Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Dragi Danilo,

Najpre, insistiram na tome da primiš moja uveravanja da ovu hartiju sa monogramom nisam nabavio lično, nego mi je poklonjena. Ne želim da izgubim jednog prijatelja zbog jednog pisma.

Ljiljana mi je prenela poruku koja se odnosi na moju fotografiju, biografiju i ugovor sa Prosvetom. Ugovor ćeš, naravno, ti potpisati umesto mene. Pretpostavljam da za tako nešto nije potrebno neko posebno ovlašćenje. Već kod fotografije su nastali problemi. Ne radi se o estetskoj strani jer tu, srećom, nema pomoći. Imam neke fotografije iz kafane i neke iz bolnice. Ove druge dokazuju ako ništa drugo ono da i jugoslovenski pisac može sebi kupiti jednu kravatu. U svakom slučaju, lice koje na njima vidiš lišeno je svake dileme i dužne brige za čoveka i njegovo dostojanstvo. (…) Između tih fotografija izaberi jednu. Moj lični izbor izražen je brojem na poleđini, ali ga se ti ne moraš obavezno držati. Takođe, ne moraš izabrati najgoru.

Sa biografijom nastaju prave poteškoće. Najpre zato što svaku biografiju prezirem, ne što je neizbežno lažna nego što je neizbežno glupa. A zatim, nijedna biografija koju sam bio pozvan da napišem nije mi donela sreću. Samo neprilike.

Predložiću ti nekoliko varijanata.

Rođen je u Titogradu 1930. godine. Gimnaziju pohađao u Beogradu, gde je i studirao psihologiju na Filosofskom fakultetu. Objavljivao pripovetke u listovima Vidici i Danas. Radi u filmskoj industriji kao pisac scenarija.

Tek sada vidim da je lakše živeti jedan život nego napisati jednu biografiju. Moja biografija se sastoji od postupaka koji drugome smetaju i od onih koji smetaju meni. Da sam Davičo možda bi mojih šest godina robije bilo od nekog interesa.

Šalu na stranu, stidim se što sam pisao scenarija za rđave filmove, uglavnom stoga što nameravam i dalje da ih pišem. Gladan sam, i dete mi takođe. Moj rad na filmu – na tome insistiram – može biti spomenuto samo u opštem obliku, po mogućnosti sa napomenom da to đubre pišem pod pseudonimom. (Podrazumeva se da pseudonim nije za objavljivanje.)

Ne znam kakvog smisla objavljivati moju saradnju sa listovima kad sam objavio samo tri priče. Na taj način moja bi se biografija svela na jedino relevantnu istinu da sam se rodio.

Još ne znam kako ću ti dostaviti ovo pismo, ali ću videti.

Molim te, javi mojoj ženi šta je bilo sa onim ispravkama koje sam ti dao.

Pročitao sam u Vidicima odlomak iz proze.

Izvrsno deluje. Govorim ozbiljno. Ja nisam Brana. Samo mi nemoj doći i reći da si to čuo još od nekog drugog! (Šta misliš o ovom?)

Trenutno primam neku specijalnu terapiju koja treba da ubrza lečenje i možda da eliminiše odlazak u sanatorijum. Postoji mogućnost da dođem pre avgusta. U svakom slučaju, dolazim u iduću nedelju pa ćemo se dogovoriti za sastanak.

Sve srdačno pozdravi. Mnogo pozdrava tvojoj supruzi.

Tvoj Pekić

P.S. Reci Filipu da ću mu se javiti ovih dana. Mislim na vas u vezi onog razgovora o vezivanju za neko filmsko preduzeće. Naime, javili su mi iz Lovćena da imaju nameru da osnuju scenarističko odeljenje pa da i na mene računaju. Ja ću verovatno odbiti ali ću gledati da uguram dvojicu od vas. Mislim na Filipa i tebe, jer Mirko već radi, a Miro ne verujem da bi pristao. Lovćen je izrazito antiklerikalna organizacija. (Za divno čudo!)

P.

Supruga Borislava Pekića: Moj hod po trnju i ružama s najvećim srpskim književnikom

Izvor: borislavpekic.com

Bolje je pogrešiti na strani milosrđa, nego na strani smrtne kazne, napisao je F. Dostojevski Dnevniku pisca. Amerikanci ne čitaju Dostojevskog. Nisu to činili ni pre nego što im je, u svojim putujućim predavanjima, Vladimir Nabokov, pisac Lolite, otvorio oči za nebrojene slabosti pisca Braće Karamazovih. Ali to nije razlog što su u Floridi, državi iz protivabolicionističke manjine u SAD, gde nas smrtna kazna još spaja sa pravnim varvarstvom, ponovo pogubili jednog čoveka. Razlog je – Zakon.

Ovaj zakon, protumačila nam je prošle godine, preko britanske TV mreže, jedna ljubazna i pitoma dama, član Kolegija floridskog sudbenog stola, kao poslednju odbranu poreskih obveznika – to je pojam koji se na Zapadu podudara sa pojmom čoveka, ostavljajući neobaveznike s one strane ljudskog – kao, dakle mrtvu stražu Svete imovine, kad brave, alarmi, bodljikave žice, tajne tele-oči, psi, a ponegde i naoružane „gorile” omanu, i između posednika i obijača ne ostane ništa do vlasničkog instinkta kod prvih i žudnja za lakim bogaćenjem kod drugih. (Objašnjenje je moje, ali ljubav prema smrtnoj kazni u njemu – njena.)

