У свој дневник, 16. марта 1927. године песник Милан Ракић је забележио свој сусрет са Мусолинијем.
„Данас ме је примио Мусолини. У Београду и у Софији, италијански посланици говорили су ми да ће у Риму једва дочекати новог српског посланика – мене – и да ће мени Рим дати објашњења. (…) Мусолини ми је уредио састанак у уторник, 15. марта, у четири и тридесет по подне, па га је одложио за четвртак, 16, у шест и тридесет. Ја сам дошао у Министарство у 6 и 25. Око 6 и 30 Мусолини је примио маџарског министра просвете; у 7 и 10 америчког амбасадора. И најзад, у 7 и 35, мене. Леп почетак.”
Сви покушаји Ракићеви да га у лето 1927. године Мусолини поново прими, да би објаснио жеље своје владе везане за унапређење односа између две земље, били су безуспешни. Чак је и краљ Велике Британије интервенисао да, у интересу европског мира, прими југословенског посланика. Најзад, 24. јуна у 20 и 30, Мусолини је примио Ракића. Дочекао га је речима: „Господине Ракићу, Ви сте веома упорно тражили да ме видите. Ево ме овде да Вас саслушам.”
О сусрету са Миланом Ракићем Мусолини је забележио:
„Данас сам примио Ракића пошто сам га осудио на тромесечно чекање у предсобљу… Чекање није проузроковао лично министар Ракић, кога поштујем и као човека и као песника, него је то било последица ситуације и београдских гафова…”
Извор: Радован Поповић, Жудња за фраком, 2011.
Фотографија: www.elministerio.org.