Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

(одломак)

Када се, 1935. године, у Суботици родио дечачић, дали су му за живот и обележје име старозаветног и црногорског кнеза. Од три суђаје над колевком, прва, окрутна, досудила му је најтеже могуће јаде, оне ране, детиње; друга, милосрдна, доделила му је снагу и пргавост да их издржи и попамти; трећа дародавка, благословила га је крупним даром и јаком памећу да их искаже. Онда се дечак дочепао живота, па од те судбине створио писца који ће, магијом уметности, своје ране јаде преобратити у узбудљиву злослутну и чаробну причу Андреаса Сама, тим општију и људскију што је била јединственија и непоновљивија. („После толико година Андреас Сам можда и нисам ја”.)

Борислав Михајловић Михиз: Јебе ми се што нисам академик

Писац је постајао и постао кнез наше и не само наше књижевности, а остао и остајао пророк „смисла за истину и веру у отменост патње”.
Данила Киша дуго година знам и радујем му се, волим да га сретнем и чујем његов јаки горопадни глас и подругљив смех, његове сумануто логичне парадоксе, раздирући аутоиронију непренемагала и цинизам башмебриговића, елегантне буфонерије суперинтелигентног брбљивца, свађалачко копље тираде усмерено увек у више ветрењача једновремено, фину, пробрану ерудицију големог читача памтила и злопамтила, шарене импровизоване интелектуалне фиоритуре мудрог докоњака , жалцем поскока снабдевен афоризам увреде, непредвиђене страшне провале разложне и безразложне агресивности и исто тако непредвидљива затишја дубоке и смирене медитације. На једној од књига написао ми је својим крупним, нервозним рукописом: „Михизу, да се умноже наши неспоразуми”. А било их је и те како их је било. И сви су били некако бесмислени, снеруке, приватни, предимензионирани, ван правих повода и памети, око свега и ни око чега. Брзо би се то, срећом, заборављало, јер злопамтити Кишу прејаку реч и гест било би као замерити мркој олуји што тутњи, гласном водопаду што не мирује, пустом темпераменту што га не кроти узда прибраности. Јер тај исти Данило Киш уме, на неки свој грубо нежан начин, да буде тврдо и истински одан. Било како је било, једног неспоразума није било: око његове литературе.

Данило Киш: Баналност је неуништива као пластична боца

Данило Киш: О национализму

Извор: Борислав Михајловић Михиз, Портрети

 

Драги Данило,

Најпре, инсистирам на томе да примиш моја уверавања да ову хартију са монограмом нисам набавио лично, него ми је поклоњена. Не желим да изгубим једног пријатеља због једног писма.

Љиљана ми је пренела поруку која се односи на моју фотографију, биографију и уговор са Просветом. Уговор ћеш, наравно, ти потписати уместо мене. Претпостављам да за тако нешто није потребно неко посебно овлашћење. Већ код фотографије су настали проблеми. Не ради се о естетској страни јер ту, срећом, нема помоћи. Имам неке фотографије из кафане и неке из болнице. Ове друге доказују ако ништа друго оно да и југословенски писац може себи купити једну кравату. У сваком случају, лице које на њима видиш лишено је сваке дилеме и дужне бриге за човека и његово достојанство. (…) Између тих фотографија изабери једну. Мој лични избор изражен је бројем на полеђини, али га се ти не мораш обавезно држати. Такође, не мораш изабрати најгору.

Са биографијом настају праве потешкоће. Најпре зато што сваку биографију презирем, не што је неизбежно лажна него што је неизбежно глупа. А затим, ниједна биографија коју сам био позван да напишем није ми донела срећу. Само неприлике.

Предложићу ти неколико варијаната.

Рођен је у Титограду 1930. године. Гимназију похађао у Београду, где је и студирао психологију на Философском факултету. Објављивао приповетке у листовима Видици и Данас. Ради у филмској индустрији као писац сценарија.

Тек сада видим да је лакше живети један живот него написати једну биографију. Моја биографија се састоји од поступака који другоме сметају и од оних који сметају мени. Да сам Давичо можда би мојих шест година робије било од неког интереса.

Шалу на страну, стидим се што сам писао сценарија за рђаве филмове, углавном стога што намеравам и даље да их пишем. Гладан сам, и дете ми такође. Мој рад на филму – на томе инсистирам – може бити споменуто само у општем облику, по могућности са напоменом да то ђубре пишем под псеудонимом. (Подразумева се да псеудоним није за објављивање.)

