Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Evo reči grofa L.N. Tolstoja u pismu N.N. Strahovu:

„Kako bih voleo da mogu da iskažem sve ono što osećam o Dostojevskom. Opisujući svoja osećanja, vi ste izrazili delom i moja. Ja nikad nisam video ovog čoveka i nikad nisam došao u neposredan dodir s njim, a kada je, iznenada, umro, shvatio sam da mi je bio najbliži, najdraži, najpotrebniji čovek. I nikada mi nije padalo na pamet da se poredim s njim, nikada. Sve što je on radio (ono pravo, dobro što je radio) bilo je takvo da što više toga uradi, ja se osećam bolje. Umnost tuđa u meni izaziva zavist, um — takođe, a delo srca — samo radost. Ja sam njega zaista smatrao svojim prijateljem i mislio sam da ćemo se svakako sresti, da do sada nije bilo prilike, ali da je to neminovno. Kad iznenada čitam – umro je. Kao da mi se tlo izmače pod nogama. Uznemirih se, a onda shvatih da mi je bio drag, te zaplakah, i sad još plačem. Nedavno, pre njegove smrti, čitao sam Ponižene i uvređene i bio sam ganut”.¹

A u drugom, ranijem pismu:

„Ovih dana čitao sam Mrtvi dom. Mnogo toga sam zaboravio, ponovo sam čitao i ja ne znam bolju knjigu u čitavoj novijoj književnosti, uključujući i Puškina. Nije tu stil, već je tačka gledišta čudesna: iskrena, prirodna i hrišćanska. Dobra, poučna knjiga. Uživao sam ceo jučerašnji dan kako odavno uživao nisam. Ako vidite Dostojevskog, recite mu da ga volim.”²

Vladimir Solovjov, TRI GOVORA U SPOMEN NA DOSTOJEVSKOG (str. 9–10), Službeni glasnik, Beogrd, 2009.

Napomena: 1. Od 5. do 10. februara 1881.
2. U pismu N.N. Strahovu od 26. septembra 1880.

Tolstoj kakvog nismo poznavali

Izvor: srodstvopoizboru.wordpress.com

Fotografija: Pinterest

Uzgred, reći ću jedno posebno „slovce” o Slovenima i slovenskom pitanju. Već odavno hoću da ga iskažem. Sada su svi kod nas odjednom počeli da govre o mogućnosti da se slovensko pitanje brzo reši koliko bilo. Pustimo mašti na volju i zamislimo da je odjednom sve već završeno, da su Sloveni naporima i krvlju Rusije već oslobođeni, i štaviše, da Truska imperija već ne postoji, da je Balkansko poluostrvo slobdno i živi novim životom. Naravno, teško je do poslednjihh detalja predskazati u kojoj konkretno formi će se ispoljiti ta sloboda Slovena bar u prvi mah, tj. hoće li to biti nekakva federacija manjih oslobođenih plemena (čini se da federacije neće biti još dugo, veoma dugo), ili će se pojaviti manji zasebni posedi u vidu malih država gde će na tronu biti vladari pozvani iz raznih vladarskih dinastija.

Takođe se ne može pretpostaviti hoće li Srbija najzad raširiti svoju teritoriju, ili će Austrija to sprečiti, kolika će biti Bugarska, šta će biti sa Hercegovinom, Bosnom, kakve odnose će mali novooslobođeni slovenski narodi uspostaviti, na primer, sa Rumunima ili čak sa Grcima – konstantinopoljskim Grcima i onim drugim, atinskim. Hoće li najzad sve te zemlje i zemljice biti potpuno nezavisne, ili će biti pod pokroviteljstvom i nadzorom „koncerta evropskih sila” među kojima je i Rusija (ja mislim da će sami ti mali narodi svi obavezno izmoliti da im pokrovitelj bude evropski koncert, pa makar i zajedno sa Rusijom, ali s tim da im bude pokrovitelj i da ih štiti od vlastljublja Rusije).

Sve je to nemoguće precizno i unapred reštiti, i ja to i ne pokušavam. Pa ipak, verovatno se i sada mogu znati dve stvari: 1. da će brzo, a možda i ne tako brzo, ali da će sva slovenska plemena Balkanskog poluostrva na kraju krajeva neizostavno biti oslobađena od truskog jarma i započeće nov, slobodan i možda nezavisan život, i 2. …E to drugo, što će se verovatno, i u stvari sigurno dogoditi, odavno sam hteo da iskažem.

A drugo se sastoji u tome da po mom unutrašnjem uverenju, i to potpunom i neodoljivom, Rusija neće imati i nikada nije ni imala takve mrzitelje, zavidljivce, klevetnike, pa čak i otovorene neprijatelje, kao što su sva ta slovenska plemena čim ih Rusija oslobodi, a Evropa prizna da su oslobođena! I neka mi niko ne protivreči i ne osporava ovo što kažem, i neka niko ne viče na mene i ne govori da preuveličavam i da sam mrzitelj Slovena! Naprotiv, ja mnogo volim Slovene, a uostalom, neću ni da se branim jer znam da će sve upravo ovako biti kao što govorim, i to ne zbog nekakvog navodno niskog ili nezahvalnog karaktera Slovena – uopšte nije to razlog. U tom smislu je njihov karakter isti kao karakter svih ostalih. Razlog je u tome što takve stvari drugačije ne mogu ni da se dešavaju u svetu.

Neću da širim temu, ali znam da mi nikako ne treba da tražimo od Slovena zahvalnost i unapred treba da se pripremimo za to. Oni će posle oslobođenja svoj novi život početi, ponavljam, upravo time što će izmoliti od Evrope, od Enegleske i Nemačke na primer, pokroviteljstvo i garancije njihove slobode. I mada će u koncertu evropskih država biti Rusija, oni će to učiniti kako bi bili zaštićeni upravo od Rusije. Obavezno će početi od toga što će u sebi, a možda i otvoreno, naglas, sami sebe ubediti i proglasiti da Rusiji ne duguju ni najmanju zahvalnost, nego su se, naprotiv, prilikom sklapanja mira jedva spasili od vlastljublja Rusije, i to zahvaljujući intervenciji evropskog koncerta. Da se Evropa nije umešala, Rusija bi ih otela od Turaka i odmah bi ih progutala, „imajući u vidu širenje granica i osnivanje velike Sveslovenske imperije putem porobljavanja Slovena. To će sve učiniti pohlepno, lukavo i varvarsko, veliko rusko pleme.”

Još dugo, veoma dugo oni neće biti u stanju da priznanju nesebičnost Rusije i njeno veliko, sveto i u svetu nečuveno podizanje barjaka najuzvišenije ideje, jedne od onih ideja koje čoveku omogućavaju da živi i bez kojih se čovečanstvo koči, ukoliko te ideje prestanu da žive u njemu, poostoje nakazno i umire u gnojnim ranama i nemoći. Na primer, sadašnji svenarodni ruski rat, rat koji je podigao ceo ruski narod, sa carem na čelu, protiv izroda za oslobođenje nesrećnih narodnosti – da li su Sloveni sada najzad shvatili taj rat, šta mislite? Ali neću da govorim o sadašnjem trenutku, jer smo mi sada Slovenima još uvek potrebni, mi njih oslobađamo. Ali kasnije, kada ih oslobodimo i kada se oni nekako srede, hoće li oni priznati da je taj rat veliki podvig koji je učinjen radi njihovog oslobođenja? Probajte da odgovorite na to pitanje. Ma ni za šta na ovom svetu neće oni to priznati!

Naprotiv, prikazaće kao politiku, a zatimi kao naučnu istinu tvrdnju da bi oni, kad ne bi bilo oslboditeljke Rusije tokom svih ovih stotinu godina, sami odavno uspeli da se oslobde od Turaka svojim junaštvom ili pomoću Evrope, koja, opet, da nije na svetu Rusije, ne samo što ne bi imala ništa protiv njihovog oslobođenja nego bi ih i sama oslobodila. To lukavo učenje verovatno postoji kod njih već sada, a kasnije će se ono neminovno razviti u naučnu i politiku aksiomu. Štaviše, čak će i o Turcima početi da govore sa većim poštovanjem nego o Rusiji. Možda će čitavo stoleće, ili još i više, oni neprekidno strahovati za svoju slobodu i bojati se vlastoljublja Rusije. Oni će se dodvoravati evropskim državama, širiće kleveete, spletke i intrige protiv Rusije.

O, ja ne govorim o pojedincima: biće ljudi koji će shvatiti šta je Rusija značila, šta znači i šta će uvek značiti za njih. Oni će shvatiti svu uzvišenost i svu svetost dela koje je učinila Rusija, i shvatiće velike ideje čiji će barjak ona ostaviti u čovečanstvu. Ali ti ljudi će naročito u početku biti u tako jadnoj manjini da će biti izloženi podsmesima, mržnji i čak političkim progonima. Oslobođenim Slovenima će biti posebno prijatno da govore i da trube celome svetu kako su oni obrazovana plemena, sposobna za najuzvišeniju evropsku kulturu, dok je Rusija varvarska zemlja, mračni severni kolos, čiji narod čak nije iste slovenske krvi i da je ona gonitelj i mrzitelj evropske civilizacije.