Ne želim sebi da olakšam buduće redove, pa ću lakonski ispričati kako je izvršeno ubistvo, zbog koga je u Floridi pogubljen jedan čovek, iako su u zločinu učestvovala dva. (Stvar je, naime, sasvim prosta, i savršeno odgovara našem pojmu pravde.

Nepogubljeno lice je bilo krunski svedok, odnosno ubica koji je u istrazi prvi progovorio i svojim priznanjima omogućio da se ubije njegov saučesnik.

Ko je od njih bio više a ko manje kriv, za Pravo nije bilo važno. To je bilo važno samo za Pravdu, ali ona se nije pitala.)

Opis ubistva biće kratak i ostaće samo na njegovom najogavnijem i najokrutnijem aspektu, onom koji će se, siguran sam, u mašti čoveka najžešće odupreti mojim razlozima protiv smrtne kazne: Mladići su – jer behu to mladi ljudi – vezali starca, jer žrtva je bio star i bolestan čovek – a zatim ga, paranjem kože na najosetljivijim delovima tela i probadanjem ušiju starinskim perom za pisanje, pokušali prisiliti da nadvlada svoj posednički instinkt i oda im gde drži novac. Pre nego što su to doznali, starac je umro.

Pa ipak, rizikujući da vas razbesnim – u mojim je Dnevnicima o besnilu i reč, zar ne? – ja sam odlučno protiv smrtne kazne izrečene nad jednim od počinitelja ovog, uistinu, groznog nedela.

smrtna-kazna

I to ne samo uprkos formi zločina, već uprkos ubeđenju da, premda u svakom kriminalnom aktu, do izvesne mere, učestvuje i društvo, da je ono uvek nevidljivi i nekažnjeni saučesnik zločina, neka vrsta zaštićenog krunskog svedoka, preko koga jedno nedelo postaje nedelo i nad samim sobom, ipak u njemu komandnu ulogu ima ličnost izvršioca i njegova slobodna volja. (Promovišući, „humanisti” zločinca u slepo oruđe nepravde, bilo da se ova manifestuje u bedi kojoj je bio izložen, bilo da potiče iz intimnije sfere duševnih nestabilnosti i insuficijencija uzrokovanih nesrećnim porodičnim životom, mi njegovoj volji oduzimamo slobodu koja ga i čini čovekom, i brutalno mu zatvaramo jedini put istinskom iskupljenju.Iskupljenje, zapravo, činimo izlišnim, jer ko nije kriv, ko je tek nečiji instrument, nema zašto da se kaje. Njegovo jedino kajanje može se odnositi na gluposts kojom je dopustio da ga društvo koristi kao žrtvenog jarca vlastite žudnje za smrću, a njegovo jedino iskupljenje može ležati u revoltu protiv takvog društva.)

Izneću, ovde, samo nekoliko argumenata protiv smrtne kazne. Ne nadam se da su svi novi, ali mi se čini da su neki stari, i shvaćeni, iskazani na nov način.Smrtna kazna je, najpre, moralno protivrečna, jer mi njome prvo kažemo da je život čovekov najdragoceniji posed, a zatim da smo kadri i njega mu opljačkati. Civilizacija koja može programski da se liši nečega na čemu počiva i njena suština i njen opstanak, da se, dakle, odrekne života i da ga odrekne, civilizacija je – smrti. Svaka izvršena smrtna kazna zato je jedan stupanj čina kolektivnog samoubistva.

Smrtna kazna je i pravno protivrečna, jer osuđuje na nešto što je, po definiciji izvan sfere onoga što se, opet po definiaiji, njome štiti. (Da i ne govorimo o protivrečnosti zaštite ljudskog života time što se on oduzima.)

Smrtna kazna je duhovno nedelatna, jer onemogućuje okajavanje greha, jedinu autentičnu kaznu za zločin. Samo život krivicu iskupljuje, smrt oslobađa krivice. Između nje i oslobadanja od kazne razlika je samo terminološka. Prava kazna bila bi na život. (Ne doživotna, nego kako je rečeno: na život.)

Smrtna kazna je vaspitno neproizvodna. Ako je njen cilj jednak cilju Krivičnog prava, onda je ona besmislena, jer mrtvaca još niko nije popravio. Argument o njenom preventivnom karakteru statistički je nedokazan, a moralno monstruozan. Ubijamo jednog čoveka da bi popravljali nekog drugog koji svoj zločin još nije ni počinio. Ako bismo želeli da ima zastrašujući karakter, morali bi je vršiti javno, ispred suda ili parlamenta, po parkovima i tržnicama. (U Beogradu bi za to bili pogodni Terazije, Slavija i Kalemegdan.)

Kao što je činjeno onda kada smrtna kazna nije licemerno smerala da otrezni glave, nego pošteno – da ih odseče. Jer, ovako, vest o njoj, potopljena u gustu močvaru informacija što ih svakodnevno primamo o drugim, krupnijim neudobnostima života – poskupljenjima, kašnjenju vozova, nevremenu koje nam kvari praznike itd. – ima pre obrnuto dejstvo: zabluđuje nas i uverava da stvar sa tom smrću baš i nije tako ozbiljna.

