Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Mihailović: Nijedan Srbin nema šansu.

Bećković: Ne predlaže se niko, jer pretenduje svako.

Nobelovom komitetu nema ko da piše. Bar ne iz Srbije. Propustili smo još jednu priliku da nekog od naših znamenitih pisaca ubacimo u trku za najveću književnu nagradu. Rok je istekao 31. januara.

Uzalud su ranijih godina, na adrese SANU, Udruženja književnika Srbije i Srpskog PEN centra iz Stokholma stizali pozivi s molbom da se uz obrazloženje prosledi ime našeg kandidata za Nobelovu nagradu. Odgovora Švedskoj akademiji dosledno nije bilo.

Ove godine pismo je zato stiglo samo Akademiji, i opet ostalo bez odgovora.

Tako je Srbija, i u ovoj stvari, zemlja paradoksa. Bez obzira na to što imamo kvalitetne prozne pisce i pesnike za glavni svetski tok, koji u svojim vitrinama drže većinu nacionalnih nagrada za vrhunske domete, autore koje poznaje i priznaje čak i deo strane publike i kritike, još ne uspevamo da nađemo ime koje bismo s ponosom „gurnuli” u kvalifikacije za planetarno književno prvenstvo. Pa šta bude.

Nisu se, izgleda, naši ljudi od pera još dogovorili ko će posle Andrića biti pisac. Da li je posredi umetnička sujeta? Ili to što preovlađuje mišljenje da je ovo nadmetanje čista politika, pa shodno tome odbijamo da uđemo u to kolo. Na stranu to što su Nobelovu nagradu, potpuno pravedno, kroz istoriju dobijali i mnogobrojni pisci najvišeg ranga.

Andrić, pres-konferencija nakon vesti o dodeli Nobelove nagrade>>

SEDAM STOTINA POZIVA

Novi ciklus izbora za Nobelovu nagradu za književnost počeo je već u septembru prošle godine, kada je širom sveta poslato skoro sedamsto formulara za nominaciju, odabranim pojedincima i institucijama. Švedska akademija će do aprila napraviti preliminarni izbor od petnaest do dvadeset kandidata, a već u maju će se odlučiti za finalnih pet imena u najužem izboru. Osamnaest članova Nobelovog komiteta čitaće njihova dela tokom leta, tokom septembra će zasedati poslednji put, a odluka će pasti početkom oktobra, kada je i proglašenje pobednika.

Na sednici Odeljenja jezika i književnosti SANU, 26. decembra prošle godine, naši akademici su odlučili da ni ove godine nemamo predstavnika. Sekretar odeljenja, akademik Predrag Piper tim povodom kaže:

– Za razliku od ranijih sednica, sada je takav stav usvojen bez obrazloženja.

Kao lingvista, Piper ne želi da tumači stanovište kolega književnika, ali smatra da je u dobroj meri odluka o Nobelovoj nagradi politička, da se pri žiriranju gleda ko je iz koje zemlje:

– Nije povodom Nobela samo književnost i umetnost u pitanju, ima tu raznih „začina” i ljudi ne žele da budu upleteni.

Akademik Dragoslav Mihailović nam dalje osvetljava situaciju u Akademiji, i kaže:

– Stav je da se ne daju nikakvi predlozi ni za manje nagrade, jer ti predlozi, koje bi davali članovi SANU, morali bi da se ponavljaju i svi kandidati vrte ukrug. Da ne ispadne da predlažemo sami sebe. Isti zaključak važi i za Nobelovu nagradu!

Na pitanje da li bi naš stalni kandidat, na neki način, promovisao srpsku književnost i kulturu, učinio je vidljivijom van granica zemlje, Mihailović odgovara:

– Ne mislim tako, mislim da je bolje ovako. Nijedan Srbin nema nikakvu šansu da dobije Nobelovu nagradu, iz političkih razloga, pa makar bio novi Tolstoj ili Andrić. Ništa ne bi menjalo ni to da se predlaže.

Razlog za ovakav postupak, objašnjava nam i akademik Matija Bećković:

– Bilo je u Odeljenju nekoliko potencijalnih nobelovaca i nije bilo zgodno da se odlučujemo za jednog. To je ostavljeno Šveđanima. Tako da se iz principa ne predlaže niko, jer je na to pretendovao svako. Tako je ostalo i tako je taj načelan stav zadržan.

