznatih samo u ataru te opštine. U tim kvartovima koji nastaju, gde još ništa nije utvrđeno ni stalno, gde se ništa ne zaustavlja i ne buni misao, tu je za stranca najlepše mesto za odmor i razmišljanje.

Nedaleko od kafane, na jednoj utrini, pored građe odbačene sa poslednjih građevina, podižu cirkusku šatru. Čuju se udarci čekića, radnička vika i, s vremena na vreme, promuklo štektanje hijene ili neke druge životinje iza rešetaka menažerije.

Ove male kafanice po predgrađima, u kojima nema nekog naročitog pokućstva ni uresa, jednake su manje-više svuda i ne menjaju se sa vremenom i modom. Stolovi, klupe, flaše sa širokim grlićem i čaše od grubog mutnog stakla, gazda sa zasukanim rukavima i modrom keceljom, sve je to oduvek i svuda tako, u sve su to gledali mnogi i mnogi naraštaji gostiju. Na tom dekoru mogu se uvek izazvati ljudi i nošnje i običaji iz raznih vremena, a da nimalo ne odudaraju od njega, i bez anahronizama koji bi kvarili iluziju i činili scenu neverovatnom.

– Da, gospodine – rekao je neko pored mene, potvrđujući moje misli kao da sam ih glasno kazao. To je izgovorio dubokim hrapavim glasom stari gospodin u tamnozelenoj kabanici neobičnog kroja. Na glavi je imao crni šešir ispod kojeg se nazirala posve seda i retka kosa i sijale premorene ali žive oči. – Prema meni je sedeo Don Francisco Goya y Lucientes, bivši prvi živopisac španskog govora, a od 1819. godine stanovnik ove varoši.

– Da, gospodine … I mi smo nastavili razgovor, koji je u stvari bio Gojin monolog o sebi, o umetnosti, o opštim stvarima ljudske sudbine.

Ako vam se ovaj monolog i učini na prvi pogled izlomljen i nepovezan, znajte da se drži unutarnjom vezom kojom ga vezuje Gojin život i njegovo slikarsko delo.

– Da, gospodine, proste i uboge sredine su pozornice za čuda i velike stvari. Hramovi i palate u svoj svojoj veličini i lepoti u stvari su samo dogorevanje i docvetavanje onoga što je niklo ili planulo u prostoti i sirotinji. U prostoti je klica budućnosti, a u lepoti i sjaju neprevarljiv znak opadanja i smrti. Ali, ljudima su podjednako potrebni i sjaj i jednostavnost. To su dva lica života. Nemogućno je sagledati ih oba u isti mah, nego se uvek gledajući jedno mora izgubiti drugo iz vida. I kome je bilo dano da vidi oboje, teško mu je, gledajući jedno, zaboraviti drugo.

Ja, lično, bio sam srcem uvek na strani jednostavnosti, na strani slobodnog, dubokog života oskudnog sjajem i oblicima. Ma šta govorili ljudi i ma šta da sam mislio i govorio i ja sam jedno vreme, u bujnosti mlađih godina, to je tako. Takav sam ja, i takav je Aragon iz kojeg sam ponikao.

Dok on govori, meni pogled pade na sto na kome je ležala, kao nešto odvojeno i živo za sebe, njegova desna ruka. Strašna ruka, kao neki čarobni koren-amajlija, čvornovata, siva, snažna a suva kao pustinjska humka. Ta ruka živi, ali nevidljivim životom kamena. U njoj nema krvi ni soka, nego je to neka druga materija čije su nam osobine nepoznate. To nije ruka za rukovanje ni za milovanje, ni za uzimanje ni za davanje. Gledajući je, čovek se sa strahom pita zar to može postati od ljudske ruke?

Zadugo nisam mogao da otrgnem pogled sa te ruke koja je za vreme celog razgovora stajala nepomično na stolu, kao neki vidljiv dokaz za istinitost onoga što je starac govorio svojim muklim glasom iz grudi, koji se samo na mahove peo u grlo, kao plamen koji se ne da prigušiti ni sakriti.

goja2

I tako je govorio sve dalje, o umetnosti, o ljudima, o sebi, prelazeći s predmeta na predmet lako i prosto, posle kraćeg ćutanja koje nisam prekidao drukčije sem nemim pitanjem očiju, strepeći da starac ne iščili i nestane naglo i ćudljivo, kao što nestaju priviđenja.

