Дон Кихот, први модерни роман и најзначајније Сервантесово дело, написано је у току првих петнаестак година 17. века. Ово генијално Сервантесово остварење у себи носи изузетну психолошку карактеризацију како стварних тако и фиктивних ликова, систематско пародирање књига о витезовима прожето бурлескном комиком, као и слику разних слојева шпанског друштва из 16. и 17. века, прожету интересантним детаљима тадашњег живота: од начина на који су војевали, женили се и умирали, преко хране коју су јели, до разних тканина и материјала од којих је сачињена њихова гардероба. Ипак, врхунац свог списатељског дара Сервантес је исказао уграђујући у темељ свог романа стварност и фикцију – две апстракције чији ће однос из различитих углова прожети читав роман.
Ослањајући се на кубистичка начела, Сезан и Пикасо су осећали потребу да сагледају суштину света под једним сасвим новим углом, заменивши свет предмета каквим их ми видимо светом предмета какви они јесу, без нашег опажања. Сувише бих била слободна када бих тврдила да је Мигел Сервантес претеча кубизма, али не и када бих рекла да су кубисти обожавали Дон Кихота. Сервантес не само да своме главном јунаку лудилом дарује потпуно нови и другачији угао посматрања света већ углове посматрања проширује и умножава кроз остале ликове, као и кроз лик фиктивног Дон Кихота у другом делу романа, и својом позицијом фиктивног приповедача коме фиктивни документ измишљеног аутора даје позицију свезнајућег приповедача.
Однос стварности и фикције у Дон Кихоту је изузетно сложен и може се посматрати из различитих углова. Покушаћу да прикажем однос стварности и фикције кроз ситуације у роману, као и кроз карактеризацију Дон Кихота.
El ingenioso hidalgo don Qiujote de la Mancha (1605)
У првом делу романа главни јунак Алонсо Кихада (Кихано) – Добри, како су га звали мештани села у Манчи, одбија да прихвати стварност у којој живи. Прочитавши све витешке књиге, доживљава прелаз из нормалног и једноличног стања у стање лудила (описаног са аспекта приповедача, а не самог јунака). У складу са својом идејом да постане лутајући витез, врши комплетну измену своје личности – од промене имена у Дон Кихот, преко комичног преоблачења у витеза, до потпуног измењеног погледа на читаву стварност око себе. Одабравши пут лутајућег витеза, Дон Кихот потпуно напушта своју реалност и прелази у фиктивни свет, који за њега постаје једина и јединствена стварност рођена у његовој идеји да спаси свет. Девојци по имену Алдонса Лоренсо додељује титулу господарице његових мисли, вољене даме (коју је сваки лутајући витез морао имати), и назива је Дулсинеја од Тобоса.
Дулсинеја од Тобоса се у роману нигде не појављује, али је изврсно осликана јер представља главну преокупацију Дон Кихота. Овај лик је посебно интересантан јер је јединствен у шпанској књижевности; у правом смислу је непостојећи и фиктиван, али, са друге стране, представља основни мотивациони покретач Дон Кихотових поступака, који су у већини случајева подређени њој – Дулсинеји од Тобоса, љубавној фикцији Дон Кихота. Пошто је одлучио да постане друга личност, Дон Кихот категорички одбија да прихвати стварност онакву каква јесте и онако како је види његов верни штитоноша Санчо Панса, јер му таква стварност не даје могућност за остварење замишљене мисије, па је због тога прилагођава својој фикцији.
Жељан пустоловина, Дон Кихот ветрењаче претвара у огромне дивове са којима намерава да заметне битку и све их лиши живота, а Санчово добронамерно упозорење и реално објашњење да су то само огромне ветрењаче са великим крилима које покреће ветар потпуно одбацује. Доживевши незгоду са ветрењачама, Дон Кихот и даље не прихвата чињеницу да то заиста јесу само ветрењаче, већ објашњава како су то дивови које је чаробњак Фрестон претворио у ветрењаче само да би га лишио победе и славе.
Сервантес се изузетно спретно игра фиктивним и реалним, уводећи фантастичне ликове из витешких књига у реални (са наше тачке гледишта фиктивни) свет Дон Кихота. Касније ће ти ликови у виду невидљивих чаробњака, мудраца, сила и злих коби „ометати” пустоловине и „реално” виђење људи и појава у Дон Кихотовој свести. Због тога је њихово увођење у свест Дон Кихота од највећег значаја: њихово постојање мотивише комплетну трансформацију његовог виђења свега. Тако ће Витез од Тужног Лика (како је Дон Кихота прозвао Санчо) преображавати стварност у складу са својим тренутним потребама и жељама.
Дон Кихот је дубоко моралан човек и потпуно разуме суштину доброчинства. То је оно што припада истовремено и Дон Кихоту и Алонсу Кихади. Оно што припада фикцији јесте ситуација коју је Дон Кихот измислио, али не и врлине које измишљени витез Алонса Кихаде у себи носи.
