Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Драги Данило,

Најпре, инсистирам на томе да примиш моја уверавања да ову хартију са монограмом нисам набавио лично, него ми је поклоњена. Не желим да изгубим једног пријатеља због једног писма.

Љиљана ми је пренела поруку која се односи на моју фотографију, биографију и уговор са Просветом. Уговор ћеш, наравно, ти потписати уместо мене. Претпостављам да за тако нешто није потребно неко посебно овлашћење. Већ код фотографије су настали проблеми. Не ради се о естетској страни јер ту, срећом, нема помоћи. Имам неке фотографије из кафане и неке из болнице. Ове друге доказују ако ништа друго оно да и југословенски писац може себи купити једну кравату. У сваком случају, лице које на њима видиш лишено је сваке дилеме и дужне бриге за човека и његово достојанство. (…) Између тих фотографија изабери једну. Мој лични избор изражен је бројем на полеђини, али га се ти не мораш обавезно држати. Такође, не мораш изабрати најгору.

Са биографијом настају праве потешкоће. Најпре зато што сваку биографију презирем, не што је неизбежно лажна него што је неизбежно глупа. А затим, ниједна биографија коју сам био позван да напишем није ми донела срећу. Само неприлике.

Предложићу ти неколико варијаната.

Рођен је у Титограду 1930. године. Гимназију похађао у Београду, где је и студирао психологију на Философском факултету. Објављивао приповетке у листовима Видици и Данас. Ради у филмској индустрији као писац сценарија.

Тек сада видим да је лакше живети један живот него написати једну биографију. Моја биографија се састоји од поступака који другоме сметају и од оних који сметају мени. Да сам Давичо можда би мојих шест година робије било од неког интереса.

Шалу на страну, стидим се што сам писао сценарија за рђаве филмове, углавном стога што намеравам и даље да их пишем. Гладан сам, и дете ми такође. Мој рад на филму – на томе инсистирам – може бити споменуто само у општем облику, по могућности са напоменом да то ђубре пишем под псеудонимом. (Подразумева се да псеудоним није за објављивање.)

Не знам каквог смисла објављивати моју сарадњу са листовима кад сам објавио само три приче. На тај начин моја би се биографија свела на једино релевантну истину да сам се родио.

Још не знам како ћу ти доставити ово писмо, али ћу видети.

Молим те, јави мојој жени шта је било са оним исправкама које сам ти дао.

Прочитао сам у Видицима одломак из прозе.

Изврсно делује. Говорим озбиљно. Ја нисам Брана. Само ми немој доћи и рећи да си то чуо још од неког другог! (Шта мислиш о овом?)

Тренутно примам неку специјалну терапију која треба да убрза лечење и можда да елиминише одлазак у санаторијум. Постоји могућност да дођем пре августа. У сваком случају, долазим у идућу недељу па ћемо се договорити за састанак.

Све срдачно поздрави. Много поздрава твојој супрузи.

Твој Пекић

П.С. Реци Филипу да ћу му се јавити ових дана. Мислим на вас у вези оног разговора о везивању за неко филмско предузеће. Наиме, јавили су ми из Ловћена да имају намеру да оснују сценаристичко одељење па да и на мене рачунају. Ја ћу вероватно одбити али ћу гледати да угурам двојицу од вас. Мислим на Филипа и тебе, јер Мирко већ ради, а Миро не верујем да би пристао. Ловћен је изразито антиклерикална организација. (За дивно чудо!)

П.

Супруга Борислава Пекића: Мој ход по трњу и ружама с највећим српским књижевником

Извор: borislavpekic.com

Боље је погрешити на страни милосрђа, него на страни смртне казне, написао је Ф. Достојевски Дневнику писца. Американци не читају Достојевског. Нису то чинили ни пре него што им је, у својим путујућим предавањима, Владимир Набоков, писац Лолите, отворио очи за небројене слабости писца Браће Карамазових. Али то није разлог што су у Флориди, држави из противаболиционистичке мањине у САД, где нас смртна казна још спаја са правним варварством, поново погубили једног човека. Разлог је – Закон.

Овај закон, протумачила нам је прошле године, преко британске ТВ мреже, једна љубазна и питома дама, члан Колегија флоридског судбеног стола, као последњу одбрану пореских обвезника – то је појам који се на Западу подудара са појмом човека, остављајући необавезнике с оне стране људског – као, дакле мртву стражу Свете имовине, кад браве, аларми, бодљикаве жице, тајне теле-очи, пси, а понегде и наоружане „гориле” оману, и између поседника и обијача не остане ништа до власничког инстинкта код првих и жудња за лаким богаћењем код других. (Објашњење је моје, али љубав према смртној казни у њему – њена.)

