Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Čekajući na novo postavljenje u Rimu, Rakić kratko boravi u Ministarstvu u Beogradu. Ima svoj kabinet, ali i svoju ljubav – poeziju. Po Ivi Andriću, koji tek započinje diplomatsku karijeru, susret sa Milanom Rakićem, tih dana, prema zapisu pesnika Stevana Raičkovića, ovako je izgledao.

U jednoj od predratnih godina, prolazeći hodnikom ministarstva, nekim svojim poslom, Andrić je naišao na kancelariju Milana Rakića i spontano, bez neke druge, ranije najave, zakucao na njena vrata. Posle nekoliko trenutaka, kada su se ova dva pisca i diplomate našli u razgovoru, već posle prvih, uobičajenih reči, u kojima se Andrić raspitivao o tome kako je njegov sagovornik i šta radi, usledio je zbunjen i pomalo stidljiv odgovor: „Pravo da vam kažem, pišem pesmu…” Po pričanju Andrića, pesnik ga je odmah poveo do svog kancelarijskog stola, na kome se – pored mnoštva naslaganih i na stranu odgurnutih akata – u središtu nalazio jedan list hartije, dopola ispisan, ali u proznom obliku.
Sada je Rakić posmatrao zbunjenog i začuđenog Andrića i pre nego što ga je ovaj upitao – počeo je da mu objašnjava celu stvar, oko ovakvog neuobičajenog beleženja jedne pesme u strogo vezanom stihu.
Pesnik je u svojoj kancelariji – kada bi naišao za njega onaj tako redak trenutak u kome se njegovo činovničko pero preobražavalo u pesničko – svaku svoju pesmu beležio u obliku proze, kao što je ispisivao i obične akte, na kojima je svakodnevno radio. Međutim, na kraju svakog ispisanog stiha, pesnik je stavljao jednu malu, uspravnu crtu.
Sve je to činio zbog toga – poveravao se pesnik Andriću – da ga ne bi ko iznenadio i zatekao na ovakvom poslu. Sramota bi ga bilo da neko na njegovom stolu ugleda i na prvi pogled otkrije da se pred njim, na listu kancelarijske hartije, nalaze stihovi i strofe, koji su grafički tako lako i napadno uočljivi.
Tako je diplomatski službenik Milan Rakić, krišom, u malenoj izbi svog ministarstva, obavaljao i svoj sporedni posao na poeziji. Sakrivao se pred drugima kao pesnik.

Radovan Popović, Žudnja za frakom, 2011.

Milan Rakić i Musolini

Milan Rakić na Kosovu

O, sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi dušu, nek spokojno sneva
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I laste lete put toplih krajeva.

O sklopi usne, ne miči se, ćuti!
Ostavi misli, nek se bujno roje,
I reč nek tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.

Ćuti, i pusti da sad žile moje
3abrekću novim zanosnim životom,
Da zaboravim da smo tu nas dvoje,
Pred veličanstvom prirode! A po tom,

Kad prođe sve, i malaksalo telo
Ponovo padne u običnu čamu,
I život nov, i nadahnuće celo,
Nečujno, tiho, potone u tamu

Ja ću ti, draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, ma da
U tom trenutku ne osećam tako…

A ti ćeš, bedna ženo, kao vazda,
Slušati rado ove reči lažne:
I zahvalićeš Bogu što te sazda,
I oči će ti biti suzom vlažne.

I gledajući, vrh zaspalih njiva,
Kako se spušta nema polutama.
Ti nećeš znati šta u meni biva,
Da ja u tebi volim sebe sama,

I moju ljubav naspram tebe, kad me
Obuzme celog silom koju ima,
I svaki živac rastrese i nadme,
I osećaji navale k’o plima!

Za taj trenutak života i milja,
Kad zatreperi cela moja snaga,
Neka te srce moje blagosilja!
Al’ ne volim te, ne volim te, draga!

I zato ću ti uvek reći: Ćuti!
Ostavi dušu, nek’ spokojno sniva
Dok kraj nas lišće na drveću žuti,
I tama pada vrh zaspalih njiva.

 

U svoj dnevnik, 16. marta 1927. godine pesnik Milan Rakić je zabeležio svoj susret sa Musolinijem.