Не знам каквог смисла објављивати моју сарадњу са листовима кад сам објавио само три приче. На тај начин моја би се биографија свела на једино релевантну истину да сам се родио.

Још не знам како ћу ти доставити ово писмо, али ћу видети.

Молим те, јави мојој жени шта је било са оним исправкама које сам ти дао.

Прочитао сам у Видицима одломак из прозе.

Изврсно делује. Говорим озбиљно. Ја нисам Брана. Само ми немој доћи и рећи да си то чуо још од неког другог! (Шта мислиш о овом?)

Тренутно примам неку специјалну терапију која треба да убрза лечење и можда да елиминише одлазак у санаторијум. Постоји могућност да дођем пре августа. У сваком случају, долазим у идућу недељу па ћемо се договорити за састанак.

Све срдачно поздрави. Много поздрава твојој супрузи.

Твој Пекић

П.С. Реци Филипу да ћу му се јавити ових дана. Мислим на вас у вези оног разговора о везивању за неко филмско предузеће. Наиме, јавили су ми из Ловћена да имају намеру да оснују сценаристичко одељење па да и на мене рачунају. Ја ћу вероватно одбити али ћу гледати да угурам двојицу од вас. Мислим на Филипа и тебе, јер Мирко већ ради, а Миро не верујем да би пристао. Ловћен је изразито антиклерикална организација. (За дивно чудо!)

П.

Супруга Борислава Пекића: Мој ход по трњу и ружама с највећим српским књижевником

Извор: borislavpekic.com

Гаји сумњу у владајуће идеологије и принчеве.

Држи се подаље од принчева.

Чувај се да свој говор не загадиш језиком идеологија.

Веруј да си моћнији од генерала, али се не мери с њима.

Не веруј да си слабији од генерала, али се не мери с њима.

Не веруј у утопијске пројекте, осим у оне које сам ствараш.

Буди једнако горд према принчевима и према гомили.

Имај чисту савест у односу на привилегије које ти твој занат писца доноси.

Проклетство твог избора немој бркати са класном опресијом.

Не буди опседнут историјском хитњом и не веруј у метафору о возовима историје.

Не ускачи, дакле, у „возове историје”, јер је то само глупава метафора.

Имај увек на уму мисао: „Ко погоди циљ, све промаши.”

Не пиши репортаже из земаља у којима си боравио као туриста; не пиши уопште репортаже, ти ниси новинар.

Не веруј у статистике, у цифре, у јавне изјаве: стварност је оно што се не види голим оком.

Не посећуј фабрике, колхозе, радилишта: напредак је оно што се не види голим оком.

Не бави се економијом, социологијом, психоанализом.

Не следи источњачке филозофије, зен-будизам итд; ти имаш паметнија посла.

Буди свестан чињенице да је фантазија сестра лажи, и стога опасна.

Не удружуј се ни са ким: писац је сам.

Не веруј онима који кажу да је ово најгори од свих светова.

Не веруј пророцима, јер ти си пророк.

Не буди пророк, јер твоје је оружје сумња.

Имај мирну савест: принчеви те се не тичу, јер ти си принц.

Имај мирну савест: рудари те се не тичу, јер ти си рудар.

Знај да оно што ниси рекао у новинама није пропало заувек: то је тресет.

Не пиши по наруџбини дана.

Не клади се на тренутак, јер ћеш се кајати.

Не клади се ни на вечност, јер ћеш се кајати.

Буди незадовољан својом судбином, јер само су будале задовољне.

Не буди незадовољан својом судбином, јер ти си изабраник.

Не тражи морално оправдање за оне који су издали.

Чувај се „ужасавајуће доследности”.

Чувај се лажних аналогија.

Поверуј онима који скупо плаћају своју недоследност.

Не веруј онима који своју недоследност скупо наплаћују.

Не заступај релативизам свих вредности: хијерархија вредности постоји.

Награде које ти додељују принчеви примај с равнодушношћу, али ништа не чини да их заслужиш.

Веруј да је језик на којем пишеш најбољи од свих језика, јер ти другог немаш.

Веруј да је језик на којем пишеш најгори од свих, мада га не би заменио ни за један други.

