Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Чеховљева драма Ујка Вања почиње доласком пензионисаног професора Серебрјакова и његове младе и лепе жене на имање његове прве жене. Њихов долазак ремети живот на имању и односе међу свим личностима у драми.

Убрзо по њиховом доласку, Војницки (ујка Вања) се очајнички заљубљује у Серебрјаковљеву прелепу жену Јелену Андрејевну; исто доживљава и доктор Астров. Њега воли Соња – Серебрјаковљева кћи из првог брака са сестром Војницког. Ове љубавне односе можемо посматрати кроз два троугла: Серебрјаков – Јелена Андрејевна – Војницки, и Соња – Астров – Јелена Андрејевна.

ujka-vanja

Сви погледи су упрти у Јелену Андрејевну. Она је жена која покреће читаву драму и својим доласком ремети годинама устаљене односе на имању, а сама ништа не чини, једноставно је присутна на позорници. О њој мало знамо, готово ништа, њена је драма прожета осећањима инфериорности и досаде: Ја умирем од досаде, не знам шта да радим.

Поред овог осећања, које представља њено уобичајено стање,  у Јеленином бићу живи осећање несигурности, које је покреће да се уда за неког ко ће јој својим друштвеним статусом дати сигурност и ослонац у животу. У таквом браку, без љубави, није могло бити истинске среће, али ће Јелену осећање инфериорности и страх од одлучног корака спречити да напусте мужа. Соњи говори да би волела да има младог мужа, отворено јој каже да је несрећна, али исто тако јој говори: Ако верујеш заклетвама, кунем ти се да сам за њега пошла из љубави. То није била права љубав, него вештачка, али мени се онда чинило да је то права љубав. Ја нисам крива…

Док у односу са Војнициким као изговор да би се дистанцирала користи моралне норме, према Астрову се Јелена понаша другачије, јер јој се он свиђа и досадно јој је без њега, па се због тога и потајно радује што Астров не воли Соњу.

Ипак, Јелени Андрејевној природа, сем изузетне физичке лепоте, није ништа дала, па је због тога и свесна да може да побуди само страст, али не и праву љубав. Њој је потребно да људи у њој не виде само лепоту, чезне да је поштују и воле због ње саме: Ја сам боља и узвишенија него што ви мислите! Кунем вам се!

Понашање Астрова према Јелени јасно открива истину да је он не поштује, а разговор који води с њом, у којем је назива лукавим створењем и грабљивицом, има изузетно провокативан призвук. Једино што Астрова везује за Јелену јесте њена лепота. Он осећа да је отупео, да је за њега све прошло и да се више не би могао ни за кога везати. Иако осећа да би му Јелена Андрејевна могла мозак помутити за само један дан, свестан је да то није ни љубав ни оданост. То зна и Јелена, и зато не пристаје да се тајно види с њим; остаје да несрећно и прећутно игра своју драму у којој је, као и свуда, само епизодно лице: Ја сам досадна жена, епизодно лице…И у музици, и у мужевљевој кући, и у свим љубавима, једном речју, свуда сам била епизодно лице. (…) За мене нема среће на овоме свету…

Соњино психолошко стање најбоље излази на видело у односима према Астрову и према Јелени. Сва њена чежња и снови везани су за Астрова; она обожава све што он чини, жели да се стара о њему, говори му да је диван, а све то надајући се да ће  у пробудити њему емоције и да ће је заволети. Њена љубав је чиста и искрена, толико јака да осећа да га воли више од своје мртве мајке, већ шест година сваког тренутка чује његов глас. Астров јој експлицитно говори да он, заправо, никога не воли и да неће ни заволети, била то она, њена сестра, другарица, или било која друга жена. Након овог разговора, који се одвија у алузијама, Соња је срећна, иако би требало да буде разочарана, јер је паметна и у потпуности разуме Астровљеве речи. Међутим, она не жели да себе лиши наде; том потребом за надом и жељом за срећом, па макар то била само обмана, мотивише се целокупно Соњино понашање.

