Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

(Prvi deo teksta o Velikom inkvizitoru možete pročitati OVDE.)

Za razliku od Hrista, kome je cilj bio duhovno carstvo, Inkvizitor veruje da prvo treba fizički ovladati da bi se tek nakon toga duhovno zavladalo. „Za taj cilj potrebna je ogromna laž, tako moćna i sugestivna, opravdana dobrim razlozima, i uzdignuta na stupanj mudrosti. Laž koja dopušta da se dedukcijom izvedu mnogobrojne norme i pravila za svakodnevni život (…) Sve će biti prazno, osim glavne ideje koja okuplja i ujedinjuje, a ona će biti jedna duboka, mračna, neshvatljiva tajna, jedino vođama poznata. Da se ljudi ne bi vremenom osvestili i upoznali svoju zabludu (jer ma koliko da su podložni obmanama, u njima je prisutan plamen želje da upoznaju razlog zbog kojeg žive), treba ih stalno držati u zabludi, učiti ih i opominjati na to da delo još nije dovršeno, da valja istrajati i sačekati” (Slobodan Tomović ). Zato Veliki inkvizitor proklamuje večni početak: delo koje je neprestano samo u početku, ali je bar početo. Ljudima treba omogućiti ono što je za njih život – borba za hleb, posed i užitak. Međutim, neophodno je osmisliti disciplinske mere, koje neće dozvoliti konflikte koji bi bili posledica urođene ljudske želje za lepšim i boljim. Da ne bi doveo svoj život u pitanje, čovek će naučiti da skromno bude zadovoljan malim stvarima, izbegavajući na taj način mogućnost da se približi smrti.

Najpre je neophodno organizovati pravilnu raspodelu hleba, tog neporecivog načela u ljudskom životu, i ne dopustiti da jedni drugima iz ruku otimaju. Inkvizitor kaže: „Dobijajući od nas hleb, oni će, naravno, jasno videti da mi njihove hlebove, njihovim rukama zarađene, uzimamo od njih, da bismo ih opet njima razdali, bez ikakvog čuda; uvideće da mi u kamen hlebove ne pretvaramo, ali, više nego hlebu, radovaće se što ga dobijaju iz naših ruku. Jer će se isuviše dobro sećati da su im se pre, bez nas, hlebovi što su ih oni zarađivali, pretvarali u njihovim rukama u kamenje; a kad su se vratili k nama, onda se kamenje u njihovim rukama pretvorilo u hlebove. Isuviše, isuviše će oni ceniti šta znači: potčiniti se jednom za svagda! I dok ljudi to ne shvate, biće nesrećni” (Braća Karamazovii).

Hleb i uživanje uzimaju se, dakle, kao smisao čovekovog postojanja. Ipak, to je tek prva stavka na lestvici, jer čoveka još uvek vreba smrt. Čovekova želja za besmrtnošću još uvek nije zadovoljena, a život je za čoveka ništa drugo do stalni pokušaj negacije smrti. Da bi misao o smrti bila odagnuta, čovekov život biće organizovan tako da sve vreme protiče u uživanju i doživljavanju punoće života, odnosno, kako Inkvizitor kaže, biće to život udešen kao dečja igra. U toj idili od života ljudima će, naravno, biti dopušteno da greše: „Oni su slabi i nemoćni, i oni će nas voleti kao deca zato što ćemo im dozvoliti da greše. A mi ćemo im kazati da će svaki greh biti iskupljen ako bude učinjen sa našom dozvolom; a dozvoljavamo im da greše stoga što ih volimo, a kaznu za te grehe uzećemo, najposle, na sebe. I uzećemo je na sebe, a oni će nas obožavati kao dobrotvore koji su pred Bogom uzeli na sebe njihove grehe.”