Kod njih će se, naravno, od samo početka pojaviti ustavna vlast, parlamenti, odgovorni ministri, govornici i govori. To će ih izuzetno tešiti i oduševljavati. Oni će biti opijeni čitajući u pariskim i londonskim novnama telegrame posvećene njima, u kojima se ceo svet obaveštava da je najzad posle duge pralamentarne bure palo ministarstvo u Bugarskoj i da je sastavljeno novo od liberalne većine, te da je nekakav njihov Ivan Čitflik najzad pristao da prihvati funkciju predsednika Saveta ministara.

Rusija mora ozbiljno da se pripremi za to da će svi ti oslobođeni Sloveni u zanosu pohrliti u Evropu i da će se do gubitka sopstvene ličnosti zaraziti evropskim formama i političkim, i socijalnim, i tako treba da prežive čitav i veoma dug period evropeizma pre nego što sagledaju bilo šta u svom slovenskom značaju i u svojoj posebnoj slovenskoj misliji u čovečanstvu.

Te zemljice će se uvek međusobno svađati, uvek će jedni drugima zavideti i jedno protiv drugoga spletkariti. Razume se, u trenutku neke veće nevolje svi će se oni neizostavno obratiti Rusiji za pomoć. Koliko god oni spletkarili, koliko god nas mrzeli i klevetali u Evropi pokušavajući da joj se dopadnu i uveravajući je da su zaljubljeni u nju, ipak će oni uvek instinktivno osećati (naravno u trenutku nevolje, a ne ranije) da je Evorpa prirodni neprijatelj njihovom jednistvu, da je to bila i da će to uvek ostati, a to što oni postoje na ovome svetu, to je naravno zato što postoji Rusija koja ih kao ogroman magnet neodoljivo privlači i time održava njihvou celovitost i jedinstvo.

Biće i takvih trentaka kada će oni biti u stanju da gotovo svesno priznaju da bi se bez Rusije – tog velikog istočnog centra i velike privlačne sile – njihovo jedinstvo za tren oka rasturilo i raspalo na komadiće, i to tako da bi i sama njihova nacionalnost iščezla u evropskom okeanu kao što iščezava nekoliko kapi vode u moru. Rusija će još dugo morati da tuguje i da vodi brigu o tome kako da ih pomiri i urazumi, pa čak možda i da istuče na njih mač, ako zatreba. Naravno, sada se već može zamisliti pitanje kakvu korist od toga ima Rusija, zbog čega se ona stotinu godina borila za njih i žrtvovala svoju krv, svoje snage i svoj novac. Nije valjda samo zato da bi požnjela toliko male i smešne mržnje i nezahvalnosti?

O, svakako, Rusija će ipak uvek biti svesna da je centar slovenskog jedinstva upravo ona, da ako Sloveni žive slobodan nacionalni život, to je zato što je ona to htela i to hoće, i što je ona sve to učinila i stvorila. Ali kakvu korist će Rusija imati od takvog saznanja osim napora, neprijatnosti i večitih briga. Zasada je teško dati odgovor na to pitanje i on ne može biti jasan.

Pre svega, Rusija, kao što nam je svima poznato, neće ni pomisliti – i to se nikada ne sme dogoditi – da proširi svoju teritoriju na račun Slovena, da ih politički prisajedini svojoj teritoriji i da od njihovih zemalja napravi svoje gubernije i tome slično. Svi Sloveni čak i sada sumnjaju da Rusija ima takve težnje, kao što sumnja i sva Evropa. I sumnjaće oni još sto godina. Ali neka Bog sačuva Rusiju od takvih težnji, i što više potpune političke nesebičnosti ona ispolji prema Slovenima, utoliko će sigurnije postići da se oni ujedine oko nje, kasnije, u vekovima koje dolaze, možda kroz sto godina. I obrnuto, ako ona Slovenima od samog početka pruži što je moguće više političke slobode i ogradi se čak i od bilo kakvog starateljstva i nadzora nad njima, i ako im samo soapšti da će ona uvek iskukati mač protiv onih koji pokušaju da im uzurpiraju slobodu i nacionalnost, Rusija će se samim tim izbaviti od strašnih briga i obaveza da silom održava to starateljstvo i politički uticaj na Slovene koji je njima naravno mrazk, a Evropi uvek sumnjiv.

Međutim, ako ispolji potpunu nesebičnost, samim tim će Rusija i pobediti i privući najzad Slovene. Najpre će oni u nevolji hrliti ka njoj, a zatim će joj se kasnije, u svoje vreme, vratiti i priljubiti se uz nju, već sa punim detinjim poverenjem. Svi će se vratiti u rođeno gnezdo.

O, da, naravno, i sada među mnogim Rusima postoje različita naučna, pa čak i poetska shvatanja. Ti Rusi očekuju da će nove slovenske narodnosti, odlobođene i vaskrsle u novi život, početi od toga što će se priljubiti uz Rusijiu kao uz rođenu majku i osloboditeljku, i da će nesumnjivo u najskorije vreme uneti mnogo novih i još neviđenih elemenata u ruski život, da će proštiri slovenstvo same Rusije i dušu Rusije, da će uticati čak na ruski jezik, knjiženost i uopšte stvaralaštvo, da će duhovno obogatiti Rusiju, i da će joj ukazati nove horizonte. Priznajem, meni se uvek činilo da je to kod nas običan naučnički zanos. Istina je, ipak, da će se nešto u tom smislu jednog dana svakako dogoditi, ali ne u narednih stotinak godina.

Zasada, međutim, a možda još ceo vek, Rusija uopšte neće imati šta da uzme od Slovena – ni od njihovih ideja, ni iz njihove književnosti. Svi oni još nisu dorasli da nas bilo čemu uče i strašno su daleko od toga. Naprotiv, ceo ovaj vek će možda Rusija morati da se bori sa ograničenošću i tvrdoglavošću Slovena, sa njihovim rđavim navikama, sa njihovim nesumnjivom izdajom slovenstva od koje nisu daleko. Izdajom radi evropskih formi političkog i socijalnog uređenja, na koje će oni halapljivo kidisati.

Kada reši Slovensko pitanje, Rusija će očigledno morati da reši i Istočno pitanje. Još dugo neće shvatiti sadašnji Sloveni šta je to Istočno pitanje! Neće oni još dugo shvatiti ni slovensko jedinstvo u bratsvu i slozi. Ubuduće će svagdašnji zadatak Rusije biti da im to neprekidno objašnjava delom i velikim primerom. I opet će pitati zbog čega Rusija treba sve to da radi i zašto da preuzima tliku brigu. Zbog čega? Da bi živela uzvišenim životom, da bi živela velikim životom, da bi obasjavala svet velikom, nesebičnom i čistom idejom i da bi, na kraju krajeva, ovaplotila i stvorila veliki i moćni organizam bratskog saveza plemena, ali ne političkim nasiljem, ne mačem, nego ubeđivanje, primerom, ljubavlju, nesebičnošću, svetlošću. I najzad, da bi sve „ove najmanje“ uznela do svoje visine i do njihovog sagledavanja njene majčinske misije – u tome je cilj Rusije, u tome je i njea korist, ako hoćete.

Ako nacije ne budu živele u najuzvišenijim, nesebičnim idejama i sa najuzvišenijim ciljevima služenja čovečanstvu, nego samo budu služile svojim „interesima”, onda nema sumnje da će te nacije propasti, da će se stvrdnuti, oslabiti i umreti. A ne postiji uzvišeniji ciljevi od onih koje ima Rusija kada služi Slovenima nesebično, ne tražeći od njih zahvalnost, kada služi njihovom moralnom (a ne samo političkom) ponovnom sjedinjenju u jednu veliku celinu. Tek tada će sveslovenstvo reći čovečanstvu svoju novu, isceljujuću reč…

Na svetu i ne postoje nikakve ideje uzvišenije od ovih. Prema tome, ništa za Rusiju ne može biti „isplativije” nego da ima pred sobom ciljeve, da ih sama sebi sve bolje objašnjava i da se sve više uzdiže duhom u tom svom večnom, neumornom i odvažnom delu koje čini za dobrobit čovečanstva.