Не желим себи да олакшам будуће редове, па ћу лаконски испричати како је извршено убиство, због кога је у Флориди погубљен један човек, иако су у злочину учествовала два. (Ствар је, наиме, сасвим проста, и савршено одговара нашем појму правде.

Непогубљено лице је било крунски сведок, односно убица који је у истрази први проговорио и својим признањима омогућио да се убије његов саучесник.

Ко је од њих био више а ко мање крив, за Право није било важно. То је било важно само за Правду, али она се није питала.)

Опис убиства биће кратак и остаће само на његовом најогавнијем и најокрутнијем аспекту, оном који ће се, сигуран сам, у машти човека најжешће одупрети мојим разлозима против смртне казне: Младићи су – јер беху то млади људи – везали старца, јер жртва је био стар и болестан човек – а затим га, парањем коже на најосетљивијим деловима тела и пробадањем ушију старинским пером за писање, покушали присилити да надвлада свој поседнички инстинкт и ода им где држи новац. Пре него што су то дознали, старац је умро.

Па ипак, ризикујући да вас разбесним – у мојим је Дневницима о беснилу и реч, зар не? – ја сам одлучно против смртне казне изречене над једним од починитеља овог, уистину, грозног недела.

smrtna-kazna

И то не само упркос форми злочина, већ упркос убеђењу да, премда у сваком криминалном акту, до извесне мере, учествује и друштво, да је оно увек невидљиви и некажњени саучесник злочина, нека врста заштићеног крунског сведока, преко кога једно недело постаје недело и над самим собом, ипак у њему командну улогу има личност извршиоца и његова слободна воља. (Промовишући, „хуманисти” злочинца у слепо оруђе неправде, било да се ова манифестује у беди којој је био изложен, било да потиче из интимније сфере душевних нестабилности и инсуфицијенција узрокованих несрећним породичним животом, ми његовој вољи одузимамо слободу која га и чини човеком, и брутално му затварамо једини пут истинском искупљењу.Искупљење, заправо, чинимо излишним, јер ко није крив, ко је тек нечији инструмент, нема зашто да се каје. Његово једино кајање може се односити на глупостс којом је допустио да га друштво користи као жртвеног јарца властите жудње за смрћу, а његово једино искупљење може лежати у револту против таквог друштва.)

Изнећу, овде, само неколико аргумената против смртне казне. Не надам се да су сви нови, али ми се чини да су неки стари, и схваћени, исказани на нов начин.Смртна казна је, најпре, морално противречна, јер ми њоме прво кажемо да је живот човеков најдрагоценији посед, а затим да смо кадри и њега му опљачкати. Цивилизација која може програмски да се лиши нечега на чему почива и њена суштина и њен опстанак, да се, дакле, одрекне живота и да га одрекне, цивилизација је – смрти. Свака извршена смртна казна зато је један ступањ чина колективног самоубиства.

Смртна казна је и правно противречна, јер осуђује на нешто што је, по дефиницији изван сфере онога што се, опет по дефиниаији, њоме штити. (Да и не говоримо о противречности заштите људског живота тиме што се он одузима.)

Смртна казна је духовно неделатна, јер онемогућује окајавање греха, једину аутентичну казну за злочин. Само живот кривицу искупљује, смрт ослобађа кривице. Између ње и ослобадања од казне разлика је само терминолошка. Права казна била би на живот. (Не доживотна, него како је речено: на живот.)

Смртна казна је васпитно непроизводна. Ако је њен циљ једнак циљу Кривичног права, онда је она бесмислена, јер мртваца још нико није поправио. Аргумент о њеном превентивном карактеру статистички је недоказан, а морално монструозан. Убијамо једног човека да би поправљали неког другог који свој злочин још није ни починио. Ако бисмо желели да има застрашујући карактер, морали би је вршити јавно, испред суда или парламента, по парковима и тржницама. (У Београду би за то били погодни Теразије, Славија и Калемегдан.)

Као што је чињено онда када смртна казна није лицемерно смерала да отрезни главе, него поштено – да их одсече. Јер, овако, вест о њој, потопљена у густу мочвару информација што их свакодневно примамо о другим, крупнијим неудобностима живота – поскупљењима, кашњењу возова, невремену које нам квари празнике итд. – има пре обрнуто дејство: заблуђује нас и уверава да ствар са том смрћу баш и није тако озбиљна.