veliki-inkvizitor-3Tako će, po Inkvizitorovoj zamisli, celo čovečanstvo biti podeljeno na vođe sa jedne, i ogromno bezlično, srećno i svih briga rasterećeno stado poslušnih ljudi, sa druge strane. Ljudi će odbaciti sva pitanja i nedoumice razuma, i predaće se vođama koji će umesto njih misliti i odlučivati. Da bi postalo srećno i zadovoljno, čovečanstvo se ne mora ravnjati prema istini, već prema potrebama. Vrh crkve ne veruje u postojanje Onoga kome služi, ali Mu ipak služi sa najvećom mogućom revnošću i ne dozvoljava da tajna koju čuva dopre do svesti mase. Milioni ljudi biće srećno dok će njihovi upravljači biti nesrećni: „Postojaće hiljade miliona srećne dečice i sto hiljada patnika koji su uzeli na sebe prokletstvo poznavanja dobra i zla. Oni će tiho umirati, tako đe se gasiti u ime tvoje, i iza groba će nalaziti samo smrt. Ali mi ćemo sačuvati tajnu, i radi njihove sreće mamićemo ih nagradom nebeskom i večnom. Jer, kad bi čega i bilo na Onome svetu, onda naravno ne za takve kao što su oni” (Braća Karamazovii). Bitno je, dakle, prihvatiti laž i prevaru, svesno voditi ljude u propast i smrt i pritom ih varati celim putem, ne dopustivši da saznaju kuda to idu. Sve je, na kraju krajeva, u dobro osmišljenoj organizaciji, koja ljudima neće darovati samo hleb, već i dovoljnu „količinu” Boga i besmrtnosti.

Čoveku je potreban Bog koji neće biti s one strane, Bog koji će se spustiti na zemlju i biti blizak čoveku, koji će mu biti od koristi. Inkvizitor i njemu slični, ljudskom umu nude upravo takvog Boga – Boga kroz hleb i iluziju o besmrtnosti, a sve to uz pomoć savršeno osmišljene zemaljske organizacije. Posledica svega toga jeste da su ljudi blaženo srećni i da veruju da su se najzad spasili smrti, a u stvari smrt ih čeka kao neminovnost. Inkvizitor je obmanuo narod, a narod je prihvatio obmanu i laž jer nije imao potrebu za istinom.

Veliki inkvizitor je, kako sam priznaje Hristu, prešao put od potpune predanosti ideji o slobodnoj veri do negacije te ideje u praktičnoj delatnosti, ali navodno ne prestajući da joj služi: „Znaj da sam i ja bio u pustinji, da sam se i ja hranio skakavcima i korenjem, da sam i ja blagosiljao slobodu kojom si ti blagoslovio ljude; i ja sam se spremao da stanem u broj izabranika tvojih, u broj snažnih i jakih, sa žudnjom da ispunim broj. Ali se trgoh i ne htedoh da služim bezumlju. Vratih se i pridužih se redu onih koje je popravio podvig tvoj. Odoh od gordih, i vratih se smirenima, radi sreće tih smirenih” (Braća Karamazovii).

Inkvizitor ne veruje u Boga, ali ne veruje ni u čoveka, a to su, za Dostojevskog, dve strane jedne iste vere. Hrišćanstvo, pored vere u Boga, zahteva i veru u čoveka, jer je ono religija bogočovečanstva, a Inkvizitor negira jedinstvo božanskog i ljudskog principa u slobodi. Čovek se odriče ove slobode, jer sloboda je nemoguća bez patnje, odnosno – bez patnje je nemoguće spoznati dobro i zlo. Prihvativši dar slobode, čovek bi rizikovao svoje blagostanje; tako se kroz Legendu provlači ideja o riziku, koji je ljudima, zajedno sa slobodom, ponudio Hrist.