Астров је незадовољан својим животом, осећа како га судбина као бодљикаве грана шиба по лицу без престанка, а у даљини никакве светлости. Пламен његове светлости се угасио, изгубио је идеал и окружен је особењацима – и сам је постао особењак. Осећа да више не може да воли никог јер се у њему гаси свака искра светлости; он се бољем и не нада – за разлику од Соње, коју нада одржава живом.

Вањин однос према Јелени на почетку не приказује његову очајничку потребу да буде с њом, али од тренутка када га Јелена експлицитно одбија од себе, јасно му стављајући до знања да су јој његови изливи нежности одвратни, он спознаје своју промашеност. Схвата да је прошлост глупо потрошио у ситницама, а да му је стварност страшна због своје апсурдности, па Јелени широкогрудо нуди и свој живот и љубав. Дубоко жали што је није запросио пре десет година, када је она имала седамнаест и долазила код његове покојне сестре. Размишља шта је могао имати и шта је изгубио те, сводећи биланс свог живота, схвата да је преварен и да је изгубио и свој идеал – професора Серебрјакова.

Несрећни почеци неостварених љубави остају где су и били – на почетку; остаје само да учмали и тужни животи наставе своје свакодневне драме тамо где су их прекинули потенцијалном надом… Онда када нам се учини да ће, можда, доћи до остварења љубави, Чехов своје јунаке окреће њиховим промашеностима, не дозвољавајући им да буду срећни са онима које воле, употпуњујући тиме њихове тужне судбине и промашене животе.

Љубавни троуглови у Чеховљевом Галебу

Аутор: Душица Чукић

„Комедија, три женске улоге, шест мушких, четири чина, пејзаж (поглед на језеро); много разговора о књижевности, мало радње, пет пудова љубави. (…) Драму сам већ завршио. Почео сам је forte, а завршио је pianissimo – супротно свим правилимиа драмске уметности. Испала је повест”, писао је Чехов Суворину о Галебу.

У Чеховљевим драмама нема класичне драмске приче, али она и није неопходна јер Чехову нису потребни драматични догађаји, оштро издвојени од свакодевних збивања у животу. Њему су потребни драматични догађаји, али уроњени у недраматична, свакодневна збивања. Интересује га, пре свега, однос између те две врсте догађаја и оно што се добија њиховим непрестаним сучељавањем. Говорио је да се људи у животу не вешају, не изјављују љубав и не говоре патетичне ствари сваког тренутка, већ једу, пију и говоре глупости. Потребно је да се све то види на сцени.

Љубавни односи међу јунацима Чеховљевог Галеба јунаке не групишу у парове, већ у троуглове: Трепљев, Нина, Тригорин; Аркадина, Тригорин, Нина; Трепљев, Маша, Медведенко; Шамрајев, Полина, Дорн. Ови троуглови приказују различите односе безнадежних љубави и затвореност живота главних јунака. Сви су обавијени осећањем промашености и чежњом за неоствареним идеалом.

Две Машине изузетно ефектне реплике упућене Медведенку на самом почетку драме имају суштинско значење:

Медведенко: Зашто ви увек носите црнину?
Маша: То је црнина за мојим животом. Ја сам несрећна.

Машина туга и патња отварају и затварају први чин.

Медведенко је заљубљен у Машу, али она може само да му каже да је његова љубав дирљива, не и да га заволи. То исто Маши може да каже Трепљев, јер воли Нину. Сви чезну за љубављу која им се не узвраћа и не могу да заволе оне који воле њих. Чак и када се жеља оствари, не долази до узајамне љубави. Маша се удаје за Медведенка, али не престаје да воли Трепљева. Њене јаке емоције према Трепљеву бацају сенку на њен брак, према мужу осећа огорченост више него равнодушност.