Bećković se, ipak, slaže da bi nominacija iz Srbije bila korisna za našu literaturu i društvo, ali dodaje:

– U međuvremenu se ta nagrada kompromitovala, a i mi zajedno s njom. Niti je ona ono što je bila, niti smo to mi.

Ivo Andrić: O priči i pričanju>>

Malo je drugačije u Srpskom PEN-u. Poslednjih godina, kako „Novosti” nezvanično saznaju, pominjao se i razmatrao David Albahari. Naš centar, međutim, već nekoliko godina ne dobija pismo od Nobelovog komiteta.

– Ne znam razlog, možda je reč o i neredovnom odgovaranju na ranije pozive. Naime, smatrali smo neumesnim da stalno ponavljamo iste predloge, a takođe u Upravnom odboru Srpskog PEN centra smatramo da zarad ozbiljnosti nagrade i vrlo visokih kriterijuma koje treba poštovati ne bi bilo dobro stalno proširivati spisak kandidata – kaže potpredsednik Mihajlo Pantić.

Srpska književnost, po njegovim rečima, nema toliko internacionalno priznatih imena da svake godine kandiduje neko novo ime, a razložno je pretpostaviti da Nobelov komitet uredno registruje ranije kandidature:

– O tome ćemo svakako raspravljati na nekom budućem sastanku. Poslednjih godina nismo nikog predlagali, ali treba znati da predlog mora ostati anoniman. Mislim da savremena srpska književnost ima dva, najviše tri internacionalno potvrđena imena koje bi svakako trebalo predložiti. Ukoliko komitet obnovi poziv verujem da ćemo to i učiniti.

U proteklih nekoliko decenija Srpski PEN je predlagao Desanku Maksimović, Danila Kiša, Aleksandra Tišmu, Vaska Popu. Udruženje književnika je, takođe, predlagalo Popu i Kiša, kao i Milorada Pavića, Slobodana Selenića, Miodraga Bulatovića, Dobricu Ćosića, Miodraga Pavlovića. Pavić je, uz to, nominovan desetak godina uzastopce od predlagača iz Evrope i SAD. A Kišovo ime prati i legenda da je već bio u pobedničkoj koverti, ali je, nažalost, umro tog oktobra 1989, uoči saopštenja pobednika, a nagrada se ne dodeljuje posthumno.

Krenite u virtuelnu šetnju kroz Spomen-muzej Ive Andrića>>

Izvor: Novosti

„Život u Beogradu oko 1920. godine bio je šarolik, bujan, neobično složen i pun protivnosti. Bezbrojne, raznovrsne i velike snage išle su uporedo sa nerazumljivim slabostima i nedostacima; stari način rada i stroga stega patrijarhalnog života stajali su pored šarenog spleta novih, još neuobličenih običaja i svakojakih besporedaka, nehat pored bujnosti, čednost i svaka moralna lepota pored raznih poroka i rugobe. Zahuktala i bezobzirna trka svih vrsta profitera i špekulanata razvijala se uporedo sa igrama mozga i mašte mekih sanjala i smelih ideologa. Po razrivenim ulicama i ruševnama, zapuštenim kućama sa vidnim tragovima rata, valjala se šarena bujica sveta, koja je nettrestano rasla, jer su se u nju bacale svakodnevno stotine pridošlica, glavačke, kao lovci bisera u duboko more.

Tu je dolazio i ko je hteo da se istakne i ko je hteo da se sakrije. Tu su se mešali oni koji su imali da brane imetak ili položaj, ugrožen novim prilikama, sa onima koje je dovela želja da sada steknu jedno i drugo. Tu je bilo mnogo mladog sveta iz svih krajeva države u stvaranju, koji je sve očekivao od novih prilika i sutrašnjeg dana, i dosta starijih ljudi koji su gledali kako da se prilagode, i tražili spasa upravo u toj bujici, krijući svoj sgrah i odvratnost koju im je ona ulivala. Bilo je mnogo takvih koje je rat izneo na površinu i stvorio, kao i takvih koje je u osnovi podrmao i izmenio i koji su sada tražili oslonca i ravnoteže.