– Vidite, umetnik, to je „sumnjivo lice”, maskiran čovek u sumraku, putnik sa lažnim pasošem. Lice pod maskom je divno, njegov rang je mnogo viši nego što u pasošu piše, ali šta to mari? Ljudi ne vole tu neizvesnost ni tu zakukuljenost, i zato ga zovu sumnjivim i dvoličnim. A sumnja, kad se jednom rodi, ne poznaje granica. Sve i kad bi umetnik mogao nekako da objavi svetu svoju pravu ličnost i svoje pozvanje, ko bi mu verovao da je to njegova poslednja reč? I kad bi pokazao svoj pravi pasoš, ko bi verovao da nema u džepu sakriven neki treći? I kad bi skinuo masku u želji da se iskreno nasmeje i pravo pogleda, bilo bi još uvek ljudi koji bi ga molili da bude potpuno iskren i poverljiv i da zbaci i tu poslednju masku koja toliko liči na ljudsko biće. Umetnikova sudbina je da u životu pada iz jedne neiskrenosti u drugu i da vezuje protivrečnost za protivrečnost. I oni mirni i srećni kod kojih se to najmanje vidi i oseća, i oni se u sebi stalno kolebaju i sastavljaju bez prestanka dva kraja koja se nikad sastaviti ne daju.

Kad sam živeo u Rimu, jedan moj drug, slikar, naklonjen mistici, rekao mi je jednom prilikom:

– Između umetnika i društva postoji, u malom, isti jaz koji postoji između Božanstva i sveta. Prvi antagonizam samo je simbol drugog.

Vidite to je bio njegov način izražavanja. Na više se načina može kazati istina, ali istina je jedna i drevna. Ovako je Paolo, služeći se jednom fikcijom, kazivao našu zajedničku misao.

Ponekad i ja sam sebe pitam: kakav je ovo poziv? (A poziv jeste, jer kako bi inače mogao ispuniti ceo život jednog čoveka i doneti mu tolika zadovoljstva i tolika stradanja?) Kakva je ovo neodoljiva i nezaježljiva težnja da se iz mraka nepostojanja ili iz tamnice koju predstavlja ova povezanost svega sa svime u životu, da se iz toga ništavila ili iz tih okova otima komadić po komadić života i sna ljudskog i da se uobličuje i utvrđuje „zauvek”, krtom kredom na prolaznoj hartiji?

Šta je nekoliko hiljada naših ruku, očiju i mozgova prema beskrajnom carstvu od kojeg u jednom stalnom, instinktivnom naporu odbijamo sitnu parčad? Pa ipak, taj napor koji većini ljudi, i s pravom, izgleda bezuman i sujetan ima nečeg od velikog nagonskog uporstva kojim mravi podižu mravinjak na prometnom mestu, gde je unapred osuđen da bude razrovan ili pregažen.

Po prokletoj muci i neuporedivoj draži ovoga posla mi osećamo jasno da od nekog nešto otimamo, uzimajući od jednog tamnog sveta za drugi neki koji nam je nepoznat, prenoseći iz ničega u nešto što ne znamo šta je. Zato je umetnik „izvan zakona”, odmetnik u višem smislu reči, osuđen da natčovečanskim i bezizglednim naporima dopunjuje neki viši nevidljivi red, remeteći ovaj niži, vidljiv, u kom bi trebalo da živi celinom svoga bića.

Mi stvaramo oblike, kao nekad druga priroda, zaustavljamo mladost, zadržavamo pogled koji se u „prirodi“ već nekoliko minuta docnije menja ili gasi, hvatamo i izdvajamo munjevite pokrete koje nikad niko ne bi video i ostavljamo ih, sa svim njihovim tajanstvenim značenjem, očima budućih naraštaja. I ne samo to. Mi svaki taj pokret i svaki pogled pojačavamo jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji. To nije ni preterano ni lažno i ne menja, u osnovi, prikazani fenomen, nego živi uz njega kao neki neprimetan ali stalan pečat i dokaz da je ovaj predmet po drugi put stvoren za jedan trajniji i značajniji život, i da se to čudo desilo u nama, lično. Po tom višku koji nosi svako umetničko delo kao neki trag tajanstvene saradnje između prirode i umetnika, vidi se demonsko poreklo umetnosti. Postoji legenda da će Antihrist, kada se bude pojavio na zemlji, stvarati sve što je i bog stvorio, samo sa većom veštinom i sa više savršenstva. Njegove pčele neće imati žaoke i njegovo cveće neće tako brzo venuti kao što vene ovo u našoj prirodi. Time će on namamiti lakome i lakoverne. Možda je umetnik preteča Antihrista. Možda se hiljade i hiljade nas „igramo Antihrista”, kao što se deca, usred mira, igraju rata.

Ako je Bog stvorio i učvrstio oblike, umetnik je onaj koji ih stvara za svoj račun i utvrđuje ponovo; falsifikator, ali nezainteresovan falsifikator po instiktu, i zato opasan. Umetnik je tako tvorac novih, sličnih ali ne jednakih pojava i varljivih svetova po kojima ljudsko oko može da šeta sa uživanjem i ponosom, ali kroz koje se, pri bližem dodiru, propada odmah u ambis ništavila.