Блискост коју Маша осећа према Дорну није без разлога. Она је његова ванбрачна кћерка, што се у првом чину можда и наслућује у њиховом разговору јер већ знамо да постоји спона између њене мајке Полине Андрејевне и Дорна, да бисмо већ у наредном чину сазнали из реплике Полине Андрејевне да је та спона много дубља: Јевгеније, драги мој, најмилији мој, узмите ме к себи…Наше време пролази, ми више нисмо млади, бар пред крај живота да не морамо да се кријемо, да лажемо…

Чехов зна да се не може изаћи из затвореног круга јер се живот стално понавља и то приказује репродуковањем односа Полине Андрејевне према Дорну у односу Маше према Трепљеву. Маша ће доживети врло сличну судбину као и њена мајка, удаће се за човека кога не воли, надајући се да ће угушити љубав коју осећа према Трепљеву. Међутим, за разлику од Полине која је спремна да се свега одрекне како би поново била са Дорном, Маша у последњем чину изјављује да не треба ништа очекивати, да очајничка љубав постоји само у романима и, ако се љубав увукла у срце, треба је исчупати, надајући се да ће све заборавити када са мужем пређе у други срез.

galeb-2

Код Чехова има највише сцена са великим бројем лица, ретке су сцене са два лица, а ако посматрамо његове љубавне парове, увидећемо њихову јаку жељу да буду сами. Њихова ће осама увек бити прекинута или нечијим доласком, или стрепњом да ће их неко чути или видети. Велика сцена између Нине и Трепљева на крају четвртог чина протиче у страху да ће се неко од осталих из суседне трпезарије изненада појавити или да ће их чути. Зато Трепљев подупире врата фотељом. „У драмској књижевности мало је љубавних сцена које почињу са таквим мерама предострожности, али јунаци Галеба могу бити срећни што су сами онолико колико јесу” (Јован Христић).

Трепљев је заљубљен у Нину Заречну, једва ће стићи да јој каже да је воли у првом чину, биће прекинут Јаковљевим доласком. Трепљев је спреман да целе ноћи стоји у башти и гледа у њен прозор, да би се у трећем чину потпуно разочарао, осетивши да је све изгубио: Она ме не воли, ја више не могу да пишем…Пропали су сви моји снови…

Он је протагонист декадентних праваца деведесетих година; пише против старе уметности, а себе сматра новатором. Међутим, он је непознати писац, без одређеног места у животу, окружен знаменитим личностима. У жељи да себе афирмише и да не буде више само син познате глумице, компензује комплекс ниже вредности. За разлику од Трепљева, Тригорин је уметник традиционалиста, извор инспирације налази у животу, а значај одређеног тренутка или појаве у животу види једино уколико они могу представљати сиже или фабулу за причу. Због тога са собом увек носи бележницу. Он је у вези са Аркадином, у вези која се никако не би могла назвати емотивном, јер чистих и правих емоција нема ни са једне ни са друге стране.

Аркадина је себична према сину и брату; њена се осећајност може видети само у односу према ликовима из романа које чита, и то само због тога што себе види као њиховог потенијалног тумача. Ова изузетно сујетна особа не говори о представи коју је играла, нити о успеху представе у Харкову, већ само о себи, о свом костиму, о цвећу које је добила и о овацијама које су јој приредили студенти. У њој постоје два страха: страх да је Тригорин не напусти и страх од старења. Њој је посебно стало да околина потврђује њен младалачки изглед, стаје поред Маше која је млађа од ње двадесет две године и жели од Дорна да чује да је млађа од ње. Њој је то неопходно да би његовим ласкањем нахранила своју сујету, а и да би била сигурна да ће својом лепотом и младалачким изгледом задржати Тригорина поред себе. Када јој Тригорин буде говорио о младалачкој љубави према Нини, Аркадина ће искористити оружје на које је Тригорин најслабији – својим ласкањем и величањем нахраниће његову сујету: Ти си тако даровит, паметан, најбољи савремени писац, ти си једина нада Русије…(…) О, тебе човек не може читати без одушевљења… Она ће га на тај начин и задржати, јер је он подједнако сујетан као и она. Искреној љубави овде нема места.