F.M. Dostojevski, Dnevnik pisca 1877–1881

Fotografija: www.culture.ru

Tajni nalog odeljenja o hapšenju F. M. Dostojevskog

Najviše od svega, pogrešnom tumačenju Zabeležaka iz podzemlja doprineo je jedan metodološki i teorijski sasvim neprihvatljivi manir pojedinih interpretatora da se iskazi glavnog junaka izdvajaju iz književnog konteksta i da se onda tumače u duhu nekog egzistencijalistički i hrišćanski shvaćenog pogleda na svet.
Ovakvom jednom duboko pogrešnom pristupu bitno su doprineli i izvesni ideološki motivi, ponekad istina, sami po sebi dostojni svakog poštovanja. U želji da od Dostojevskog načine šampiona ideje slobode i borca protiv izvesnog usko utilitarističkog viđenja čoveka, mnogi tumači Zabeležaka iz podzemlja bili su skloni da u izvesnim kritičkim opaskama glavnog junaka usmerenim protiv utilitarizma Černiševskog vide neku vrstu himne čovekovoj slobodi istovremeno politički i filozofski shvaćenoj. Doista, neke od ovih formulacija, izolovano uzete, mogle bi se tako i razumeti. Kad, recimo, glavni junak kaže kako život nije izvlačenje kvadratnog korena i kako će dva i dva i bez njegove volje biti četiri, ili kad kaže, kako je čoveku potrebno samo da svoju sopstvenu volju ispolji, pa makar to bilo i protiv njegove lične koristi, onda u tome, reklo bi se, zbilja dolazi do izraza jedna osobena filozofija slobode iza koje bi trebalo da stoji sam autor.
Međutim , čak i kada bismo ostali pri tome da teorijski iskazi junaka Zabeležaka predstavljaju celinu za sebe, nezavisnu od umetničkog konteksta, i tada bismo morali uzeti u obzir činjenicu da među tim iskazima ima i takvih koji su u direktnoj suprotnosti sa izvesnom filozofijom slobode. Karakteristično je, na primer, da na jednom mestu junak Zabeležaka kaže kako „svaki pristojan čovek našeg vremena jeste i mora biti kukavica i rob ”.
„Kukavica i rob” – to se nimalo ne slaže sa tezom o Zabeleškama iz podzemlja, kao umetničkoj glorifikaciji čovekove slobode. Očigledno, da bismo mogli kako valja razabrati koji od teorijskih iskaza glavnog junaka stvarno odgovara poruci romana, moramo se obratiti analizi umetničkog konteksta u kome se ovi iskazi nalaze.

Analizu ovog konteksta počećemo osvrtom na jedan detalj koji inače figurira i u Dnevniku pisca, ali u izvesnoj specifičnoj ideološkoj ravni. U želji da stigne Zverkova i njegove drugove koji su se uputili u javnu kuću, glavni junak Zabeležaka seda u kočije i nestrpljiv da se što pre domogne svojih neprijatelja, udara „izvoščika” u zatiljak. Odmah ćemo se, naravno, setiti one anegdote sa feldjegerom koju Dostojevski u dva maha evocira u svom Dnevniku, oba puta sa različitim ideološkim preznacima.
Međutim, u romanu se ovaj isti detalj javlja u jednoj sasvim drukčijoj značenjskoj ravni, onoj istoj za koju smo u uvodnom poglavlju ove knjige upotrebili izraz „antropološka”. Neposredno pre no što će početi da bije pesnicom „izvoščika”, junak Zabeležaka dvoumi se da li da produži sa Zverkovom i njegovim drugovima, i najednom odlučuje da, ipak, nastavi i svoju nerazumnu poteru, kličući: „To je predodređeno, to je sudbina”.
Ključne reči. U njima se usredređuje ono što je motivacijski bitno za lik filozofa iz podzemlja. Još znatno pre pripovetke Krotka, već u Zabeleškama Dostojevski je izveo na književnu scenu jednog junaka za koga se u punom smislu te reči može kazati da mu je karakter neka vrsta sudbine.
Istina, ponašanje svog heroja pisac je motivisao služeći se, osim psihološkog, i jednim socijalnim sistemom motivacije. Svaki čitalac Zabeležaka vrlo dobro zna koliko ulogu u postupcima junaka Dostojevskog igra njegov drugorazredni socijalni status, a pre svega, motiv socijalne bede. Međutim, ono što je u motivacijskoj logici ovog lika presudno, to je način na koji filozof iz podzemlja doživljava svoj društveni položaj. Motivacijsko jezgro i motivacijsko ishodište ovog načina reagovanja čini ovde ono što će godinama kasnije pisac i u liku lihvara mislioca tematizovati – izgubljeno osećanje samopoštovanja.
Jedna od glavnih teza filozofa iz podzemlja je da čovek koji je duhovno razvijen, čovek koji spoznaje i ima svest ne može sebe uvažavati. Ovu tezu svog junaka pisac je potkrepio i odgovarajućim psihološkim kontekstom. „Može li makar malo poštovati sebe čovek koji nalazi zadovoljstvo čak i u osećanju sopstvenog poniženja?”, kaže junak Dostojevskog. A na drugom mestu filozof iz podzemlja izjavljuje kako je usled neograničene sujete, pa prema tome i neograničenih zahteva prema samom sebi, gledao na sopstvenu ličnost često sa besnim nezadovoljstvom koje je dolazilo do mržnje.
Iz jezgra ove duboke unutrašnje nesigurnosti i odsustva samopoštovanja koje se graničilo sa mržnjom prema samom sebi, Dostojevski izvodi motivacijski logično i ponašanje junaka Zabeležaka prema Zverkovu i njegovim drugovima. Ugrožen u svom doživljaju samo poštovanja junak Dostojevskog oseća prekomernu potrebu za odmeravanjem. Međutim, nesiguran kakav jeste, on tu svoju potrebu ne može da realizuje na zadovoljavajući način, što samo još više pogoršava njegovo i inače ozbiljno narušeno osećanje samopoštovanja, podstičući ga na sve neumerenije zahteve.
Filozofa iz podzemlja vidimo, recimo, kako uzaludno nastoji da se nametne Zverkovu i njegovim prijateljima, oscilirajući pritom psihološki logično između dveju krajnosti – neodmerenog ponižavanja i neodmerene agresivnosti. Tako junak Dostojevskog kaže kako nije bilo moguće sebe nesavesnije unižavati nego što je on to činio, da bi odmah zatim izjavio: „Ili će oni svi predamnom na kolena… ili ću ja Zverkovu opaliti šamar”. U sklopu ovakve jedne psihološke logike, postaje razumljiv i poriv filozofa iz podzemlja da i on pohita u javnu kuću za Zverkovom i njegovim drugovima. Osetivši se poniženim pred svojim protivnicima, odnosno dokonavši da je bitku za afirmaciju izgubio, filozof iz podzemlja kreće za sopstvenim mučiteljima kako bi jednim „energičnim” i ujedno očajničkim potezom – šamarom Zverkovu – koliko toliko popravio porazni bilans svog odmeravanja.
Istovremeno s tim, on oseća da će ga to dovesti u još gluplji i inferiorniji položaj, međutim, nije u stanju da se otme onome što čini glavno obeležje njegovog karaktera. Otuda mu njegov sopstveni poriv sasvim logično izgleda kao sudbina.
Na ovaj zaključak pisac nas navodi i time što duševno stanje svog junaka prikazuje na sledeći način: „Zaboravio sam na sve drugo zato što sam se konačno odlučio na šamar”, kaže junak Dostojevskog, „i s užasom sam osećao da će se to neizostavno, ovog časa, sada, dogoditi i da to već nikakva sila ne može zaustaviti.”
Čitajući ove reči izolovano od njihovog konteksta, pomislili bismo možda da filozofu iz podzemlja preti neka spoljašnja, strahovita i neizbežna opasnost, kao u grčkim mitovima. Iz konteksta, međutim, znamo da je reč o opasnosti koja potiče od karaktera samog junaka, ali da je on doživljava kao neku moćnu, spoljašnju silu, koja se otima svakoj kontroli.
Pisac nas navodi na ovu pomisao i time što njegov junak, kada sticajem okolnosti ne stigne Zverkova i njegove prijatelje, kaže za sebe da mu je bilo kao da se spasao od sigurne smrti. „Od smrti” znači od nečeg što od njegove volje ni najmanje nije zavisilo, upravo poput kakvog antičkog fatuma.
Celokupna ova složena mreža motivacija upućuje nas, dakle, na zaključak koji se mnogo ne razlikuje od onog do koga smo došli analizirajući pripovetku Krotka. Između ljudskih biće nema niti može biti nikakve autentične komunikacije. Sa Zverkovom i njegovim poznanicima glavni junak Zabeležaka može da opšti samo kao sa neprijateljima.
U svetlosti ovog zaključka valja sagledati i onaj karakteristični detalj sa udarcem pesnicom u potiljak. Iza tog detalja krije se, u stvari, čitava ona motivacijska mreža značenja o kojoj je upravo bilo govora. Glavni junak želi što pre da stigne na mesto obračuna usled intenzivne kompenzatorske težnje, što proističe iz jednog radikalno ugroženog osećanja samopoštovanja. Njegov odnos prema izvoščiku govori, dakle, o istoj onoj nemogućnosti autentičnog opštenja među ljudima u čijem se znaku nalazi i čitav lik filozofa iz podzemlja. Tako se jedan detalj iz uspomene na epizodu sa feldjegerom korišćen u Dnevniku sa različitim političkim predznacima , ali uvek u istoj, ideološkoj, ravni značenja, u strukturi romana Dostojevskog antropologizuje na izvestan specifično umetnički način.