„Danas me je primio Musolini. U Beogradu i u Sofiji, italijanski poslanici govorili su mi da će u Rimu jedva dočekati novog srpskog poslanika – mene – i da će meni Rim dati objašnjenja. (…) Musolini mi je uredio sastanak u utornik, 15. marta, u četiri i trideset po podne, pa ga je odložio za četvrtak, 16, u šest i trideset. Ja sam došao u Ministarstvo u 6 i 25. Oko 6 i 30 Musolini je primio madžarskog ministra prosvete; u 7 i 10 američkog ambasadora. I najzad, u 7 i 35, mene. Lep početak.”

Svi pokušaji Rakićevi da ga u leto 1927. godine Musolini ponovo primi, da bi objasnio želje svoje vlade vezane za unapređenje odnosa između dve zemlje, bili su bezuspešni. Čak je i kralj Velike Britanije intervenisao da, u interesu evropskog mira, primi jugoslovenskog poslanika. Najzad, 24. juna u 20 i 30, Musolini je primio Rakića. Dočekao ga je rečima: „Gospodine Rakiću, Vi ste veoma uporno tražili da me vidite. Evo me ovde da Vas saslušam.”

O susretu sa Milanom Rakićem Musolini je zabeležio:

„Danas sam primio Rakića pošto sam ga osudio na tromesečno čekanje u predsoblju… Čekanje nije prouzrokovao lično ministar Rakić, koga poštujem i kao čoveka i kao pesnika, nego je to bilo posledica situacije i beogradskih gafova…”

Izvor: Radovan Popović, Žudnja za frakom, 2011.

Fotografija: www.elministerio.org.

 

Milan Rakić je 1905. godine postavljen za pisara druge klase konzulata u Prištini. Neposredno pred odlazak u Prištinu, pesnik se bio venčao sa Milicom Kovačević, ćerkom poznatog istoričara Srpske kraljevske akademije, Ljube Kovačevića.

Godine 1909. Rakić biva postavljen za šefa konzulata. U to vreme završiće svoj poznati ciklus pesama „Na Kosovu”.

Milan-Rakic-i-Vladeta-Kovacevic-s-Pecancima-1909Sa stanjem na Kosovu Rakić je bio veoma dobro upoznat i pre dolaska na Kosovo; sa anarhijom, proterivanjima, ubistvima, ponižavanjima koje su Turci i Šiptari svakodnevno činili. Međutim, pesnik je, kako je primetio doktor Vojislav Đurić, imao izuzetnog smisla za realističku politiku. Povezujući se sa prosvetnim radnicima, zanatlijama, seljacima, počeo je da razvija organizovanu akciju za buđenje nacionalne svesti. Kultura i obrazovanje doneli su mu neverovatan ugled i poštovanje evropskih diplomatskih predstavnika, a njegovo smelo držanje omogućilo mu je ugled kod Turaka, kao i veliku privrženost sunarodnika.

Kako je Rakić živeo na Kosovu najbolje opisuju reči koje je nad njegovim grobom izrekao učitelj Gapić:

„Na Kosovu, u manastiru Gračanica, priređen je sokolski slet na dan sabora Velike Gospojine. Stigli su sokoli iz Skoplja, iz Velesa i Kumanova, a tu su i sokoli iz Prištine. (…) Tu su građani: Srbi i Turci. Komandant vojske postrojio je vojnike da posmatraju vežbe. Prisutan je i konzul Milan Rakić u uniformi srpskog diplomatskog predstavnika, u koga su uprte sve naše oči. Najedanput kumanovska sokolska muzika svira Rado ide Srbin u vojnike, vežbači su u harmoničnom pokretu, naša srca sve jače kucaju, tela podrhtavaju i trepere, diže se kosa na glavi, a suze samo kaplju, ne verujemo da je stvarnost ono što gledamo. Završavaju se vežbe, komandant turske vojske, brigadni general Dželel-bej prilazi Milanu Rakiću, čestita uspele vežbe, okreće se mladom učitelju Stevanu Tubiću i sa nekoliko reči izražava svoje divljenje. Turci su bili zapanjeni, Milan Rakić je trijumfovao, jer je ovo bilo njegovo delo…”

Fotografija je preuzeta sa sajta www.nacionalnarevija.com.

Govor učitelja Gapića – Radovan Popović, Žudnja za frakom, 2011.