Уосталом, ако понекад можете прочитати да је изречена, врло ретко да је извршена. Поготову – где. Тако пропуштате да јој присуствујете, наравоученије вам измиче. У међувремену је симптоматично да то наравоученије никад не измиче пасионираним заговорницима смртне казне, тим легалним припадницима духовног Кју-клукс-клана, који уображавају да се од оних с дубоког америчког Југа разликују само стога што на главама не носе кукуљице, и што у руци, уместо омчи за вешание, држе дебеле алибије у облику дебелих Законика. Једино се они на њој нечему уче. Остаје да се види – чему.
Пошто, упркос смртној казни, убице и даље убијају, слободан сам закључити да она и не постоји због њих, да је она ту да бранитеље смртне казне спречи у потреби да се понекад и они убицама придруже. (Поручујем им – потреба је задовољена. Ко убиство брани – већ убица је у духу.)

Ако је смисао смртне казне у заштити друштва, она је још једном логички противречна. Ништа се штитити не може накнадно. Појам заштите једнак је појму превентиве, а нешто се не може штитити пошто је убиством већ пресудно повређено. Уместо да убиство спречава, смртна казна га кажњава. То је одмазда, није заштита.

Али ако је и тек одмазда, смртна казна је егзистенцијално противречна. Да би одмазду одмерили морамо знати природу казне, а ми не познајемо природу смрти. Стотине милиона људи смрт очекује као ослобођење, као праг Новог живота, нове Велике Могућности. Смрт, у којој гледамо највишу казну, понекад може бити и – награда. Овде, на Западу убити једног ортодоксног хришћанина требало би да значи: приближити га, пре времена, највишој срећи, Сврси живота – упознавању са Богом – чак и без обзира што би, с обзиром на почињени злочин, овај сусрет могао испасти и непријатан. (Али вреди се надати, јер Бог је свакако милосрднији од нас.) Претпостављам да би само пакост ову цивилизацију могла навести да се одрекне смртне казне. Ако би одбацили материјалистичко схватање смрти и признали је као први чин неке нове шансе (а последњи једне промашене), и могућност неког вишег постојања (насупрот нижем у коме у животу живимо), убеђен сам да би је не само забрињавали већ и – законски прогонили.

smrtna-kazna-2

Аргумент да се ретко изриче, а још ређе извршава, аргумент је против ње, јер чега има тако мало и тако ретко, без тога се свакако може.

Пре него што овај оглед завршим не могу одолети искушењу а да не цитирам једну орвеловски страшну мисао из завршног говора С. У. Гуровича, браниоца петроградског митрополита Венијамина на процесу 1922, преузетог из Солжењициновог Архипелаг Гулага: „Нема више шта да се каже, али је тешко престати говорити. Јер док дебата траје, окривљени су живи. Кад се дебата заврши, завршиће се и њихови животи.”

Зато и ја не престајем да говорим против смртне казне.

У цивилизацији Двомисли, каква је наша, у култури смрти, каква је наша, смртна је казна само једна краста великих богиња. У њеном вршењу видим само један рационалан мотив: Толиким обзирима што их указујемо животу једног јединог човека, прикривамо чудовишну безобзирност што је испољавамо према свим осталим.

Ако ми сада кажу да и ја понављам грешку бранитеља правног убиства, и много аргумената употребљавам тамо где би морао бити довољан један али прави, рећи ћу: Ово нису моји аргументи, ово су одговори на ваше.

Мој би био један једини: НЕ УБИЈ!

Одломак из дневника диктираног у магнетофон током 1983–1984. године.

www.borislavpekic.com

„Човек се никад не пита за разлоге добрих ствари које му се дешавају. Занимају га једино узроци рђавих.” (Беснило)

„Кад човек остане у мраку, не тражите онога ко је угасио свећу, него другу свећу…” (Беснило)

„Разлика између паметног човека и будале је у томе што први исту заблуду изражава на више начина, а будала све заблуде на један исти.” (Живот на леду)

„Бити у већини значи бити начелно привилегован, а свака привилегија на известан начин ограничава нашу слободну вољу, чини је често дугом неупотребом и неупотребљивом, јер ако је човек у већини, ако је човек у сагласности са већином ствари које га окружују, онда он и нема потребе да бира или сваки избор је већ заправо дат, и његова воља рђа. Прави знак снаге једног уверења није отпор мањини, него отпор већини. Наравно то тиме уверење не чини исправним, оно га само чини снажним. Људи дају за право само оним искуствима која потврђују њихова.” (Живот на леду)

pekic-citati-2

„Сумња је као свраб; што се више чешеш, све више сврби…Ко хронично није сумњао у оно у шта верује, и у исто време док верује, ко није навикао на мисаону толеранцију као једину културу, у којој интелигенција може деловати саобразно својој истраживачкој природи, ко је увек мислио да је безусловно у праву, чак и кад је веровао узастопно у три опречне истине, тај стварно није потребан ниједној од њих. Тај ће и од најотвореније идеје, представимо ли је испрекиданом, колебљивом линијом, чим јој приступи, направити непробојан и неприступачан круг, а затим се у њега као у гроб затворити.”  (Тамо где лозе плачу)