To je bila velika teorija moga druga Paola, Italijana sa slovenskom krvi u žilama. Treba biti sklon maštanju i mistici kao što je on bio, pa sve to sročiti ovako. Za mene je bilo zanimljivo da može neko tako da stvara i rastvara svetove iznad i ispod plana na kome živi. Sasvim drugojače sadelan i sklopljen, ja nisam nikad mogao ući u njegov način osećanja i izražavanja. Jer ja sam i tada osećao, kao što danas znam, da je sve što postoji jedna jedina stvarnost, i da nas samo naši instikti i nejednake reakcije naših čula zavode da u mnogostrukosti pojava kojima se ta jedina stvarnost objavljuje vidimo izdvojene i zasebne svetove, različne po osobinama i po suštini. A ništa ne postoji od svega toga. Postoji samo jedna stvarnost sa večitom plimom i osekom nama samo delimično poznatih a uvek nesumnjivo istih zakona.

Kada bih hteo da padam u grešku i da zamenjujem proizvoljno uzroke sa posledicama, ja bih mogao za Paolovu tezu o antihristovskom pozvanju umetnika-tvorca naći novih i značajnih dokaza. Samo što ja iz tih činjenica ne podvlačim zaključke slične njegovima. Ja ne stvaram uopšte nikakve zaključke. Ali vidim činjenice. Paolo je govorio: umetnik je proklet, jer je, kao što vidite, takav i takav. Ja se ograničavam da kažem: umetnik je takav i takav. I tu se slažem u svemu sa njim.

– …

– U mojoj kući je živela, pored svoje majke, mala Rosarito. (Kod toga imena, starac obori svoj oštri pogled i oko njegovih sklopljenih trepavica obiđe nešto kao magla). Jednoga dana, kad joj je bilo pet godina, slušao sam razgovor između nje i jednog dečaka koji je bio tek pošao u školu i hvalio se pred devojčicom svojim znanjem.

– A znaš li ti ko je stvorio ljude? – pitao je dečak.

– Ljude? Znam. Čika Francisko – odgovorila je devojčica i pokazivala na portrete razmeštene po mom ateljeu.

Dečak koji je želeo da se hvali, kao da je odjednom zaboravio svoj katihizis, zamuckivao je.

– Bog…Bog je stvorio.

Ali pogled nije skidao sa slika oko sebe, a devojčica je, pokazujući mu jedan po jedan ljudski lik, pobednosno izgovarala kod svakoga.

– Čika Francisko…Čika Francisko.

Iz cirkusa, koji se podizao na ledini pored kafane, javiše se trube i doboši. Stari gospodin zastade u govoru. Slušao je jedno vreme ne pokazujući ni zlovolju ni nestrpljenje. Instrumenti su izostajali. Ostala je samo jedna tanka truba. Uz njenu svirku, starac je govorio tiho i razgovetno.

– Za mene je cirkus najpristojnija forma pozorišta. On je najmanja beda u toj velikoj bedi. U svakom javnom nastupanju ima nečeg kao nedopuštenog i stidnog. Dok sam bio mlađi, dešavalo mi se dosta puta ovo: snivam da igram na nekoj pozornici, pred nevidljivom ali strogom i mnogobrojnom publikom, i sve se sa užasom pitam kako sam nepozvan i nespreman došao na scenu. A treba da igram neku ulogu koju pre toga nisam ni pročitao i iz koje ne znam ni reči.

Nemogućno je kazati kakvo je mučenje takav san. A snivao sam ga dosta često.

gojaU životu sam dolazio u dodir i sa pozorištem i sa glumcima. I svaki put sam se mogao uveriti da je pozorište najjaloviji od svih naših napora. U dodiru sa scenom i glumcima mene ispuni takvo osećanje bede i uzaludnosti da se pitam: da li ova ništavnost pozorišta nije samo slika onoga što čeka sve veštine, pre ili posle, na njihovom putu? Kad vidim sat meda, načinjen od kartona i naslikan ovlaš, koji služi u nekoj operi kao dar gorštaka šumskom božanstvu, ja još sutradan niti imam volje da jedem ni da slikam. Po dvadeset i četiri sata me progoni slika tog mrtvog, gore nego mrtvog, nerođenog predmeta, koji je podjednako daleko od varke kao i od stvarnosti. I ako treba da nađem neki simbol za pozorišnu umetnost, ja bih uzeo taj sat meda od kartona. Bedno parče rekvizita koje je pokušalo po stotinu puta da u očima ljudi postane med i po sto puta se nanovo vratilo u sanduk za rekvizite, uprljano, neuspelo, izlišno.

I u najboljim pozorištima sve je prašno i nečisto. Glumački poziv je najteži i najbedniji od svih poziva. Zato je njima potrebno sa se u životu toliko provode, banče, jedu i piju, kao neki stalni osuđenici na smrt, stalno na belom hlebu.

Poznavao sam dobro jednu glumicu … (Tu stari gospodin nešto prežvaka, kao da samo za sebe izgovara njeno ime, trepavke mu se sastaviše i oko očiju mu zaigra opet neka milina).