Aljoša Karamazov, jedini slušalac bratovljeve „poeme” o Inkvizitoru, ostaje zbunjen pričom o Inkvizitorovom dosluhu sa đavolom, misleći da je tu, u stvari, posredi najgori primer katolika koji ne veruju u Boga – „najgori u katoličanstvu, inkvizitori, jezuite!” – pa stoga, po njegovom mišljenju, nikako ne može postojati tako fantastično lice kao što je Veliki inkvizitor. Po Aljošinom shvatanju i poimanju vere, priča koju je upravo čuo nikako se ne može odnositi na shvatanje pravoslavlja, već na Rim i katoličku crkvu (i to ne na čitav Rim, već na ono najiskvarenije u katoličkoj crkvi). I zaista, lik Velikog inkvizitora, između ostalog, možemo posmatrati kao predstavnika rimske crkve, koja se vremenom degradirala u društvu i prestala da bude crkva. Zapadna crkva, po mišljenju Dostojevskog, nagrdila je Hristov lik, preobrazivši se od crkve u rimsku državu i ovaplotivši je u vidu papstva, tako da na Zapadu, iako još uvek ima mnogo hrišćana, nema više ni hrišćanstva ni crkve (Piščev dnevnik II).

U drugoj knjizi svojih Političkih napisa Dostojevski piše: „Ruski katolicizam, koji je već odavno prodao Hrista za zamaljsko gospodstvo, koji je time prinudio ljude da se okrenu od Njega, i, na taj način, bio glavni uzrok materijalizma i ateizma u Evropi – taj katolicizam, prirodno, začeo je u Evropi i socijalizam. Jer socijalizmu je zadatak da reši sudbinu čovečanstva ne sa Hristom, nego mimo Boga i mimo Hrista; on se, dakle, prirodno začeo u Evropi kao zamena za hrišćansko načelo koje je u njoj palo; i napredovao uporedo sa izopačavanjem i nestankom hrišćanstva u katoličkoj crkvi. Izgubljeni obraz Hrista sačuvao je međutim u svoj svetlosti svoje čistote u pravoslavlju”.

Međutim, tema Legende o Velikom inkvizitoru mnogo je šira od razobličavanja katolicizma koji Dostojevski nije voleo. U njoj nije prikazan samo sukob pravoslavlja i katolicizma već je u njoj prikazana čitava filozofija istorije, kao i dalekosežna proročanstva koja se tiču sudbine čovečanstva. U Legendi treba tražiti stvarno religiozno shvatanje sveta Dostojevskog. Osnovna tema je tema o slobodi ljudskog duha.

Aljošina ocena: „Tvoja je poema pohvala Isusu, a ne hula na njega”, može se uzeti kao tačna. Međutim, ova ocena odnosi se više na Legendu u celini nego na Inkvizitorov monolog.

Naime, Kardinal svedoči o Hristovom podvigu, ali sa ciljem da dokaže kako Hrist, u stvari, nije saosećao sa čovečanstvom. Inkvizitor se, kako Ivan kaže, nije izlečio od ljubavi prema čovečanstvu i voli ljude na sebi svojstven način; zato Hrista, kao najgoreg jeretika koji je ugrozio sreću čovečanstva, treba spaliti. Inkvizitorov monolog je maksimalno iskren, s obzirom na činjenicu da on ne krije kako više nije sa Hristom, već sa đavolom: „Mi nismo s tobom, nego s njim, to je naša tajna”. On se nimalo ne ustručava da prizna kako je promenio svoja uverenja, priklonivši se „drugoj strani”. Međutim, iskrenost Inkvizitorovih stavova dovodi se u pitanje u poslednjoj sceni, u kojoj Hrist ljubi Inkvizitora, a ovaj menja svoju odluku i pušta zatvorenika na slobodu. Činjenica da „mu poljubac gori na srcu, ali on ostaje pri svojoj pređašnjoj ideji”, govori o tome da se u Inkvizitoru, i pored čvrste uverenosti u ispravnost svojih stavova, vodi borba između uma i srca.