I epizoda sa prostitutkom Lizom u nečem bitnom anticipira jednu ključnu značenjsku dimenziju pripovetke Krotka. Odnos glavnog junaka prema Lizi sav je u znaku onog što smo nazvali, asocirajući na jedan Adlerov termin, prenošenjem bitke na sporedno bojište. Junak Zabeležaka sreće Lizu u trenutku kada je glavna bitka sa Zverkovom i kompanijom već nepovratno izgubljena. On, doduše, privremeno oseća radost zbog toga što je, sticajem okolnosti, uspeo da izbegne još veći skandal koji bi usledio posle eventualnog šamara Zverkovu, ali kad sledećih dana počinje da svodi svoj bilans, radost ustupa mesto potištenosti i filozof iz podzemlja hita da jednim pismom izvinjenja spase ono malo ugleda u očima svojih neprijatelja.
Pri tom on – detalj više nego simptomatičan –potpuno zaboravlja Lizu, koju je, kao što znamo, u međuvremenu upoznao u javnoj kući i koju je sablaznio izvesnim sentimentalno-humanim izjavama, pozivajući je da ga poseti. A kada se ona najzad pojavljuje u junakovoj kući, krajnji ishod njenog susreta sa filozofom iz podzemlja psihološki je već unapred određen onom istom ključnom crtom karaktera junaka Dostojevskog o kojoj je već bolo govora.
Liza, sećamo se, zatiče filozofa iz podzemlja u trenutku kada se ovaj neprilično i ponižavajuće za sebe samog svađa sa svojim slugom, Apolonom. Ta svađa, kao i čiatv taj siromaški ambijent, otkriva Lizi njenog heroja u jednom sasvim drukčijem svetlu. Dok je u javnoj kući nastojao da pred njom igra ulogu sapsitelja, ulogu koja mu je bila neophodna posle poraza u odmeravanju sa Zverkovom, sada se uloge, odjednom, menjaju. Štaviše, u jednom trenutku junak Zabeležaka će biti onaj koga treba tešiti, a Liza neka vrsta spasiteljke.
Psihloški logično, filozof iz podzemlja hoće da dobije makar ovu sporednu bitku. Liza sada za njega postaje neka vrsta poslednje šanse pa tako i treba razumeti njegove reči: „Mutno sam osećao da će mi ona za sve to skupo platiti”, kao i one druge: „Mene su ponizili pa sam i ja hteo da ponizim”.
Kulminacionu tačku ovog pokušaja da se na sporednom bojištu postigne ono što je na glavnom bilo nepovratno izgubljeno, predstavlja ona scena u kojoj junak Zabeležaka plaća Lizi za ljubavni čin, iako, naravno, vrlo dobro zna da ona to nije učinila za novac. Njega su ponizili pa je i on hteo da ponizi.
Međutim, i ova poslednja bitka na kraju je izgubljena za glavnog junaka. Jer, ne samo što mu je objekat ponižavanja nepovratno izmakao, nego ni on sam ne oseća zadovoljstvo čak ni u tom privremenom, efemernom trijumfu, znajući da je to suviše malo kao nadoknada za ono glavno i bitno što se nikada ne može nadoknaditi.
U isti mah, junak Zabeležaka postaje svestan da je sa Lizinim odlaskom jedina mogućnost autentičnog ljudskog kontakta zauvek izgubljena i da se u životu u tom pogledu više ničem ne može nadati.

Završni prizor romana u kome vidimo filozofa iz podzemlja kako pod turobnim svetlucanjem fenjera svodi svoj poslednji životni bilans upravo upravo je magistralna. Dve središne tačke ovog poraznog svođenja računa vredi posebno istaći. Prvo saznanje glavnog junaka tiče se goleme moći sebičluka u njemu samom. Uverivši se prethodno da Liza nije uzela novac koji joj je on tutnuo u ruku, filozof iz podzemlja kaže kako je do te mere bio egoist i do te mere nije poštovao ljude da mu ni na pamet nije palo da je Liza sposobna za neki plemeniti gest.
A malo zatim, razmišljajući o tome kako je besmisleno juriti za tom ženom, koju je tako ponizio i uvredio, junak Dostojevskog kaže: „Zar ću je ja usrećiti? Zar nisam danas opet, po stoti put, video koliko vredim?”
Tako se motiv izgubljenog samopoštovanja još jednom javlja na kraju knjige. Time se psihološki portret glavnog junaka definitivno zaokružuje. Gubitak samopoštovanja kao ono najdublje, eksplozivno jezgro iz koga proističe prekomerna potreba za odmeravanjem i agresivnošću, predstavlja glavno obeležje psihološke dimenzije lika filozofa iz podzemlja.

Na ovakvim psihološkim pretpostavkama pisac temelji i završnu poruku svog romana, koja po mnogo čemu odgovara onome što će kasnije činiti značenjsku okosnicu Krotke. Prekomerna težnja za važenjem ima u junaku Zabeležaka nešto fatalno. Ona obuzima filozofa iz podzemlja slično kakvoj prirodnoj, elementarnoj sili. Otuda i neminovni trijumf egoizma, a samim tim i nemogućnost svake autentične komunikacije među ljudima.
Prema tome poenta knjige isključuje bilo kakvu pozitivnu, optimističku perspektivu u hrišćanskom ili nekom drugom smislu te reči. Razlog više da posumnjamo u tvrđenje samog Dostojevskog da su navodno „svinje cenzori”, izbacivši jedno mesto na kome je on izveo iz bogohulnih izjava svog junaka potrebu vere u Hrista, izmenili smisao romana.
Da je takvo mesto postojalo, u to se, naravno, može verovati. Međutim, u motivacijskoj mreži romana ono je moglo delovati samo kao oni fenjeri što svetlucaju kroz maglu vlažnog snega u završnoj sceni knjige, ili kao onaj Hristov zavet sa kraja pripovetke Krotka u razmišljanjima lihvara filozofa.

A što se tiče patosa slobode, on u kontekstu psihološkog portreta glavnog junaka, kao i celokupne radnje Zabeležaka, može biti samo podloga na kojoj se snažnije ističe ono robovanje elementarnim strastima i porivima, što čini pravu značenjsku okosnicu romana. Tako i ovim delom Dostojevskog dominira jedan heraklitovski shvaćen fatum. Zabeleške iz podzemlja, daleko od toga da budu neka pesma ispevana u slavu slobode, predstavljaju, u stvari, jednu mračnu i beznadežnu sagu o čovekovoj zavisnosti i potčinjenosti.

Nikola Milošević, Dostojevski kao mislilac, 1981.

Raskoljnikov: Napoleon ili vaš (Geneologija morala)

– A i koji je cilj u životu važniji i svetiji od ciljeva roditeljskih? Za šta čovek da se veže ako ne za porodicu?

– Ubijati nekoga zbog ubistva nesrazmerno je veća kazna nego što je bilo njegovo zločinstvo. Ubistvo po presudi nesrazmerno je užasnije nego što je razbojničko. Onaj koga ubiju razbojnici, kolju noću u šumi, ili kako mu drago, taj se uvek, u svakom slučaju, do poslednjeg trenutka nada da će se još spasti. Bivalo je primera da je već grlo presečeno, a on se još nada, pa ili beži ili moli. A ovde se nasigurno oduzima sva ta poslednja nada s kojom je deset puta lakše umirati; tu je presuda, i u tome što ti sigurno znaš da nećeš umaći, u tome se i sastoji užasna muka, i nema na svetu strašnije muke od te.

– Marljivost sve savlađuje.

– O lepoti je teško sud izricati.

– Lepota je zagonetka.

– Ne sudi čoveka dok s njim hleba nisi jeo.

– Suština religioznog osećanja ne potpada ni pod kakva mudrovanja, ni pod kakve prestupe i zločine, i ni pod kakve ateizme; tu ima nešto drugo, i večno će biti drugo; tu je nešto takvo čega će se svi ateizmi večno moći samo površno doticati, i večno će svi oni govoriti o drugom.

– Samilost je najglavniji, pa možda i jedini zakon bića sveg čovečanstva.

– Tako neki put biva s ljudima: nepodnošljive iznenadne uspomene, naročito one skopčane sa stidom, obično zaustave čoveka za jedan trenutak na mestu.

– O, tako sam mnogo želeo! A sad ništa neću, ništa neću da želim, dao sam sebi reč da odsad već ništa ne želim… Neka, neka bez mene traže istinu! Da, priroda je podsmešljiva! Jer zašto ona – prihvati on najednom sa žarom – zašto ona stvara najbolja bića zato da im se posle naruga?

– Pronalazači i geniji su skoro uvek na početku svoje delatnosti (a često i na završetku) bili smatrani u društvu za obične budale, i to je već sasvim uobičajeno gledište, svima vrlo dobro poznato.

– Znaš li ti da je žena sposobna da izmuči čoveka nemilosrdnošću i podsmevanjem, i da pri tom nijednom ne oseti grižu savesti, jer gledajući te, uvek u sebi pomisli: Eto, sad ću ga namučiti do smrti, ali ću mu zato posle sve to ljubavlju nadoknaditi…

– O, budite uvereni da Kolumbo nije bio srećan tada kada je pronašao Ameriku, nego dok ju je tražio. Budite uvereni da je najuzvišeniji momenat njegove sreće bio možda baš na tri dana pre pronalaska Novoga sveta, kad pobunjena posada i očajanja umalo nije vratila brod nazad u Evropu! Nego, ovde nije stvar u Novom svetu, đavo neka ga njegov nosi. Kolumbo je umro skoro i ne videvši ga, i ne znajući, u stvari, šta je pronašao. Stvar je u životu, jedino u životu, u njegovom neprekidnom i večnom traženju, a nikako u pronalasku!