To je bila divna žena, srčana i velikog duha u svemu osim u stvarima koje su se ticale pozorišta. Zbog nje sam išao u teatar, iako je za mene bilo pravo mučenje gledati je na sceni. Jednog dana, sedeći u prvom redu, video sam kako joj je za vreme igre dugi skut bele haljine zapeo za neki nevidljivi ekser u podu. Osetila je da se zaplela, ali je recitovala i dalje, samo je trzala očajnički nogom, nastojeći da se oslobodi. Ti jadni pokreti uhvaćene nemoćne životinje koja izgovara visokoparne stihove dok je obliva mrtvački znoj i u očima joj sja ludački strah od „kiksera“ i skandala, pokazali su mi u munjevitom osvetljenju svu sujetu ove umetnosti. Što je još gore, sve je to dugo vremena kvarilo veliko zadovoljstvo koje mi je davalo druženje sa ovom divnom i nezaboravnom ženom.

– …

– Meni su govorili često, govorili i pisali, da imam preteranu i nezdravu sklonost ka mračnim predmetima, silovitim ili dvosmislenim prizorima. I to su ponavljali u govoru i pismu onako hladno i sve sa manje smisla i razmišljanja, kao što ljudi rade većinu stvari.

Bilo je jedno vreme, u Madridu, pre ratova, kad su ljudi i žene u razgovoru sa mnom kriomice pogledali moje ruke, kao da hoće da se uvere da li su to te ruke. Govorilo se, znam, da slikam noću uz pomoć Nečastivog i da imam poroke kojima se ne zna tačno ni ime ni suštine, ali koji su satanskog porekla. Međutim, u to vreme nije u celoj Španiji bilo skromnijeg, plašljivijeg i normalnijeg, da, normalnijeg, čoveka od mene.

Nije to zanimljivo da li su ljudi mislili ovako ili onako o meni ili govorili ovo ili ono, nego je to važno kao primer nerazumevanja umetnosti. A meni je lako objasniti moj stav.

Svi ljudski pokreti proizilaze iz potrebe za napadom ili odbranom. To im je osnovni, u većini slučajeva zaboravljeni, ali istinski uzrok i jedini pokretač. A priroda umetnosti je takva da nije mogućno naslikati hiljadu sitnih pokreta koji, svaki za sebe, nisu mračni ni zlokobni. Ali svaki umetnik koji hoće da slika ono što sam ja slikao, prisiljen je da prikaže pokret koji je zbir svih tih mnogobrojnih pokreta, a taj zgusnuti pokret nužno i neminovno nosi na sebi pečat svog istinskog porekla, napada i odbrane, besa i straha. I što je u jednom takvom pokretu veći broj pokreta utkan i zbijen, to je pokret izrazitiji i slika ubedljivija. Eto zašto su moji likovi i njihovi stavovi i pokreti mrki, često strašni i jezivi. Zato što, u stvari, drukčijih pokreta i nema.

Može se kazati da ima ljupkih slikara koji su prikazivali samo idilične scene i likove pune lake bezbrižnosti. Ima i toga u životu, i sam sam to ponekad slikao, ali za svaki takav stav, oslobođen instinkta straha i opreza, potrebno je nekoliko miliona onih drugih bezbrižnih i borbenih pokreta, da bi ga u njegovoj neprirodnoj i kratkovečnoj lepoti i slobodi podržavali i branili. Inače, oko lepote su uvek ili mrak ljudske sudbine ili sjaj ljudske krvi. Ne treba zaboraviti da svaki korak vodi ka grobu. Već samo to meni je dosta kao opravdanje. A to bar ne može niko poricati.

Jednom sam, igrajući se, nacrtao vodenu površinu u večernjem sjaju i na njoj barku iza koje ostaje lepezasta brazda na vodi. Sve je nejasno, bez pojedinosti, gledano izdaleka. Dao sam jednom prijatelju, vedrom i pametnom čoveku, taj crtež i ostavio mu da on sam navede ime. Bez oklevanja čovek ga je okrstio. „Poslednja vožnja”, iako se to ni po čemu nije moglo videti.

– …

– Ima jedan naročito težak zadataka kod izrade portreta, jedna velika muka slikareva, a to je : izdvajanje lika iz svega onoga što ga okružuje i vezuje za ljude i okolinu. To oslobođenje jednog lika opet je, što bi rekao onaj moj Paolo, jedna vrsta antihristovske akcije, jedno protivstvaranje. Ceo put kojim je išla sudbina modela mi pređemo ponovo samo u protivnom pravcu, dok lice na koje smo bacili oko ne izvedemo na čistinu na kojoj ga postavimo samo samcato, kao na gubilištu. I tek tu, mi ga ponovo stvaramo.