„Сакривамо своје истине да бисмо их после пронашли као тајне. (…) Човек не подноси сазнања која није предвидео. Убеђен сам да свет ни душевно ни ментално не би могао поднети опипљив доказ постојања Бога. То би уништило и вернике и невернике. Убило би нас као интелигентну врсту. У једном једином тренутку изгубили бисмо слободу, иницијативу, машту, све претпоставке људске аргонаутике. И то само зато што ми као врста, из дубине своје антропоцентричне уображености, одбијамо божје постојање. Такво Руно нигде нисмо сакрили. Конзеквентно, ни наћи га нигде не можемо.” (Златно руно)

„Чини нам се да је свет пун питања. А свет није никакво питање. Свет је одговор. Одговор на питање ко зна када и зашто постављено. И ми тек одговор на ко зна какво питање…Куцао сам на тесна врата и она су се отворила, али су то била погрешна врата. Њихово отварање није ми донело ништа до разочарење. У простору и времену, сва су врата била лажна. Права су ван простора и времена….Осећам хладноћу. Други свет тече мимо мене. Треба пружити руку и додирнути га. Треба творити – ново.” (Рађање Атлантиде)

„Без одбацивања старих заблуда, нема ни прихватања нових истина.” (Златно руно)

„Ми смо заробљеници у свету (као у јајету). Ми смо у свету затворени, затим је кључ бачен и заборављен. Сами свет не можемо отворити. Из њега не можемо изићи без нечије помоћи. Потребан нам је неко споља да кључ нађе, да нас изведе из заробљеништва. Отуда велики учитељи сазнања, гуруи, тутори нове свесности, одатле најзад Христос, Спаситељ, Месија. Истина је, заправо, сасвим друкчија. Тај кључ није ван нас, тај кључ којим смо забрављени у нама је. Ми то или не видимо из лењости духа, из страха да нас такво сазнање не примора и не обавеже, на трагања која нам се чине и опасним и тешким, или због тога што нас привид наше ситуације нагони да кључ сматрамо изгубљеним ван нас, јер сама логика затварања говори нам да смо затворени у нечему и да то нешто мора споља бити затворено. Кључ, у ствари, кључ истине, кључ сазнања, кључ нашег бића, кључ света, налази се дубоко у нама. А учитељи, тутори, они који нам отварају очи, не отварају нам очи за кључ скривен ван нас, они нам не доносе никакав кључ који би они нашли негде и затим би га поклонили, а ми с тим кључем себе отворили, односно себе пустили у неке нове димензије. Они су ту само да нам укажу на ту истину, да кључ није ван нас него да је у нама и да нам помогну да, тражећи га у нама, до њега што безболније дођемо.” (Рађање Атлантиде)

„Да би неко постао звезда на небу, добро треба да загризе земљу.” (Беснило)

„Не лажимо у јавном животу, немојмо изневерити савест, морално осећање у нама и звездано небо над нама, ни онда, а нарочито онда кад знамо да ћемо због тога бити на губитку. У замену имаћемо миран сан. Зашто је он неопходан најбоље знају они који га никад нису имали….Сачувајмо веру, јер без ње нема живота, али не одбацимо ни сумњу, јер без ње нема напретка. Не сумњамо при том само у оно што мисле и чине други, јер то је лако. Покушајмо, бар понекад, да посумњамо у оно што сами мислимо и чинимо, јер то је теже али зрелије плодове доноси….Истрајно и часно боримо се за своја начела, али их не обожавајмо. У несавршеном свету савршених начела нема….Лични је морал основа сваке опште политике. Будимо људи, грађани и Срби, али никад ни једну од тих особина, урођених или стечених, не жртвујмо другој. Ко почне са жртвовањем својих врлина — завршава са жртвовањем туђих живота. Немојмо допустити да, на крају живота, у сред рушевина свог дела, морамо објашњавати шта смо све племенито хтели и зашто нам је успело да ништа од тога не изведемо. Синови нам неће веровати.” (Стопе у песку)

