Чеховљева драма Ујка Вања почиње доласком пензионисаног професора Серебрјакова и његове младе и лепе жене на имање његове прве жене. Њихов долазак ремети живот на имању и односе међу свим личностима у драми.

Убрзо по њиховом доласку, Војницки (ујка Вања) се очајнички заљубљује у Серебрјаковљеву прелепу жену Јелену Андрејевну; исто доживљава и доктор Астров. Њега воли Соња – Серебрјаковљева кћи из првог брака са сестром Војницког. Ове љубавне односе можемо посматрати кроз два троугла: Серебрјаков – Јелена Андрејевна – Војницки, и Соња – Астров – Јелена Андрејевна.

Сви погледи су упрти у Јелену Андрејевну. Она је жена која покреће читаву драму и својим доласком ремети годинама устаљене односе на имању, а сама ништа не чини, једноставно је присутна на позорници. О њој мало знамо, готово ништа, њена је драма прожета осећањима инфериорности и досаде: Ја умирем од досаде, не знам шта да радим.

Поред овог осећања, које представља њено уобичајено стање,  у Јеленином бићу живи осећање несигурности, које је покреће да се уда за неког ко ће јој својим друштвеним статусом дати сигурност и ослонац у животу. У таквом браку, без љубави, није могло бити истинске среће, али ће Јелену осећање инфериорности и страх од одлучног корака спречити да напусте мужа. Соњи говори да би волела да има младог мужа, отворено јој каже да је несрећна, али исто тако јој говори: Ако верујеш заклетвама, кунем ти се да сам за њега пошла из љубави. То није била права љубав, него вештачка, али мени се онда чинило да је то права љубав. Ја нисам крива…

Док у односу са Војнициким као изговор да би се дистанцирала користи моралне норме, према Астрову се Јелена понаша другачије, јер јој се он свиђа и досадно јој је без њега, па се због тога и потајно радује што Астров не воли Соњу.

Ипак, Јелени Андрејевној природа, сем изузетне физичке лепоте, није ништа дала, па је због тога и свесна да може да побуди само страст, али не и праву љубав. Њој је потребно да људи у њој не виде само лепоту, чезне да је поштују и воле због ње саме: Ја сам боља и узвишенија него што ви мислите! Кунем вам се!

Понашање Астрова према Јелени јасно открива истину да је он не поштује, а разговор који води с њом, у којем је назива лукавим створењем и грабљивицом, има изузетно провокативан призвук. Једино што Астрова везује за Јелену јесте њена лепота. Он осећа да је отупео, да је за њега све прошло и да се више не би могао ни за кога везати. Иако осећа да би му Јелена Андрејевна могла мозак помутити за само један дан, свестан је да то није ни љубав ни оданост. То зна и Јелена, и зато не пристаје да се тајно види с њим; остаје да несрећно и прећутно игра своју драму у којој је, као и свуда, само епизодно лице: Ја сам досадна жена, епизодно лице…И у музици, и у мужевљевој кући, и у свим љубавима, једном речју, свуда сам била епизодно лице. (…) За мене нема среће на овоме свету…

Соњино психолошко стање најбоље излази на видело у односима према Астрову и према Јелени. Сва њена чежња и снови везани су за Астрова; она обожава све што он чини, жели да се стара о њему, говори му да је диван, а све то надајући се да ће  у пробудити њему емоције и да ће је заволети. Њена љубав је чиста и искрена, толико јака да осећа да га воли више од своје мртве мајке, већ шест година сваког тренутка чује његов глас. Астров јој експлицитно говори да он, заправо, никога не воли и да неће ни заволети, била то она, њена сестра, другарица, или било која друга жена. Након овог разговора, који се одвија у алузијама, Соња је срећна, иако би требало да буде разочарана, јер је паметна и у потпуности разуме Астровљеве речи. Међутим, она не жели да себе лиши наде; том потребом за надом и жељом за срећом, па макар то била само обмана, мотивише се целокупно Соњино понашање.

Астров је незадовољан својим животом, осећа како га судбина као бодљикаве грана шиба по лицу без престанка, а у даљини никакве светлости. Пламен његове светлости се угасио, изгубио је идеал и окружен је особењацима – и сам је постао особењак. Осећа да више не може да воли никог јер се у њему гаси свака искра светлости; он се бољем и не нада – за разлику од Соње, коју нада одржава живом.

Вањин однос према Јелени на почетку не приказује његову очајничку потребу да буде с њом, али од тренутка када га Јелена експлицитно одбија од себе, јасно му стављајући до знања да су јој његови изливи нежности одвратни, он спознаје своју промашеност. Схвата да је прошлост глупо потрошио у ситницама, а да му је стварност страшна због своје апсурдности, па Јелени широкогрудо нуди и свој живот и љубав. Дубоко жали што је није запросио пре десет година, када је она имала седамнаест и долазила код његове покојне сестре. Размишља шта је могао имати и шта је изгубио те, сводећи биланс свог живота, схвата да је преварен и да је изгубио и свој идеал – професора Серебрјакова.

Несрећни почеци неостварених љубави остају где су и били – на почетку; остаје само да учмали и тужни животи наставе своје свакодневне драме тамо где су их прекинули потенцијалном надом… Онда када нам се учини да ће, можда, доћи до остварења љубави, Чехов своје јунаке окреће њиховим промашеностима, не дозвољавајући им да буду срећни са онима које воле, употпуњујући тиме њихове тужне судбине и промашене животе.

Љубавни троуглови у Чеховљевом Галебу

Аутор: Душица Чукић