Он је изузетно храбра личност; извући ће мач, без обзира на то какав му је противник – браниће своје идеје, не мислећи на сопствени живот. У сваком тренутку славни Дон Кихот спреман је да докаже своју витешку храброст – спреман је да се бори и са маљевима из ваљаонице када би се претворили у дивове. Ниједног тренутка јаз између стварности и фикције неће збунити Дон Кихота; тај раскорак храбри Витез објашњаваће непријатељским чинима злих чаробњака. Зато он жели да дође до мача свог витешког узора – Амадиса од Галије, који штити од зачараности онога који га носи. У жељи да врате кући и излече од лудила нашег јунака, жупник и берберин се не могу служити разумним методама, већ се морају понашати и делати у складу са Дон Кихотовом фикцијом: убеђују га да је зачаран и да се мора вратити кући затворен у кавезу. Он на то пристаје, јер је за њега зачараност потпуно очекивана и честа витешка реалност.
Segunda parte del ingenioso caballero don Quijote de la Mancha (1615)
У другом делу романа стварност и фикција се вишеструко преплићу и умножавају, и граница међу њима стално се помера. Битно је напоменути да је у Тарагони, 1614. године, штампан Други том оштроумног племића Дон Кихота од Манче под псеудонимом Алфонса Фернандеса де Авељанеде. Иако је било много нагађања, никад није утврђено ко је, заправо, аутор овог неуспелог дела. Како је све више исписивао подвиге свога Витеза од Тужног Лика, Сервантес га је све више волео, можда се у једном тренутку чак и поистоветио са њим, али, једно је сигурно – свој негативан однос према горе поменутом делу непознатог аутора Сервантес је рефлектовао на свог јунака. Сазнавши да је неки мудри маварски хроничар написао књигу о његовим и Санчовим пустоловинама и да је многи са уживањем читају, Дон Кихот изражава забринутост због могућих одступања од истине.
Усложњавањем свог приповедачког поступка (увођењем још једног фиктивног аутора), Сервантес постиже двоструки ефекат: представља свог јунака као стварну личност која ће морати да се суочи са собом као књижевним ликом, а повлачењем себе у други план, даје себи право на максималну објективност у односу на повест коју, како уверава читаоца, он само преноси, на основу текста који је написао Маварин.
Инсистирајући на истинитости Дон Кихота, писац га осамостаљује и ставља га у две стварности – у једну објективну, и другу – Дон Кихотову стварност ове колико велике толико и истините повести. И фикција се умножава, јер стварни Дон Кихот успоставља однос према два фиктивна Дон Кихота – један је Сервантесов (из првог дела), а други је Авељанедин.
За други део романа карактеристично је постављање фикције на један виши ниво. Наиме, како би успоставили било какав контакт са нашим добрим Витезом, сви ликови романа приморани су да се користе фикцијом. Услед немогућности да пронађе имагинарну Дулсинеју од Тобоса, верни Санчо ће убеђивати Дон Кихота да је она једна од три сељанке које иду према њима:
„Видећете како долази принцеза, наша господарица, одевена и украшена; најзад, онаква каква јесте. Њене девојке и она су све у жеженом злату, све су претрпане самим бисерима, самим дијамантима. (…) коса им пада по раменима и личи на сунчане зраке који трепере на ветру…”
Овде долази до преокрета фикције: Дон Кихот ове сељанке види онако како оне заиста изгледају, али пошто верује свом штитоноши, убеђен је да је зачаран и да га прогања злобни чаробњак који је навукао облаке и мрену само на његове очи и само за њих и ни за ког другог изменио и преобразио њену неупоредиву лепоту и лице у обличје сиромашне сељанке. Санчо га вара само зато што не може себи другачије да помогне. Он га воли и поштује, мада је упола, а понекад и потпуно, свестан његове лудости. Санчо учи од њега и неће да га напусти; у друштву Дон Кихота постаје мудрији и бољи него што је био.
Сличном методом трансформације у Дон Кихотов свет, служиће се бакалореат Сансон Караско са намером да врати Витеза кући на прави витешки начин – тако што ће га победити у двобоју. Тако се он прерушава два пута: први пут у Витеза од Огледала и други пут у Витеза од Белог Месеца. Препознавши у Витезу од Огледала лик бакалореата, наш Витез од Тужног Лика верује да је то поново смицалица злих чаробњака који га прогањају, јер његова доброта, која овај роман прожима од прве до последње стране, никако не верује у безразложно непријатељство.