„Јесмо ли ми Срби икада отворено и непристрасно говорили о својим националним особинама, договорили се најзад ко смо, шта смо, шта хоћемо, шта нећемо, и покушали да изнађемо неки оперативни компромис између својих измишљених врлина и својих стварних мана, ако не за школе и прославе, а оно бар за Берзу и Парламент … Ми ти Срби, брате, и нисмо нација. Ми смо усплахирено и пометено стање духа. Ми и постојимо, заправо, само из ината.” (Златно руно)

„Немати прошлости је остати без будућности. Али ако тамо останемо, ако се тамо заглибимо, будућност због које смо се у њу вратили постаће недостижна. Проћи ће пре него што схватимо да је све – садашњост. Да је све увек у истој равни. Да је неразумевање онога што је било јуче јемство да ћемо још мање разумети оно што нас чека, а најмање ово шта данас радимо.” (Златно доба дијалога)

„Ми, Срби, независност смо увек добијали на рате, а губили је одједном и ђутуре. Узело нам је близу стотину година, од првог устанка, преко српско-турских ратова до балканског, да слободу постигнемо, а онда смо је, 1915, изгубили само у једној години. Питам се, колико ће нам сад требати да је вратимо ако је још једном изгубимо?” (Златно руно)

„Ко се не може уништити у опозицији, треба га уништавати влашћу. У загушљивом ваздуху моћи, и најотпорније идеје прокисну. У сјају власти свака фарба избледи, па ће и црвена.” (Златно руно)

„Оно дно, оно финално дно које треба тражити не налази се изван нас, не налази се ни у каквом народу, ни у каквом колективу, и ни у каквом предавању ономе што је изван нас. Оно се налази дубоко у нама. Пењање у висине, није ништа друго него спуштање до најдубљег дна властитог бића. И ту је коначна истина…” (Живот на леду)

„Моја највећа освета је у томе што ме никада нису успели приморати да их мрзим. Презира је било. Презир је био моја победа, али тај презир је био и мој пораз. Јер су ме на тај презир они натерали и тиме стварали ситуације у којима сам био приморан да презирем и себе. Без обзира на све тешкоће, невоље, неприлике, неправде, гимназијски терор 1945–1948. године, робије, приморавање на ћутање и грађанско и уметничко, неправде што ми се наносе у јавном животу, у коме, да бих био оно што јесам, да бих опстојао, заправо морам улагати вишеструко више напора од људи без моје прошлости. Читава једна година без пасоша, и насилно одвајање од породице, политичке интриге које су ми скинуле четири уговорене књиге, увреде, беспримерна чекања пред вратима ПЕН клуба, присилна емиграција у којој се налазим, без обзира на то ја сам према узроцима својих несрећа увек успевао задржати један подругљив став, у коме је било обилно места и за подругљивост на сопствени рачун.” (Живот на леду)

„Будућност ће, као и увек, хтети да одгаји сопствене нове заблуде; а што ће оне бити, заправо, наше и старе колико и свет, неће сметати ниједном од праунука да се њоме дичи, бришући у међувремену тур нашим јеремијадским опоменама и саветима.” (Како упокојити вампира)

„Моји сународници и ја смо живели у заблуди да нам све иде добро, чак све боље и боље, и да ће нам све боље ићи све док будемо разумни. Јер, и у другој смо заблуди били. Заблуди да смо јако разумни, јако паметни, јако вешти. Пошто смо уображавали да смо успешни, веровали смо да смо и разумни; пошто смо уображавали да смо разумни, морали смо веровати и да смо успешни. У међувремену, скакавци су око нас пландовали и годину за годину нам јели. Када нас је живот отрезнио и доказао нам да нисмо били успешни, открили смо једновремено да ни разумни нисмо били, да нам је све време недостајао управо здрав разум, благо које нисмо могли из земље ископати, с дрвета обрати, с ораница пожњети или из складишта извадити, ако тамо претходно није закопано, посађено, посејано и склоњено. Благо које, нажалост, нисмо ни од кога могли конфисковати, експроприсати или национализовати. Да би се разум имао, деценијама га је потребно гајити и неговати у главама грађана. И оних који управљају и оних којима се управља.” (Сабрана писма из туђине)

„Ствар није у томе да постанемо нешто друго, него да откријемо – шта смо.” (Златно доба дијалога)

„Немогуће је говорити о будућности тамо где је прошлост до те мере присутна.” (Живот на леду)

„Имати веру у себе је све. Вера је моћ. Жеља је моћ. Воља је моћ… Моћ је апсолутна слобода којој, знао за то или не знао, спутаван једино разумом, сваки човек тежи. Апсолутна слобода могућа је једино ван разума, у лудилу. Само у лудилу све је могуће.” (Атлантида)

