Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

У данашње време, када је техника загосподарила на свим пољима наших живота, посебна вештина је постало васпитати дете и научити га да књиге воли и да у читању ужива.

Много је разлога због којих би требало развијати љубав према књизи и навику читања у што ранијем узрасту. Добра књига подстиче развој интелигенције, повезивање говорног и писаног језика, обогаћивање речника, продубљује машту и доприноси развоју креативног мишљења, усвајању моралних вредности и хуманих порука. То је активност која се преноси с генерације на генерацију и готово свако дете у њој ужива.

dete-cita-1

Некада, у време наших бака и дека, у време наших родитеља, пре појаве телевизије и компјутера, читање је било популарна активност у којој су људи уживали у своје слободно време. Већина одраслих сматра да је развијање читалачких навика везано за период поласка у школу, али притом превиђамо чињеницу да је то процес који почиње с првим контактом са књигом, процес који се негује и развија током читавог детињства. Уколико научимо дете да заволи књиге, пружићемо му основу за развој многих других вештина. На тај начин се побољшава његова способност комуникације и конверзације, а у школу ће кренути са позитивним ставом према књигама. Истраживања су показала да деца која су одгајана уз књиге, нису показивала само боље резултате када су језичке способности у питању већ су боље радила и тестове из математике.

Зашто наша деца не читају књиге и како то променити?

Никада није превише рано да почнете да читате свом детету и упознате га са једним од најлепших животних задовољстава. Када напуни само неколико дана, беба ће да „одговара” на ваш глас, ослушкујући и посматрајући шта се дешава око ње. Како бива старија, почеће да пушта одређене гласове. Зато је читање важан подстицај у развоју њеног говора. Од предшколског узраста, све до трећег разреда, дечја вештина читања расте. У овом периоду, у процесу учења читања, родитељи играју најважнију улогу. Дете које тек почиње учити да чита добија много више података о самој књизи кроз њено слушање него кроз самостално читање. Речник детета и вештина читања се брже и квалитетније развија кроз слушање читања, разумевање и објашњавање о значењу појединих речи. И запамтите, као и све љубави и љубав према читању се развија.

Како помоћи детету да заволи читање?

Читају ли данас деца уопште? Генерације које су од рођења изложене широкој употреби компјутера одрастају уз технологију која их упућује на мултитаскинг – истовремено обављање више радњи. Уче интуитивно и нелинеарно, а основа учења им није, као претходним генерацијама, читање.

Да ли ће дете постати љубитељ књига или не, зависи од много фактора. Ако одшкринемо та врата на прави начин, отварамо детету чаробни свет знања, могућности и маште. Оно можда није ни свесно да тај свет постоји, јер од најранијег узраста масовно прима мноштво (често и непотребних) информација са телевизије, радија, преко рачунара. Мада и ове „справе” имају много позитивних страна ако се паметно користе, књига разбуђује машту и омогућује детету да научи да слуша, да буде концентрисано и да учи нове речи и појмове.

Десет чудотворних начина за развијање љубави према књизи

Изаберите праве књиге.

Од избора књиге зависи колико ће дете да ужива у њој. Мала деца воле књиге које им привлаче пажњу и које могу са лакоћом да држе у рукама. За њих су идеалне тврде сликовнице, такозване поп апс књиге (чијим отварањем страна се формирају тродимензионалне слике), потом сликовнице намењене за воду, живих боја, са јасним и крупним сликама. Сликовнице са кратким, римованим песмицама, представљају добар избор, јер подстичу дете да развија машту – док само смишља приче. Још један практичан савет – покажите свом малишану да су књиге драгоцене тако што ћете направити библиотеку у којој ће бити дечје литературе, али и белетристике, научне фантастике, историјских књига. Водите рачуна да ваше дете прочита све класике које треба, али немојте ни да га затрпавате тиме. Дозволите му да се само распитује и истражује коју би следећу књигу могао да прочита јер су интересовања код сваког детета различита.

Књиге које „нису добре” за децу?

Ритуали читања

Било би добро да читање постане обавезан, веома важан део сваког вашег дана. Према речима стручњака, најбоље време за читање су вечерњи сати када дете има потребу за мирнијим активностима. То је време када се тензије спусте на минимум, ваше дневне обавезе су иза вас, а дете је опуштено и расположено да слуша. За одлазак у кревет малишану ће пријати лагане и смирене теме без жестоких акција. Подесите осветљење и удобно се сместите, у кутку који сте посебно осмислили за читање бајке. Полако читајте како би дете могло да разгледа слике, прати радњу и запамти ток приче. Међутим, уколико је сувише поспано увече, покушајте да уведете поподневно читање – након ручка или пред купање. Наравно, то не значи како треба да му читате само у тачно одређено време. Читање можете да употребите и као начин да смирите малишана када се превише разигра или као награду за добро понашање. Лепо је када дете само почне да тражи да му се чита. На вама је да се потрудите да му будете на располагању кад год оно затражи.

Дете у улози јунака

Умерено брзо читање, са повременим кратким паузама, даје детету прилику да се уживи у радњу, замисли људе, пределе и догађаје из приче. Измишљајте понекад приче јер ће дете бити очарано ако и њега поменете у причи с његовом омиљеном играчком, најбољим другом или љубимцем. Кад још мало одрасте, вероватно ће желети да му стално читате исту књигу. Одраслима се то може чинити бесмисленим, али је то детету веома важно. Све оно што је детету познато пружа му огроман осећај сигурности, а оно није толико сигурно као ви да ће се прича сваки пут исто завршити. То мора да се научи.

