Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Čekajući na novo postavljenje u Rimu, Rakić kratko boravi u Ministarstvu u Beogradu. Ima svoj kabinet, ali i svoju ljubav – poeziju. Po Ivi Andriću, koji tek započinje diplomatsku karijeru, susret sa Milanom Rakićem, tih dana, prema zapisu pesnika Stevana Raičkovića, ovako je izgledao.

U jednoj od predratnih godina, prolazeći hodnikom ministarstva, nekim svojim poslom, Andrić je naišao na kancelariju Milana Rakića i spontano, bez neke druge, ranije najave, zakucao na njena vrata. Posle nekoliko trenutaka, kada su se ova dva pisca i diplomate našli u razgovoru, već posle prvih, uobičajenih reči, u kojima se Andrić raspitivao o tome kako je njegov sagovornik i šta radi, usledio je zbunjen i pomalo stidljiv odgovor: „Pravo da vam kažem, pišem pesmu…” Po pričanju Andrića, pesnik ga je odmah poveo do svog kancelarijskog stola, na kome se – pored mnoštva naslaganih i na stranu odgurnutih akata – u središtu nalazio jedan list hartije, dopola ispisan, ali u proznom obliku.
Sada je Rakić posmatrao zbunjenog i začuđenog Andrića i pre nego što ga je ovaj upitao – počeo je da mu objašnjava celu stvar, oko ovakvog neuobičajenog beleženja jedne pesme u strogo vezanom stihu.
Pesnik je u svojoj kancelariji – kada bi naišao za njega onaj tako redak trenutak u kome se njegovo činovničko pero preobražavalo u pesničko – svaku svoju pesmu beležio u obliku proze, kao što je ispisivao i obične akte, na kojima je svakodnevno radio. Međutim, na kraju svakog ispisanog stiha, pesnik je stavljao jednu malu, uspravnu crtu.
Sve je to činio zbog toga – poveravao se pesnik Andriću – da ga ne bi ko iznenadio i zatekao na ovakvom poslu. Sramota bi ga bilo da neko na njegovom stolu ugleda i na prvi pogled otkrije da se pred njim, na listu kancelarijske hartije, nalaze stihovi i strofe, koji su grafički tako lako i napadno uočljivi.
Tako je diplomatski službenik Milan Rakić, krišom, u malenoj izbi svog ministarstva, obavaljao i svoj sporedni posao na poeziji. Sakrivao se pred drugima kao pesnik.

Radovan Popović, Žudnja za frakom, 2011.

Milan Rakić i Musolini

Milan Rakić na Kosovu

Prvog aprila 1939. godine saopšteno je da je za novog opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika u Berlinu postavljen Ivo Andrić, pomoćnik ministra inostranih dela druge položajne grupe drugog stepena. Dvanaest dana kasnije Andrić je stigao u Berlin. Bilo je to vreme kada su Italijani okupilrali Albaniju, a u Berlinu i u celoj Nemačkoj obavljane pripreme za proslavu pedestog rođendana vođe Rajha – Adolfa Hitlera.

Firer je Andrića, novog poslanika Jugoslavije, primio 1. aprila u 11 časova i 30 minuta. Bila je sreda. Andrić je prilikom predaje akreditivnih pisama održao govor.

Poštovani kancelare,

Čast mi je da Vašoj Ekselenciji predam pisma kojima je Kraljevsko Namesništvo, u ime Njegovog Veličanstva Kralja Jugoslavije, moga uzvišenog Suverena, izvolelo da me akredituje kod Vaše Ekselencije u svojstvu svoga izvanrednog poslanika i opunomoćenog ministra, kao i opozivna pisma moga prethodnika g. Cincar Markovića.