U monologu Inkvizitora sadržana je utopija sveta koja se zove „svi mi”, sveta zasnovanog na racionalističkoj i utilitarističkoj filozofiji. On je neprijatelj slobode, preziratelj čoveka koga želi prinudno da usreći. Veliki inkvizitor se u istoriji javljao pod raznim maskama – u katoličanstvu, u apsolutizmu, u svakom državnom uređenju zasnovanom na prisili i tutorstvu, odnosno svuda gde se navodna briga za sreću čovečanstva spajala sa prezirom prema tom čovečanstvu i neverovanjem u uzvišene sposobnosti čoveka.

Dostojevski pokušava da veru otrgne iz vlasti bilo kakvog autoriteta kome bi se ona pokoravala. Nemački istoričar hrišćanstva Adolf Harnak kaže: „Nikada na svetu nije bilo tako čvrste vere koja se u bitnom, odlučnom momentu nije oslanjala na spoljašnji autoritet, koja bi svoju čvrstinu crpla isključivo iz sopstvenih unutrašnjih preživljavanja. Nema sumnje, autoriteti su ona snaga kojoj ona duguje svoje postojanje i svoje trajanje. Zar nisu tu bili potrebni uslovi pod kojima bi takva snaga postala aktivna? Isus Hristos se pozivao na autoritet Starog zaveta, prvi hrišćani na predskazanja, Augustin na crkvu, čak se i Luter pozivao na pisanu reč božiju. (…) Život i istorija nas uče da vera ne može imati plodotvornog uticaja ako se ne oslanja na spoljašnji autoritet” (Lav Šestov, Prvazilaženje samoočevidnosti).

„Dodir sa drugim svetovima” upravo je ona vera čije postojanje negira ovaj istoričar, vera koja nikada nije zahtevala bilo kakav spoljašnji autoritet, vera za koju je Dostojevski tražio prava i garanciju.

Lik Ivana Karamazova i njegovo shvatanje tokova istorije i prirode čovekove, koje on izriče u razgovoru sa Aljošom, u poglavlju Buna, treba da pokaže da je čovek po prirodi despot i da mu je zato potreban jedan despotski Bog. Međutim, u Legendi ne postoji nikakvo opravdanje za nasilno ispravljanje prirode čoveka, koja je nedorasla za uzvišene podvige, jer Hrist želi da se čovek veri približi slobodno. Filozofija Ivanova se, logično, razlikuje od filozofije Hristove, ali razlikuje se i od filozofije koju zastupa Veliki inkvizitor.

U poglavlju Buna vidimo da je, po Ivanovom mišljenju, čovek u svojoj biti zao i nesposoban za ljubav i milosrđe. Za Inkvizitora ljudi su više slabi nego zli. Iz njegovog monologa zaključujemo da po njemu čovek nije potencijalni zločinac koga jedino vera u Boga i nametanje autoriteta crkve može vratiti na pravi put, već je samo slabo biće, nesposobno da podnese težinu bilo kakvog moralnog podviga. Iz svega navedenog može se zaključiti da su ovde u pitanju dve potpuno različite predstave o Bogu i o ljudskoj prirodi.

Lik Dimitrija Karamazova može se dovesti u vezu sa „poemom” njegovog brata Ivana. Naime, Inkvizitor zamera Hristu što je „pogrešio” u proceni duhovnih sposobnosti čoveka i što ih je opteretio mogućnošću slobodnog odlučivanja, koja samo vodi u patnju. Pred ovakvom sličnom dilemom, pred koju je Inkvizitor pokušao da stavi Hrista, nalazi se i Dimitrije Karamazov. Njemu je pružena mogućnost velikog moralnog podviga, tj. mogućnost da se „očisti” tako što će prihvatiti kaznu i ispaštati. Sa druge strane, njemu je otvorena i mogućnost odlaska u Ameriku. Uzevši u obzir rezultat Dimitrijevog dvoumljenja, zaključujemo da je ovaj junak nesposoban za ono što predstavlja srž religijske filozofije Dostojevskog – za očišćenje kroz patnju i stradanje.