Bilo je gladnih, slabo odevenih, nedoučenih; bilo je moralno prebijenih i zauvek u sebi postiđenih; bilo je sitih i nasrtljivih sa bezgraničnim apetitom i divljačkim smelostima; bilo je zanesenjaka i usijanih glava koje ne misle na sebe, i hladnih račundžija i sebičnjaka; bilo je ljudi svih vera i uverenja, raznih rasa i narodnosti svih staleža i profesija; bilo je rodoljuba sa starom ljubavi, naivnom verom i neodređenim nadama u blisku bolju budućnost; bilo je smelih i vidovitih novatora, koji su već sada gledali dalje i videli bolje; bilo je međunarodnih agenata koji su išli za svojim jasno određenim ciljem.

Bila je, ukratko, cela jedna bujna i šarena dubinska flora koju ratovi i veliki potresi rađaju a mir izbacuje na površinu. Jer, u naše vreme i najveći ratovi i naj savršenije pobede retko i nepotpuno rešavaju pitanja zbog kojih se ratovalo i pobedilo, ali zato otvaraju redovno velik broj novih i teških pitanja. Rešenje tih pitanja gražio je ovaj svet. Nemogućno je ma i približno nabrojati čega je sve bilo u toj bujici sveta, ali se pouzdano može kazati da su svi ti ljudi došli gonjeni moćnim nagonima i hitnim, velikim potrebama, kao jata morskih riba koja traže povoljnije uslove za život, ta bujica je stremila pod senku nove vlasti i novih zakona, rešena ili da ih prilagodi svojim težnjama i interesima ili da sebe prilagodi njima.

U tom mnoštvu i u vazduhu koji ga okružuje vladala je nezdrava i varljiva ali uzbudljiva i moćna atmosfera neograničenih mogućnosti na svima područjima i u svima pravcima. Tada ste mogli da na liniji Slavija—Kalemegdan, u podne ili pred veče, sretnete neočekivano nekog druga iz detinjsgva i blagodareći tome slučajnom susretu da već sutra osvanete kao dobro namešten ili čak bogat čovek, a da vas niko podrobnije ne ispita ko ste, ni šta ste, ni kakav ste. Ali ste isto tako mogli sa torbom punom najboljih svedočanstava i najtvrđih uverenja (crno na belo!) da nedeljama uzalud obijate pragove nadleštava i da nikad ne dođete do svoga prava. Nečega od bujnosti i haosa zlatonosne zemlje Eldarada bilo je u životu i izgledu te prestonice jedne velike države koja još nije imala ni određenih granica ni unutarnjeg uređenja ni konačno utvrđenog imena. U svemu je vladao neki bogat i topal nered, veliki, duhovni i materijalni nered u onoj prvoj fazi u kojoj se još niko ne buni protiv njega, jer svak u njemu nalazi svoj komad i crpe nadu da može naći još veći.

Život toga novog Beograda nije još niko opisao, niti ga je lako opisati, ali oni koji su tada živeli mogu i danas da ga izazovu u sećanju i osete svim čulima kao naročit klimat ili određeno godišnje doba.”

Ivo Andrić, Gospođica, Sabrana dela Ive Andrića, Beograd, 1976.

Kako se Ivo Andrić obratio Adolfu Hitleru?

Fotografija: citypictures.org

Kroz promišljeno i stilizovano pojednostavljenje, u korelaciji slikarstva i književnosti, crteži i karikature domaćih pisaca nesumnjivo odišu dokumentarnom, ali i umetničkom vrednošću.

karikatura-disVladislav Petković Dis, autor: Nikola Bešević, 1917, izvor: politika.rs

 

karikatura-nusic

Branislav Nušić, autor: Pjer Križanić, izvor: ilustrator.rs

karikatura-pekic

Borislav Pekić, autor: David Levine, izvor: nybooks.com

 

karikatura-ivo-andric

Ivo Andrić, autor: Petar Pismetrović, izvor: ilustrator.rs

karikatura-kis

Danilo Kiš, autor: David Levine, izvor: nybooks.com

Izvor. sinhro.rs

Slađana Atanasković, frizerka u hotelu Moravica u Sokobanji pričala o svom susretu sa Ivom Andrićem.

