Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Првог априла 1939. године саопштено је да је за новог опуномоћеног министра и изванредног посланика у Берлину постављен Иво Андрић, помоћник министра иностраних дела друге положајне групе другог степена. Дванаест дана касније Андрић је стигао у Берлин. Било је то време када су Италијани окупилрали Албанију, а у Берлину и у целој Немачкој обављане припреме за прославу педестог рођендана вође Рајха – Адолфа Хитлера.

Фирер је Андрића, новог посланика Југославије, примио 1. априла у 11 часова и 30 минута. Била је среда. Андрић је приликом предаје акредитивних писама одржао говор.

Поштовани канцеларе,

Част ми је да Вашој Екселенцији предам писма којима је Краљевско Намесништво, у име Његовог Величанства Краља Југославије, мога узвишеног Суверена, изволело да ме акредитује код Ваше Екселенције у својству свога изванредног посланика и опуномоћеног министра, као и опозивна писма мога претходника г. Цинцар Марковића.

Сматрам за нарочиту срећу што ми је Краљевско Намесништво поверило ту часну задаћу. Односи доброг суседства, као и жива привредна и културна измена добара између Немачке и Југославије одговарају потпуно жељама и намерама Краљевске владе, и ја сам нарочито повлашћен што ми је Краљевска влада ставила у дужност да рад мога претходника на том делу наставим, а у циљу продубљења и учвршћења тих пријатељских односа и узајамног поштовања које влада између оба народа.

Дозволите, Господине Канцеларе Рајха, да уверим Вашу Екселенцију да ћу све своје снаге посветити том задатку који представља један од значајнијих циљева спољне политике моје владе. Слободан сам изразити наду да ми благонаклона подршка Ваше Екселенције неће недостајати у извршењу моје пријатне дужности.

Предајући Вашој Екселенцији моја писма, користим ову свечану прилику да изразим у име Његовог Краљевског Височанства Кнеза Намесника, Краљевског Намесништва и Краљевске владе најлепше жеље за личну срећу ваше Екселенције, која са толико успеха и достојанства стоји на челу Великог Рајха, као и за добро и напредак немачког народа.

 

Извор: Радован Поповић, Жудња за фраком, 2011.

Извор фотографије: Политика

Милан Ракић је 1905. године постављен за писара друге класе конзулата у Приштини. Непосредно пред одлазак у Приштину, песник се био венчао са Милицом Ковачевић, ћерком познатог историчара Српске краљевске академије, Љубе Ковачевића.

Године 1909. Ракић бива постављен за шефа конзулата. У то време завршиће свој познати циклус песама „На Косову”.

Milan-Rakic-i-Vladeta-Kovacevic-s-Pecancima-1909Са стањем на Косову Ракић је био веома добро упознат и пре доласка на Косово; са анархијом, протеривањима, убиствима, понижавањима које су Турци и Шиптари свакодневно чинили. Међутим, песник је, како је приметио доктор Војислав Ђурић, имао изузетног смисла за реалистичку политику. Повезујући се са просветним радницима, занатлијама, сељацима, почео је да развија организовану акцију за буђење националне свести. Култура и образовање донели су му невероватан углед и поштовање европских дипломатских представника, а његово смело држање омогућило му је углед код Турака, као и велику приврженост сународника.

Како је Ракић живео на Косову најбоље описују речи које је над његовим гробом изрекао учитељ Гапић:

„На Косову, у манастиру Грачаница, приређен је соколски слет на дан сабора Велике Госпојине. Стигли су соколи из Скопља, из Велеса и Куманова, а ту су и соколи из Приштине. (…) Ту су грађани: Срби и Турци. Командант војске постројио је војнике да посматрају вежбе. Присутан је и конзул Милан Ракић у униформи српског дипломатског представника, у кога су упрте све наше очи. Наједанпут кумановска соколска музика свира Радо иде Србин у војнике, вежбачи су у хармоничном покрету, наша срца све јаче куцају, тела подрхтавају и трепере, диже се коса на глави, а сузе само капљу, не верујемо да је стварност оно што гледамо. Завршавају се вежбе, командант турске војске, бригадни генерал Џелел-беј прилази Милану Ракићу, честита успеле вежбе, окреће се младом учитељу Стевану Тубићу и са неколико речи изражава своје дивљење. Турци су били запањени, Милан Ракић је тријумфовао, јер је ово било његово дело…”

Фотографија је преузета са сајта www.nacionalnarevija.com.

Говор учитеља Гапића – Радован Поповић, Жудња за фраком, 2011.