Legenda o Velikom inkvizitoru jeste, u stvari, otkrovenje o čoveku, dovedeno u blisku vezu sa otkrovenjem o Hristu. „Antihrist može da poprima najrazličitija suprotna obličja, od najkatoličkijeg do najsocijalističkijeg, od najćesarskijeg do najdemokratičnijeg. Ali Antihristovo načelo je uvek neprijateljsko prema čoveku, predstavlja uništenje čovekovog dostojanstva. Ta zaslepljujuća obrnuta svetlost, koja dolazi od demonskih reči Velikog inkvizitora, sadrži u sebi veće religiozno otkrovenje, i hrišćansko otkrovenje, od učenja starca Zosime, od Aljošinog lika. Tu treba tražiti ključ velikih antropoloških otkrića Dostojevskog, njegove pozitivne religiozne ideje o čoveku” (Nikolaj Berđajev, Otkrovenjee o čoveku u stvaralaštvu Dostojevskog).

Autor: Zorana Pejković

Ova „poema” Ivana Karamazova predstavlja epizodu u romanu Braća Karamazovi, ali je njena veza sa fabulom tako slaba da je možemo posmatrati i kao posebno delo. Međutim, umesto spoljašnje veze, između romana u celini i Legende o Velikom inkvizitoru postoji unutrašnja, vrlo čvrsta veza. U Braći Karamazovima ostvarena je kompozicija „romana u romanu”, pri čemu je unutrašnji roman, odnosno Legenda o Velikom inkvizitoru, u neposrednoj vezi i od ključnog značaja za dešifrovanje glavne ideje romana u celini. U „poemi” Ivana Karamazova prikrivena je zavetna misao piščeva bez koje ne bi bio napisan ne samo ovaj roman već ni mnoga njegova dela. Glavna tema Braće Karamazovih stoji kao izdvojena od cele strukture romana u Legendi o Velikom inkvizitoru, u kojoj je iskazano shvatanje Dostojevskog o sudbini velikih ideja kod čoveka, o Bogu, o veri i bezverju.

Radnja „poeme” odvija se u Sevilji, na jugu Španije (XVI vek), kada su na sve strane buktale lomače. Crkva se, da bi sprečila pokušaje umanjenja autoriteta koji je uživala, nemilosrdno obračunavala sa jereticima, spaljujući ih na lomači. U takvim okolnostima Hrist odlučuje da ponovo siđe na zemlju. Prethodnog dana, Kardinal, Veliki inkvizitor, spalio je oko stotinu jeretika u odbranu Hristove vere. Masa se obraća Hristu za pomoć; on leči, isceljuje, čak i vaskrsava umrlu sedmogodišnju devojčicu. Međutim, i pored svega toga, narod napušta svog Iscelitelja i pokorno se poklanja pred Velikim inkvizitorom, koji se baš u toku Hristovih dobročinstava pojavio sa svojom svitom. Po naređenju Inkvizitora, Hrista zatvaraju u tamnicu, a onda mu on sam dolazi u posetu.

Po Inkvizitorovom mišljenju, Hrist nema prava da govori, da doda bilo šta onome što je već ranije rekao: „Sve si predao papi, sve je, dakle, sada u pape, i ti prosto možeš da nam i ne dolaziš, ili nam bar ne smetaj pre vremena” (Braća Karamazovi).

