Искуство нам је паланачко.
Понекад, опасно је (и кажњиво) рећи то на ухо паланачкој охолости; понекада, међутим, ова реч иде до појма судбинског: паланка је, каже се, наша судбина, наш зао удес. Нема нити може да буде промене. Историја нас је заборавила, као у некаквој великој расејаности. Између села и града, овако заборављен, свет паланке није ни село ни град. Дух његов, међутим, јесте дух између племенског, као идеално-јединственог, и светског духа, као идеално-отвореног. Када овај дух овако говори о својој злој судбини, он говори о својој изузетости из историје. Али, и када је оглашава за проклетство, он хоће ту изузетост. Основна претпоставка духа паланке негде је у томе: да је то дух који, заборављен од историје, покушава сада овај удес да преобрази у своју привилегију, тиме што ће и сам (онако као што се клин клином вади) да заборави историју, овим заборавом да се овековечи у самом себи, заверен трајању, с ону страну времена. Време је с друге стране брда, тамо где почиње светски хаос, или хаос апсолутно-отвореног света.
Ма шта могло да се види у овом нагону за затварањем, за изузимањем из времена (када се, у „вечности”, живи заједно са мртвима, и када нема мртвих, када је свет као у некаквом вечном Дану вечно-прародитељског света) извесно је да овај свет апсолутне отворености постоји само у духу паланке, у његовом страху од света, да је тај свет један недвосмислено паланачки свет. Нема света изван духа паланке. Само он, који исповеда религију затворености, религију у којој је врховни бог овај бог јединства, а његова антитетичка, демонска сила, зло апсолутне отворености, само он познаје овај апсолутно-отворени свет; али, не значи ли то да, ако је свет паланачки, исто тако није и паланка – светска? Где је свет идеално-затвореног, ако не само у духу који се противи отварању, на исконски свој начин, и који покушава да ово своје противљење поствари, да га нађе у једном њему савршено саобразном свету? Свет паланке постоји само у духу; сам дух паланке је једна апсолутна паланка, за којом заостаје свака стварност паланке. Он нема свог света, у који би могао савршено да се матерајализује, који би био његово идеално оличење. Ма колико покушавао да прикаже свет паланке, у коме је рођен, као свој свет, и ма колико тај свет њему био најближи, он је један лутајући дух, један немогући дух: нема земље у којој он није могућ, јер је он свуда подједнако немогућ, у овом свом захтеву за идеално затвореним, које би било ванвремено и, самим тим, ништавило вечности.
Али, управо зато што нема свог света, он и јесте дух: тамо где престаје могућност света почиње могућност овога духа. Претворен својом немогућношћу у ову сталну могућност духа, он се јавља као родоначелни дух сваке тежње ка затварању у свој свет, као сваке тежње да се свет преобрази у свет паланке. Свет је, у његовом доживљају, с неке друге стране брда, а не у његовом свету, као свету паланке који је, у том смислу, не-свет. Све што карактерише не-свет (до самог ништавила, до самог не-бића) одликује и паланку, у доживљају овога духа. Могући став паланчанина је став одобравања или побуне, став свесног конзерватизма, који се заснива на критици „света”, на осећању сопствене првородности (свет је био као што сам ја сада, ја сам дакле прошлост света, његова жива историја; ја сам тамо где је некада био свет, ја сам остао, свет се отпадио од првашње своје судбине, он се одрадио; свет је, дакле, одрод а не ја), или став очајања које сања укључење у свет, негацијом паланке. Дух паланачки у оба вида се јавља и у оба вида тријумфује. Он, у сваком случају, мора да се схвати као један делатан дух. Чак и у првоме случају, ако је конзервативни став несумњив, овај дух је делатан: он је само пасивно делатан, он паланачки покушава да акцији супротстави пасивност, у томе смислу што оно што јесте покушава да супротстави ономе што настаје. Оно што паланачки јесте, самим тим што је почетак који се није одвојио од себе, који није еволуирао, не дозвољава активност, да њоме не би био изневерен, преображен. Не сме да буде преображаја, дакле не срне да буде рада, потребна је пасивност, препуштање ономе што јесте. Али ово препуштање је такође својеврсна делатност, једна негативна делатност. Пасивност је такође избор воље, а њен језик (нерадом, непредузимљивошћу) такође је језик вољног опредељења. Најчешће, ово се губи из вида зато што паланачанин, рођен у једном затвореном свету, не пристаје да види себе као субјект тога света већ као његов објект. Откуда то?
Ако би паланчанин признао себе као субјект, паланка би тиме била угрожена као воља: тамо где сам ја субјект, свет не може да буде субјект. Паланчанин, међутим, вернији је паланци него самом себи, бар по основном свом опредељења. Он није појединац на персоналном путу; он је сумум једнога искуства, један став и један стил. Оно што он чува, кад чува паланку, то је тај став и стил. Паланаштво је нагонски-одбрамбено неговање паланачког стила као општег стила. Паланчанин има изванредно јако осећање стила, јер има изванредно јако осећање колективитета, замрзнутог (или оличеног) у том стилу. Велики „свет” је свет који, множином могућности (стилова), разара ову јединственост стила, ову његову једно-образност. Паланачки дух је дух једно-образности, пре свега, дух готовог решења, обрасца, веома одређене форме. Када паланачки појединац чува паланку, као врховну вољу, као своје над-ја, он чува пре свега овај стил једно-образности, и, због тога, када се он боји света, изласка у свет, он се боји овог изласка у свет без стила. Најчешћа оптужба, која се баца паланчанину у лице: да је човек без стила, савршено је неспојива са духом паланке који је дух колективне воље, једно-образности којом се та воља изражава, па следствено томе и сам дух стила.