Smatram za naročitu sreću što mi je Kraljevsko Namesništvo poverilo tu časnu zadaću. Odnosi dobrog susedstva, kao i živa privredna i kulturna izmena dobara između Nemačke i Jugoslavije odgovaraju potpuno željama i namerama Kraljevske vlade, i ja sam naročito povlašćen što mi je Kraljevska vlada stavila u dužnost da rad moga prethodnika na tom delu nastavim, a u cilju produbljenja i učvršćenja tih prijateljskih odnosa i uzajamnog poštovanja koje vlada između oba naroda.

Dozvolite, Gospodine Kancelare Rajha, da uverim Vašu Ekselenciju da ću sve svoje snage posvetiti tom zadatku koji predstavlja jedan od značajnijih ciljeva spoljne politike moje vlade. Slobodan sam izraziti nadu da mi blagonaklona podrška Vaše Ekselencije neće nedostajati u izvršenju moje prijatne dužnosti.

Predajući Vašoj Ekselenciji moja pisma, koristim ovu svečanu priliku da izrazim u ime Njegovog Kraljevskog Visočanstva Kneza Namesnika, Kraljevskog Namesništva i Kraljevske vlade najlepše želje za ličnu sreću vaše Ekselencije, koja sa toliko uspeha i dostojanstva stoji na čelu Velikog Rajha, kao i za dobro i napredak nemačkog naroda.

 

Izvor: Radovan Popović, Žudnja za frakom, 2011.

Izvor fotografije: Politika

Milan Rakić je 1905. godine postavljen za pisara druge klase konzulata u Prištini. Neposredno pred odlazak u Prištinu, pesnik se bio venčao sa Milicom Kovačević, ćerkom poznatog istoričara Srpske kraljevske akademije, Ljube Kovačevića.

Godine 1909. Rakić biva postavljen za šefa konzulata. U to vreme završiće svoj poznati ciklus pesama „Na Kosovu”.

Milan-Rakic-i-Vladeta-Kovacevic-s-Pecancima-1909Sa stanjem na Kosovu Rakić je bio veoma dobro upoznat i pre dolaska na Kosovo; sa anarhijom, proterivanjima, ubistvima, ponižavanjima koje su Turci i Šiptari svakodnevno činili. Međutim, pesnik je, kako je primetio doktor Vojislav Đurić, imao izuzetnog smisla za realističku politiku. Povezujući se sa prosvetnim radnicima, zanatlijama, seljacima, počeo je da razvija organizovanu akciju za buđenje nacionalne svesti. Kultura i obrazovanje doneli su mu neverovatan ugled i poštovanje evropskih diplomatskih predstavnika, a njegovo smelo držanje omogućilo mu je ugled kod Turaka, kao i veliku privrženost sunarodnika.

Kako je Rakić živeo na Kosovu najbolje opisuju reči koje je nad njegovim grobom izrekao učitelj Gapić:

„Na Kosovu, u manastiru Gračanica, priređen je sokolski slet na dan sabora Velike Gospojine. Stigli su sokoli iz Skoplja, iz Velesa i Kumanova, a tu su i sokoli iz Prištine. (…) Tu su građani: Srbi i Turci. Komandant vojske postrojio je vojnike da posmatraju vežbe. Prisutan je i konzul Milan Rakić u uniformi srpskog diplomatskog predstavnika, u koga su uprte sve naše oči. Najedanput kumanovska sokolska muzika svira Rado ide Srbin u vojnike, vežbači su u harmoničnom pokretu, naša srca sve jače kucaju, tela podrhtavaju i trepere, diže se kosa na glavi, a suze samo kaplju, ne verujemo da je stvarnost ono što gledamo. Završavaju se vežbe, komandant turske vojske, brigadni general Dželel-bej prilazi Milanu Rakiću, čestita uspele vežbe, okreće se mladom učitelju Stevanu Tubiću i sa nekoliko reči izražava svoje divljenje. Turci su bili zapanjeni, Milan Rakić je trijumfovao, jer je ovo bilo njegovo delo…”

Fotografija je preuzeta sa sajta www.nacionalnarevija.com.

Govor učitelja Gapića – Radovan Popović, Žudnja za frakom, 2011.