U svakoj drugoj umetnosti, čovek je prikazan uvek u vezi sa ostalim ljudima, i što je originalniji i ličniji, to je više potrebno prikazati njegov odnos prema ostalima, da bi se tako podvukla njegova osobenost. Naprotiv, naslikani ljudski lik je sam, okovan, izdvojen jednom zauvek, jer portret nema ni oca ni majke, ni sestre ni deteta. On nema kuće ni vremena ni nade, često ni imena. Dok nas gleda živim očima, on već predstavlja bivši život, ugašen da bi mogao trajati. To je poslednje, ne poslednje, nego jedino ljudsko biće na svetu, u svom poslednjem trenutku. Nepomičan, čovek vas gleda tužno, zaplašeno, kao bolesnik lekara, i pogledom, jedinim čime može da se izrazi, govori: „Ti odlaziš dalje da živiš i radiš, i prenosiš pogled po drugim likovima, a ja ostajem tu, osuđen i okovan, svedok kome se znaju samo ime, zanimanje i godine starosti, a često ni toliko, ostajem doveka samo slika, i to ne slika samoga sebe, nego slika jednog tvog pogleda.”

Osamljenost lika na portretu je tolika da slikar ponekad oseti potrebu da uz ličnost naslika i neki predmet koji je u vezi s njom, neki simbol koji je tumači i objašnjava. Ja sam i sam u nekoliko slučajeva to činio, ali sam brzo uvideo svu uzaludnost toga postupka. Jer predmeti, instrumenti, oružja ili igračke, menjaju s vremenom ne samo oblik nego i značenje, i posle stoje uz onaj usamljeni lik, zastareli i nerazumljivi; i sami usamljeni, još više ga izdvajaju i udaljuju.

Jedno sam vreme tako živo osećao tu okovanost, gluvo, večito ćutanje portreta, da sam padao u iskušenje, i podlegao mu, da uz portret napišem reč-dve, jedno ime ili neke druge značajne reči koje tu ličnost karakterišu i koje bi je posle koliko-toliko objašnjavale i povezivale sa gledaocem. Brzo sam morao uvideti koliko je i to neukusno i – uzaludno. Posle mi ni noću nisu davale mira te olako bačene reči koje nisam imao moći da izbrišem, jer portret nije bio više u mojoj vlasti. Nemoćan, gledao sam pred sobom kako te reči, kroz stoleća, neizbrisive a lišene potpuno nekadašnjeg smisla i strane novom izgovoru, izazivaju sažalan osmejak gledaoca, ako uopšte nešto izazivaju, i čine nesrećni lik još više dalekim, tuđim i samim.

Najposle sam došao do uverenja da svemu tome nema leka ni pomoći. Portretišući čoveka, mi ga ubijamo svakim pogledom po malo, kao što biolozi ubijaju životinjicu koju prepariraju, a kad ga umrtvimo potpuno, on oživi na našoj slici. Samo što je samoća čoveka na portretu veća od samoće kostura u zemlji.

To je veština portretisanja. I zato početnici i rđavi slikari ne umeju da rade portrete, jer ne umeju da ih izdvoje, izoluju, „prepariraju“. Rđavi portreti po tome se i poznaju što je ličnost na njima stešnjena, zapletena i povezana sa ambijentom u kom kao da produžuje jednim delom da živi, jer slikar nije smeo ili nije umeo da izvrši teški posao izdvajanja i oslobođenja, „ubijanja” i „ovekovečenja” ličnosti.

– …

– Meni je uvek malko sumnjivo kad čujem gde se govori: ima hiljadu načina kako se može slikati. Otkuda hiljadu? I zašto hiljadu? Ako ima više od jednog, onda ima izvesno i više od hiljade. Onda nema granice. I šta koristi da ih ima i hiljadu, kad svaki od nas zna i ume samo jedan. Prema tome, postoji za svakog slikara samo jedan način. Oni za koje postoji hiljadu načina, ti ne slikaju. Dakle smo kvit.

Ja sam to još kao mlad čovek objašnjavao u tertulijama zapenušanim debaterima i besposlenjacima. Ali ja se ni danas ne izražavam bogzna kako, a dok sam bio mlad, bio sam potpuno lišen dara da se izrazim jasno i ubedljivo u razgovoru. Uostalom, tu vrstu ljudi i ne može niko ubediti. A sećam se da sam još tada govorio ovo: za mene ima samo jedan način slikanja. To je način moje pokojne tetke Anuncijate iz Fuente de Todosa. Kao dete gledao sam kako ta moja tetka uči svoju kćer, malo stariju od mene, da tka. Mala je sedela za vratilom a tetka pored nje. Čunak je leteo i vratilo lupalo, ali je glasnije od sve lupe vikala moja tetka pri svakoj niti i svakom udarcu.

– Zbijaj, zbijaj to bolje! Što ga žališ? Zbijaj to jače!

Mala se povijala pod tim rečima i udarala svom snagom, ali tetki nije tkanje nikad dosta često zbijeno. Po ceo dan sedi nad devojčicom, i u njen beli razdeljak u crnoj kosi viče oštro :

– Zbijaj! Gušće! Ne tkaš sito!

Celog života ja sam slikao pod devizom te priproste i oštre žene. (Svi koji nešto vrede u svom poslu, oštri su.) Ma koliko da su se šalili madridski snobovi i reformatori i podsmehivali receptu „tetke iz Fuente de Todosa”, ja znam da sam svaki put kad sam pustio mašti na volju i kad nisam sabio i sažeo svoj predmet, dao rđavu sliku. To ne znači da su sve one druge uspele, nego da sam ja učinio sve što sam mogao i umeo da uspeju.