Uostalom, ako ponekad možete pročitati da je izrečena, vrlo retko da je izvršena. Pogotovu – gde. Tako propuštate da joj prisustvujete, naravoučenije vam izmiče. U međuvremenu je simptomatično da to naravoučenije nikad ne izmiče pasioniranim zagovornicima smrtne kazne, tim legalnim pripadnicima duhovnog Kju-kluks-klana, koji uobražavaju da se od onih s dubokog američkog Juga razlikuju samo stoga što na glavama ne nose kukuljice, i što u ruci, umesto omči za vešanie, drže debele alibije u obliku debelih Zakonika. Jedino se oni na njoj nečemu uče. Ostaje da se vidi – čemu.
Pošto, uprkos smrtnoj kazni, ubice i dalje ubijaju, slobodan sam zaključiti da ona i ne postoji zbog njih, da je ona tu da branitelje smrtne kazne spreči u potrebi da se ponekad i oni ubicama pridruže. (Poručujem im – potreba je zadovoljena. Ko ubistvo brani – već ubica je u duhu.)

Ako je smisao smrtne kazne u zaštiti društva, ona je još jednom logički protivrečna. Ništa se štititi ne može naknadno. Pojam zaštite jednak je pojmu preventive, a nešto se ne može štititi pošto je ubistvom već presudno povređeno. Umesto da ubistvo sprečava, smrtna kazna ga kažnjava. To je odmazda, nije zaštita.

Ali ako je i tek odmazda, smrtna kazna je egzistencijalno protivrečna. Da bi odmazdu odmerili moramo znati prirodu kazne, a mi ne poznajemo prirodu smrti. Stotine miliona ljudi smrt očekuje kao oslobođenje, kao prag Novog života, nove Velike Mogućnosti. Smrt, u kojoj gledamo najvišu kaznu, ponekad može biti i – nagrada. Ovde, na Zapadu ubiti jednog ortodoksnog hrišćanina trebalo bi da znači: približiti ga, pre vremena, najvišoj sreći, Svrsi života – upoznavanju sa Bogom – čak i bez obzira što bi, s obzirom na počinjeni zločin, ovaj susret mogao ispasti i neprijatan. (Ali vredi se nadati, jer Bog je svakako milosrdniji od nas.) Pretpostavljam da bi samo pakost ovu civilizaciju mogla navesti da se odrekne smrtne kazne. Ako bi odbacili materijalističko shvatanje smrti i priznali je kao prvi čin neke nove šanse (a poslednji jedne promašene), i mogućnost nekog višeg postojanja (nasuprot nižem u kome u životu živimo), ubeđen sam da bi je ne samo zabrinjavali već i – zakonski progonili.

smrtna-kazna-2

Argument da se retko izriče, a još ređe izvršava, argument je protiv nje, jer čega ima tako malo i tako retko, bez toga se svakako može.

Pre nego što ovaj ogled završim ne mogu odoleti iskušenju a da ne citiram jednu orvelovski strašnu misao iz završnog govora S. U. Guroviča, branioca petrogradskog mitropolita Venijamina na procesu 1922, preuzetog iz Solženjicinovog Arhipelag Gulaga: „Nema više šta da se kaže, ali je teško prestati govoriti. Jer dok debata traje, okrivljeni su živi. Kad se debata završi, završiće se i njihovi životi.”

Zato i ja ne prestajem da govorim protiv smrtne kazne.

U civilizaciji Dvomisli, kakva je naša, u kulturi smrti, kakva je naša, smrtna je kazna samo jedna krasta velikih boginja. U njenom vršenju vidim samo jedan racionalan motiv: Tolikim obzirima što ih ukazujemo životu jednog jedinog čoveka, prikrivamo čudovišnu bezobzirnost što je ispoljavamo prema svim ostalim.

Ako mi sada kažu da i ja ponavljam grešku branitelja pravnog ubistva, i mnogo argumenata upotrebljavam tamo gde bi morao biti dovoljan jedan ali pravi, reći ću: Ovo nisu moji argumenti, ovo su odgovori na vaše.

Moj bi bio jedan jedini: NE UBIJ!

Odlomak iz dnevnika diktiranog u magnetofon tokom 1983–1984. godine.

www.borislavpekic.com

„Čovek se nikad ne pita za razloge dobrih stvari koje mu se dešavaju. Zanimaju ga jedino uzroci rđavih.” (Besnilo)

„Kad čovek ostane u mraku, ne tražite onoga ko je ugasio sveću, nego drugu sveću…” (Besnilo)

„Razlika između pametnog čoveka i budale je u tome što prvi istu zabludu izražava na više načina, a budala sve zablude na jedan isti.” (Život na ledu)

