Драги Данило,
Најпре, инсистирам на томе да примиш моја уверавања да ову хартију са монограмом нисам набавио лично, него ми је поклоњена. Не желим да изгубим једног пријатеља због једног писма.
Љиљана ми је пренела поруку која се односи на моју фотографију, биографију и уговор са Просветом. Уговор ћеш, наравно, ти потписати уместо мене. Претпостављам да за тако нешто није потребно неко посебно овлашћење. Већ код фотографије су настали проблеми. Не ради се о естетској страни јер ту, срећом, нема помоћи. Имам неке фотографије из кафане и неке из болнице. Ове друге доказују ако ништа друго оно да и југословенски писац може себи купити једну кравату. У сваком случају, лице које на њима видиш лишено је сваке дилеме и дужне бриге за човека и његово достојанство. (…) Између тих фотографија изабери једну. Мој лични избор изражен је бројем на полеђини, али га се ти не мораш обавезно држати. Такође, не мораш изабрати најгору.
Са биографијом настају праве потешкоће. Најпре зато што сваку биографију презирем, не што је неизбежно лажна него што је неизбежно глупа. А затим, ниједна биографија коју сам био позван да напишем није ми донела срећу. Само неприлике.
Предложићу ти неколико варијаната.
Рођен је у Титограду 1930. године. Гимназију похађао у Београду, где је и студирао психологију на Философском факултету. Објављивао приповетке у листовима Видици и Данас. Ради у филмској индустрији као писац сценарија.
Тек сада видим да је лакше живети један живот него написати једну биографију. Моја биографија се састоји од поступака који другоме сметају и од оних који сметају мени. Да сам Давичо можда би мојих шест година робије било од неког интереса.
Шалу на страну, стидим се што сам писао сценарија за рђаве филмове, углавном стога што намеравам и даље да их пишем. Гладан сам, и дете ми такође. Мој рад на филму – на томе инсистирам – може бити споменуто само у општем облику, по могућности са напоменом да то ђубре пишем под псеудонимом. (Подразумева се да псеудоним није за објављивање.)
Не знам каквог смисла објављивати моју сарадњу са листовима кад сам објавио само три приче. На тај начин моја би се биографија свела на једино релевантну истину да сам се родио.
Још не знам како ћу ти доставити ово писмо, али ћу видети.
Молим те, јави мојој жени шта је било са оним исправкама које сам ти дао.
Прочитао сам у Видицима одломак из прозе.
Изврсно делује. Говорим озбиљно. Ја нисам Брана. Само ми немој доћи и рећи да си то чуо још од неког другог! (Шта мислиш о овом?)
Тренутно примам неку специјалну терапију која треба да убрза лечење и можда да елиминише одлазак у санаторијум. Постоји могућност да дођем пре августа. У сваком случају, долазим у идућу недељу па ћемо се договорити за састанак.
Све срдачно поздрави. Много поздрава твојој супрузи.
Твој Пекић
П.С. Реци Филипу да ћу му се јавити ових дана. Мислим на вас у вези оног разговора о везивању за неко филмско предузеће. Наиме, јавили су ми из Ловћена да имају намеру да оснују сценаристичко одељење па да и на мене рачунају. Ја ћу вероватно одбити али ћу гледати да угурам двојицу од вас. Мислим на Филипа и тебе, јер Мирко већ ради, а Миро не верујем да би пристао. Ловћен је изразито антиклерикална организација. (За дивно чудо!)
П.
Супруга Борислава Пекића: Мој ход по трњу и ружама с највећим српским књижевником
Извор: borislavpekic.com
Двојица великана!