Istina, govorili su mi da sam zaobilazio teškoće i olako uticao na gledaoce podvlačeći jedno mesto do karikature. Prvo nije tačno, a drugo jeste, ali delimično. Ja nisam zaobilazio teškoće, nego sam ih sve pošteno rešavao, ali jednom rešene, utkao i sabio u ono „podvučeno” mesto. Jer, znajte, na svakoj slici uvek je samo jedno mesto koje dočarava iluziju stvarnosti, gledaočeve stvarnosti. Ono je jedino važno i odlučujuće, kao potpis na menici. To mesto mogu biti oči ili ruka, ili prosto metalno dugme osvetljeno na osobit način.

– …

– Ja se uvek zaprepastim i sažalim nad samim sobom kad pomislim sa kako malo znanja, sa kako mnogo predrasuda i opasnih prohteva sam nekad ušao u život. U ono vreme misliti o osnovnim stvarima života, značilo je neoprostiv porok. Takvo je bilo društvo. A meni, neukom i svega željnom slikaru, to je bilo dobrodošlo. Ali docnije, kad sam čuo kako to isto društvo škripi u svojim sastavcima, prošlo je ispred mojih očiju toliko čuda i pokora, da bi i živinče, na mom mestu, počelo da razmišlja i stvara zaključke.

Ja sam u teškim trenucima video svu bedu neukih moćnika, „ljudi od dela“, kao i nesposobnost, slabost i zbunjenost sveta od pera i nauke. Video sam principe i sisteme koji su izgledali čvršći od granita kako se razilaze kao magla pred ravnodušnim ili zluradim očima svetine, a do maločas uistinu maglu kako se pred tim istim očima krutne i izgrađuje u neprikosnovene i svete principe, čvršće od granita. A video sam i smrt i bolest i ratove i bune. I pred svim tim ja sam se pitao koji je smisao tih promena, koji je plan po kome se sve to dešava, i koji je cilj kome vodi. I ma koliko da sam gledao, slušao i razmišljao, ja nisam našao ni smisla ni plana ni cilja svemu tome. Ali sam došao do jednog negativnog zaključka: da naša lična misao u svom naporu ne znači mnogo i da ne može ništa ; i do drugog, pozitivnog: da treba osluškivati legende, te tragove kolektivnih ljudskih nastojanja kroz stoleća, i uz njih odgonetati, koliko se može, smisao naše sudbine.

goja3Ima nekoliko tačaka ljudske aktivnosti oko kojih se kroz sva vremena, sporo i u finim naslagama, stvaraju legende. Zbunjivan dugo onim što se neposredno dešavalo oko mene, ja sam u drugoj polovini svoga života došao do zaključka: da je uzaludno i pogrešno tražiti smisao u beznačajnim a prividno tako važnim događajima koji se dešavaju oko nas, nego da ga treba tražiti u onim naslagama koje stoleća stvaraju oko nekoliko glavnijih legendi čovečanstva. Te naslage stalno, iako sve manje verno, ponavljaju oblik onog zrnca istine oko kojeg se slažu, i tako ga prenose kroz stoleća. U bajkama je prva istorija čovečanstva, iz njih se da naslutiti, ako ne i potpuno otkriti, njen smisao. Ima nekoliko osnovnih legendi čovečanstva koje pokazuju ili bar osvetljuju put koji smo prevalili, ako ne i cilj kome idemo. Legenda o prvom grehu, legenda o potopu, legenda o Sinu čovečijem, raspetom za spasenje sveta, legenda o Prometeju i o ukradenoj vatri… Poslednje reči, gluvi starac je vikao glasno. Sad je odjednom ućutao i zagledao se nekud pored mene, kao što mornari motre pučinu. Izgledalo je da u iznenadnoj tišini osluškuje glas svih bezbrojnih legendi kojima ne zna imena i ne ume sve da ih nabroji. Tako je ćutao dugo, dok opet ne spusti pogled na sto preda se. Bilo je kao da se odnekud vratio. Tada mu oko trepavki zaigra tanka maglica, sve što ostaje od nekadašnjeg osmejka, i on nastavi tiho, najtišim glasom kojim gluv čovek može da govori.

– U mojoj mladosti o tim stvarima govorilo se šapatom, samo sa pouzdanim i bliskim licima, ponajviše u četiri oka. Danas, u 1828. godini našeg veka, već odavno, može da govori ko hoće i kako god hoće. To, naravno, ne znači da i današnji ljudi nemaju svoje teme za razgovor u četiri oka i šapatom.