Разговарајте о прочитаном.

Подстичите дете да вам препричава прочитано, тиме развија не само способност комуникације, већ и концетрацију и способност издвајања битних детаља. Уколико је малишан још мали, бодрите га да сам смисли причу према сликама које види на корицама књиге. Пратите прстом речи док читате наглас да би малишан повезао текст са речима. Књигу држите на одстојању тако да дете види слике. Показујте слике које прате причу. Питајте га шта слике говоре са сваке стране. Када приметите да је нека привукла дететову пажњу, застаните и заједно попричајте о њој. Тиме ћете му помоћи да боље разуме смисао речи. Наведите га да показује оно што препознаје на сликама („Где је зека?”) и да само окреће странице. Можете повремено погрешити приликом причања приче и видети да ли ће вас исправити или ћете показати пса и рећи: „Ево маце!” како би оно могло да вам каже да нисте у праву. Све је то део навођења детета да учествује и да почне да мисли својом главом.

Ограничите употребу компјутера.

Временска ограничења и правила око коришћења било чега што има екран морају да буду доследна тако да деца не могу да се погађају са вама и да траже више од онога што им припада. Инстант задовољство које деци пружају телевизор, компјутер, видео-игрице и паметни телефони је превише моћно и свакако нешто са чим једна књига не може да се такмичи.

Будите пример.

Најбољи начин да дете заволи књигу јесте да је види често у вашим рукама. Ако је дете окружено књигама, ако ви доста читате, оне ће бити његово природно окружење и спонтано ће их заволети. Уколико дете примети да ви уживате у читању, то ће за њега бити веома моћна мотивација. И оно ће пожелети да опонаша оно што ви радите.

Библиотека, место где настају бајке!

Већ у предшколском узрасту можете заједно да одете до библиотеке да се ваше дете учлани. Чак и ако је тек почео да учи слова, у библиотеци можете заједно да бирате сликовнице, или књиге које ћете му ви читати. Тајновитост полица препуних књига, мирис папира, шуњање међу полицама у потрази за „пленом”, остаће у неизбрисивој успомени будућих малих читача.

dete-cita-3

Књига, најлепши поклон!

Када дете порасте и почне само да чита, постарајте се да може да дође до довољно разноврсних књига. Оне нису луксуз, већ су основна потреба. Ако имате више деце, било би исплативо да купите оне књиге које ће се читати више пута. Ако вам је буџет скроман, добре књиге увек можете наћи у библиотеци, у књижарама које продају старе књиге или на сајмовима, а увек их можете размењивати са пријатељима.

Силом се ништа не постиже.

Ако деца не воле да читају, неће заволети ни под притиском. Уместо често сувопарне лектире понудите им нешто од занимљивих авантуристичких или фантастичних романа. Никада не терајте дете да чита књигу у којој не ужива! Ако га књига не заокупи после неколико поглавља, пустите га да одустане. Уколико то не учините, читање ће му постати заморна обавеза, а не уживање.

Зашто је добро читати свом детету?

  • Зато што ћемо тиме подстицати осећање узајамне блискости.
  • Читајући детету подстаћи ћемо спознају и разумевање туђих и личних осећања, прихватање и уважавање социјалних начела и односа.
  • Читањем подстичемо развој запажања и памћења, закључивање и усвајање појмова.
  • Читањем подстичемо дететову машту и креативност.
  • Читањем утичемо на развој говора, припремамо га за самостално читање и, наравно, подстичемо развој читалачких навика.

Уколико сте васпитач или учитељ, подстакните родитеље да читају деци и да, на тај начин, код њих граде читалачке навике. Помозите родитељима – од тањег картона димензије 4×15 цм направите показивач за књиге са кратким упутством. Упутство треба да садржи важне елементе читалачког „ритуала”, на пример:

  • Седите удобно са својим дететом тако да обоје можете да видите странице књиге.
  • Замолите дете да вам исприча причу о сликама на насловној страни. Питајте га шта илустрација говори о причи.
  • Пратите прстом речи док читате наглас како би дете повезало текст са речима.
  • Питајте дете о сликама на свакој страни, шта оне говоре о ликовима и догађајима.
  • Ако дете жели, нека вама „прочита” причу.
  • Понудите детету да нацрта причу, можда нову насловну страну или нове авантуре главних јунака.

dete-cita-4

Припремила Мира Аврамовић

Извор: deteplus.rs

 

Сајт boredpanda.com објавио је колекцију најлепших фотографија на тему детињства, које су добили од читалаца. У питању су или фотографије из детињстава самих читалаца, или слике које су они направили током својих путовања по свету. Погледајте део ове колекције која тренутно садржи више стотина призора срећног детињства. Позив за све који желе да приложе своје фотографије је и даље отворен, а своје слике можете придодати овде.

deca-sveta-1

deca-sveta-02

deca-sveta-03

deca-sveta-04

deca-sveta-05

deca-sveta-06

deca-sveta-07

deca-sveta-08

deca-sveta-09

deca-sveta-10

 

Још фотографија погледајте ОВДЕ.

Извор: Детињарије

Ижевски чистач снега Семјон Бухарин већ неколико година одушевљава ученике средње школе Лицеј бр. 25 својим сликама на снегу. Семјон је постао познат захваљујући ученицима који су му отворили налог на Инстаграму. Ево како су деца обелоданила таленат „чика Сење”.

crtanje-po-snegu

Радни дан школског чистача снега почиње у шест сати ујутру. Док деца спавају или се спремају да крену у школу, Семјон Бухарин чисти школско двориште од свежег снега.