Ова служба стилу иде до његовог обоготворења. Стил је све, човек је много мање. У свету паланке, важније је добро се држати устаљеног обичаја него бити личност. Све што је претежно лично, индивидуално (ма у ком правцу) непожељно је пре свега зато што је обећање „света”, као чисте негације паланке, дакле обећање стилске поливаленције, а ова поливаленција је, за паланачки дух, чисто отелотворење какофоније, музика самог пакла.
Ова служба стилу је, у својој основи, служба сигурности. Одрекнут од сопствене воље, стилизован по обрасцу колективне воље, паланчанин је склоњен у сигурност општега. Он има утисак продуженог детињства, или утисак продуженог живота под окриљем породице. Инфантилизам је корелативан паланачком духу. Не може се бити у паланачком духу а не бити у инфантилизму: паланачки дух, као дух над-ја, као дух колективне воље која нас је узела под своје, која нас штити од свега, а пре свега од нас самих, од свих изазова и искушења која се зову Ја (лична одговорност и лична предузетност), нужно је дух који посвећује у инфантилизам. Он захтева, изнуђује тај инфантилизам, као заштитнички, као дух који је над-стављен свему индивидуалном. Једно-образност стила значи, несумњиво, и извесно против-временско опредељење. Ако је једно-образни стил могућ, као дело свих, он није могућ само у простору. Он подразумева и своју важност, као своје распростирање, у времену. Стил не признаје мртве. Он је над-смртан, јер је над-граничан. Као што мора да важи свуда (као што мора свуда да продре), он мора да важи и увек.
Дух традиционализма један је од основних изражаја паланачког духа; бити у духу паланке, значи бити у њеној вољи, конкретно-стилски оличеној, али тако што ће се, овим стилом, поновити јучерашњица паланке. Јако осећање историје, известан дух историчности, који се често уочавају, као једна од битних одлика паланачког духа, у суштини су дело ван-историјског а не само не-историјског (или само против-историјског) духа. Радозналост за оно што је било овде се јавља под маском историје, или историчности; у ствари, у њој није тешко препознати против-историчност паланке, засновану овде на два чиниоца: 1) на радозналости, којом паланка изражава своју жељу за једно-образношћу, за продирањем свуда, за апсорбовањем свега, и то уништењем онога што би њој било непознато, што би остало „тајна” за њу, ван домашаја њеног ока, слуха и могућности делања, као могућности „одговора” на садржину догођеног, и 2) овде није тешко открити ову против-историчност и у паланачкој тежњи за временским дејствовањем врхунског, праксом обоготвореног стила. Треба свуда продрети погледом да би се могло све „повезати” против-дејством паланачког духа, његовим тумачењем, које је увек тумачење стила.
Паланка не воли непознато, у начелу; то је једна од основних њених ознака, којом се одликују њена историја, њена култура, њен ментални свет. Али она га одбија не само у својој актуалности, она га одбија и у времену. Не воли га у прошлости, као што га не воли у будућности. Заверена трајању, тиме што прихвата (што жели да учини то избором своје воље) судбину паланке, оне коју је свет „напустио”, оставио, она трајање тражи свуда, па неизбежно и у свом стилу. Она мора себе стилски да уједначи у времену као и у простору, у прошлости и садашњости као и у будућности. Конзервативан дух паланке, као овај дух осуђен на трајање, и који ову осуду жели да прогласи за своју вољу, који ову детерминацију историје покушава да огласи за ствар свог сопственог избора, у мрачном покушају који не значи само измирење са судбином већ и њено обоготворење, дакле не само на равни која би осветлела ту судбину као сношљиву већ би јој дала значење једино могуће судбине; тај конзервативни дух, управо овим својим трајањем коме је превасходно веран, јесте дух који се противи времену, који „сачекује” будућност својом верношћу постојећем, али који такође сачекује прошлост својом верношћу постојећем које жели, неупоредивом упорношћу, увек да открије у прошлости. Прошлост није оно што није садашњост, нека пре-садашњост, или нека не-садашњост. Прошлост је у најмању руку предвиђање садашњег, али је много више потврђивање њено.
Паланчанин иде по задовољење своје потребе свуда, у своје суседство, али и у време; он хоће прошлост као своју потврду, и због тога је неће. Он је анти-историчан, на линији свога осећања свевремености сопственог стила, на линији налога да, затворен у један затворен свет, прихвати ову затвореност као ствар своје предности и, поновимо то, свога сопственог избора, а не као ствар туђе осуде. Он није кажњен, иако то јесте, овом осудом да живи у затвореном свету који се зауставио (и који може бити затворен само онолико колико је заустављен), и који као да се нашао изван времена. Кажњени су други, који су напустили тај свет и који, због тога, у паклу стилског вишегласја, у „хаосу” који је настао на рушевини једно-образности паланачког свевласног стила, доживљавају најстрашније ужасе које уопште може да доживи један „блудни син”.
Радомир Константиновић, Философија паланке, Откровење, Београд, 2004.
Фотографија: filozofskimagazin.net