– Ima ljudi koji u svojoj prgavoj uvredljivosti nalaze vanredno uživanje, a naročito kad ona kod njih dospe (što se događa vrlo često) do krajnjih granica. U takvim trenucima njima kao da je prijatnije da budu uvređeni nego neuvređeni. Te osetljive ljude posle strašno muči kajanje, naravno ako su pametni i ako su u stanju da shvate da su se žestili deset puta više nego što je trebalo.

– Ali znajte da postoji jedna krajnja granica sramote u svesti o sopstvenom ništavilu i nemoći, od koje čovek dalje već ne može ići, i posle koje počinje da i u samoj sramoti svojoj oseća neko ogromno uživanje… Naravno, smirenost je ogromna sila u tome smislu, ja to priznajem, premda i ne u onom smislu u kome religija smatra smirenost za snagu. Religija! Večni život priznajem, i možda sam ga oduvek i priznavao. Neka je ljudska svest i zapaljena voljom najviše sile, nek je ta svest pogledala ovaj svet pa rekla: „Ja postojim!” i nek je toj svesti najednom najviša sila naredila da se uništi, jer to tamo zbog nečega – a najzad i bez objašnjenja zbog čega – treba, dobro, neka – sve to dopuštam, ali ipak je tu još uvek večito pitanje: čemu je tu bila potrebna i moja smirenost? Zar ne mogu biti progutan onako jednostavno, a ne da se traži od mene da još hvalim ono što me je progutalo? Zar će se tamo zbilja neko naći uvređen što neću da pričekam još dve nedelje? Ja u to ne verujem; a i mnogo bi tačnije bilo kad bi se pretpostavilo da je tu prosti zatrebao moj ništavni život, život atoma, radi popunjavanja neke opšte harmonije i celine, radi nekog plusa ili minusa, radi nekog kontrasta i slično, isto onako kao što su svakodnevno potrebne žrtve nekoliko miliona bića, bez čije smrti ostali svet ne može opstati (mada moram da primetim da ova misao sama po sebi nije mnogo velikodušna). Ali neka! Slažem se s tim da se drukčije, to jest bez neprekidnog proždiranja, svet nikako ne bi mogao da uredi, pristajem da se složim i s tim da ja u celom tom uređenju ništa ne razumem; ali evo šta ja, zato, nasigurno znam: kad je meni već jednom dato da sam svestan da postojim, šta se mene onda tiče što je svet stvoren sa pogreškama i što on drukčije ne može da opstane? Ko će meni i zbog čega posle toga suditi? Recite šta hoćete, ali je sve to nemogućno i nepravično.

– Da je do mene stajalo da li ću da dođem na ovaj svet ili ne, sigurno ne bih pristao ni da postojim uz tako uvredljive uslove.

– Ponavljam vam, zločin je isuviše obično utočište za ta nedarovita, netrpeljiva i gramziva ništavila.

– U apstraktnoj ljubavi prema čovečanstvu čovek voli uvek samo sebe.

– Ograničenom običnom čoveku nije, na primer, ništa lakše nego da uobrazi da je neobičan i originalan, i da u tom uživa bez ikakvog ustezanja.

– Ne zaboravimo da su uzroci ljudskih postupaka obično mnogo zapleteniji i raznovrsniji nego što ih uvek docnije objašnjavamo, i da se oni retko jasno ocrtavaju.

– Da čovek razume, treba da ima srca!

– Ako budemo suviše brzo shvatili, lako se može desiti da nećemo shvatiti kako treba.

– …jer najteže je oprostiti onima koji nas ničim nisu uvredili, i to baš zbog toga što nas nisu uvredili, i što je, prema tome, naša tužba neosnovana…

– Postanimo sluge da bismo bili starešine.

– O, ja samo ne umem da iskažem… ali na svakom koraku ima toliko mnogo stvari, tako divnih, da i onaj u najvećoj meri zabludeli čovek mora uvideti kako je lep ovaj svet. Pogledajte dete, pogledajte zoru božju, pogledajte travku kako raste; pogledajte oči koje vas gledaju i vole vas…

– Ne čuditi se ničemu, to je, kažu, znak velikog uma, a ja smatram da bi to isto tako mogao biti znak i velike gluposti…

– …a što se lažju započne, lažju se mora i završiti – to je prirodan zakon.

F. Dostojevski, Idiot, Izdavaćko preduzeće Rad, 1977.

Fotografija: britannica.com

Religioznost Dostojevskog

Dve ideologije Dostojevskog

Treće odeljenje lične kancelarije njegovog imperatorskog veličanstva
I ekspedicija.
Sankt Peterburg
22. aprila 1849.
Br. 675.

Tajno.

 

Gospodinu majoru sanktpeterburškog žandarmerijskog diviziona, Čudinovu!

Po najvišoj zapovesti naređujem vašem visokoblagorodstvu da sutra u četiri sata posle ponoći uhapsite inžinjerijskog poručnika u ostavci i književnika Fjodora Mihajloviča Dostojevskog, koji stanuje na uglu Male Morske ulice i Vaznesenskog prospekta,  u domu Šilja, na trećem spratu, u stanu Bremera, da zapečatite njegove papire i knjige i da iste, zajedno sa Dostojevskim, donesete u Treće odeljenje lične kancelarije njegovog imperatorskog veličanstva.
U tom slučaju dužni ste da strogo vodite računa da ništa od papira nađenih kod Dostojevskog ne bude utajeno.

Može se dogoditi da kod Dostojevskog pronađete veliku količinu hartija i knjiga i da neće biti moguće da sve to istoga časa dostavite u Treće odeljenje; u tom slučaju dužni ste da i jedno i drugo stavite u jednu ili u dve sobe prema tome kako potrebe budu nalagale, da sobe zapečatite a da samog Dostojevskog hitno privedete u Treće odeljenje.

Ako prilikom pečaćenja hartija Dostojevskog on bude govorio da nešto od toga pripada nekom drugom licu na takva upozorenja ne obraćati pažnju nego i to sve zapečatiti.

Uzimajući ovakvu obavezu dužni ste da se ponašate najopreznije i sa maksimalnom budnošću, za šta snosite ličnu odgovornost.

Gospodin načelnik Štaba žandarmerijskog korpusa general lajtnant Dubeljt izdaće naređenje da se u vašoj pratnji nađu oficir iz sanktpeterburške policije i potreban broj žandarma.

General ađutant
grof Orlov

Izvor: F. M. Dostojevski, Članci, u Dostojevski kao mislilac, 1982.

Fotografija: wikimedia.org

U Muzeju Dostojevskog u Sankt Peterburgu otvorena je izložba povodom sto pedeset godina od objavljivanja romana Zločin i kazna.

izlozba-o-dostojevskom-2

Sadržaj celog romana reprodukovan je na zidovima jedne od prostorija muzeja, a među eksponatima se nalaze ilustracije inspirisane romanom iz sedamdesetih godina 19. i 20. veka, snimci iz ekranizacija romana (filmska verzija Lea Kulidžanova iz 1969. i serija Dimitrija Svetozarova iz 2007), fotografije Sankt Peterburga iz 19. veka, kao i radne verzije romana sa autorovim napomenama na marginama i lični predmeti, među kojima je i Jevanđelje. U jednom delu je rekonstruisana soba „matore zelenašice” iz tog vremena sa krevetom, jorganom i nakitom.

Raskoljnikov: Napoleon ili vaš (Geneologija morala)>>

Roman Zločin i kazna nastao je od dvanaest delova objavljivanih od januara do decembra 1866. u časopisu „Ruski vesnik”. Priču o ambicioznom studentu prava iz Sankt Peterburga – Rodionu Romanoviču Raskoljnikovu, koji zbog velike nemaštine odlučuje da ubije i opljačka omraženu staru zelenašicu Aljonu Ivanovnu, Dostojevski je počeo da piše leta 1865. tokom boravka u Nemačkoj, gde je prokockao veći deo svoje imovine i jedva imao novca za hranu.

Dostojevski se u romanu bavio suštinskim problemima ljudske egzistencije, ograničenjima slobode, pravom na nasilje zarad višeg dobra, cenom ljudskog života… Da bi odgovorio na rokove (u isto vreme je radio i na Kockaru), pisac je u oktobru 1866. angažovao stenografkinju Anu Snitkinu, koju je već sledećeg meseca zaprosio. Venčali su se 1867. i ostali u braku sve do piščeve smrti.

Izložba je otvorena do 20. marta.

Muzej Dostojevskog nalazi se u Ulici Kuznečni, u stanu u kojem je pisac preminuo 28. januara (9. februara po novom kalendaru) 1881, u 60. godini. Prema legendi, nije se osećao dobro i probudio se usred noći, poručivši Ani: „Znam da ću danas umreti. Zapali sveću i dodaj mi Jevanđelje”.