Међутим, чим почне први час он метлом слика на снегу уметничка дела. На пример, портрет руског песника Александра Пушкина. Та слика два сата краси школско двориште, а затим нестаје под ногама ученика и њихових родитеља.

crtanje-na-snegu-1

Како је све почело

Семјон нам је испричао како је пре пар година по завршетку рутинског посла први пут почео метлом да црта животиње на снегу испод школских прозора. Видевши његове слике, ђаци су отворили налог на Инстаграму и почели да их постављају. Временом се број посетилаца увећао, тако да су на Семјона обратили пажњу и регионални медији.

Јунаци Бухаринових слика на снегу су руски писци и композитори, као и ликови и животиње из руских бајки. Како је сам Семјон испричао за „Руску реч”, слика најбоље испадне на тамном асфалту чим падне први снег, тј. док је снег још увек мек и лако га је обликовати. Семјон слика само на свежем снегу. Угажени снег му не одговара. Слике су најлепше увече, када се виде полусенке, али тада у школи нема никога и нема ко да их гледа, прича Бухарин.

crtanje-snegu-2

„Чика Сења редовно нешто црта за нас. Зими слика на снегу у дворишту, а лети слика пејзаже на зиду зграде преко пута школе. Он прави и скулптуре од леда! Прошле године је исклесао у леду три јагњета: најпре је набацао снег на гомилу, направио облик коцке, полио водом и затим исклесао фигуре”, испричали су дописнику „Руске речи” ученици ове школе.

Ђаци кажу да се „зграда преко пута школе” сваке године поново кречи, а после извесног времена на том новом „платну” опет се појављује неки пејзаж. „Чика Сења је прошле године насликао огроман плакат са Чајковским поводом годишњице композитора! Он прави за нас клизалишта, чисти снег и тера псе луталице из школског дворишта. Он је много добар!”

slike-na-snegu-3

Са својих седамнаест година, Семјон Бухарин је уписао уметничку школу у граду Чајковском, али је напустио школовање јер му је породица велика и морао је потражити посао како би помогао родитељима. После неколико година отпутовао је на Руски Далеки исток, где је најпре радио као рибар на Камчатки, а затим се запослио у служби Министарства за ванредне ситуације.

После свих тих лутања Бухарин се пре пет година „скрасио” на радном месту чистача снега у школи „Лицеј бр. 25” у граду Ижевску (1.215 км источно од Москве). Поред свог главног посла Семјон помаже школи тако што поправља столице, клупе и табле. Учествује и у културном животу школе – осмишљава приредбе за празнике и припрема декорације заједно са ученицима и наставницима.

Аутор: Николај Литовкин

Извор: Руска реч

 

Рече ми како се потпуно убедио да сам ја право дете, то јест потпуно дете, да сам само растом и лицем налик на одраслог, али да ни развићем, ни душом, ни карактером, па чак, можда, ни умом нисам одрастао и да ћу такав и остати, па макар и шездесет година доживео. Ја сам се врло смејао; он, наравно, није у праву, јер, најпосле, по чему сам ја дете?

Но једно је истина: ја збиља и не волим да сам са одраслима, људима, великим… то сам одавно приметио… не волим, јер не умем с њима. Ма шта они са мном говорили, ма како да су добри према мени, ипак је мени увек некако тешко у њиховом друштву, и страшно волим кад могу што пре да одем својим друговима, а другови су моји одувек била деца, али не стога што сам и ја дете, него што ме је нешто просто вукло деци.

Када бих, још у почетку свог живота на селу, одлазећи сам у планину да се предајем тузи, лутајући усамљен, видео неки пут, а нарочито око подне, кад су се пуштала из школе, сав тај немирни рој деце како јури са својим торбицама и школским таблицама, са виком, са смехом, играјући се, сва моја душа почела би наједном да стреми њима. Не знам, али бих имао некако необично јако и срећно осећање  при сваком састанку с њима.

Застајао бих и смејао се од среће посматрајући њихове мале, живахне, вечно покретне ножице, дечаке и девојчице који су трчали заједно; гледајући њихов смех и сузе (јер су многи стизали да се побију, расплачу, опет да се помире и да се играју, док би из школе до куће дотрчали), ја бих заборавио сав свој душевни терет.

Фјодор Достојевски, Идиот I

Фотогрфија: goodreads.com

Омиљена јела и пића Фјодора Достојевског>>

 

 

 

Општа криза која је обузела савремени свет, посвуда и готово у свакој сфери живота, манифестује се различито у свакој држави, обухватајући различита подручја и припремајући различите облике. У Америци је то један од њених најкарактеристичнијих аспеката кризе, која је, барем у последњих десет година, постала политички проблем на највишем нивоу, о којем готово сваки дан пишу новине.

Засигурно није потребно имати бујну машту да се открију опасности све већег пада нивоа основних стандарда у целокупном образовном систему и озбиљност проблема коју су правилно истакнула бројна настојања образовних ауторитета да спрече даље пропадање. Ипак, ако упоредимо ову кризу у образовању с политичким искуствима других земаља у двадесетом веку, с револуционарним превирањима након Првог светског рата, с концентрационим логорима, или чак с општом депресијом која се шири Европом од краја Другог светског рата, тешко је кризу у образовању схватати онако озбиљно како би требало. Заиста је изазов проматрати је као локални феномен, неповезан с већим проблемима, за који треба окривити неке посебности живота у САД, а каквих нема у осталим деловима света.