„Тако, будући млак, и нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих”. (Откривење Јов., 3,16)

Не буди сервилан, јер ће те принчеви узети за вратара.

Не буди надувен, јер ћеш личити на вратаре принчева.

Немој дозволити да те увере да је твоје писање друштвено некорисно.

Немој мислити да је твоје писање „друштвено користан посао”.

Немој мислити да си и ти сам користан члан друштва.

Немој дозволити да те увере да си стога друштвени паразит.

Веруј да твој сонет вреди више од говора политичара и принчева.

Знај да твој сонет не значи ништа спрам реторике политичара и принчева.

Имај о свему своје мишљење.

Немој о свему рећи своје мишљење.

Тебе речи најмање коштају.

Твоје су речи најдрагоценије.

Не наступај у име своје нације, јер ко си ти да би био ичији представник до свој!

Не буди у опозицији, јер ти ниси наспрам, ти си доле.

Не буди уз власт и принчеве, јер ти си изнад њих.

Бори се против друштвених неправди, не правећи од тога програм.

Немој да те борба против друштвених неправди скрене са твога пута.

Упознај мисао других, затим је одбаци.

Не стварај политички програм, не стварај никакав програм: ти ствараш из магме и хаоса света.

Чувај се оних који ти нуде коначна решења.

Не буди писац мањина.

Чим те нека заједница почне својатати, преиспитај се.

Не пиши за „просечног читаоца”: сви су читаоци просечни.

Не пиши за елиту, елита не постоји; елита си ти.

Не мисли о смрти, и не заборављај да си смртан.

Не веруј у бесмртност писца, то су професорске глупости.

Не буди трагично озбиљан, јер то је комично.

Не буди комедијант, јер су бољари навикли да их забављају.

Не буди дворска луда.

Не мисли да су писци „савест човечанства”: видео си већ толико гадова.

Не дај да те увере да си нико и ништа: видео си већ да се бољари боје песника.

Не иди ни за једну идеју у смрт, и не наговарај никог да гине.

Не буди кукавица, и презири кукавице.

Не заборави да херојство захтева велику цену.

Не пиши за празнике и јубилеје.

Не пиши похвалнице, јер ћеш се кајати.

Не пиши посмртно слово народним великанима, јер ћеш се кајати.

Ако не можеш рећи истину – ћути.

Чувај се полуистина.

Кад је опште славље, нема разлога да и ти узимаш учешћа.

Не чини услуге принчевима и бољарима.

Не тражи услуге од принчева и бољара.

Не буди толерантан из учтивости.

Не истеруј правду на конац: „с будалом се не препири”.

Немој дозволити да те увере да смо сви једнако у праву, и да се о укусима не вреди расправљати.

„Кад оба саговорника имају криво, то још не значи да су обојица у праву.” (Попер)

„Дозволити да други има право не штити нас од једне друге опасности: да поверујемо да можда сви имају право.” (Идем)

Немој расправљати са игнорантима о стварима које први пут од тебе чују.

Немој да имаш мисију.

Чувај се оних који имају мисију.

Не веруј у „научно мишљење”.

Не веруј у интуицију.

Чувај се цинизма, па и сопственог.

Избегавај идеолошка општа места и цитате.

Имај храбрости да Арагонову песму у славу Гепеуа назовеш бешчашћем.

Не тражи за то олакшавајуће околности.

Не дозволи да те увере да су у полемици Сартр–Ками обојица били у праву.

Не веруј у аутоматско писање и „свесну нејасност” – ти тежиш за јасношћу.

Одбацуј књижевне школе које ти намећу.

На помен „социјалистичког реализма” напушташ сваки даљи разговор.

На тему „ангажована књижевност” ћутиш као риба: ствар препушташ професорима.

Онога ко упоређује концентрационе логоре са Сантеом, пошаљеш да се прошета.

Ко тврди да је Колима била различита од Аушвица, пошаљеш до сто ђавола.

Ко тврди да су у Аушвицу требили само вашке, а не људе – исти поступак као горе.