Фотографија: www.serbia.com

Архитекта Љиљана Пекић, удовица једног од највећих српских књижевника – Борислава Пекића, сматра правим благословом то што је имала привилегију да живот проведе крај човека какав је био Пекић. Са њом је, каже, делио патњу, интересовања, философију, успомене и погледе на свет, и да у животу ништа није била до његова супруга свој живот би сматрала испуњеним.

ljiljana-i-borislav-pekic-1

Водећи се оном Гундулићевом „Коло од среће уоколи вртећи се не пристаје: тко би гори, ето је доли, а тко доли гори устаје”, причу са нама почиње од најранијих сећања – детињства у Крунској, где је са оцем Душаном Глишићем, који је 30-их водио грађевинско предузеће и мајком Надеждом, правницом, сестром Милана Стојадиновића, председника Владе и министра финансија Краљевине Југославије, до Другог светског рата, живела живот из бајке.

– Код ујака Милана Стојадиновића одлазили смо за Божић и Ускрс, на славу… Ручали бисмо у огромној башти његове виле на Сењаку, купали се у базену, играли тенис. Моја мајка му је била веома слична. Имали су исту продорну нарав и динамичан темперамент – почиње причу Љиљана, не кријући да је почетак Другог светског рата „преко ноћи” немилосрдно разорио живот који је до тада познавала.

– Милана Стојадиновића су најпре ставили у интернацију, а другог ујака су избацили из стана. Сећам се како нам је полиција сабајле упала у кућу. Мој брат и ја смо још увек били у кревету, а они су упали под изговором – претреса! Ујаку Стојадиновићу су Енглези касније помогли да се настани у Аргентини где је живео до смрти. Остаће упамћен, између осталог, и као финансијски саветник председника Хуана Перона и оснивач и власник чувеног листа „El Economista”.

Љиљана и њена породица проживљавали су праву голготу. Било јој је свега 12 година када је њен отац Душан стрељан.

– Тата је био све време рата у Београду, док смо се ми са мајком склонили у Александровац. Убрзо оца одводе у затвор. Сећам се да мајка није знала где је, па га је тражила по подрумима приватних кућа у Београду где су људи затварани и мучени. Када је коначно сазнала где је, било је касно. Отац је стрељан са још 105 људи, чија су имена објављена у „Политици”, а мајка је добила само његову бурму и сат. Убрзо су нас истерали из стана са свега неколико породичних фотографија у рукама. Било је то све што смо понели.

Након десет година узалудног тражења посла, Љиљанина мајка, правница која је течно говорила француски језик запослила се као штрикерска радница у предузећу „Мајка и дете”.

Усамљеној Љиљани која је дане проводила у оскудици срећа се, према сопственом сведочанству, поново осмехнула након што је уписала Архитектонски факултет.

– У амбијенту у којем су нам се велики предратни професори обраћали са „госпођице” и „господине” поново сам се осетила живом – објашњава Љиљана, додајући да је с Бориславом баш у овом периоду почела интензивније да се дружи, али да га је заправо из виђења знала од раније, из улице.

ljiljana-i-borislav-pekic-7

– Он је становао у Малајничкој улици која данас носи његово име, а ја сам била у Књегиње Зорке. Он је ишао у III мушку, а ја у VII женску гимназију. У то време, Борислав је био члан илегалне студентско-гимназијске организације „Савез демократске омладине Југославије”. Била је то организација која је поживела свега годину дана и у којој би се на састанцима углавном састављали програми и договарало где и када ће се по граду лепити пароле, како ће се понашати у гимназији… Пекић је био две године старији од мене, и онако високог и маркантног једноставно сте морали да га приметите. Додуше, у то време још увек није имао ону његову карактеристичну браду и није још увек носио наочаре – прича уз благи осмех на лицу Љиљана, додајући како га је увече виђала на штрафти у Кнез Михаиловој.

О њему је нешто више сазнала, преко пријатеља, након што су га ухапсили 48, а онда 49. и осудили по Закону о кривичним делима против народа и државе на 15 година и губитак грађанских права. Званично су се упознали тако што је један заједнички познаник одвео на једно од њихових окупљања. Пекић је играо карте. Био је, каже, заљубљеник у ту игру све док није интензивно и озбиљно почео да пише.