Да, да је све ово тачно, криза у нашем образовном систему не би постала политичко питање, а образовни ауторитети не би били немоћни и бавили би се тим проблемом на време. Овај проблем свакако се не своди на пуко питање зашто неко не зна читати. Штавише, увек желимо веровати да се бавимо специфичним проблемима који не прелазе историјске и националне оквире, те су важни само онима који су њима непосредно погођени. Баш се то веровање у наше доба стално показује нетачним. Можемо као опште правило узети чињеницу да штогод је могуће у једној земљи једнако је могуће, у ближој будућности, у готово свакој другој.

kriza-u-obrazovanju-1

Изузев ових уопштених разлога због којих би лаицима било препоручљиво да се баве проблемима на подручјима о којима, у специјалистичком смислу те речи, не знају ништа, постоји чак један бољи разлог због којег би се требало бавити неком критичном ситуацијом која га директно не дира. И то је прилика, уколико се заиста ради о кризи – која разара фасаду и миче предрасуде – за истраживање и пропитивање свега што је огољено до саме бити ствари, а бит образовања је наталитет, чињеница да се на свету рађају људска бића.

Нестајање предрасуда, једноставно, значи да смо изгубили одговоре на које се обично ослањамо, а да и не схватамо да су, у основи, то одговори на питања. Криза нас враћа на сама питања и од нас тражи старе или нове одговоре, но у сваком случају тражи директан закључак. Криза постаје катастрофа само кад на њу одговоримо унапред обликованим закључцима, то јест предрасудама. Такав став не само да продубљује кризу већ тиме губимо право на реално искуство и прилику за размишљања које оно нуди.

Без обзира на то како се јасно неки уопштени проблем може приказати у тренуцима кризе, никад није могуће у потпуности изоловати елемент универзалности од тачно одређених и специфичних околности у којима се криза догађа. Иако криза у образовању можда погађа цели свет, карактеристично је то да нам се чини да је најгора у Америци, из разлога што можда једино у Америци криза у образовању може заиста постати неки фактор у политици. У ствари, у Америци образовање има различиту и, политички гледано, неупоредиво важнију улогу него у другим земљама. Технички, наравно, објашњење лежи у чињеници да је Америка одувек земља усељеника; очито је да се јако тешки процес сједињавања најразличитијих етничких скупина – који није потпуно успешан, али је непрестано успешнији него што смо очекивали – може постићи само путем школовања, образовања и американизације усељеничке деце. С обзиром на то да већини те деце енглески није материњи језик, већ га морају учити у школи, школе очито морају преузети улоге за које се у националној држави претпоставља да их обавља породица.

Надаље, још је од пресуднијег значаја за наше разматрање улога коју континуирано усељавање има у политичкој свести и менталном оквиру земље. Америка није тек колонијална држава која има потребу за усељеницима да би се напучио неки простор, који би имао независну политичку структуру. За Америку је одредбени фактор одувек био мото отиснут на свакој новчаници долара: Novus Ordo Seclorum, Нови светски поредак. Усељеници, придошлице, су држави гаранција да она представља нови светски поредак. Значење, тог новог светског поретка, то оснивање новог света насупрот старом, било је и јесте још увек укидање сиромаштва и потлачености. Но истовремено, величина тога лежи у чињеници да се од почетка тај нови поредак није искључио из спољашњег света – као што је иначе био случај код оснивања утопистичких заједница – да би му се супротставио као савршен узор, нити му је сврха провођење империјалних тежњи или проповедање Јеванђеља другима. Његов однос са спољашњим светом од почетка карактерише чињеница да су у овој републици, која је наумила укинути сиромаштво и ропство, добродошли сви сиромашни и поробљени на земљи. Речима Џона Адамса из 1765. године – што је пре Декларације независности: Одувек сматрам насељавање Америке почетком општег закона и плана Провидности за просветљењем и ослобођењем поробљеног дела човечанства целог света. То је основна намера основног закона у складу с којим је Америка започела своје историјско и политичко постојање.

Невероватан ентузијазам према ономе што је ново, који се очитава у готово свим аспектима свакодневног америчког живота, те веровање у бесконачну поправљивост – коју је Tocqueville истакнуо као крилатицу обичног неуког човека и која као таква претходи готово стотину година развоју у осталим западним земљама – које би у сваком случају вероватно резултирао тиме да се пажња посвећује и већа важност придаје придошлицама по рођењу, деци, коју су кад би прерасли детињство и требало као млади људи да уђу у заједницу одраслих, Грци једноставно звали οί νεοί, нови.

Постоји још једна чињеница, чињеница која је постала пресудна за значење образовања, а који је тај патос новог, иако је знатно старији од осамнаестог века, у том веку тек развио концептуално и политички. Из тог извора је на почетку био развијен образовни идеал, на који је у ствари Rousseau директно утицао, а у којем је образовање постало инструмент политике, а сама политичка активност се сматрала обликом образовања.