Segui il carro e lascia dir le genti. (Данте)

(1984)

Фотографија: www.thedailybeast.com

(…)

Бојим се да ћу вас унеколико, штавише, да ћу вас увелико разочарати: моја је мисао саткана од скепсе, она је скепса сâма, и њено би се основно начело могло изразити овако: никога ни у шта не можеш уверити, сваки је човек свет за себе, усамљена планета, звезда или звездани прах (то понајпре), метеорска честица која се по неким слепим законима привлачности-одбојности сусреће са другим честицама, судара, судара сулудо, бесмислено, а говор, говорење, ту је само извор нових неспоразума.

Нико коме говор (и мисао) нису од превасходне важности (као што је случај са песницима) није имао и нема са светом трагичније неспоразуме. Бити писац, „значи поставити између себе и осталих људи брдашце од штампане хартије и читаву планину од нетачности и неспоразума” (Андрић). Писати и говорити, дакле, са тим и таквим сазнањем да је писање заправо само умножавање неспоразума, јесте мучна работа, нека врста мазохизма, ако хоћете, и писац би могао век свој провести (поготово у нас) на понављању својих сопствених тврдњи, а неспоразуми би само расли.

Ту није у питању, наравно, само семантичко поље, поље значења, и из њега потекли неспоразуми, него још и једна дубока сумња која живи у свету филистара и новинара, сумња у све моралне вредности, уверење заправо да су песници лажови (што они и могу бити), да је свака написана реч написана у некој другој намери од оне коју она казује, да она казује супротно од онога што сте написали, иза сваке речи се тражи њено скривено (идеолошко или а-морално) значење, а ако се неко и сложи са вама – са вашом јасно изреченом идејом – онда му још увек остаје широко поље могућности да вас дезавуише или стога што се не слаже са оним што сте рекли (што је сасвим у реду) или стога што сматра да је требало да говорите о нечему другом а не о ономе о чему говорите.

(…)

Ко вам каже да не треба тражити од писца да тумачи своје дело? Рећи ћу вам, у поверењу, да је то само једна скорашња смицалица коју су измислили наши ватрогасци, једна офуцана фразетина по којој је писац будала и трбухозборац, он уме још некако да срочи своје романе, али то што је написао то остаје за њега тајна, то знају само критичари, поготову ако је писац већ мртав или довољно заошијан ка вечности, па пушта критичарима и читаоцима, наравно, да они буду компетентни да кажу значење и смисао онога што је писац рекао, да то прежваћу и пљуну пред читаоца и писца подједнако, па да се дрче као стручњаци који су прочитали кардиограм или дешифровали рендгенски снимак плућа и карлице (поготову карлице).

То писци често воле, ту компетентну лаж, то критичарско читање из плећке, јер откривају забезекнуто но задовољно да су њихове празне (поетске и прозне) брбљарије заправо говориле о проблему „Човека”, о „Отуђењу”, о „кризи савременог света” и о сличним великим проблемима, или о свима истовремено, па стога им и не пада на памет да кажу нешто о свом делцету, осим да га хвале на сва уста, позивајући се на мишљење критичара, а писци сами, што се њих лично тиче, они верују у ауторитет критичарев, па ако је он рекао да ту тако пише, онда је то тако, ствар је вишезначна и вишесмислена, разноразна тумачења су неопходна, дело је вишеслојно и вишесмислено, парадоксално, писац јасно и гласно признаје да је будала и трбухозборац, ако није у питању „инспирација”; чувајте се, млади пријатељу, писаца који не знају шта су написали, и зашто су то написали, чувајте се књижевника који замењују разум анегдотом: они или шурују са вечношћу (па вас стога нити виде нити слушају, они заударају на лешину) или су будале.

„Тежња за истином” то је само противтежња баналности, а баналност је неморална. Једнако неморална ако је потекла из незнања као и онда, поготову онда, ако је потекла из кукавичлука. На књижевном пољу баналност из незнања рађа (или, тачније: умножава) униформност, уништава здраву људску снагу, умножава ђубриште општих места, повећава потрошњу хартије, она је, једном речју, еколошки проблем. Баналност је неуништива као пластична боца!

Друга врста баналности, коју рађа кукавичлук, то је такође баналност општих места, но из ње провирује још и лаж: кукавица чека да му се дâ миг шта ће и када ће напасти, а дотле га охрабрују да истраје у својој лажи, да своју истину, своје сазнање одложи.