„Biti u većini znači biti načelno privilegovan, a svaka privilegija na izvestan način ograničava našu slobodnu volju, čini je često dugom neupotrebom i neupotrebljivom, jer ako je čovek u većini, ako je čovek u saglasnosti sa većinom stvari koje ga okružuju, onda on i nema potrebe da bira ili svaki izbor je već zapravo dat, i njegova volja rđa. Pravi znak snage jednog uverenja nije otpor manjini, nego otpor većini. Naravno to time uverenje ne čini ispravnim, ono ga samo čini snažnim. Ljudi daju za pravo samo onim iskustvima koja potvrđuju njihova.” (Život na ledu)

pekic-citati-2

„Sumnja je kao svrab; što se više češeš, sve više svrbi…Ko hronično nije sumnjao u ono u šta veruje, i u isto vreme dok veruje, ko nije navikao na misaonu toleranciju kao jedinu kulturu, u kojoj inteligencija može delovati saobrazno svojoj istraživačkoj prirodi, ko je uvek mislio da je bezuslovno u pravu, čak i kad je verovao uzastopno u tri oprečne istine, taj stvarno nije potreban nijednoj od njih. Taj će i od najotvorenije ideje, predstavimo li je isprekidanom, kolebljivom linijom, čim joj pristupi, napraviti neprobojan i nepristupačan krug, a zatim se u njega kao u grob zatvoriti.”  (Tamo gde loze plaču)

„Sakrivamo svoje istine da bismo ih posle pronašli kao tajne. (…) Čovek ne podnosi saznanja koja nije predvideo. Ubeđen sam da svet ni duševno ni mentalno ne bi mogao podneti opipljiv dokaz postojanja Boga. To bi uništilo i vernike i nevernike. Ubilo bi nas kao inteligentnu vrstu. U jednom jedinom trenutku izgubili bismo slobodu, inicijativu, maštu, sve pretpostavke ljudske argonautike. I to samo zato što mi kao vrsta, iz dubine svoje antropocentrične uobraženosti, odbijamo božje postojanje. Takvo Runo nigde nismo sakrili. Konzekventno, ni naći ga nigde ne možemo.” (Zlatno runo)

„Čini nam se da je svet pun pitanja. A svet nije nikakvo pitanje. Svet je odgovor. Odgovor na pitanje ko zna kada i zašto postavljeno. I mi tek odgovor na ko zna kakvo pitanje…Kucao sam na tesna vrata i ona su se otvorila, ali su to bila pogrešna vrata. Njihovo otvaranje nije mi donelo ništa do razočarenje. U prostoru i vremenu, sva su vrata bila lažna. Prava su van prostora i vremena….Osećam hladnoću. Drugi svet teče mimo mene. Treba pružiti ruku i dodirnuti ga. Treba tvoriti – novo.” (Rađanje Atlantide)

„Bez odbacivanja starih zabluda, nema ni prihvatanja novih istina.” (Zlatno runo)

„Mi smo zarobljenici u svetu (kao u jajetu). Mi smo u svetu zatvoreni, zatim je ključ bačen i zaboravljen. Sami svet ne možemo otvoriti. Iz njega ne možemo izići bez nečije pomoći. Potreban nam je neko spolja da ključ nađe, da nas izvede iz zarobljeništva. Otuda veliki učitelji saznanja, gurui, tutori nove svesnosti, odatle najzad Hristos, Spasitelj, Mesija. Istina je, zapravo, sasvim drukčija. Taj ključ nije van nas, taj ključ kojim smo zabravljeni u nama je. Mi to ili ne vidimo iz lenjosti duha, iz straha da nas takvo saznanje ne primora i ne obaveže, na traganja koja nam se čine i opasnim i teškim, ili zbog toga što nas privid naše situacije nagoni da ključ smatramo izgubljenim van nas, jer sama logika zatvaranja govori nam da smo zatvoreni u nečemu i da to nešto mora spolja biti zatvoreno. Ključ, u stvari, ključ istine, ključ saznanja, ključ našeg bića, ključ sveta, nalazi se duboko u nama. A učitelji, tutori, oni koji nam otvaraju oči, ne otvaraju nam oči za ključ skriven van nas, oni nam ne donose nikakav ključ koji bi oni našli negde i zatim bi ga poklonili, a mi s tim ključem sebe otvorili, odnosno sebe pustili u neke nove dimenzije. Oni su tu samo da nam ukažu na tu istinu, da ključ nije van nas nego da je u nama i da nam pomognu da, tražeći ga u nama, do njega što bezbolnije dođemo.” (Rađanje Atlantide)

„Da bi neko postao zvezda na nebu, dobro treba da zagrize zemlju.” (Besnilo)

„Ne lažimo u javnom životu, nemojmo izneveriti savest, moralno osećanje u nama i zvezdano nebo nad nama, ni onda, a naročito onda kad znamo da ćemo zbog toga biti na gubitku. U zamenu imaćemo miran san. Zašto je on neophodan najbolje znaju oni koji ga nikad nisu imali….Sačuvajmo veru, jer bez nje nema života, ali ne odbacimo ni sumnju, jer bez nje nema napretka. Ne sumnjamo pri tom samo u ono što misle i čine drugi, jer to je lako. Pokušajmo, bar ponekad, da posumnjamo u ono što sami mislimo i činimo, jer to je teže ali zrelije plodove donosi….Istrajno i časno borimo se za svoja načela, ali ih ne obožavajmo. U nesavršenom svetu savršenih načela nema….Lični je moral osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikad ni jednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina — završava sa žrtvovanjem tuđih života. Nemojmo dopustiti da, na kraju života, u sred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo. Sinovi nam neće verovati.” (Stope u pesku)