Улога коју образовање игра у свим политичким утопијама од давнина наовамо показује колико је природно започети нови свет с онима који су по рођењу и природи нови. Што се тиче политике, то укључује озбиљно погрешно схватање: уместо да се удруже са себи једнакима у постизању циља, чак и с ризиком неуспеха, долази до диктаторске интервенције, која се заснива на апсолутној супериорности одраслих, и до покушаја стварања новог као fait accompli, то јест као да ново већ постоји. Из тог се разлога, у Европи, веровање да уколико желимо остварити нове услове морамо почети с децом, задржало као монопол тиранске касте која је, кад дође на власт, одузимала децу родитељима и једноставно их индоктринирала.

Образовање не сме бити део политике, јер се у политици бавимо онима који су већ образовани. Ко год жели образовати одрасле у ствари жели бити њихов старатељ и спречити њихово политичко деловање. С обзиром на то да не можемо образовати одрасле, реч образовање у политици има негативан призвук; постоји кринка образовања, али прави је циљ присила без упорабе силе. Онај ко заиста жели створити нови политички поредак кроз образовање, односно, не кроз силу и ограничавање, нити кроз уверавање, мора доћи до грозног платонског закључка: мора се установити начело избацивања свих старијих људи из државе. Но, чак и деци коју би тај неко хтео образовати да буду грађани утопијске сутрашњице у ствари се одузима њихова будућа улога у политичком телу, јер, са стајалишта нових, било шта ново што би свет одраслих могао предложити је нужно старије од њих самих. У самој је људској природи да свака нова генерација одраста у старом свету, па би стога припремање нове генерације за нови свет значило да би нетко новопридошлима хтео одузети прилику за нови почетак.

kriza-u-obrazovanju-2

Све ово никако не вреди за Америку, и управо због те чињенице тешко је та питања правилно просудити. Политичка улога коју образовање заправо има у земљи усељеника, чињеница да школе не служе само за американизацију деце, већ утичу и на њихове родитеље, да овде, у ствари, у одбацивању старог света и уласка у нови, све то подупире илузију да се нови свет гради кроз образовање деце. Наравно да стварна ситуација уопше није таква.

Свет на који деца долазе, чак и у Америци, стари је свет, односно, постојећи свет, који се састоји од живих и мртвих, и који је нови само за оне који су у њега тек ушли усељењем. Но, овде је илузија јача од стварности јер долази директно из темељног америчког искуства, искуства да се нови поредак може утемељити и, штавише, основати с пуном свешћу о историјском континууму, јер фраза нови свет своје значење узима из Старог свиета, који је, колико год био задивљујућ по неким достигнућима, одбачен јер није могао решити проблем сиромаштва и потлачености.

Што се тиче самог образовања, илузија која произлази из патоса новог је проузроковала озбиљне проблеме тек у нашем (овом) веку. Као прво, омогућила је да разне савремене теорије образовања, које су настале у Средњој Европи и састоје се од невероватне мешавине смислених и бесмислених ствари, под маском прогресивног образовања, остваре најрадикалнију револуцију у целокупном образовном систему. Оно што у Европи није отишло даље од експеримента, што је ту и тамо испробано у појединим школама и изолованим образовним институцијама, да би потом поступно ширило утицај на одређене четврти, у Америци је пре отприлике двадесет и пет година потпуно заменило, готово у једном дану, све традиције и све устаљене методе поучавања и учења.

Значајна је чињеница да су због неких теорија, добрих или лоших, сва правила здравог људског разума стављена са стране. Такви поступци увек имају велико и кобно значење, посебно у држави која у толико великој мери зависи од здравог разума у свом политичком животу. Кад год у питањима политике здрав људски разум доживи неуспех или одустане од проналажења одговора, суочавамо се с кризом; јер је управо тај разум, у ствари здрав разум, њиме смо ми и наших пет појединачних чула одређени у нама знаном свету и помоћу њега се по том свету крећемо. Нестанак здравог разума данас је најсигурнији показатељ савремене кризе. У свакој се кризи делић света, нешто што нам је свима познато, уништи. Нестанак здравог разума, попут вилиних рашља показује место на којем се такво урушавање догодило.

У сваком случају, одговор на питање зашто школски стандарди просечне америчке школе толико заостају за просечним стандардима у свим земљама Европе, на несрећу, једноставно није тај да је ова земља млада и још није достигла стандарде старог света. Напротив, ова је земља на овом пољу једна од најнапреднијих и најсавременијих на свету. И то је истина на два начина: нигде проблеми образовања масовног друштва нису постали тако акутни и нигде се савремене теорије на пољу педагогије нису тако некритички и дословно прихватале. Због тога криза америчког образовања, с једне стране, најављује пропаст прогресивног образовања, а с друге стране, представља јако тежак проблем, који се појавио у условима и као одговор на масовно друштво. У свези с тим морамо имати на уму још један узрок који засигурно није проузроковао кризу, али ју је у знатној мери погоршао, а то је јединствена улога коју једнакост има и одувек је имала у америчком животу. То подразумева много више од једнакости пред законом, више од изједначавања класних разлика, више чак и од онога што је изражено фразом недостатак дискриминације, иако је то од већег значаја у вези с овим, јер је америчко стајалиште да је право на образовање једно од неотуђивих грађанских права. Друго је било од пресудне важности за структуру државног образовног система, па средње школе у европском смислу постоје тек као изузеци.

С обзиром на то да је школовање обавезно до шеснаесте године, свако дете се мора уписати у средњу школу, па је средња школа, у ствари, нека врста продужене основне школе. Због тога средње школе не припремају ученике за упис на колеџ, па сами колеџи морају имати припремне програме, стога је њихов распоред кронично претрпан, што, опет, утиче на квалитет наставе која се тамо одвија.