(…)

Често сте говорили да је „учинак литературе невидљив”, али, чини се, да сте ту занемаривали велики значај уметности и ефекта који она заиста има на људе, у тежњи да им преобрати свест, да их доведе до спознаје. Откуд толика бојазан од литературе? И зашто је писана реч толико прогањана у историји?

То да је „учинак литературе невидљив” употребио сам у више значења: прво, литература осмишљава несавршенство света и човека, она тежи, као и музика, ка савршенству, ка осмишљавању живљења, ка осмишљавању смрти. Слаба утеха за човекову смртност! Али утеха. Тај невидљиви учинак литературе етичког је карактера или бар тежи да буде таквим. А у другом значењу, хтео сам да кажем следеће: да се писци најчешће варају када очекују од литературе неки непосредни учинак, једнако у моралној колико и у идеолошкој сфери.

Литература је само једна од пратећих појава хегеловског Светског духа и исто толико подложна шизо-психолошком понашању колико и све остале области људског духа. Писати литературу, макар и добро, не значи деловати увек у сфери апсолута, не значи бити увек у праву, напротив. (Литература је била за ових последњих педесетак година манипулирана исто толико колико и друге области у којима се испољава људски дух.)

И, најзад, том сам формулацијом хтео рећи: да ко жели да описмењава народ, нека постане сеоски учитељ и нека пише уџбенике и букваре – учинак његовог деловања биће много ефикаснији него кад пише песме и романе; то ће бити „непосредан учинак”. Литература, као једна од области сазнања, може да делује, као и филозофија или идеологија, подједнако двосмерно и она није привилегована област сазнања. Она може, али не мора, да доведе до спознаје.

(…)

Не можеш од писца тражити да буде геније, штавише, чак и да га видиш није сигурно да ћеш га познати – писац који ће живети у будућности (док ћемо ми остали имати само част да смо били његови савременици) остаје, дакле, невидљив, непознат, а његово дело, управљено ка будућности, остаје неком врстом загонетке и свако расуђивање о њему из данашње визуре остаје нагађањем, опасним нагађањем: то је дело рађено суб специе аетернитатис и биће просуђено суб специе аетернитатис.

Од писца можеш захтевати, хоћу да кажем можеш се надати, да ће своју поруку писану за своје савременике, макар та порука била подложна ректификацијама, јасно изложити, а то значи: да ћеш моћи у његовом делу препознати проблеме свога времена, и, изнад свега, да му дело неће бити анахронично, да неће бити само од данас до сутра, диктирано модом и тренутном наруџбином, да неће бити канонизовано. То је оно што називам модерност, тај стил времена, не као помодност, него као тражење, перманентно преиспитивање свих вредности, то сазнање (иманентно присутно у делу) да се свет мења, да идеје застаревају, да стил времена јесте обавеза о коју се не смеш оглушити јер ће те за живота појести мемла и паучина, и ту ти (Ериче, Ериче!), неће помоћи никаква Академија, никакве почасти, ту ти неће помоћи твоја идеолошка исправност (мој Ериче!).

У којој мери управо језик и форма текста утичу на књижевно значење? (Ви сте више пута истицали да вас управо форма, а из тога нужно и језик, превасходно интересују у књижевном делу.)

Кад узмем у руке књигу неког нашег писца за коју су ми рекли (или сам прочитао у критици, макар између редова) да је он у тој књизи „рекао неке ствари”, што ће рећи „неке ствари” о којима се нерадо говори, „неке ствари” које су нека врста кршења табуа, тада се најчешће сусретнем са једним феноменом који је, ако се не варам, искључиво феномен наше писане речи: тај је наш књижевник најчешће срочио неку своју наизглед смелу мисао, направио је неку алузију на неког нашег политичара, протурио имплиците или експлиците неку своју идеолошку инвективу, изразио своје „незадовољство” и шта знам шта све не, кад тамо, из муцаве масе папирних ликова, из „психолошке“ заврзламе односа међу ликовима, из досадне и полуписмене брбљарије схватим да је та смела мисао заправо, најчешће, нека од локалних инвектива неког увређеног назовикњижевника који је своју увређеност, ето, решио да напише, макар после толиког одлагања, тек сада, да каже друговима „неке ствари” у књижевној форми, да им одговори достојанствено, као књижевник, у причи или у роману, да им каже како се он добро сећа неких ствари о којима је досад ћутао, но како су му сада дали мању пензију од оне којој се надао, он ће сада њима да покаже шта он зна и још више шта он уме или бар миси да уме: да напише роман или причу.