Сервантес руши границе између стварности (Дон Кихотове) и фикције, инсистирајући да је Дон Кихот стварна личност која је ушла у књижевност и постала позната захваљујући маварском хроничару Сиду Амету. Дон Кихот је поносан на себе и задовољан оним што је о њему написано и објављено, па се, јашући шпанским друмовима, понаша у складу са својим ликом из Мавариновог дела. С друге стране, труди се да оповргне Авељанедину књигу у којој је недеостојно приказан. У 72. поглављу Другог дела, Сервантес као стварну личност уводи Дон Алвара Тарфеа (лик из Авељанединог дела). Сервантес то чини како би укрштањем двеју фикција разоткрио истину и истинитост јединог истинитог Дон Кихота.
Алваро Тарфе је фиктивни Авељанедин лик кога Дон Кихот и његов штитоноша срећу у некој крчми; тада он постаје стварна Сервантесова личност. Алваро тврди да је заиста друговао са Дон Кихотом и да га је оставио смештеног у лудници у Толеду (тако Авељанеда завршава своју књигу). Из жеље да докаже своје постојање и своју јединственост Дон Кихот ће му рећи:
„Ја не знам да ли сам добар, али могу рећи да нисам рђав; (…) Кад су ми рекли да се онај тобожњи Дон Кихот нашао на турниру у оном граду, ја тамо нисам хтео да идем, да бих целом свету показао његову лаж…Најзад, господине Дон Алваро Тарфе, ја сам Дон Кихот од Манче, онај који се прославио, а не онај несрећник који је хтео да присвоји моје име и да се уздигне мојим мислима!”
На почетку сам споменула да је роман прожет бурлескном комиком. Она се огледа у многобројним сценама у којима се Дон Кихот извргава руглу; почевши од начина на који је Дон Кихот проглашен за витеза, па све до врхунца бурле која се одиграва код војводе и војводкиње који се забављају изводећи шале на рачун Дон Кихота и Санча Пансе. Дон Кихотова свест и свет потпуно су отворени да прихвате сваку фикцију као потпуну реалност, па чак и летење по небесима и огњеној области.
Приликом анализе Дон Кихотовог лика и тумачења његове одлуке да постане неко други (коју никако не бих назвала лудошћу!), требало би споменути епизоду у којој се појављује глумачка поворка Ангула Злога. У комуникацији са њима, Дон Кихот се понаша потпуно нормално, без икаквих фиктивних испада и витешких покушаја. То је због тога што су они, сами по себи, већ фиктивни ликови, јер су под маскама Ђавола, Анђела, Смрти, Цара…Овај сусрет посебно је битан због Дон Кихотове реплике: „Ја сам још као дечак заволео маску, а као младић био сам одушевљен поклоник глумачких дружина”. Ова реплика јако битна је због тога што се у њој крије подсвесни мотив Дон Кихотовог витештва који је, верујем, велика жеља једног педесетогодишњака да побегне из обичне досадне реалности и велике усамљености у свет који је много лепши и узбудљивији, свет у коме се добри витез осећа, пре свега, потребним.
Дон Кихот и Санчо Панса везани су нераскидивим везама које превазилазе однос господар – слуга. Дон Кихотов витешки сапутник, припрости сељак из Манче, до последњег тренутка биће веран своме господару, чак ће неколико пута и поверовати Витезовим фикцијама:
„По хиљаду знакова сам видео да ми је господар тако луд да би га требало везати, а ја не заостајем за њим него сам луђи од њега, јер идем за њим и служим га…” Санчо ће бити уз свог господара и када он умире јер се одриче своје фикције. Алонсо Кихада умире јер у њему умире најзначајнији и најважнији део његове личности – предивни и славни Витез од Тужног Лика – Дон Кихот.
Алонсо се буди из сна и не може да настави свој живот без Дон Кихота, јер све што је имао од живота нестаје са Дон Кихотом. Да је остао у друштвено наметнутој стварности, Алонсо никада не би доживео ствари које му је са собом донео Дон Кихот, све оне дивне и узвишене ствари прожете осећањем испуњености.
У овом раду покушала сам укажем на поједине делове Сервантесовог романа у којима долази до сукоба стварности и фикције, како кроз приказ појединих ситуација, тако и кроз лик Дон Кихота. Кажем – Дон Кихота, а не Алонса Кихаде, јер све особине које је Алонсо даровао својој фикцији, саме нису фикција, већ је то оно што је у његовој бити: дубока моралност, истинска доброта и племенитост, храброст и правичност, задивљујућа памет и велеумност. То је све оно што је свој прави смисао једино могло добити у борби за идеју, доброту и правду. Мислим да је тог разлог стварања Дон Кихота, а витешке књиге које је маштовити и усамљени Алонсо читао само су му дале идеју на који начин да постане велики борац за људска права, заштитник сиромашних и слабих. Због тога сматрам неопходним да Дон Кихотово „лудило” ставим под наводницима, јер дивни Витез од Тужног Лика јесте мудри Дедал Алонса Кихаде; направио му је крила, стрпљиво их лепио и састављао, и смислио како да се избаве из монотоније и учмалости живота.
Извор слика: wikipedia.org
Аутор: Душица Чукић
Сјајан текст.
Izuzetan rad.