– Веза је почела као дружење. Одлазили бисмо код „Трандафиловића”, где данас, ево и ми седимо… Или бисмо шетали Кнез Михаиловом. Освојио ме је на пречац интелигенцијом, одлучним ставом, идејама. Сећам се како би ми дуго читао своја философска размишљања и причао о томе шта је ново прочитао. Венчали смо се у Светосавској цркви, а живели код његових родитеља. Године 1959. родила се наш ћерка Александра – прича Пекићка откривајући ближе како је изгледао живот са овим великим ствараоцем.

ljiljana-i-borislav-pekic-8

Када смо се венчали већ је имао библиотеку од 2.000 књига. Имао би обичај да ствара чим устане ујутру. Сто за којим је радио није смео да буде окренут ка прозору како га ништа не би ометало, те је увек „гледао” ка зиду. Пре него што би почео да пише обрисао би прашину, поређао оловке и прибор, затегнуо кревете. Није волео хаос! Паузе би правио тако што би изашао у дворише, плевио, снимао диктафоном најразличитије „утиске” из окружења који су му помагали да у писању буде што веродостојнији. Притом морам да приметим да је имао сјајно памћење!

Пекић је имао обичај да Љиљани чита тек написане текстове. Она је била негов „први читалац”, а у стварању неких дела је и сама учествовала.

Када је писао „Ходочашће Арсенија Његована” као архитекта, набављала сам му публикације којима се служио при истраживачком раду, а заједно смо и дословно прошли пут Арсенија Његована од Косанчићевог венца до Новог Београда. Записивала сам све што је запажао и хтео да помене у књизи како би прича била што аутентичнија – сећа се Љиљана, наглашавајући да је и по Борислављевом и њеном мишљењу најбоља екранизација Пекићевог дела остварење Горана Паскаљевића „Време чуда“.

– Паскаљевић је радио филм у договору са Пекићем и одиста га је осећао својим! Иначе, нешто раније, када је „Ловћен филм” расписао конкурс за синопсис, Пекић се пријављује и добија прве две награде. Убрзо се запослио као њихов драматург. Између осталог, написао је и сценарио за „Дан четрнаести” Здравка Велимировића, остварење које је представљало Југославију на Канском фестивалу 1961. Тада је први пут у животу отишао у иностранство. Године 1970. добија Нинову награду за „Ходочашће Арсенија Његована”, међутим, на мој наговор убрзо одлазимо из земље.

На идеју да оду, Љиљана је дошла после уласка руских трупа у Чехословачку.

– Пошто је учествовао у потписивању свих могућих дисидентских петиција, по уласку руских трупа у Чехословачку уплашила сам се за њега. Знала сам да ће његов прогон од тог тренутка само да се интензивира. Те 1970. сам добила радну дозволу, међутим свега две недеље пре нашег поласка Бориславу је одузет пасош без икаквог објашњења. Договорили смо се да одем сама, па да он дође. Ћерка Александра ми се придружила након три месеца, а Бориславу је због силних перипетија требало читавих годину дана да са нама отпочне живот у Лондону.

Било је то мучних годину дана из којих се родила књига „Кореспонденција”. Пекић је Љиљани послао 105 писама од којих јој је свакако најдраже било оно прво.

ljiljana-i-borislav-pekic-3

Златне британске године, међутим, Љиљани су остале у лепом сећању.

У Британији смо провели 22 године. Пекић је поред несметаног писања уживао и у каубојским филмовима, а заједно са мном и у цртаћима, које бисмо нетремице гледали. Обожавао је и Тарковског, а сећам се да је неизбрисиви утисак на њега оставио и неми филм о Наполеону од невероватних осам сати који је гледао на британској телевизији. Од музике је сећам се уживао да слуша Моцарта, Бетовена, Баха… Имао би обичај да одврне станицу класичне музике на британском радију. Заправо, пасију према опери гајио је од гимназијских дана када је са својим најбољим другом и по неколико сати, наизменично стајао у реду не би ли дошли до карата. Њиховој срећи није било краја када би се попели на Трећу галерију – прича са сетом Љиљана подсећајући нас да су их у Лондону редовно обилазили Добрица Ћосић, Горан Паскаљевић, Миодраг Павловић, Вида Огњеновић, Борислав Михајловић Михиз,Данило Киш, Филип Давид, Драгослав Михаиловић.

ljiljana-i-borislav-pekic-4

Свега три године након што је са још 12 интелектуалаца основао Демократску странку, Пекић је у свом дому у Лондону, 2. Јула 1992. преминуо од рака плућа. Урна са његовим пепелом пренета је из Лондона у Алеју заслужних грађана на Новом гробљу.

Иза себе је поред антологијских дела која су ушла у редовни програм студија књижевности на Филолошком факултету („Време чуда”, „Ходочашће Арсенија Његована”, „Како упокојити вампира”, „Успење и суноврат Икара Губелкијана”, „Атлантида”, „Златно руно”, „Беснило”, „Године које су појели скакавци”, „1999”) остали и бројни необјављени рукописи које Љиљана заједно са ћерком Александром и унуком Мари-Луиз годинама сређује и објављује.