„Jesmo li mi Srbi ikada otvoreno i nepristrasno govorili o svojim nacionalnim osobinama, dogovorili se najzad ko smo, šta smo, šta hoćemo, šta nećemo, i pokušali da iznađemo neki operativni kompromis između svojih izmišljenih vrlina i svojih stvarnih mana, ako ne za škole i proslave, a ono bar za Berzu i Parlament … Mi ti Srbi, brate, i nismo nacija. Mi smo usplahireno i pometeno stanje duha. Mi i postojimo, zapravo, samo iz inata.” (Zlatno runo)

„Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve – sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo šta danas radimo.” (Zlatno doba dijaloga)

„Mi, Srbi, nezavisnost smo uvek dobijali na rate, a gubili je odjednom i đuture. Uzelo nam je blizu stotinu godina, od prvog ustanka, preko srpsko-turskih ratova do balkanskog, da slobodu postignemo, a onda smo je, 1915, izgubili samo u jednoj godini. Pitam se, koliko će nam sad trebati da je vratimo ako je još jednom izgubimo?” (Zlatno runo)

„Ko se ne može uništiti u opoziciji, treba ga uništavati vlašću. U zagušljivom vazduhu moći, i najotpornije ideje prokisnu. U sjaju vlasti svaka farba izbledi, pa će i crvena.” (Zlatno runo)

„Ono dno, ono finalno dno koje treba tražiti ne nalazi se izvan nas, ne nalazi se ni u kakvom narodu, ni u kakvom kolektivu, i ni u kakvom predavanju onome što je izvan nas. Ono se nalazi duboko u nama. Penjanje u visine, nije ništa drugo nego spuštanje do najdubljeg dna vlastitog bića. I tu je konačna istina…” (Život na ledu)

„Moja najveća osveta je u tome što me nikada nisu uspeli primorati da ih mrzim. Prezira je bilo. Prezir je bio moja pobeda, ali taj prezir je bio i moj poraz. Jer su me na taj prezir oni naterali i time stvarali situacije u kojima sam bio primoran da prezirem i sebe. Bez obzira na sve teškoće, nevolje, neprilike, nepravde, gimnazijski teror 1945–1948. godine, robije, primoravanje na ćutanje i građansko i umetničko, nepravde što mi se nanose u javnom životu, u kome, da bih bio ono što jesam, da bih opstojao, zapravo moram ulagati višestruko više napora od ljudi bez moje prošlosti. Čitava jedna godina bez pasoša, i nasilno odvajanje od porodice, političke intrige koje su mi skinule četiri ugovorene knjige, uvrede, besprimerna čekanja pred vratima PEN kluba, prisilna emigracija u kojoj se nalazim, bez obzira na to ja sam prema uzrocima svojih nesreća uvek uspevao zadržati jedan podrugljiv stav, u kome je bilo obilno mesta i za podrugljivost na sopstveni račun.” (Život na ledu)

„Budućnost će, kao i uvek, hteti da odgaji sopstvene nove zablude; a što će one biti, zapravo, naše i stare koliko i svet, neće smetati nijednom od praunuka da se njome diči, brišući u međuvremenu tur našim jeremijadskim opomenama i savetima.” (Kako upokojiti vampira)

„Moji sunarodnici i ja smo živeli u zabludi da nam sve ide dobro, čak sve bolje i bolje, i da će nam sve bolje ići sve dok budemo razumni. Jer, i u drugoj smo zabludi bili. Zabludi da smo jako razumni, jako pametni, jako vešti. Pošto smo uobražavali da smo uspešni, verovali smo da smo i razumni; pošto smo uobražavali da smo razumni, morali smo verovati i da smo uspešni. U međuvremenu, skakavci su oko nas plandovali i godinu za godinu nam jeli. Kada nas je život otreznio i dokazao nam da nismo bili uspešni, otkrili smo jednovremeno da ni razumni nismo bili, da nam je sve vreme nedostajao upravo zdrav razum, blago koje nismo mogli iz zemlje iskopati, s drveta obrati, s oranica požnjeti ili iz skladišta izvaditi, ako tamo prethodno nije zakopano, posađeno, posejano i sklonjeno. Blago koje, nažalost, nismo ni od koga mogli konfiskovati, eksproprisati ili nacionalizovati. Da bi se razum imao, decenijama ga je potrebno gajiti i negovati u glavama građana. I onih koji upravljaju i onih kojima se upravlja.” (Sabrana pisma iz tuđine)

„Stvar nije u tome da postanemo nešto drugo, nego da otkrijemo – šta smo.” (Zlatno doba dijaloga)

„Nemoguće je govoriti o budućnosti tamo gde je prošlost do te mere prisutna.” (Život na ledu)

„Imati veru u sebe je sve. Vera je moć. Želja je moć. Volja je moć… Moć je apsolutna sloboda kojoj, znao za to ili ne znao, sputavan jedino razumom, svaki čovek teži. Apsolutna sloboda moguća je jedino van razuma, u ludilu. Samo u ludilu sve je moguće.” (Atlantida)