Inkvizitor, da bi osporio Hrista, koristi nekadašnje argumente Hristove: „Imaš li ti prava da nam objašnjavaš makar jednu od tajni onoga sveta, iz koga si došao? (…) Ne, nemaš prava, da ne bi dodavao onome što si već pre kazao, i da ne oduzimaš ljudima slobodu koju si tako branio dok si bio na zemlji. Sve što nanovo proglasiš, biće napad na slobodu ljudske vere, jer će se javiti kao čudo, a sloboda njihove vere je tebi bila dragocenija od svega – još tada, pre hiljadu i pet stotina godina. Zar nisi ti tada tako često govorio: Hoću da vas učinim slobodnima. No, eto ti, sad si video te slobodne ljude. Da, ta stvar je nas skupo stala, ali mi smo završili najzad to delo, u tvoje ime. Petnaest vekova mučili smo se s tom slobodom, ali sad je to dovršeno, i dovršeno čvrsto” (Braća Karamazovi).

veliki-inkvizitor-1

Veliki inkvizitor je u ime čovečanstva odbacio Hrista. Po njemu, Hrist je stvorio učenje dostupno samo malom broju ljudi, unesrećivši na taj način ostatak, odnosno većinu čovečanstva, koje nije doraslo da odgovori zahtevima na kojima se ovo učenje zasnivalo. Za Inkvizitora je Hristova želja da ljude učini slobodnim bila fatalna greška, koja je neminovno uslovila poraz. Hrist je, po Inkvizitoru, sam stvorio uzrok rušenja svog carstva, pa za to nikoga ne treba da krivi. Naime, Hrist je propovedao slobodu vere kojoj su dostojni samo odabrani ali malobrojni, pristupivši ostatku čovečanstva kao da mu do njegove sreće ni najmanje nije stalo. Invizitor smatra da oni slabi i nedorasli ovakvom obliku vere ničemu nisu krivi da bi ispaštali što su nedostojni takve slobode.

Sa jedne strane, dakle, imamo Hrista, a sa druge crkvu, koja zastupa potpuno drugačija načela, iako se služi Njegovim imenom i stoji uz Njega. Inkvizitor prekoreva Hrista, koji je bio nosilac i zastupnik beskrajne slobode ljudskog duha, a pritom nije uzeo u obzir da se ljudi plaše te iste slobode i da im je ona najmučniji teret. Kardinal iskreno veruje da čovečanstvo može biti potpuno srećno samo po cenu apsolutne poslušnosti. Po njegovom mišljenju, čovek je prvobitno stvoren kao buntovnik, pa bi darivanje slobode dodatno intenziviralo urođenu buntovničku prirodu. Čovek će biti srećan samo onda kada bude bio oslobođen sposobnosti da samostalno bira i odlučuje. Zato crkva ukida slobodu volje. Zarad sreće čovečanstva, crkva stvara autoritet koji ruši u korenu mogućnost individualne slobode. Nametanjem ovakvog autoriteta, crkva, u stvari, čini veliku uslugu ljudima jer čovek nije dorastao sposobnosti da razlikuje dobro i zlo. Individualna volja i sloboda izbora, zato što su štetne po čoveka, ne treba da postoje. Ljudsko pleme je poročno, slabo i nedostojno bilo čega što je uzvišeno. Hrist je odabrao pogrešno – sve ono što je zagonetno, neobično i neodređeno, pa samim tim opterećujuće i mučno za čoveka. Iz razloga što „ništa i nikada nije bilo za čoveka i ljudsko društvo nepodnošljivije od slobode”, Inkvizitor ukida tu slobodu, ali je ipak zamenjuje iluzijom o slobodi, s obzirom na vekovnu težnju čoveka da se potvrdi kao slobodno i posebno biće.

Ideja o kolektivnoj slobodi ruši svest o individualnoj slobodi. Na taj način ljudi postaju dvostruko srećni i zadovoljni: sa jedne strane oslobođeni su tereta da samostalno biraju i odlučuju, a sa druge strane – odgovornost za postupke biva podeljena, s obzirom na ideju kolektivizacije, pa ne moraju strepeti od posledica ličnih nedela i grešaka.