– Борислав је својевремено интензивно радио на књизи „Сребрна рука”, причи о два византијска сликара од којих један прави компромис и успева у животу, а други не жели да се „сагиње”, те губи један део тела. Пекић је написао 250 страна бележака и у једном тренутку се двоумио да ли да објави ту књигу или „Атлантиду” и „1999”. Напослетку је одабрао ова два потоња дела, јер је желео да покаже шта нас чека у будућности. Моја идеја је да како умем и знам објавим „Сребрну руку”.

ljiljana-i-borislav-pekic-5

На питање да ли је велики књижевник био љут на оне који су га прогонили и уништили му живот Љиљана као из стопа одговара:

Борислав је говорио да мржња трује људе и тај осећај није познавао, чак ни када је сазнао да су га осудили! Знате, живот има обичај да нас потопи, па онда када више не можемо да издржимо да нас за тренутак извуче напоље, тек толико да удахнемо мало ваздуха, и опет врати назад. Живот морате гледати са оптимизмом. Ја волим да се смејем. Борислав се дивно смејао. Тога се сетим сваки пут док преслушавам траке из његове заоставштине. Слушам га тако, и чини ми се као да разговарамо телефоном и да ми говори на чему ће следеће да ради – завршава причу Љиљана у башти „Трандафиловића”, тамо где је најрадије седела са својим супругом Бориславом.

Извор: www.telegraf.rs

Кроз промишљено и стилизовано поједностављење, у корелацији сликарства и књижевности, цртежи и карикатуре домаћих писаца несумњиво одишу документарном, али и уметничком вредношћу.

karikatura-disВладислав Петковић Дис, аутор: Никола Бешевић, 1917, извор: politika.rs

 

karikatura-nusic

Бранислав Нушић, аутор: Пјер Крижанић, извор: ilustrator.rs

karikatura-pekic

Борислав Пекић, аутор: Давид Левине, извор: nybooks.com

 

karikatura-ivo-andric

Иво Андрић, аутор: Петар Писметровић, извор: ilustrator.rs

karikatura-kis

Данило Киш, аутор: Давид Левине, извор: nybooks.com

Извор. sinhro.rs

Аристотел је писао да онај ко хоће да размотри питање најбоље државе, треба најпре да одреди који је начин живота најбољи, јер ако то остане непознато, не може се знати ни које је државно уређење најбоље …

Која је држава добра – не знам. али је сасвим сигурно да није:

– држава у којој сте најбезбеднији ако сте у затвору;

– држава чија је будућност вечита, а прошлост траје само колико и она;

– држава у којој снага царује, а ум ваља кладе;

– држава у којој сте принуђени другима да копате јаме да сами у њих не бисте упали;

– држава у којој се једнакост састоји у беди, а слобода у неједнакости;

– држава чији су грађани таоци њене владе;

– држава у којој сте срећни ако сте живи;

 држава у којој свако зна шта треба да уради, али не зна зашто;

– држава којој није доста што је подносите, већ захтева да то чините са одушевљењем;

– држава која се позива на небо кад јој не иде добро, а на себе кад јој пође боље;

– држава у којој је све што се чини неизбежно, а све што је неизбежно никад се не догађа;

– држава чије се вође преносе на рукама, а њихова власт испод руке;

– држава у којој су средства за производњу у приватним рукама, она у којој су у државним рукама, а нарочито она у којој средства за производњу нису у ничијим рукама;

– држава у којој место очевине наслеђујете страх;

– држава у којој је једина поуздана рубрика у новинама – читуља;

– држава у којој земља припада онима који на њој гладују;

– држава у којој машине замењују раднике, а радници машине;

– држава чији вас војници уче географији суседа;

– држава у којој лакше мењате пол него прошлост;

– држава у којој је грађанин одговоран за своје претке, али не одговара за своје потомке;

– држава у којој одређивање слободе почиње њеним ограничењима;

– држава у којој закони не претходе преступима, већ их следе;

– држава у којој је ћутање најраширенији облик јавног мишљења, а обожавање најраширенији вид јавног деловања;

– држава у којој се ви и онај који вас прогони борите за исте идеале, само је питање ко ће први опалити;

– држава у којој се људи не сахрањују само на гробљима;

– држава чију химну слушате као сопствено опело.

borislav-pekic-o-drzavi

Публиковано у Одабрана дела Борислава Пекића, књига 12, Тамо где лозе плачу, (стр. 283–284), Београд, Партизанска књига, 1984.

Извор: www.borislavpekic.com

Фотографија: fakulteti.edukacija.rs