Fotografija: www.serbia.com

Arhitekta Ljiljana Pekić, udovica jednog od najvećih srpskih književnika – Borislava Pekića, smatra pravim blagoslovom to što je imala privilegiju da život provede kraj čoveka kakav je bio Pekić. Sa njom je, kaže, delio patnju, interesovanja, filosofiju, uspomene i poglede na svet, i da u životu ništa nije bila do njegova supruga svoj život bi smatrala ispunjenim.

ljiljana-i-borislav-pekic-1

Vodeći se onom Gundulićevom „Kolo od sreće uokoli vrteći se ne pristaje: tko bi gori, eto je doli, a tko doli gori ustaje”, priču sa nama počinje od najranijih sećanja – detinjstva u Krunskoj, gde je sa ocem Dušanom Glišićem, koji je 30-ih vodio građevinsko preduzeće i majkom Nadeždom, pravnicom, sestrom Milana Stojadinovića, predsednika Vlade i ministra finansija Kraljevine Jugoslavije, do Drugog svetskog rata, živela život iz bajke.

– Kod ujaka Milana Stojadinovića odlazili smo za Božić i Uskrs, na slavu… Ručali bismo u ogromnoj bašti njegove vile na Senjaku, kupali se u bazenu, igrali tenis. Moja majka mu je bila veoma slična. Imali su istu prodornu narav i dinamičan temperament – počinje priču Ljiljana, ne krijući da je početak Drugog svetskog rata „preko noći” nemilosrdno razorio život koji je do tada poznavala.

– Milana Stojadinovića su najpre stavili u internaciju, a drugog ujaka su izbacili iz stana. Sećam se kako nam je policija sabajle upala u kuću. Moj brat i ja smo još uvek bili u krevetu, a oni su upali pod izgovorom – pretresa! Ujaku Stojadinoviću su Englezi kasnije pomogli da se nastani u Argentini gde je živeo do smrti. Ostaće upamćen, između ostalog, i kao finansijski savetnik predsednika Huana Perona i osnivač i vlasnik čuvenog lista „El Economista”.

Ljiljana i njena porodica proživljavali su pravu golgotu. Bilo joj je svega 12 godina kada je njen otac Dušan streljan.

– Tata je bio sve vreme rata u Beogradu, dok smo se mi sa majkom sklonili u Aleksandrovac. Ubrzo oca odvode u zatvor. Sećam se da majka nije znala gde je, pa ga je tražila po podrumima privatnih kuća u Beogradu gde su ljudi zatvarani i mučeni. Kada je konačno saznala gde je, bilo je kasno. Otac je streljan sa još 105 ljudi, čija su imena objavljena u „Politici”, a majka je dobila samo njegovu burmu i sat. Ubrzo su nas isterali iz stana sa svega nekoliko porodičnih fotografija u rukama. Bilo je to sve što smo poneli.

Nakon deset godina uzaludnog traženja posla, Ljiljanina majka, pravnica koja je tečno govorila francuski jezik zaposlila se kao štrikerska radnica u preduzeću „Majka i dete”.

Usamljenoj Ljiljani koja je dane provodila u oskudici sreća se, prema sopstvenom svedočanstvu, ponovo osmehnula nakon što je upisala Arhitektonski fakultet.

– U ambijentu u kojem su nam se veliki predratni profesori obraćali sa „gospođice” i „gospodine” ponovo sam se osetila živom – objašnjava Ljiljana, dodajući da je s Borislavom baš u ovom periodu počela intenzivnije da se druži, ali da ga je zapravo iz viđenja znala od ranije, iz ulice.

ljiljana-i-borislav-pekic-7

– On je stanovao u Malajničkoj ulici koja danas nosi njegovo ime, a ja sam bila u Knjeginje Zorke. On je išao u III mušku, a ja u VII žensku gimnaziju. U to vreme, Borislav je bio član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije „Savez demokratske omladine Jugoslavije”. Bila je to organizacija koja je poživela svega godinu dana i u kojoj bi se na sastancima uglavnom sastavljali programi i dogovaralo gde i kada će se po gradu lepiti parole, kako će se ponašati u gimnaziji… Pekić je bio dve godine stariji od mene, i onako visokog i markantnog jednostavno ste morali da ga primetite. Doduše, u to vreme još uvek nije imao onu njegovu karakterističnu bradu i nije još uvek nosio naočare – priča uz blagi osmeh na licu Ljiljana, dodajući kako ga je uveče viđala na štrafti u Knez Mihailovoj.

O njemu je nešto više saznala, preko prijatelja, nakon što su ga uhapsili 48, a onda 49. i osudili po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države na 15 godina i gubitak građanskih prava. Zvanično su se upoznali tako što je jedan zajednički poznanik odveo na jedno od njihovih okupljanja. Pekić je igrao karte. Bio je, kaže, zaljubljenik u tu igru sve dok nije intenzivno i ozbiljno počeo da piše.