Hrist i Inkvizitor su dva antipoda: prvi ljude hoće da učini slobodnim, drugi hoće da ih učini pokornim; za Hrista čovek ne živi samo od hleba, za Inkvizitora nema ničeg neospornijeg u ljudskom životu od hleba; Hrist je ljude učio ponosu, a Inkvizitor hoće da ih ubedi da su slabi i poročni; Hrist je odoleo iskušenjima Nečastivog, a Inkvizitor direktno priznaje da on sam više nije sa Hristom, već sa Nečastivim.

Iskušenja u pustinji izražavaju tri faze buduće istorije sveta i čovečanstva, predstavljaju tri oblika u kojima će se iskoreniti sve protivrečnosti prirode čoveka. Ova tri iskušenja odgovaraju glavnim potrebama ljudske prirode, svemu onome što čovek na zemlji traži. Prva od tih potreba jeste hleb zemaljski. Druga potreba proističe iz potrebe čoveka da osmisli svoj život, da ima jasnu predstavu o svrsi svog postojanja. To načelo obuhvata u sebi tri sile koje mogu da zarobe pobunjeničku savest čoveka: čudo, tajna i autoritet. Treća potreba čovečanstva jeste potreba za sveopštim klanjanjem. Tako, čovečanstvom vlada onaj ko vlada savešću čovečanstva i raspolaže njihovim hlebom.

Inkvizitor zamera Hristu što je propustio priliku da na ličnom primeru proveri dejstvo čuda i autoriteta. „A vidiš li ovo kamenje u ovoj goloj i vreloj pustinji? Pretvori ga u hlebove, i za tobom će potrčati čovečanstvo kao stado, blagodarno i poslušno, premda večno u strahu da ćeš povući ruku svoju od njih i da će im nestati tvojih hlebova” – ovako je predložio „strašni i pametni duh, duh samouništenja i nebića”, ali Hrist nije hteo da čoveka liši slobode, pa je odbio predlog, jer „kakva bi to bila sloboda kad bi poslušnost bila kupljena hlebovima” (Braća Karamazovi).

Milosrđe i sloboda se, dakle, međusobno isključuju – ko hoće hleb, taj neće slobodu, i obrnuto. Svakako da je sloboda iznad milosrđa, kao što je i Hrist iznad Inkvizitora, ali to je moguće samo na planu vrednosti; na planu realnosti, Inkvizitor je iznad Hrista jer realnije procenjuje stvarne čovekove mogućnosti. Kardinal priznaje da čovek ne živi samo od hleba, ali ističle i istinu – da čovek ne može da živi bez hleba; zato neizbežno mora doći do tragičnog konflikta između telesnosti i duhovnosti čovekove. Uzrokk poraza Hristovog Inkvizitor pronalazi u tome što je nepravilno odmerio značaj hleba i slobode za čoveka, što nije uzeo u obzir da sloboda nije takva neophodnost kao hleb. Starac dobro zna da većina ljudi nije kadra „da prezre zemaljski hleb radi nebeskog”. Ljude prvo treba nahraniti, pa tek onda od njih zahtevati vrlinu. Ovu ljudsku osobinu zanemario je Hrist, a iskoristili su Inkvizitor i njemu slični, koji će obmanuti ljude da su ih nahranili u Hristovo ime.

Da je Hrist poslušao savet u pustinji i pretvorio kamenje u hlebove, On bi zadovoljio večnu žudnju celog čovečanstva da što pre nađe kome da se pokloni jer „ta potreba zajedničkog klanjanja i jeste najglavnije mučenje svakog čoveka lično, kao i celog čovečanstva, od početka vekova”.

Jedino čudo, tajna i autoritet, tvrdi Inkvizitor, mogu pobediti savest ljudsku (slobodom ljudskom ovladaće samo onaj ko umiri savest ljudsku); zato je crkva „ispravila” podvig Hristov i zasnovala ga upravo na ovim trima načelima.