Нина Заречна је млада, још увек неафирмисана глумица, толико жељна славе, праве, бучне славе, да би била спремна да због ње поднесе презир својих блиских, немаштину, разочарање, живела би на мансарди и јела само суви хлеб. Нина се диви Аркадиној и Тригорину, и из тог дивљења према њему јавља се и „љубав”. Међутим, то је много више опчињеност, дивљење него права љубав. Доћи ће до остварења, али убрзо и до фијаска.

Код Чехова, чак и уколико дође до остварења љубави, искључиво долази до остварења љубави која није искрена, па самим тим и брзо пропадне (Нина и Тригорин), или пак до остварења брака у коме је један врло несрећан (Маша и Медведенко, Полина и Шамрајев).

Дивећи се Тригорину, Нина му поклања медаљон са уклесаним његовим иницијалима и страницама његове књиге на којој пише: Ако ти кадгод затреба мој живот, дођи и узми га. Тригорин је то и учинио, исто као што је и Трепљев убио галеба. У овом мртвом галебу Тригорин неће видети предивну птицу која више никад неће полетети, већ само сиже за малу причу: На обали језера од детињства живи млада девојка, оваква као ви; воли језеро као галеб, и срећна је и слободна је као галеб. Али случајно је наишао један човек, видео ју је и просто из досаде упропастио…Као овог галеба.

Тако ће и он упропастити Нину, али не из досаде, већ из потребе да напише причу у којој ће главни лик бити млада и интересантна девојка, али пре свега истинита. Трепљев је Тригорину дао мотив за причу којој је, из његове себичне перспективе, неопходна истинита личност

Суноврат и смрт убијеног галеба представљају будући живот Нине Заречне и крај живота Константина Гавриловича Трепљева. Касније, галеб ће се јављати у прећутно дубоко несрећним писмима Нине Заречне уместо њеног потписа, да би на крају својим скамењеним животом био лажно заборављен од стране оног који је сам наредио његово препарирање.

Између трећег и четвртог чина прошле су две године, много се ствари десило и променило: Нина је отишла у Москву и живела са Тригорином, добила је дете које је убрзо умрло, постала је осредња глумица, Трепљев је почео да објављује своје приче и доживео мањи успех, а Маша се удала за Медведенка и има дете.

На крају четвртог чина појављује се Нина Заречна. Она сваке ноћи сања како је Трепљев гледа, а не препознаје је. Нина осећа потребу да је се неко сећа, јер је Тригорин напустио, па сан доживљава као Трепљевову освету. У разговору са Трепљевом Нина себе назива глумицом, али много чешће галебом; не галебом који је само био мотив сижеа за малу причу, већ галебом полета и победе, иако дубоко у себи зна да то није. Тригорин није веровао у њене способности, смејао се њеним сновима, па је и сама клонула духом. Он је и даље воли, и даље одлази испод њеног прозора као просјак; његова се младост прекинула када је она отишла и никако није био у стању да је заборави. Писац није постао јер није имао талента за то, па се и у томе види његова трагика и разлог за самоубиство.

Нина нестаје са сцене у црном шеширу и огртачу, потпуно другачија од Нине у првом чину, која је била сва у белом, а Трепљева Чехов „одводи” да иза сцене изврши самоубиство. Трепљев се убија једног кишног дана, сличном дану у коме Соња и Војницки (Ујка Вања) остају сами да наставе своје пусте животе.

Љубавни троуглови се распадају, неодрживим их чине незадовољство у себе саме, неоствареност, неузвраћена осећања и комплекси, као и емотивна лабилност и несклад између жеља и могућности (Трепљев, Маша, Нина); а са друге стране – превелика окренутост ка себи самима (Аркадина, Тригорин).

 

Аутор: Душица Чукић