„Prvi susret sa Ivom Andrićem bio je u frizerskom salonu hotela Moravica. Direktor hotela Vasa Dučić pitao me je da li mogu da podšišam Ivu Andrića. Iznenađeno sam odgovorila da sam ja ženski frizer. Kratko je rekao: Uvežbaj na meni. Tako je i bilo. Nešto kasnije došao je Andrić i s vrata me ohrabrio: Dobar dan, drago moje dete. Drug Dučić mi je rekao da si ženski frizer. Ne brini. Sa osamnaest godna sve može lepo da se uradi. Samo idi po fazonu i nećeš da pogrešiš. Tako sam i uradila. Fazonirala sam kosu, oprala i stavila ga ispod haube. (…) Pogledao se u ogledalo i zadovoljno rekao: Drago moje dete, bićeš dobar frizer. To ti kaže čika Iva. A sada je na redu pedikir. Bila sam iznenađena. Za Banju su pedikir i manikir za muškarce bili pojam. (…) Uz blagi osmeh Andrić mi je objasnio šta treba da radim i kako pri radu da sprečim listanje noktiju. Metodu koju mi je pokazao primenjivali su pedikiri u Parizu, čije je usluge koristio.”

Pisac ju je pozvao da bude njegov gost na ručku, na kojem su bili novinari, slikari, pisac Aleksandar Vučo sa suprugom.

„Usledilo je za ručkom prijatno iznenađenje – čika Iva je sedeo na čelu stola, a ja sa njegove desne strane. Bilo je, čini mi se, oko četrdeset zvanica. Uplašila sam se i nisam mogla da jedem, da isečem meso. Opet mi je pomogao čika Iva. Saseckao je meso u mom tanjiru. ”

Izvor: Tatjana Korićanac, Ljiljana N. Nikolić,O pričanju i o onima koji pričaju, Ivo Andrić i Sokobanja, 2011.

Fotografija: Politika

 

 

Neposredno posle smrti Ive Andrića, 13. marta 1975. godine, odlukom Skupštine grada Beograda ustanovljen je Spomen-muzej Ive Andrića, kao muzej u sastavu Muzeja grada Beograda.

Andrić se 1958. godine, nakon sklapanja braka s Milicom Babić, preselio iz Prizrenske 7 u zajednički stan u Proleterskih brigada 2a (danas Andrićev venac 8).

Stambeni prostor površine 144 m2 uslovno je podeljen na tri celine – autentični prostor, koji obuhvata ulazni hol, salon i Andrićevu radnu sobu, i izložbeni prostor muzejske postavke dobijen adaptiranjem dve spavaće sobe. Posebnu celinu čine radne kancelarije kustosa i vodiča i muzejski depoi, koji su smešteni u adaptiran prostor nekadašnjih pomoćnih sprostorija – kuhinje, devojačke sobe, kupatila i degažmana.

 

Ulazni hol

Ulazni hol Velikim delom je sačuvao svoj prvobitni izgled i namenu. Izdvaja se bista Ive Andrića na postamentu, rad Sretena Stojanovića u bronzi iz 1952. godine, i jedan od najbolje izrađenih Andrićevih portreta. Otvorena polica za knjige, sa obimnim tomovima domaćih i stranih rečnika i enciklopedija, i beletrističkih izdanja na francuskom, nemačkom i engleskom jeziku, već na samom ulazu ukazuje da će knjiga biti eksponat kome su drugi podređeni. To je ujedno i početak bogate pripovesti o nobelovcu. U dubini ulaznog hola, prostor se otvara i račva prema izložbenoj postavci i salonu.

hol-muzej

 

Salon

Enterijer salona, s velikom terasom i pogledom na dvorišni zid gusto obrastao bršljanom, odaje istančan ukus i prefinjenost bračnog para Andrić, od kojih su oboje, svako na svoj način, bili u službi umetnosti – književnosti i teatra. Na jednom od zidova salona izdvaja se markantan portret njegove supruge Milice, rad slikara Milenka Šerbana, koji je izložen tek 1975. godine, nakon Andrićeve smrti.

salon-muzej

Slike izložene u salonu deo su bogate kolekcije sačuvane u Andrićevoj zaostavštini, i u velikom broju su pokloni samih umetnika ili državnih institucija. Među njima su najznačajnija imena jugoslovenskog i srpskog slikarstva HH veka – Petar Lubarda, Peđa Milosavljević, Petar Omčikus, Milo Milunović, Roman Petrović, Miha Maleš, Nikola Bešević, Ignjat Job, Kosta Hakman, Nikola Graovac, Stojan Aralica, Mirko Počuča, Nedeljko Gvozdenović, Leposava St. Pavlović, Zuko Džumhur, Voja Stanić. Mnogi radovi su signirani posvetama slikara-autora Ivi Andriću.

salon2-muzej

Andrić je goste primao isključivo u ovom prostoru, a njegova radna soba bi ostajala zatvorena, gotovo nedodirljiva za svet spolja i posetioce.