На први поглед могли бисмо помислити да ова аномалија извире из саме природе масовног друштва у којем образовање више није привилегија богатих. Ако бацимо поглед на Енглеску, у којој је, као што сви знамо, средњошколско образовање последњих година такође постало доступно свим слојевима становништва, видећемо да ова теза није тачна. Јер у Енглеској на крају основне школе, кад ученици имају једанаест година, постоји страшан испит који одстрањује све осим неких 10% ученика, који су способни за средњошколско образовање.

Строгост овакве селекције није ни у Енглеској прихваћена без негодовања; но у Америци би то било, једноставно, немогуће. Оно што се у Енглеској жели постићи је меритокрација, што је очито опет успостављање олигархије, овај пут не по богатству или по рођењу, већ по надарености. Но то уједно значи и, иако људима у Енглеској можда то није јасно, да ће се земљом, чак и под социјалистичком владом, наставити управљати онако како је то од памтивека, односно, не као монархијом или демократски, већ ће владати олигархија или аристократија, ово последње у случају да се увиди да су најнадаренији уједно и најбољи, што није сигурно.

У Америци би таква, готово физичка, подела на надарене и ненадарене била неприхватљива. Меритокрација је међусобно искључива с начелом једнакости. Оно што образовну кризу у Америци чини још гором је политичка нарав земље, која се сама у себи бори да уједначи или да што је више могуће избрише разлике између младог и старог, надареног и ненадареног, на крају и између деце и одраслих, посебно између ученика и наставника. Очито је да се такво изједначавање заиста може постићи једино по цену ауторитета наставника и на штету надарених ученика. Исто је тако очито, барем свима онима који су икад дошли у додир с америчким образовним системом, да ова потешкоћа, која је укорењена у политичком ставу земље, има и велике предности не само на људском нивоу, већ и на образовном; у сваком случају ови општи услови не могу објаснити кризу у којој се данас налазимо, нити оправдати мере којима се та криза сузбија.

kriza-u-obrazovanju-3

У нормалним условима деца се са светом упознају у школи. Школа није свет и не сме се тако понашати; то је институција коју смо поставили између дома с једне стране, и света с друге, да би прелазак из породице у свет уопште био могућ. И у овој су фази одрасли одговорни за дете, но сад то више није одговорност за добробит бића које расте, већ за оно што називамо слободан развој квалитета и надарености. То је, уопштено гледајући, нешто по чему се сваки човек разликује од другог.

С обзиром на то да дете још није навикло на свет, мора се поступно упознавати с њим. Јер је нови, мора се пазити да се у односу на свет оствари као особа. У сваком случају, педагози у односу према младом човеку представљају свет и за то морају преузети одговорност, иако они сами нису тај свет створили онаквим какав јесте, и иако можда, отворено или потајно, желе да је друкчији. Та одговорност није педагозима дата произвољно, имплицирана је чињеницом да одрасли младе упознају са светом који се непрестано мења. Нико ко не жели преузети колективну одговорност за свет не би требало да има децу и не би смео бити део образовног процеса.

У образовању се та одговорност за свет јавља у облику ауторитета. Ауторитет педагога и стручност наставника нису исто. Иако је ниво стручности преко потребна за постизање ауторитета, ни највећа могућа стручност сама по себи не може бити ауторитет. Стручност наставника састоји се од познавања света и могућности поучавања других томе, но његов се ауторитет налази у његовом преузимању одговорности за тај свет.

Знамо како данас ствари стоје по питању ауторитета. Какав год да је нечији став о томе, очито је да у јавном и политичком животу ауторитет или нема никакву улогу – јер насиље и терор какав проводе тоталитарне државе нема никакве везе с ауторитетом – или већином има врло оспоравану улогу. То, једноставно, значи да људи не желе тражити и не желе дати да било ко преузме одговорност за све, јер где је год прави ауторитет постојао, морао је преузети одговорност за стање ствари у свету. Ако из јавног и политичког живота макнемо ауторитет, то би могло значити да од свих људи понаособ тражимо да преузму, сваки свој део одговорности за ситуацију у свету. Но, то може значити и да се одричемо захтева света и потребе реда у њему; одбацује се свака одговорност за свет, одговорност и за давање, али и за извршавање наредби. Нема сумње да је у савременом губитку ауторитета и једно и друго имало утицаја.

У образовању не сме бити такве недоречености у погледу губитка ауторитета данас. Деца не могу одбацити образовне ауторитете, иако су потлачени од стране већине одраслих – но чак и тај апсурд поимања деце као потлачене мањине коју треба ослободити може се искористити у савременој образовној пракси. Ауторитет су одбацили одрасли, а то може значити само једно: да одрасли одбијају преузети одговорност за свет на који су донели своју децу.

