Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Чекајући на ново постављење у Риму, Ракић кратко борави у Министарству у Београду. Има свој кабинет, али и своју љубав – поезију. По Иви Андрићу, који тек започиње дипломатску каријеру, сусрет са Миланом Ракићем, тих дана, према запису песника Стевана Раичковића, овако је изгледао.

У једној од предратних година, пролазећи ходником министарства, неким својим послом, Андрић је наишао на канцеларију Милана Ракића и спонтано, без неке друге, раније најаве, закуцао на њена врата. После неколико тренутака, када су се ова два писца и дипломате нашли у разговору, већ после првих, уобичајених речи, у којима се Андрић распитивао о томе како је његов саговорник и шта ради, уследио је збуњен и помало стидљив одговор: „Право да вам кажем, пишем песму…” По причању Андрића, песник га је одмах повео до свог канцеларијског стола, на коме се – поред мноштва наслаганих и на страну одгурнутих аката – у средишту налазио један лист хартије, допола исписан, али у прозном облику.
Сада је Ракић посматрао збуњеног и зачуђеног Андрића и пре него што га је овај упитао – почео је да му објашњава целу ствар, око оваквог неуобичајеног бележења једне песме у строго везаном стиху.
Песник је у својој канцеларији – када би наишао за њега онај тако редак тренутак у коме се његово чиновничко перо преображавало у песничко – сваку своју песму бележио у облику прозе, као што је исписивао и обичне акте, на којима је свакодневно радио. Међутим, на крају сваког исписаног стиха, песник је стављао једну малу, усправну црту.
Све је то чинио због тога – поверавао се песник Андрићу – да га не би ко изненадио и затекао на оваквом послу. Срамота би га било да неко на његовом столу угледа и на први поглед открије да се пред њим, на листу канцеларијске хартије, налазе стихови и строфе, који су графички тако лако и нападно уочљиви.
Тако је дипломатски службеник Милан Ракић, кришом, у маленој изби свог министарства, обаваљао и свој споредни посао на поезији. Сакривао се пред другима као песник.

Радован Поповић, Жудња за фраком, 2011.

Милан Ракић и Мусолини

Милан Ракић на Косову

Првог априла 1939. године саопштено је да је за новог опуномоћеног министра и изванредног посланика у Берлину постављен Иво Андрић, помоћник министра иностраних дела друге положајне групе другог степена. Дванаест дана касније Андрић је стигао у Берлин. Било је то време када су Италијани окупилрали Албанију, а у Берлину и у целој Немачкој обављане припреме за прославу педестог рођендана вође Рајха – Адолфа Хитлера.

Фирер је Андрића, новог посланика Југославије, примио 1. априла у 11 часова и 30 минута. Била је среда. Андрић је приликом предаје акредитивних писама одржао говор.

Поштовани канцеларе,

Част ми је да Вашој Екселенцији предам писма којима је Краљевско Намесништво, у име Његовог Величанства Краља Југославије, мога узвишеног Суверена, изволело да ме акредитује код Ваше Екселенције у својству свога изванредног посланика и опуномоћеног министра, као и опозивна писма мога претходника г. Цинцар Марковића.

Сматрам за нарочиту срећу што ми је Краљевско Намесништво поверило ту часну задаћу. Односи доброг суседства, као и жива привредна и културна измена добара између Немачке и Југославије одговарају потпуно жељама и намерама Краљевске владе, и ја сам нарочито повлашћен што ми је Краљевска влада ставила у дужност да рад мога претходника на том делу наставим, а у циљу продубљења и учвршћења тих пријатељских односа и узајамног поштовања које влада између оба народа.

Дозволите, Господине Канцеларе Рајха, да уверим Вашу Екселенцију да ћу све своје снаге посветити том задатку који представља један од значајнијих циљева спољне политике моје владе. Слободан сам изразити наду да ми благонаклона подршка Ваше Екселенције неће недостајати у извршењу моје пријатне дужности.

Предајући Вашој Екселенцији моја писма, користим ову свечану прилику да изразим у име Његовог Краљевског Височанства Кнеза Намесника, Краљевског Намесништва и Краљевске владе најлепше жеље за личну срећу ваше Екселенције, која са толико успеха и достојанства стоји на челу Великог Рајха, као и за добро и напредак немачког народа.

 

Извор: Радован Поповић, Жудња за фраком, 2011.

Извор фотографије: Политика

Милан Ракић је 1905. године постављен за писара друге класе конзулата у Приштини. Непосредно пред одлазак у Приштину, песник се био венчао са Милицом Ковачевић, ћерком познатог историчара Српске краљевске академије, Љубе Ковачевића.

Године 1909. Ракић бива постављен за шефа конзулата. У то време завршиће свој познати циклус песама „На Косову”.

Milan-Rakic-i-Vladeta-Kovacevic-s-Pecancima-1909Са стањем на Косову Ракић је био веома добро упознат и пре доласка на Косово; са анархијом, протеривањима, убиствима, понижавањима које су Турци и Шиптари свакодневно чинили. Међутим, песник је, како је приметио доктор Војислав Ђурић, имао изузетног смисла за реалистичку политику. Повезујући се са просветним радницима, занатлијама, сељацима, почео је да развија организовану акцију за буђење националне свести. Култура и образовање донели су му невероватан углед и поштовање европских дипломатских представника, а његово смело држање омогућило му је углед код Турака, као и велику приврженост сународника.

Како је Ракић живео на Косову најбоље описују речи које је над његовим гробом изрекао учитељ Гапић:

„На Косову, у манастиру Грачаница, приређен је соколски слет на дан сабора Велике Госпојине. Стигли су соколи из Скопља, из Велеса и Куманова, а ту су и соколи из Приштине. (…) Ту су грађани: Срби и Турци. Командант војске постројио је војнике да посматрају вежбе. Присутан је и конзул Милан Ракић у униформи српског дипломатског представника, у кога су упрте све наше очи. Наједанпут кумановска соколска музика свира Радо иде Србин у војнике, вежбачи су у хармоничном покрету, наша срца све јаче куцају, тела подрхтавају и трепере, диже се коса на глави, а сузе само капљу, не верујемо да је стварност оно што гледамо. Завршавају се вежбе, командант турске војске, бригадни генерал Џелел-беј прилази Милану Ракићу, честита успеле вежбе, окреће се младом учитељу Стевану Тубићу и са неколико речи изражава своје дивљење. Турци су били запањени, Милан Ракић је тријумфовао, јер је ово било његово дело…”

Фотографија је преузета са сајта www.nacionalnarevija.com.

Говор учитеља Гапића – Радован Поповић, Жудња за фраком, 2011.