– …

– Verujte mi da sam video sve i da nisam neosetljiv ni budala kad se ničemu ne čudim i kad me ništa ne uzbuđuje, nego da imam pravo na to. Ja sam to pravo iskupio time što sam video sve. A treba videti mnogo da bi se sagledalo sve. Video sam prirodu, video sam društvo. Ah, društvo! Znam mu zakone kristalizacije, toliko proste da nas zbunjuju i da će nas zbunjivati doveka. Čujem mu hod koji je i pored velikog šumora i lomljave samo tapkanje u mestu. Znam sirotinju, strpljivu, mirnu masu. Znam pobunjene, ljude koji idu protiv struje, znam zlikovce, prosjake, javne žene. Znam kraljeve i prinčeve, naše i strane. Znam generale i ministre, španske i francuske, i što je više, znam narednika koji miriše na kaiš i pomadu za brkove. Sve to znam i sve to nije teško poznati i razumeti. (Ja sam naslikao dosta ljudi, raznoraznih. A ja kad portretišem čoveka, ja mu vidim minut rođenja i samrtni čas. I tako su ta dva trenutka blizu jedan drugom da ne ostaje, stvarno, između njih mesta ni za šta, mi za jedan dah ili pokret.) Ali ono pred čim se mora zaustaviti i pred čim se ostaje u svetom nerazumevanju i nemom poštovanju, to je svet misli. Jer svet misli, to je jedina stvarnost u ovom kovitlanju pričina i aveti koje se zove stvarni svet. I da nema misli, moje misli koja ostvaruje i podražava lik koji radim, sve bi se survalo u ništavilo iz kojeg je i izišlo, bednije od sasušene, opale boje i platna koje ništa ne prikazuje.

– …

– Nekako odmah posle tridesete godine, mnogo pre nego što ću se razboleti i početi da gubim sluh, usnio sam čudan san. Jedna topla i prijatna soba, gospodska soba koja odaje ukus kolenovića, sa najboljim pokućstvom i nekoliko dragocenih vaza i porcelana. Tapete bledožute hartije sa finom šarom. Kad sam bolje zagledao tu šaru, video sam da je sastavljena od samih slova reči mors ovako ispisane: Mors. Cela šara nije bila drugo do bezbroj puta ponovljena sitno i fino ispisana, reč: smrt. I te čudne tapete nisu davale sobi nimalo neprijatan ni mračan karakter. Naprotiv, želeo sam da me što duže ostave u njoj, prelazio rukom preko tkanina i porcelana. Bio sam miran i zadovoljan, kako se može biti aso u prostoriji koja odgovara našim potrebama.

Prošlo je osam, možda i devet godina. Bolovao sam, putovao, radio i potpuno zaboravio čudni san. Živeći potpuno sam i napušten, u vili pored Madrida, patio sam mnogo. Ne od zla, kojeg je pun svet, nego od svojih misli o tome zlu. Svaki dodir sa ljudima bacao me je u neobjašnjiv i užasan strah. Svaki dan su se otvarale preda mnom nove i neslućene mogućnosti zla i nesreće. Za dvadeset i četiri sata svaka od njih bi mi stegnula stomak, uznemirila srce, otrovala dan i noć, i onda iščeznula kao izlišna i potpuno neosnovana. Na njeno mesto dolazila je nova. Te strahote je rađao svaki dodir, svaki pokušaj dodira sa svetom. A kad bih se usamio, one su nicale odnekud iz mene samog.

Da bih zavarao strahove za koje sam, što me najgore mučilo, znao da su uobraženi, počeo sam da po zidovima najveće sobe slikam „protivstrahove“. Prekrio sam bio slikama i crtežima sve zidove, tako da nije ostalo prazna mesta ni koliko za nokat. Ostao je bio samo jedan mali trougao iznad prozora. Trougao je bio nepravilan (pošto je soba bila prerađivana i taj prozor probijen naknadno) izgledao ovako :

Ja sam bio odavno zaboravio nekadašnji san od kojeg su me delile tolike godine i tolike noći ispunjene snovima koji vršljaju „dok razum spava“. Pa ipak nisam u taj mali prostor uslikao ni lik neki ni ornament, nego sam kao po dogovoru, kao na diktat, napisao reč Mors. I to, po nuždi prostora, kako je jedino bilo mogućno i kako sam nekad video u snu: Mors.

I tu je ta reč ostala kao amajlija koja me je branila od strahota, sve dok nisam ozdravio i vratio se u mirnu vlast razuma, gde amajlije nisu potrebne.

– …

– Živeći među ljudima, ja sam se pitao stalno zašto je sve što je misaono i duhovno u našem životu tako nemoćno, bez odbrane i nepovezano u sebi, tako zazorno društvu svih vremena i tako strano većini ljudi. I došao sam do ovog zaključka. Ovaj svet je carstvo materijalnih zakona i animalnog života, bez smisla i cilja, sa smrću kao završetkom svega. Sve što je duhovno i misaono u njemu, našlo se tu nekim slučajem, kao što se civilizovani brodolomnici sa svojim odelom, spravama i oružjem nađu na dalekom ostrvu sa posve drugom klimom, naseljenom zverovima i divljacima. Zato sve naše ideje nose čudan i tragičan karakter predmeta koji su spaseni iz brodoloma. One nose na sebi i znake zaboravljenog sveta iz kojeg smo nekad krenuli, katastrofe koja nas je ovde dovela i stalne, uzaludne težnje da se novom svetu prilagode. Jer one su neprestanoj borbi sa tim novim, njima u suštini protivnim svetom u kom su se obrele, i u isto vreme u stalnom preobražavanju i prilagođavanju tome svetu. Otud je svaka velika i plemenita misao stranac i patnik. Otud neizbežna tuga u umetnosti i pesimizam u nauci.