– Veza je počela kao druženje. Odlazili bismo kod „Trandafilovića”, gde danas, evo i mi sedimo… Ili bismo šetali Knez Mihailovom. Osvojio me je na prečac inteligencijom, odlučnim stavom, idejama. Sećam se kako bi mi dugo čitao svoja filosofska razmišljanja i pričao o tome šta je novo pročitao. Venčali smo se u Svetosavskoj crkvi, a živeli kod njegovih roditelja. Godine 1959. rodila se naš ćerka Aleksandra – priča Pekićka otkrivajući bliže kako je izgledao život sa ovim velikim stvaraocem.

ljiljana-i-borislav-pekic-8

Kada smo se venčali već je imao biblioteku od 2.000 knjiga. Imao bi običaj da stvara čim ustane ujutru. Sto za kojim je radio nije smeo da bude okrenut ka prozoru kako ga ništa ne bi ometalo, te je uvek „gledao” ka zidu. Pre nego što bi počeo da piše obrisao bi prašinu, poređao olovke i pribor, zategnuo krevete. Nije voleo haos! Pauze bi pravio tako što bi izašao u dvoriše, plevio, snimao diktafonom najrazličitije „utiske” iz okruženja koji su mu pomagali da u pisanju bude što verodostojniji. Pritom moram da primetim da je imao sjajno pamćenje!

Pekić je imao običaj da Ljiljani čita tek napisane tekstove. Ona je bila negov „prvi čitalac”, a u stvaranju nekih dela je i sama učestvovala.

Kada je pisao „Hodočašće Arsenija Njegovana” kao arhitekta, nabavljala sam mu publikacije kojima se služio pri istraživačkom radu, a zajedno smo i doslovno prošli put Arsenija Njegovana od Kosančićevog venca do Novog Beograda. Zapisivala sam sve što je zapažao i hteo da pomene u knjizi kako bi priča bila što autentičnija – seća se Ljiljana, naglašavajući da je i po Borislavljevom i njenom mišljenju najbolja ekranizacija Pekićevog dela ostvarenje Gorana Paskaljevića „Vreme čuda“.

– Paskaljević je radio film u dogovoru sa Pekićem i odista ga je osećao svojim! Inače, nešto ranije, kada je „Lovćen film” raspisao konkurs za sinopsis, Pekić se prijavljuje i dobija prve dve nagrade. Ubrzo se zaposlio kao njihov dramaturg. Između ostalog, napisao je i scenario za „Dan četrnaesti” Zdravka Velimirovića, ostvarenje koje je predstavljalo Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1961. Tada je prvi put u životu otišao u inostranstvo. Godine 1970. dobija Ninovu nagradu za „Hodočašće Arsenija Njegovana”, međutim, na moj nagovor ubrzo odlazimo iz zemlje.

Na ideju da odu, Ljiljana je došla posle ulaska ruskih trupa u Čehoslovačku.

– Pošto je učestvovao u potpisivanju svih mogućih disidentskih peticija, po ulasku ruskih trupa u Čehoslovačku uplašila sam se za njega. Znala sam da će njegov progon od tog trenutka samo da se intenzivira. Te 1970. sam dobila radnu dozvolu, međutim svega dve nedelje pre našeg polaska Borislavu je oduzet pasoš bez ikakvog objašnjenja. Dogovorili smo se da odem sama, pa da on dođe. Ćerka Aleksandra mi se pridružila nakon tri meseca, a Borislavu je zbog silnih peripetija trebalo čitavih godinu dana da sa nama otpočne život u Londonu.

Bilo je to mučnih godinu dana iz kojih se rodila knjiga „Korespondencija”. Pekić je Ljiljani poslao 105 pisama od kojih joj je svakako najdraže bilo ono prvo.

ljiljana-i-borislav-pekic-3

Zlatne britanske godine, međutim, Ljiljani su ostale u lepom sećanju.

U Britaniji smo proveli 22 godine. Pekić je pored nesmetanog pisanja uživao i u kaubojskim filmovima, a zajedno sa mnom i u crtaćima, koje bismo netremice gledali. Obožavao je i Tarkovskog, a sećam se da je neizbrisivi utisak na njega ostavio i nemi film o Napoleonu od neverovatnih osam sati koji je gledao na britanskoj televiziji. Od muzike je sećam se uživao da sluša Mocarta, Betovena, Baha… Imao bi običaj da odvrne stanicu klasične muzike na britanskom radiju. Zapravo, pasiju prema operi gajio je od gimnazijskih dana kada je sa svojim najboljim drugom i po nekoliko sati, naizmenično stajao u redu ne bi li došli do karata. Njihovoj sreći nije bilo kraja kada bi se popeli na Treću galeriju – priča sa setom Ljiljana podsećajući nas da su ih u Londonu redovno obilazili Dobrica Ćosić, Goran Paskaljević, Miodrag Pavlović, Vida Ognjenović, Borislav Mihajlović Mihiz,Danilo Kiš, Filip David, Dragoslav Mihailović.

ljiljana-i-borislav-pekic-4

Svega tri godine nakon što je sa još 12 intelektualaca osnovao Demokratsku stranku, Pekić je u svom domu u Londonu, 2. Jula 1992. preminuo od raka pluća. Urna sa njegovim pepelom preneta je iz Londona u Aleju zaslužnih građana na Novom groblju.

Iza sebe je pored antologijskih dela koja su ušla u redovni program studija književnosti na Filološkom fakultetu („Vreme čuda”, „Hodočašće Arsenija Njegovana”, „Kako upokojiti vampira”, „Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana”, „Atlantida”, „Zlatno runo”, „Besnilo”, „Godine koje su pojeli skakavci”, „1999”) ostali i brojni neobjavljeni rukopisi koje Ljiljana zajedno sa ćerkom Aleksandrom i unukom Mari-Luiz godinama sređuje i objavljuje.