(…)

(Из књиге Homo poeticus, 1976)

Данило Киш: О национализму

Фотографија: filozofskimagazin.net

Кроз промишљено и стилизовано поједностављење, у корелацији сликарства и књижевности, цртежи и карикатуре домаћих писаца несумњиво одишу документарном, али и уметничком вредношћу.

karikatura-disВладислав Петковић Дис, аутор: Никола Бешевић, 1917, извор: politika.rs

 

karikatura-nusic

Бранислав Нушић, аутор: Пјер Крижанић, извор: ilustrator.rs

karikatura-pekic

Борислав Пекић, аутор: Давид Левине, извор: nybooks.com

 

karikatura-ivo-andric

Иво Андрић, аутор: Петар Писметровић, извор: ilustrator.rs

karikatura-kis

Данило Киш, аутор: Давид Левине, извор: nybooks.com

Извор. sinhro.rs

Национализам је, пре свега, параноја. Колективна и појединачна параноја. Као колективна параноја, она је последица зависти и страха, а изнад свега последица губљења индивидуалне свести; те према томе, колективна параноја и није ништа друго од збир индивидуалних параноја доведен до пароксизма. Ако појединац, у оквиру друштвеног пројекта, није у стању да се „изрази”, или зато што му тај друштвени пројект не иде на руку, не стимулише га као индивидуу, или га спречава као индивидуу, што ће рећи не даје му да дође до свог ентитета, он је приморан да свој ентитет тражи изван идентитета и изван тзв. друштвене структуре. Тако он постаје припадник једне слободнозидарске скупине која поставља себи, бар на изглед, за задатак и циљ проблеме епохалне важности: опстанак и престиж нације, или нација, очување традиције и националних светиња, фолклорних, филозофских, етичких, књижевних итд.

Са теретом такве, тајне, полујавне или јавне мисије, Н. Н. постаје човек акције, народни трибун, привид индивидуума. Кад смо га већ свели на ту меру, на његову праву меру, пошто смо га издвојили из крда, и скинули га са слободнозидарске ложе, у коју се он сам сместио, или где су га други сместили, имамо пред собом индивидуум без индивидуалности, националисту, рођака Жила. То је онај Сартров Жил, који је породична и друштвена нула, чија је једина особина да уме да пребледи на помену једне једине теме: Енглеза. То бледило, то дрхтање, та његова „тајна” да уме да пребледи на помен Енглеза, то је једино његово друштвено биће и то га чини значајним, постојећим: немојте пред њим помињати енглески чај, јер ће вам сви за столом почети намигивати, даваће вам знаке рукама и ногама, јер Жил је осетљив на Енглезе, забога, па то сви знају, Жил мрзи Енглезе (а воли своје, Французе), једном речју, Жил је личност, он постаје личност захваљујући енглеском чају. Овај и овакав портрет, применљив на све националисте, може се слободно, а по овој схеми, развити до краја: националиста је, по правилу, као друштвено биће, и као појединац, подједнако ништаван. Изван овог опредељења, он је нула. Он је запоставио породицу, посао (углавном чиновнички), литературу (ако је писац), друштвене функције, јер су оне сувише ситне у односу на његов месијанизам. Треба ли рећи да је он, по опредељењу, аскета, потенцијални борац, који чека свој час.

danolokis

Национализам је, да парафразирам Сартров став о антисемитизму, потпун и слободан избор, глобалан став који човек прихвата не само према другим нацијама, него и према човеку уопште, према историји и друштву, то је истовремено страст и концепција света. Националиста је, по дефиницији, игнорант. Национализам је, дакле, линија мањег отпора, комоција. Националисти је лако, он зна, или мисли да зна, своје вредности, своје, што ће рећи националне, што ће рећи вредности нације којој припада, етичке и политичке, а за остале се не интересује, не интересују га, пакао то су други (друге нације, друго племе). Њих не треба ни проверавати. Националиста у другима види искључиво себе – националисте. Позиција, рекосмо ли, комотна. Страх и завист. Опредељење, ангажовање, које не изискује труда. Не само пакао то су други, у оквиру националног кључа наравно, него и: све што није моје (српско, хрватско, француско…) то ми је страно. Национализам је идеологија баналности. Национализам је, уз то, не само по етимолошком значењу, још последња идеологија и демагогија која се обраћа народу.