Izvor: Blic

Odgovor na pitanje kako čovek može „znati”, odnosno, verovati da Bog postoji, Dostojevski nudi već u Neumesnom zboru (knjiga druga), u poglavlju Maloverna dama, u razgovoru starca Zosime sa gospom Hohlakovom, koja, kako sama kaže, boluje od „neverovanja”. Ona izjavljuje da je čula kako se misao o budućem zagrobnom životu javila „od straha pred strahotnim pojavama prirode, i da svega toga nema”, pa moli starca za pomoć: „To je strašno! Čime, čime da povratim veru? Uostalom, ja sam verovala samo kad sam bila malo dete, mehanički, ni o čem ne misleći… Čime, čime to da se dokaže?” Hohlakova, dakle, pred starca Zosimu stavlja problem dokazivnja besmrtnosti, tako potrebne čoveku.

On joj najpre govori da se po tom pitanju dokazati ništa ne može, da razum čovečiji ne vodi do Boga. Do Boga se, po njegovom mišljenju, može doći iskustvom delotvorne ljubavi. Naime, čovek treba da se postara da voli svoje bližnje stvarno i neumorno, pa prema tome kako bude uspevao u toj ljubavi, ubeđivaće se i u postojanje Boga i u besmrtnost svoje duše.

Iz saveta upućenog Hohlakovoj, jasno je da se put koji vodi do vere nikako ne poistovećuje sa askezom, izolacijom, jer je delotvorna ljubav, posredstvom koje se do Boga dolazi, moguća jedino u svetovnom životu. Ovo potvrđuje i činjenica da Zosima, predosetivši svoju skoru smrt, šalje Aljošu u svet, van okvira manastira. Svrha redovništva nije ništa što bi se moglo postići jedino u manastiru, a što bi čoveku koji živi svetovnim životom bilo strano i nedostupno. Sa ovom tvrdnjom povezano je i značenje figure oca Feraponta – velikog neprijatelja Zosiminog, upravo zbog njegove (Zosimine) povezanosti sa svetovnim životom. Otac Ferapont oslikan je toliko ironično i satirično da je čitaocu kristalno jasno kako je oblik vere koji on propagira potpuno neadakvatan i neprirodan. Kroz sukob shvatanja vere Zosime i oca Feraponta prikazan je sukob onog starog i sujevernog hrišćanstva sa novim i svetlim hrišćanstvom. Ferapont je, sa svim svojim stavovima o monaškom životu, slika zamračivanja i degeneracija pravoslavlja.

put-do-boga

Put do Boga se, dakle, ne mora neizostavno tražiti u okviru manastira, van normalnog, svetovnom čoveku bliskog načina života. Bog se, kao takav, ne prikazuje čoveku. Ne postoji nijedno mesto na ovome svetu, nezavisno od čoveka i ljudskog društva, koje bi bilo određeno samo za postojanje Boga.
Pitanje o postojanju Boga u Braći Karamazovima raspravlja se kroz sukob idealizma na jednoj, i materijalizma na drugoj strani: Zosima, Aljoša, Zosimin davno umrli brat Markel i još neke ličnosti, sa svojim shvatanjima da svemu što postoji prethodi nešto nematerijalno, duhovno, stoje nasuprot ateističkim načelima (Ivana Karamazova) po kojima je prethodnica svega što postoji, u stvari, materija.

Zosimin brat Markel, osetviši da je smrtno bolestan, doživljava preobražaj i govori majci: „Svaki od nas je svima kriv, a ja najviše od sviju (…) Neka sam grešan svima, ali zato će mi svi i oprostiti, i eto ti raja! Zar ja sada nisam u raju?” Zosima, dok je još živeo svetovnim životom, za vreme svog boravka u Petrogradu, u kadetskoj školi, prisetivši se ovih bratovljevih reči, pomišljao je: „Ja sam možda zbilja krivlji od svih za sve, i gori sam od svih ljudi na svetu.”

Dušan Pirjevec, razmatrajući odnos krivice i odgovornosti, piše da pre svega treba imati na umu da postoji druga reč za krivicu, a to je odgovornost; ako Zosima kaže da svako treba da postane odgovoran za sve, to možemo reći i drugim rečima – svako je pred svima odgovoran za sve. Ova maksima podseća na temeljna učenja Sartrove filozofije, koja sebe shvata ateističkom. Naime, Sartrova teza je: egzistencija pre esencije, što znači da esencija sama po sebi ne postoji, da ne postoji nikakva unapred data suština ili smisao čovekovog života. Ljudima nije dat smisao života već samim rođenjem, iz čega sledi da nema Boga. Dakle, čovek je slobodan da svojim postupcima sam odlučuje o smislu i značenju svoga života. Takvim postupcima čovek na sebe preuzima veliku odgovornost jer svaki postupak odlučuje o tome šta je dobro, a šte loše; to znači da ovi postupci ne odlučuju samo o konkretnom pojedincu koji taj postupak preduzima već odlučuju u ime svih ljudi, pa svaki postupak čoveka-pojedinca ima opšte značenje. Iz ovakve prirode svakog pojedinačnog postupka proizilazi i čovekova odgovornost za sve. Temelj Sartrovog razmišljanja predstavlja sloboda izražena u shvatanju da je pre esencije egzistencija, pa da ne postoji ništa što bi unapred određivalo čovekovo postojanje. I za Zosimu je čovek biće slobode, koje samostalno odlučuje o svojim postupcima i razlučuje dobro od zla, pa je samim tim odgovoran pred svima i za sve.

Ovo pitanje čovekove slobode posebno je razvijeno u Legendi o Velikom inkvizitoru. Naime, problem slobode odlučivanja počinje još od Hrista, koji, na zahteve ljudi, nije želeo da siđe sa krsta, jer je želeo slobodnu veru, a ne ushićenje ljudi pred čudom. Čovek treba sam da odlučuje o tome šta je dobro a šta zlo. Da nije slobodan, on ne bi mogao biti odgovoran, a ni kriv, ni grešan. Sve ovo upućuje na zaključak da po pitanju čovekove slobode i odgovornosti između Dostojevskog i Sartrove filozofije ima dosta dodirnih tačaka.

Postavlja se pitanje onda kako se to od slobode, preko odgovornosti, može doći do delotvorne ljubavi (o kojoj govori starac Zosima) i Boga. „Ovo je pitanje odlučujuće, pošto je upravo Bog ono što razdvaja Dostojevskog od ateizma egzistencijalističke filozofije. Ukoliko ovo pitanje ne bi moglo adekvatno da se reši, trebalo bi zaključiti da je Dostojevski u suštini egzistencijalista i ateista” (Dušan Pirjevec, Braća Karamazovi i pitanje o Bogu).

Starac Zosima kaže: „Mnogo je na zemlji nama nepoznato, ali nam je namesto toga darovano tajno skriveno osećanje žive veze sa drugim svetom, sa svetom gornjim i višim; klice naših misli i osećanja nisu ovde, nego u drugim svetovima. I eto zašto kažu filozofi da se suština stvari ne može poznati na zemlji. Bog je uzeo seme iz drugih svetova i posejao ga na ovoj zemlji, i odnegovao vrt svoj, i niklo je sve što je moglo niknuti, ali ono što je izraslo živi i živo je samo osećanjem svog dodira sa drugim tajanstvenim svetovima; ako to osećanje u tebi slabi ili nestaje onda umire i ono što je izraslo u tebi. Tada ćeš postati prema životu ravnodušan, pa ćeš ga čak i omrznuti.”

O ovom postojanju „drugih svetova” i čovekovom putu do njih Dostojevski je često pisao. Opis košmara Ivana Karamazova Dostojevski nam nije predočio samo da bi pružio opis halucinacija njegovog već obolelog uma, već upravo da bi opisao dodir sa onim što je sa druge strane. Ideja Svidrigajlova (Zločin i kazna) o mogućnosti postojanja „drugih svetova”, koji se čovekovom umu otkrivaju u bolesnom stanju, takođe, predstavlja ideju Dostojevskog, koja opravdava ovakav način veze između realnog i nadrealnog.

Možda paradoskalno, ali ovo osećanje „drugih svetova”, o kome govori Dostojevski, za sobom povlači i druge teme – temu zločina, na primer. Naime, u tome što zločinac oseća Dostojevski je video dodir sa nekom vrstom „drugih svetova”, koji zločincu, odjednom postaju opipljivi. Lav Šestov piše: „Zašto mi sa takvom sigurnošću prihvatamo kao pouzdano prikazivanje duševnih stanja pojedinaca iako zločin nismo i lično osetili? (…) Ako je nama koji nikada nismo izvršili ubistvo duševno stanje zločinca shvatljivo i, čitajući Dostojevskog, čudimo se ne hirovitosti njegove mašte, već umešnosti i dubini njegove analize, nije li onda potpuno jasno da mi posedujemo nekakvo sredstvo ocenjivanja zahvaljujući kome dajemo svoj sud. (…) Nije li očigledno da takvo sredstvo može da bude samo prethodno poznavanje onog istog stanja, iako mi toga i nismo svesni…” (Lav Šestov, Prevazilaženje samoočevidnosti).

Za Dostojevskog zlo nije greh, već je, kao i dobro, životni put. Zlo treba prevazići i pobediti, ali i ono daje korisna iskustva i obogaćuje. Svaki onaj koji je doživeo i preživeo zlo naučio je kako da se bori sa istim i stekao sposobnost da zlo u sebi pobedi iznutra, a ne da samo u spoljašnosti beži od njega. Upravo zato Dostojevski svojim Raskoljnikovima, Stavroginima, Karamazovima, Kirilovima ne uskraćuje put do Boga, jer će oni, ukoliko su očišćeni od zla, lakše naći put do Boga.