– Borislav je svojevremeno intenzivno radio na knjizi „Srebrna ruka”, priči o dva vizantijska slikara od kojih jedan pravi kompromis i uspeva u životu, a drugi ne želi da se „saginje”, te gubi jedan deo tela. Pekić je napisao 250 strana beležaka i u jednom trenutku se dvoumio da li da objavi tu knjigu ili „Atlantidu” i „1999”. Naposletku je odabrao ova dva potonja dela, jer je želeo da pokaže šta nas čeka u budućnosti. Moja ideja je da kako umem i znam objavim „Srebrnu ruku”.

ljiljana-i-borislav-pekic-5

Na pitanje da li je veliki književnik bio ljut na one koji su ga progonili i uništili mu život Ljiljana kao iz stopa odgovara:

Borislav je govorio da mržnja truje ljude i taj osećaj nije poznavao, čak ni kada je saznao da su ga osudili! Znate, život ima običaj da nas potopi, pa onda kada više ne možemo da izdržimo da nas za trenutak izvuče napolje, tek toliko da udahnemo malo vazduha, i opet vrati nazad. Život morate gledati sa optimizmom. Ja volim da se smejem. Borislav se divno smejao. Toga se setim svaki put dok preslušavam trake iz njegove zaostavštine. Slušam ga tako, i čini mi se kao da razgovaramo telefonom i da mi govori na čemu će sledeće da radi – završava priču Ljiljana u bašti „Trandafilovića”, tamo gde je najradije sedela sa svojim suprugom Borislavom.

Izvor: www.telegraf.rs

Kroz promišljeno i stilizovano pojednostavljenje, u korelaciji slikarstva i književnosti, crteži i karikature domaćih pisaca nesumnjivo odišu dokumentarnom, ali i umetničkom vrednošću.

karikatura-disVladislav Petković Dis, autor: Nikola Bešević, 1917, izvor: politika.rs

 

karikatura-nusic

Branislav Nušić, autor: Pjer Križanić, izvor: ilustrator.rs

karikatura-pekic

Borislav Pekić, autor: David Levine, izvor: nybooks.com

 

karikatura-ivo-andric

Ivo Andrić, autor: Petar Pismetrović, izvor: ilustrator.rs

karikatura-kis

Danilo Kiš, autor: David Levine, izvor: nybooks.com

Izvor. sinhro.rs

Aristotel je pisao da onaj ko hoće da razmotri pitanje najbolje države, treba najpre da odredi koji je način života najbolji, jer ako to ostane nepoznato, ne može se znati ni koje je državno uređenje najbolje …

Koja je država dobra – ne znam. ali je sasvim sigurno da nije:

– država u kojoj ste najbezbedniji ako ste u zatvoru;

– država čija je budućnost večita, a prošlost traje samo koliko i ona;

– država u kojoj snaga caruje, a um valja klade;

– država u kojoj ste prinuđeni drugima da kopate jame da sami u njih ne biste upali;

– država u kojoj se jednakost sastoji u bedi, a sloboda u nejednakosti;

– država čiji su građani taoci njene vlade;

– država u kojoj ste srećni ako ste živi;

 država u kojoj svako zna šta treba da uradi, ali ne zna zašto;

– država kojoj nije dosta što je podnosite, već zahteva da to činite sa oduševljenjem;

– država koja se poziva na nebo kad joj ne ide dobro, a na sebe kad joj pođe bolje;

– država u kojoj je sve što se čini neizbežno, a sve što je neizbežno nikad se ne događa;

– država čije se vođe prenose na rukama, a njihova vlast ispod ruke;

– država u kojoj su sredstva za proizvodnju u privatnim rukama, ona u kojoj su u državnim rukama, a naročito ona u kojoj sredstva za proizvodnju nisu u ničijim rukama;

– država u kojoj mesto očevine nasleđujete strah;

– država u kojoj je jedina pouzdana rubrika u novinama – čitulja;

– država u kojoj zemlja pripada onima koji na njoj gladuju;

– država u kojoj mašine zamenjuju radnike, a radnici mašine;

– država čiji vas vojnici uče geografiji suseda;

– država u kojoj lakše menjate pol nego prošlost;

– država u kojoj je građanin odgovoran za svoje pretke, ali ne odgovara za svoje potomke;

– država u kojoj određivanje slobode počinje njenim ograničenjima;

– država u kojoj zakoni ne prethode prestupima, već ih slede;

– država u kojoj je ćutanje najrašireniji oblik javnog mišljenja, a obožavanje najrašireniji vid javnog delovanja;

– država u kojoj se vi i onaj koji vas progoni borite za iste ideale, samo je pitanje ko će prvi opaliti;

– država u kojoj se ljudi ne sahranjuju samo na grobljima;

– država čiju himnu slušate kao sopstveno opelo.

borislav-pekic-o-drzavi

Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 283–284), Beograd, Partizanska knjiga, 1984.

Izvor: www.borislavpekic.com

Fotografija: fakulteti.edukacija.rs