Чекајући на ново постављење у Риму, Ракић кратко борави у Министарству у Београду. Има свој кабинет, али и своју љубав – поезију. По Иви Андрићу, који тек започиње дипломатску каријеру, сусрет са Миланом Ракићем, тих дана, према запису песника Стевана Раичковића, овако је изгледао.
У једној од предратних година, пролазећи ходником министарства, неким својим послом, Андрић је наишао на канцеларију Милана Ракића и спонтано, без неке друге, раније најаве, закуцао на њена врата. После неколико тренутака, када су се ова два писца и дипломате нашли у разговору, већ после првих, уобичајених речи, у којима се Андрић распитивао о томе како је његов саговорник и шта ради, уследио је збуњен и помало стидљив одговор: „Право да вам кажем, пишем песму…” По причању Андрића, песник га је одмах повео до свог канцеларијског стола, на коме се – поред мноштва наслаганих и на страну одгурнутих аката – у средишту налазио један лист хартије, допола исписан, али у прозном облику.
Сада је Ракић посматрао збуњеног и зачуђеног Андрића и пре него што га је овај упитао – почео је да му објашњава целу ствар, око оваквог неуобичајеног бележења једне песме у строго везаном стиху.
Песник је у својој канцеларији – када би наишао за њега онај тако редак тренутак у коме се његово чиновничко перо преображавало у песничко – сваку своју песму бележио у облику прозе, као што је исписивао и обичне акте, на којима је свакодневно радио. Међутим, на крају сваког исписаног стиха, песник је стављао једну малу, усправну црту.
Све је то чинио због тога – поверавао се песник Андрићу – да га не би ко изненадио и затекао на оваквом послу. Срамота би га било да неко на његовом столу угледа и на први поглед открије да се пред њим, на листу канцеларијске хартије, налазе стихови и строфе, који су графички тако лако и нападно уочљиви.
Тако је дипломатски службеник Милан Ракић, кришом, у маленој изби свог министарства, обаваљао и свој споредни посао на поезији. Сакривао се пред другима као песник.
Радован Поповић, Жудња за фраком, 2011.