Bilo se posve smračilo. Ja to nisam ni primetio. Ali je moj sabesednik, kao svi stari ljudi, bio osetljiv na promene da na i vremena. I svi glasovi spolja i oko nas kao da su umukli nekako u isto vreme. A sa tišinom koja je nastupila gasio se i Gojin glas. U potpunoj tišini, digao se od stola. Ni pomicanje njegove stolice nije proizvelo ni najmanji šum. Otišao je jednostavno, gotovo bez pozdrava, kao što odlaze iz kafane ljudi koji su redovni gosti, rekavši samo, lako i prirodno: do viđenja! Šešir mu je i inače bio za celo vreme na glavi, a štap u levoj ruci.

Malo posle njega izašao sam i ja.

A sutra sam ceo dan mislio sa izvesnim uzdržanim uzbuđenjem na starog gospodina i razgovor koji me uveče očekuje. Čim je sunce zašlo za prve katarke u pristaništu, ja sam pohitao u udaljeno predgrađe.

Cirkus je bio potpuno gotov. Oko njega su se kupili radnici, besposličari i crni vojnici kolonijalnih trupa. Sa šištanjem su gorele karbidske lampe na ulazu, iako je još bilo vidno. Oko njih su se iskupljali prve leptirice i zadovoljna deca.

U kafani je bilo mirno, gotovo pusto. Seo sam za isti sto za kojim smo sedeli sinoć i poručio jedno od onih južnjačkih pića koja su toliko uhlađena da izazivaju žeđ, i koja u ustima ne daju ono zadovoljstvo koje svojom jarkom bojom obećavaju. Kratko, jedno od onih pića na kojima je najlepše njihovo ime. Sedeo sam neko vreme mirno, ali malo-pomalo moja izvesnost poče da se koleba i da prelazi u nervozno iščekivanje. Razočaranje na koje nisam imao prava poče da me muči. Sećao sam se svega što mi je stari gospodin juče govorio, i ponavljao u sebi sve ono o čemu sam još mislio da ga pitam. tada prvi put pomislih da napišem ono što sam od njega čuo.

Mračilo se napolju. Zapališe prvu sijalicu, pored ogledala, nad kasom. Da prekratim čekanje, zatražih mastilo i hartiju. To izazva priličnu uzbunu i malo objašnjavanje između gazde i posluge. Bilo je kao da sam tražio neko egzotično jelo. Kelner je, izgleda, hteo da mi odgovori: to ne držimo. Ali gazda ga posla u svoj stan, u koji su vodila vrata uz kafane. Otud je izašao snabdeven svim što je trebalo. Dosta krupne hartije koja je kupljena na rasprodaji neke propale firme. Crna i velika mastionica, kakva se sada ne viđa nigde. Crno i zapušteno francusko pero, tanko kao zmijski jezik.

Izašao sam dockan iz kafane, pošto sam proveo dva sata u pisanju, čekajući uzaludno sinoćnjeg sabesednika. Gazda je bio večerao i sad je sa svojim gostima igrao karata, na parčetu zelenog sukna.

Pred kafanom je bilo pusto, ali se oko cirkusa jednako skupljao grlat narod pod jarkom i neprijatnom svetlošću karbidskih lampi, koja je licima davala bled i sanjiv izraz i očima nezdrav sjaj. Odjednom mi se učini da sam na kraju gomile, u polutami, ugledao pognutog starca u kaputu zastarelog kroja, sa štapom u ruci i velikim šeširom na glavi. I odmah ga izgubih iz vida. Potrčah kroz svetinu. Zagledani u cirkus, ljudi se nisu sklanjali. Uvijajući se između njih i gurajući ih, pretrčao sam ceo prostor, ali od starca nije bilo ni traga, Jedan omalen čovek u sportskom odelu, pored koga sam zadihan zastao, grdio me je glasno:

– Šta se gurate? Kakav je to način? To su džeparoška posla.

Morao sam odustati od daljeg traženja onog što se ne može naći. Vratio sam se umoran u varoš. A drugog dana, ujutru, napustio sam Bordo zauvek.

 

(Reprodukcije Gojinih slika preuzete su sa sajta www.franciscogoya.com.)

 

Da li ste nekada bili u domu našeg nobelovca? Pismenica vam je pripremila virtuelnu šetnju kroz Spomen-muzej Ive Andrića. Pogledajte OVDE.