Што је неповерење према ауторитету у јавном животу веће, мања је вероватноћа да ће и приватна сфера остати нетакнута. Уз то је и чињеница, а та је од пресудне важности, да смо од памтивека у традицији наше политичке мисли навикнути поимати ауторитет родитеља над дететом, наставника над учеником, као модел према којем схватамо политички ауторитет. Управо тај модел, који можемо наћи чак и код Платона и Аристотела, концепт политичког ауторитета чини тако нејасним. Као прво, заснива се на апсолутној надмоћи каква никад не може постојати међу одраслима и која, са стајалишта људског достојанства, никад не би ни смела постојати. Као друго, према моделу дечјег вртића, заснива се на привременој надмоћи, која тако постаје контрадикторна сама са собом ако се примењује на односе који по својој природи нису привремени – као што је однос владара и народа којим влада. Стога оно што је узрок – и по природи данашње кризе ауторитета и по природи наше традиционалне политичке мисли – а то је губитак ауторитета, који је почео у политичкој сфери, али завршиће у приватној. Зато не чуди да је место на којем је политички ауторитет први пут поткопан, а то је Америка, управо и место на којем се савремена криза образовања најјаче осећа.

kriza-u-obrazovanju-4

Стваран проблем у савременом образовању лежи у чињеници да, упркос модерном причању о новом конзервативизму, чак је и тај минимум очувања и таквом става, без којег образовање, једноставно, није могуће, у данашње време заиста тешко постићи. За то постоје добри разлози. Криза ауторитета у образовању је уско повезана с кризом традиције, односно с кризом у нашем ставу о реалитетима прошлости. Овај део савремене кризе тешко пада наставницима, јер је управо њихова улога посредовати између старог и новог, тако да само то занимање захтева од особе поштовање према прошлости. Кроз дуга раздобља римске и хршћанске цивилизације, човек није нужно требало да има ту особину, јер је обожавање прошлости било нормално за римски ментални склоп, а то се у хршћанству није променило, већ се само променила основа обожавања.

(…)

Образовати, по речима Полибија, је једноставно значило видети јеси ли достојан својих предака . (…) Проблем образовања у савременом свету лежи у чињеници да се образовање по својој природи не може одрећи ни ауторитета ни традиције, а мора деловати у свету који нити је структуриран ауторитетом, нити га на окупу држи традиција. То значи да не само наставници и педагози, већ ми сви, док год у том свету живимо са својом децом и младим људима, морамо према њима заузети радикално друкчији став од онога који заузимамо једни према другима. Морамо одлучно одвојити реалитет образовања од других реалитета, посебно од реалитета јавног и политичког живота, да бисмо само на њега применили концепт ауторитета и става о прошлости, који су том реалитету примерени и немају општу вредност у свету одраслих.

Стога оно што је важно за све нас не може бити предмет бављења искључиво уског круга стручњака педагога, а то је однос одраслих и деце уопшт, или наш став према рођењу: чињеници да смо сви ми на овај свет дошли рођењем, те да се тај свет непрестано рођењем обнавља. Образовање је тачка у којој се одлучујемо волимо ли тај свет довољно да преузмемо одговорност за њега и да га спасимо од пропасти која би, да није обнављања, да није доласка нових и млађих, била неизбежна. Образовање је и поље на којем показујемо волимо ли своју децу довољно да их не терамо из свог света и не препуштамо њима самима, да им не одузимамо прилику да покушају нешто ново, већ да их унапред припремимо на задатак обнављања тог нашег света.

Како избећи долину смрти у образовању?

Прочитајте и: Сумња у модерне начине подучавања

 

Одломци су део есеја: Криза у образовању, Хана Аренд

Извор: Филозофски магазин

✿ Љубав – то је кад идеш негде да једеш и дајеш некоме већи део својих пржених кромпирића, не тражећи ништа заузврат.  (Дејзи, 6 година)

✿ Љубав – то је када се смејеш чак и када си уморан. (Тери, 4 године)

✿ Љубав – то је кад моја мама кува кафу тати па отпије гутљај, пре него што му да шољицу, да се увери да је кафа добра. (Дени, 7 година)

✿ Љубав – то је када кажеш дечку да ти се свиђа његова кошуља и онда је он носи сваки дан. (Ненси, 7 година)

✿ Љубав – то је када ти твоја мала куца лиже лице чак и онда када си је оставио саму читав дан. (Мери Ен, 4 године)

✿ Када волиш некога, твоје трепавице се све време спуштају и подижу, горе-доле, а испод њих видиш само светле звезде. (Карен, 7 година)

✿ Када је моја бака добила артритис више није могла да се нагиње и лакира нокте на ногама, па је мој деда преузео тај део посла на себе. Чак и када је сам добио артритис није престао. То је љубав! (Ребека, 6 година)

✿ Када те неко воли, он на посебан начин изговара твоје име. И ти знаш да је твоје име сигурно када се налази у његовим устима. (Бил, 4 године)

✿ Ако не волиш ни у ком случају не смеш да говориш волим те. Али ако волиш, онда то мораш стално да понављаш. Људи заборављају. (Џесика, 8 година)

Извор: www.opusteno.rs

Најлепше је имати децу, јер деца су будућност, она су нада у боље сутра, вера да ће оно што следи заштитити старост.

Кад човек има децу, онда је све боље, јер када вас сви напусте, опет вам остају ваша деца. Све то пак повећава вашу одговорност јер, ако желите бољу будућност, онда морате свим силама настојати да томе и сами придонесете. Научити децу да се смеју, да мисле лепо, упозорите их да њихова хтења не буду већа од небеског свода, да њихове руке не прљају ничија детињства, и ничије жеље; морате их једноставно научити да воле. Јер ко волети зна, тога воле. Воле његова настојања, топлину његове добре руке, његове погледе.