Ivan Karamazov: Boga prihvatam, ali ne i njegov svet>>

Autor: Zorana Pejković

Reče mi kako se potpuno ubedio da sam ja pravo dete, to jest potpuno dete, da sam samo rastom i licem nalik na odraslog, ali da ni razvićem, ni dušom, ni karakterom, pa čak, možda, ni umom nisam odrastao i da ću takav i ostati, pa makar i šezdeset godina doživeo. Ja sam se vrlo smejao; on, naravno, nije u pravu, jer, najposle, po čemu sam ja dete?

No jedno je istina: ja zbilja i ne volim da sam sa odraslima, ljudima, velikim… to sam odavno primetio… ne volim, jer ne umem s njima. Ma šta oni sa mnom govorili, ma kako da su dobri prema meni, ipak je meni uvek nekako teško u njihovom društvu, i strašno volim kad mogu što pre da odem svojim drugovima, a drugovi su moji oduvek bila deca, ali ne stoga što sam i ja dete, nego što me je nešto prosto vuklo deci.

Kada bih, još u početku svog života na selu, odlazeći sam u planinu da se predajem tuzi, lutajući usamljen, video neki put, a naročito oko podne, kad su se puštala iz škole, sav taj nemirni roj dece kako juri sa svojim torbicama i školskim tablicama, sa vikom, sa smehom, igrajući se, sva moja duša počela bi najednom da stremi njima. Ne znam, ali bih imao nekako neobično jako i srećno osećanje  pri svakom sastanku s njima.

Zastajao bih i smejao se od sreće posmatrajući njihove male, živahne, večno pokretne nožice, dečake i devojčice koji su trčali zajedno; gledajući njihov smeh i suze (jer su mnogi stizali da se pobiju, rasplaču, opet da se pomire i da se igraju, dok bi iz škole do kuće dotrčali), ja bih zaboravio sav svoj duševni teret.

Fjodor Dostojevski, Idiot I

Fotogrfija: goodreads.com

Omiljena jela i pića Fjodora Dostojevskog>>

 

 

 

Lik Ivana Karamazova i njegovo shvatanje tokova istorije i prirode čovekove, koje on izriče u razgovoru sa Aljošom, u poglavlju Buna, treba da pokaže da je čovek po prirodi despot i da mu je zato potreban jedan despotski Bog. Međutim, u Legendi o Velikom inkvizitoru ne postoji nikakvo opravdanje za nasilno ispravljanje prirode čoveka, koja je nedorasla za uzvišene podvige, jer Hrist želi da se čovek veri približi slobodno. Filozofija Ivanova se, logično, razlikuje od filozofije Hristove, ali razlikuje se i od filozofije koju zastupa Veliki inkvizitor. (Više o tome pročitajte ovde.)

Pored razlike u shvatanju prirode čovekove, Ivanova shvatanja razlikuju se od Inkvizitorovih i u pogledu shvatanja smrti, odnosno načina da se „pobedi” smrt. Ivan je uveren da se smrt može pobediti i bez vere u Boga i besmrtnost. Njegovu ideju izriče i tumači đavo, njegovo drugo ja.

da-li-ce-covek-pobediti-boga-2

Na svom javnom predavanju u Kijevu, 1901. godine – „Ivan Karamazov u romanu Dostojevskog Braća Karamazovi kao filozofski tip”, Sergej Nikolajevič Bulgakov kaže: „Po dramskoj formi mnogo toga iz dijaloga i Ivanovih monologa može se u prvom redu uporediti sa prvim, filozofskim scenama iz Fausta. Posebnog spomena vredan je virtuozni tehnički zahvat, dostupan u našoj, pa i u celoj svetskoj književnosti, jedino Dostojevskom, a to je karakteristika Ivanove duše data kroz njegovo bunilo. Imamo u vidu izuzetnu glavu Đavo. Košmar Ivana Fjodoroviča. Zahvaljujući bunilu, praćenom halucinacijama i bolesnim podvajanjem svesti, imamo ovde nešto poput monologa u dijaloškoj formi. Đavo Ivana Fjodoroviča nije metafizički Mefistofeles koji predstavlja načelo zla i ironije, to je proizvod bolesne duše Ivanove, delić njegovog sopstvenog ja.”

Ivan Karamazov, vraćajući se od Smerdjakova (koga će te večeri videti poslednji put) svojoj kući, zatiče đavola u sobi i razgovara sa njim. U ovom razgovoru, sve što muči Ivanovu dušu, sve što on prezire u sebi, sve je to dobilo personifikaciju u đavolu. Đavo nije ništa drugo do ono nesvesno u Ivanu. Razgovor Ivana sa nečastivim jeste, u stvari, njegovo ulaženje u đavola. Ovog svog potiskivanog ja, uobličenog u đavolu, svestan je i Ivan:

„Ti si laž, ti si bolest moja, ti si utvara. Ja samo ne znam čime da te uništim, i vidim da ću se neko vreme morati mučiti. Ti si moja halucinacija. Ti si ovaploćenje mene samog, uostalom samo jedne moje strane… mojih misli i osećanja, i to samo najgadnijih i najglupljih.” Kako se razgovor nastavlja, Ivanov trud da ospori đavola posustaje, pa se on polako miri sa svojim „drugim licem”: „Ti si ja, onaj isti ja, samo sa drugim licem. Ti upravo govoriš ono što ja mislim… i ništa novo mi nisi kadar reći.”

Ivanova tragedija sastoji se prvenstveno u tome što on ne može da izvuče konačan zaključak: „Ima li Boga, ili ga nema?”; on traži veru, a izjedaju ga sumnje, pa se, kao posledica tog tereta najsloženijih nerazrešivih pitanja, javljaju strašne krize koje on mora da preživljava. U toj sumnji đavo ne pomaže mnogo Ivanu jer, po njegovom (đavoljevom) mišljenju „kod vere nikakvi dokazi ne pomažu, a naročito materijalni; Toma je poverovao ne zato što je video vaskrsloga Hrista, nego zato što je još ranije želeo da poveruje.”

Đavo razvija ideju nužnosti zla u svetu. Kako sam kaže, prema svojoj službenoj dužnosti i prema svom socijalnom položaju, bio je prinuđen da u sebi uguši podsticaj za dobra dela. Zlo mora da postoji u svetu. Zato đavo izvršava svoju misiju: „Upropašćujem hiljade da bi se spasao jedan. Koliko se duša, na primer, moralo upropastiti, i koliko časnih imena osramotiti, da bi se dobio jedan pravedni Jov, sa kojim su me tako ljuto nasamarili vo vremja ono.” Đavo kritikuje Božji svet, znajući da je život komedija i dobro razumevajući besmisao sveta. On čezne za samouništenjem, ali njemu to nije dopušteno iz razloga što je njegovo postojanje neophodno svetu takav kakav jeste. Nerazrešive zagonetke o svetu i sudbini mrske su đavolu (kao i čoveku) koji, kako sam priznaje, žudi za zemaljskim realizmom: „Satana sam, i ništa čovečansko ne smatram da mi je tuđe”.

Zajednička filozofija i etika Ivanova i đavoljeva oličena je u neprimanju Božjeg sveta, neprimanju Hrista, Božjeg Logosa, u zastupanju načela – „sve je dozvoljeno”, i u težnji ka čovekobogu.

Zbog lošeg ustrojstva Božjeg sveta, po đavolu (po Ivanu), celo čovečanstvo će se odreći Boga, i taj period će neizostavno doći. Međutim, bez te vere, ljudi će se i bez ljudožderstva međusobno uništiti. Koji je drugi izlaz?

„Čovek će se uzvisiti duhom božanske, titanske gordosti i pojaviće se kao čovek-bog.” Naime, time što će svojom voljom i naukom svakodnevno pobeđivati prirodu, čovek će svakog časa doživljavati tako veliku sreću da će mu ona srazmerno nadoknađivati sve nade u nebeske naslade i veru u besmrtnost. Čovek će postati čovek-bog, ali ne tako što će zaista dostići besmrtnost, već tako što će savladati strah od smrti.