 

Radna soba

Prostor u kojem je Andrić vodio svoj najličniji, najskrovitiji život, predstavlja svakako i najzanimljiviji deo muzeja. Zbog osetljivosti materijala koji je izložen u otvorenom enterijeru sobe, u nju se ne ulazi dublje od ulaznih vrata. Enterijerom dominira biblioteka, smeštena na tri zida, na otvorenim policama i u ugaonu zastakljenu policu. Sekreter izrađen u stilu austrijskog klasicizma s početka HIH veka, stojeći pult Luj HVI i pisaći sto od pune hrastovine u stilu neorenesanse, na kome su naliv-pero i otvorena sveska sa Andrićevim rukopisom, simbolizuju atmosferu stvaranja, čitanja, beleženja i posvećenosti književnom radu.

radnasoba-muzej

Sabrana dela Getea na nemačkom i Balzaka na francuskom jeziku, u luksuznom kožnom povezu i odličnom izdanju, dela Vuka St. Karadžića i narodne književnosti, čuvena Prosvetina edicija, Biblioteka velikih romana, veliki broj naslova iz oblasti istorije i istorije umetnosti, tomovi enciklopedije Larousse, i bogat izbor domaćih i stranih rečnika i lingvističkih studija, jesu Andrićeva obavezna literatura. Izdvajaju se i primerci bibliofilskih i fototipskih izdanja stare srpske književnosti, knjiga sa ekslibrisom, s posvetama književnika, prevodilaca i izdavača Andriću, čiji su autori Klod Avlin, Luj Aragon, Aleksandar Belić, Miodrag Bulatović, Aleksandar Vučo, Marko Ristić, Oskar Davičo, Vladan Desnica, Aleksandar Deroko, Ilja Erenburg, Gun Bergman, Leonid Leonov, i još stotinak drugih. Kao stara i retka knjiga, dragoceni su primerak Justinijanovog zakonika (Codicis Iustiniani) iz 1602, i bogoslužbeni Minej kneza Mihaila Obrenovića, štampan u Beogradu 1848. godine, koji osvetljavaju pisca i kao antikvara starih rukopisa.

radnasoba2-muzej

Knjižni fond Andrićeve biblioteke sadrži 4502 bibliografske jedinice, prema popisu Muzeja grada Beograda iz 1985. godine, u koji su dodatno, u odnosu na popis iz 1975. godine, uvrštena i Andrićeva dela na srpskom jeziku, prevodi na strane jezike, kao i knjige o Andriću.

 

Muzejska postavka

Integralni sinopsis postavke mogao bi, uslovno, biti podeljen u nekoliko tematskih celina:

Rođenje i školovanje 1894-1919,
Godine diplomatije 1920-1941,
Ratne godine 1941-1945,
Književni rad 1912-1975,
Privatna prepiska, susreti i prijateljstva,
Kulturno-umetnička angažovanost 1945-1975,
Nobelova nagrada 1961,
Priznanja i odlikovanja.

stalnapostavka-muzej

Predstavljen je raznorodan muzejski materijal iz Legata Ive Andrića, kao što su rukopisi, prepiska, arhivska građa, časopisi i knjige, fotografije, dela likovne umetnosti, diplome i odlikovanja, lični predmeti i predmeti primenjene umetnosti.

stalnapostavka2-muzej

Muzeološka priča se odvija u hronološkoj ravni, i granajući se u nekoliko pravaca sintetiše ličnost Andrića i kao pisca, i kao diplomate, građanina Beograda, društveno angažovanog umetnika, dobitnika najvećih domaćih i evropskih priznanja, ali i kao čoveka u trenucima odmora sa suprugom i prijateljima.

Pismenica vas je virtuelno vodila kroz Muzej. No, i sami znate da to nije dovoljno. Lepotu ovog prostora doživećete u potpunosti i na pravi način jedino ako odete na Andrićev venac br. 8. Uživaćete.