Писци то најбоље знају. Стога је под сумњом национализма сваки писац који декларативно изјављује да пише „из народа и за народ”, који свој индивидуални глас, тобоже потчињава вишим националним интересима. Национализам је кич: у српскохрватској варијанти, борба за превласт око националног порекла лицитарског срца. Националиста, у принципу, не зна ни један језик, нити тзв. варијанте, не познаје друге културе (не тичу га се). Али ствар није тако проста. Ако зна неки језик, што ће рећи да као интелектуалац има увид у културно наслеђе неке друге нације, велике или мале, то му знање служи само томе да успоставља аналогије, на штету оних других, наравно. Кич и фолклор, фолклорни кич, ако вам се тако више свиђа, нису ништа друго до камуфлирани национализам, плодно поље националистичке идеологије. Замах фолклоризма, код нас и у свету, није антрополошке природе, него националистичке. Инсистирање на фамозном цоулеур лоцале такође је, ако је изван уметничког контекста (што ће рећи ако није у служби уметничке истине), један од видова национализма, прикривеног.

Национализам је, дакле, превасходно негативитет, национализам је негативна категорија духа, јер национализам живи на порицању и од порицања. Ми нисмо оно што су они. Ми смо позитиван пол, они негативан. Наше вредности, националне, националистичке, имају функцију тек у односу на национализам оних других: ми јесмо националисти, али они су то још и више; ми кољемо (кад се мора), али они још и више; ми смо пијанци, они алкохоличари; наша историја је исправна само у односу на њихову, наш је језик чист само у односу на њихов. Национализам живи од релативизма. Не постоје опште вредности, естетичке, етичке итд. Постоје само релативне. И у том смислу, у првом реду, национализам јесте назадњаштво. Треба бити бољи само од свога брата или полубрата, остало ме се и не тиче. То је оно што смо назвали страх. Остали чак имају право да нас достигну, да нас престигну, то нас се не тиче.

Циљеви национализма увек су достижни циљеви, достижни јер су скромни, скромни јер су подли. Не скаче се, не баца се камена с рамена, да би се достигао свој сопствени максимум, него да би се надиграли они, једини, слични, а тако различни, због којих је игра започета. Националиста се, рекосмо, не боји никог, осим свога брата. Али од њега се боји страхом егзистенцијалним, патолошким; победа изабраног непријатеља јесте његов апсолутни пораз, укидање његовог бића. Пошто је страшљивац и никоговић, националиста не истиче себи више циљеве. Победа над изабраним непријатељем, оним другим, јесте апсолутна победа. Стога је национализам идеја безнађа, идеологија могућне победе, загарантована победа, пораз никад коначан. Националиста се не боји никога, „никог до бога”, а његов бог јесте бог по његовој мери, бледи рођак Жил, негде за неким другим столом, његов брат рођени, исто толико немоћан колико и он сам, „понос породице”, породични ентитет, свесни и организовани део породице и нације – бледи рођак Џим. Рекли смо, дакле, бити националиста значи бити индивидуум без обавезе.

То је кукавица која не жели да призна свој кукавичлук; убица који потискује своју наклоност ка убиству, немоћан сасвим да је пригуши а који се, ипак, не усуђује да убије, осим из потаје или у анонимности гомиле; незадовољник који се не усуђује да се побуни из страха од консеквенци своје побуне” – слика и прилика цитираног Сартровог антисемите. И одакле, питамо се, тај кукавичлук, то опредељење, тај замах национализма у наше доба? Притиснут идеологијама, на маргинама друштвених кретања, збијен и изгубљен међу конфронтираним идеологијама, недорастао индивидуалној побуни, јер му је она ускраћена, индивидуум се нашао у процепу, у празнини, не учествује у друштвеном животу а друштвено биће, индивидуалиста а индивидуалност му ускраћена у име идеологије, и шта му преостаје друго него да своје друштвено биће тражи другде? Националиста је рефулирани индивидуалиста, национализам је рефулирани (колективни) израз тог и таквог индивидуализма, идеологија и антиидеологија…

(1973)
Извор: По-етика, књига друга, 1974.

Фотографија: www.e-novine.com

Данило Киш: Баналност је неуништива као пластична боца