Они други, они чије су мисли црње од најцрње ноћи, они чији се образи не жаре љубећи и чија се реч кида на паучинасте нити када крену у неухват, они други могу истезати своје вратове изнад површине животног тока, могу се вешати о рамена храбрих пливача, али их струја ипак вуче даље од обале, и дубље у мрак. Ти којима ноћ не служи за загрљаје, ти којима месечина не затвара ноћи и који трују лепоту својом назочношћу, тону и пре него што запливају. Ако имате децу, погледајте понекад у плави сатенски свод, па ако спазите макар једну звезду којој бисте желели бити ближе, сетите се деце, јер чак ако ви у томе и не успете, уместо вас све ће то учинити ваша деца.

Одговорите на сва њихова питања, нађите времена за њих па макар после морали читати и старе новине, пољубите њихове добре детиње снове, учините да њихове чудесно блиставе очи виде само добра свитања, ведре дане и велике звезде. Не допустите да њихову машту сатре зло. Не дајте да ваше дете одрасте ако је његова радост већа у узимању неголи у давању. Зауставите свет, зауставите време ако не стигнете дати деци све што им треба да одрасту у чистој лепоти, јер за оно што се сада догађа, нису крива деца.

Кад човек боље размисли, деца су још једино добро које је човечанству остало. Све друго уништено је у настојању да ситни људски створ буде већи од мисли, од речи – од Бога.

Синиша Главашевић

prica-za-roditelje-2

Извор: www.ucenici.com

Многи наставници се питају како да побољшају ниво концентрације у учионици, то је и дилема са којом се сусрећу многи родитељи са децом код куће. Како би се побољшало учење и како би научила што више на часу, деца морају да учествују и буду сконцентрисана.

Наставници су покушали све, од ходања унаоколо по учионици, преко ограничавања времена утрошеног на предавање, до смишљања сопственог начина на који ће да уче децу. Међутим, једна држава је одлучила да је најбољи начин да се повећа ниво концентрације повећање броја школских одмора током дана.

У Финској, која може да се похвали једним од најбољих јавних образовних система у свету, деца имају школски одмор од 15 минута на сваких сат времена. Шездесетих година, држава је преуредила образовни систем, са фокусом на то да обезбеди сваком детету једнак почетак у животу.

Образовање је бесплатно, постоји минимално стандардизовано тестирање и разреди су мањи него у другим државама. Формално образовање почиње у седмој години, до које се много вреднују дечија игра и време проведено напољу. Овај тренд се наставља и након што дете крене у школу, са ученицима који у просеку проводе седамдесет и пет минута на школском одмору сваког дана. Ово је више него двоструко времена које деца у Америци просечно проведу на одмору за време обичног школског дана.

Овај одмор омогућује деци да троше енергију, забаве се и развијају социјалне вештине, далеко од тога да им одвлачи пажњу. Након што се школски одмор од 15 минута заврши, наставници у Финској јављају да су њихови ученици поново сконцентрисани и спремни да уче.

Ако временски услови дозволе, школски одмор је напољу. Деца ће се играти на киши, ветру, хладноћи и снегу и ући унутра само ако су велике временске непогоде. Битан део ових честих пауза је то да деца могу да се играју. Играма не руководе наставници, већ је деци дозвољено да се забављају на свој начин.

skolovanje-u-finskoj

Тим Вокер, амерички наставник у Финској, написао је у чланку за Атлантик: „Током школске године, моји ученици из Финске би после одмора од 15 минута обавезно ушли у учионицу скачући. И, најважније, били су више фокусирани током часова”.

У другим државама школски одмор се све више и више скраћује. Поред ограничавања времена намењеног школском одмору сваког дана, неке школе задржавају ученике после часова као вид кажњавања лошег понашања. То значи да деца која се не фокусирају на часове, могу да буду кажњена неодласком на школски одмор који им је и те како потребан.

Физичка активност може да побољша мождане функције тако што повећава количину кисеоника која иде у мозак. Ово може да побољша рад мозга, што професори сматрају корисним. Игра на игралишту би такође могла допринети повећању нивоа физичке спремности међу ученицима. Дечја гојазност би се могла смањити подстицањем деце да учествују у више физичких активности и код куће и на игралишту.

Игра деци исто тако пружа шансу да се социјализују и учествују у стварању сопственог начина забаве. Ако се деци пружи шанса да сами организују своје игрице и да се редовно играју једни са другима, мање су шансе да ће искусити ону врсту досаде што мучи децу која учествују само у планској игри или онима које се базирају на технологији.

Постоје многобројна истраживања која подупиру позитиван утицај играња и одмора у окружењима за учење. Експерт и истраживач значаја школског одмора Ентони Пелегрини, утврдио је да се узврпољеност ученика смањује након истог. Деца која иду на одмор, исто тако, могу боље да се усредсреде на задатке током часова. Школски одмор утиче на повећање продуктивности и пажње на часовима. Такође, утиче на повећање самопоштовања и способности решавања проблема јер деца сама контролишу своје активности. Пелегрини је такође закључио да школски одмор помаже деци у развитку контроле ума.

Многи људи сматрају дечију игру и учење двема засебним стварима, док деца заправо науче много кроз игру. За млађу децу, игра је један од најбољих начина да се подстакне учење, поготово када је та игра самоусмерена. Како деца расту, игра и даље има важну улогу у учењу и образовању. Школски одмор омогућује деци да ефикасније уче, повећају своје самопоуздање и изграде снажне односе са својим вршњацима.

Подстиче децу да изађу, мисле својом главом и учествују у физичким активностима. Прилично је тешко пронаћи аргумент који је против тога да деца овако проводе више времена.

Извор: pino-toys.rs