Ivana, međutim, brine neizvesnost po pitanju kada će nastupiti to vreme da ljudi postanu bogovi i šta treba da radi čovek – pojedinac koji je već spoznao tu spasonosnu istinu i postao Bog; kako treba da se ponaša čovek u okruženju ljudi koji još nisu dorasli takvom stadijumu i koji su još na nivou „poslušnog stada”. Čovek je u većoj meri čovek-bog ukoliko više poseduje volju za moć. Onaj koji to nije, u stvari, i nije čovek. Čovek zaista postoji tek onda kada je najmoćniji. Zato Ivan Karamazov sve ljude vidi kao bivše ljude, kao ljude-robove.

da-li-ce-covek-pobediti-boga

U ovakvom razmišljanju Ivana Karamazova pronalazimo Raskoljnikova, čiji su postupci, opisani u Zločinu i kazni, rezultat pokušaja da sazna je li on vaš kao i svi, ili je čovek. On ljude ne deli na dobre i zle, o čemu svedoči njegov članak, već na obične i neobične, pri čemu u red običnih spadaju oni dobri, koji se pokoravaju zakonima, a u red neobičnih oni koji sami prave zakone. Postoje dupli kriterijumi, dva morala: jedan za obične, druge za neobične, ili, ako uzmemo Ničeovu terminologiju: moral robova i moral gospodara. Jedni u svojoj moći zapovedaju i stvaraju zakone, imajući pritom pravo da ruše i gaze one prethodne (zakone), drugi se njima povinuju. Silni i jaki imaju snage, a i pravo da izvrše zločin. On traži snagu i moć da bi mogao nastaviti sa životom i potvrditi sebe kao čoveka. U osnovi celog njegovog delanja, razmišljanja i htenja stoji volja za moć. Po njegovom mišljenju nije čovek ono što nije natčovek.

U Raskoljnikovu se javila želja da izađe iz norme, da se usudi, da proveri da li sme: „Meni je tada trebalo da doznam, i to da doznam što pre, da li sam ja vaš kao i svi ili sam čovek? Imam li snage da prekoračim norme ili nemam? Smem li se usuditi da uzmem ili ne smem? Jesam li ništavno stvorenje ili imam pravo?” U daljem toku razvoja radnje, Raskoljnikov se drži mišljenja da on, u stvari, nije ubio staricu, već sebe. On izlaže filozofiju da viši ljudi gospodare budućnošću, a oni niži i obični sadašnjošću, dodajući da obe kategorije imaju realno pravo da postoje, ali im svakako predstoji rat: „Slobodu i vlast, a što je glavno: vlast! Nad svim ništavnim stvorovima i nad čitavim mravinjakom. To je cilj! Upamti to!” (Vlast nad čovečanstvom zahtevao je i Inkvizitor, protivivši se, međutim, slobodi, koju je čoveku hteo da daruje Hrist.)

To neobično, ka kome je težio i koje je veličao Raskoljnikov, nije živelo u njegovom karakteru ili, ako je i postojalo, bilo je sputavano i gušeno običnim. Ispalo je da njegova Geneologija morala teško biva primenjiva u praksi, makar njegovoj. Ubistvo i zločin Raskoljnikova nisu raskovali lanaca kojima je prikovan za zemlju. Bez obzira na to da li je ubio ne bi li sebe svrstao u Napoleone, ili je pak ideju o Napoleonima toliko potencirao da bi opravdao ubistvo i ugušio grižu savesti, sigurno je jedno, a to je – da sebe nije pronašao tamo – među onima što „nisu od krvi i mesa, već od bronze.” Raskoljnikov (čovek u raskolu, a ne čovek-bog) je poverovao da je Napoleon, da je čovekobog, a ipak je na kraju postao svestan da nije natčovek. U njegovoj potrazi za čovekom višeg reda u sebi, moral malog i velikog čoveka prerasli su postepeno u moral svakidašnjice i moral tragedije.

Mnogo puta ukazivano je na to da je Dostojevski predvideo Ničeove ideje, i da se između onoga što je on govorio o čovekobogu i onoga što je Niče govorio o natčoveku može staviti znak jednakosti. I zaista, ateistički amoralizam Raskoljnikova i Ivana Karamazova u mnogim svojim pojedinostima podseća na slične stavove Fridriha Ničea. Dostojevski jeste u svom stvaralaštvu predvideo nešto od Ničeovih ideja, ali je, za razliku od Ničea, koji je ostao u jednoj krajnosti, ipak uspeo da u sebi spoji Ivanovu dušu (odnosno onaj njen deo koji se muči sumnjom), Aljošinu dušu (koja veliča i voli Hrista) i proročki duh starca Zosime (koji govori o svetloj strani religije).

Za razliku od Raskoljnikova, kome su zločin i uništenje sredstvo, a sreća čovečanstva krajnji cilj, kod Ivana Karamazova imamo drugačiju situaciju; zločin i uništenje nisu više sredstvo, nego cilj, pošto je upravo ispoljavanje volje za moć ona sreća koja jedino može zameniti Boga i besmrtnost. Ipak, Ivan ostaje samo teoretičar zločina i ne ubija, kao što to čini Raskoljnikov. Zločin o kome se ovde radi ne odnosi se na fizičku smrt, već na mogućnost neograničene upotrebe volje za moć. Tako čovek, koji je u vlasti uništenja, i sam postaje uništitelj.

Ivan Karamazov: Boga prihvatam, ali ne i njegov svet!

Autor: Zorana Pejković

Lako je primetiti da glavni junaci romana Dostojevskog mnogo diskutuju i razmišljaju, a vrlo malo jedu. Međutim, sećanja prijatelja i članova porodice pisca svedoče o tome da je ruska kuhinja uvek zauzimala posebno mesto u njegovom svakodnevnom životu. U kući Dostojevskog neka jela su imala poseban status i njihovo posluživanje bilo je prava ceremonija.

Dostoevsky_Museum_-_Dining_room

Prema sećanjima Ane Grigorjevne Dostojevske, druge piščeve žene, „muž je voleo rusku kuhinju”. Fjodor Mihailovič je često tražio da mu se pripremaju jela koja su u to vreme bila popularna u Sankt Peterburgu. Među njima se izdvajaju: moskovska soljanka (čorba koja za osnovu ima mesni buljon sa sitno seckanom kobasicom, kupusom i kiselim krastavcima), pohovani teleći file, rastegaji (pecivo sa otvorom sa gornje strane i različitom vrstom nadeva), podove piroške (posne piroške sa graškom, repom, usoljenim pečurkama i drugim nadevom).

Osim toga, Dostojevski je imao dosta originalnih gastronomskih navika. Tako je, prema sećanjima njegove žene, veoma voleo da uz kuvanu kokošku pije toplo mleko, a pre nego što bi pojeo neki slatkiš rado bi popio pola čašice konjaka. Kada je bio u melanholičnom raspoloženju, Dostojevski je tražio da na trpezu iznesu zdelu buljona, teleći pohovani file, čaj i vino. U dobrom raspoloženju radije je jeo sir, orahe, narandže, limun, pečurke rujnice, kavijar i francuski senf.

Spisak neobičnih gastronomskih navika Dostojevskog upotpunjava ispijanje tzv. hlebne votke za doručak (vrsta votke od pšenice, popularna u 19. veku).

Piščev jutarnji ritual njegov savremenik Mihail Aleksandrovič Aleksandrov u svom dnevniku opisuje na sledeći način:

„Došavši jednom kod Fjodora Mihajloviča za vreme doručka, video sam ga kako pije običnu hlebnu votku. Zagrizao bi komad crnog hleba i ispio malo votke iz čašice, a onda je sve to zajedno žvakao”. Dostojevski je govorio da je to najzdraviji način konzumiranja votke.

Čuveni ruski pisac je obožavao poslastice i čuvao ih je u specijalnim fiokama u ormaru za knjige u radnoj sobi. Piščeva ćerka Ljubov Fjodorovna Dostojevska se seća: „Otac je slatkiše rado jeo danju, a ponekad i noću”.

dostojevski-ormar sa slatkisima

Ovako je izgledao sadržaj fioka ormara za knjige Dostojevskog: kutije sa smokvama, urmama, orasima, suvim grožđem i voćnim želeom (ruski žele se u 19. veku pripremao od umućenog pirea od jabuka, šećera i drugog voća), suvo crno grožđe, marmelada, kraljevske suve šljive (od najslađe i najkrupnije vrste šljiva), pa čak i sveže grožđe.

Osim slatkiša Dostojevski je veoma voleo voće.

Kao i svaki talentovani neurastenik, Dostojevski je neke svoje navike dovodio do krajnosti. Jedna od tih navika bilo je ispijanje čaja. Dostojevski je voleo jak crni čaj i pio ga je u velikim količinama, sedeći za svojim radnim stolom. Dostojevski je bio veoma zahtevan kada se radilo o pripremi čaja i zato ga je uvek kuvao sam. Njegova ćerka tu proceduru opisuje ovako: „Najpre bi isprao čajnik vrelom vodom, zatim bi stavio 3 kašičice čaja, nalio samo trećinu čajnika vodom i pokrio čajnik maramicom. Tri minute kasnije bi dopunio čajnik vodom i ponovo ga pokrio. Sipajući sebi čaj, tata je uvek pazio na boju napitka i vrlo često mu se događalo da čas doliva čaj, a čas ga izliva u zdelu za ispiranje i dodaje vrele vode. Često se događalo da u svoj kabinet odnese čašu, i da se zatim vrati kako bi dolio koncentrat ili razblažio čaj. Tvrdio je: Kad sipam čaj izgleda mi da je boja dobra, a kad ga odnesem u kabinet vidim da ne valja.” Pisac je za čaj imao posebnu čajnu kašičicu i u čašu je dodavao dve kocke šećera.

Sećanja porodice i prijatelja Dostojevskog na njegove gastronomske navike objavljena su u knjizi Pavla Fokina Dostojevski bez ulepšavanja, Amfora, 2008.

Izvor: ruskarec.ru