Hrist je odbacio čudo u ime slobodne vere, zanemarivši da će čovek, čim odbaci čudo, odbaciti i Boga jer „čovek ne traži toliko Boga koliko čuda”. U prirodi je čoveka stalna, nepresušna žeđ za čudima; čovek izmišlja čudo i onde gde ga zapravo nema. U Političkim napisima Dostojevski kaže: „Uostalom nisu samo čudesa čudesna. Od svega čudesnije biva vrlo često ono što se događa u stvarnosti. Mi vidimo stvarnost obično onako kako hoćemo da je vidimo, kako sami, odlučivši unapred, želimo da je objasnimo sebi. Ako ipak nekad, odjedared shvatimo, i u viđenome uvidimo ne ono što smo hteli da vidimo, već ono što postoji u stvari, onda ono što smo videli uzimamo kao čudo i to biva dosta često; neki put, kunem vam se, pre se poveruje u čudo i nemogućnost nego u stvarnost, nego u istinu koju nismo želeli da vidimo. Tako stalno biva na svetu; u tome je cela istorija čovečanstva”.

Hrist je odbio da pribegne čudu. Odoleo je iskušenju da se baci sa vrha hrama i sazna je li zaista Sin Božji i kakva je vera Oca u Njega; nije sišao s krsta kad mu se svetina rugala i dovikivala mu: „Siđi s krsta, pa ćemo poverovati da si to ti”. U svojim postupcima i u svojoj žudnji za slobodnom verom Hrist je, kako tvrdi Inkvizitor, prevideo da je ljudski stvor slabiji i niži nego što je On o njemu mislio. Inkvizitor je, za razliku od Hrista, zemaljski autoritet postavio iznad nebeskog autoriteta (ali u ime tog nebeskog autoriteta). „Sila uticaja Inkvizitora – antihrista je nepojmljivo velika jer je izgrađena na principu apsolutnog poznavanja čovekove nemoći da se odupre autoritetu čim mu je smisao nepoznat” (Slobodan Tomović, „Kardinal antihrist – poema Ivana Karamazova”, u knjizi Junak apsurda).

Ljudi su skloni da slepo i bezgranično veruju u ono što se ne može proveriti i potvrditi; upravo u tome je prednost zablude nad istinom. Njima treba omogućiti ideal u čiju suštinu niko nikada neće moći da pronikne, a koji će se ipak predočavati njihovoj željnoj mašti. Tako tajna, pored autoriteta i čuda, postaje veliki preduslov za ovladavanje čovekovom savešću.

Nastavak teksta pročitajte OVDE.

Autor: Zorana Pejković

U Dnevniku iz 1876. godine, Dostojevski piše: „… i tvrdim da je ljubav prema čovečanstvu nezamisliva, neshvatljiva i potpuno nemoguća bez uzajamne vere u besmrtnost ljudske duše”( Lav Šestov, Ruska religijska filozofija i F. M. Dostojevski). On, u svom neverovanju u spasonosnu ideju o ljubavi prema bližnjima, ide dalje čak i od Ivana Karamazova, koji tvrdi da je potrebno da se čovek sakrije da bismo ga mogli zavoleti: „Ja tvrdim da svest o našoj potpunoj nemoći da nekome pomognemo, da pridonesemo makar kakvu bilo korist ili olakšanje ljudima koji pate, baš u momentu kada smo i najviše svesni ljudskih patnji – sve to može čak da pretvori u našim srcima ljubav prema čoveku u mržnju prema tom čoveku” (Šestov).

U poglavlju Buna (knjiga V), u razgovoru Ivana i Aljoše, vidimo da za Ivana ne postoji nikakav zakon koji bi čoveku unapred naređivao da voli čovečanstvo. Jedini način da takva ljubav postoji jeste da ljudi veruju u Boga i besmrtnost. Dok Zosima, u razgovoru sa Hohlakovom, savetuje da čovek mora voleti ljude oko sebe da bi spoznao Boga i besmrtnost, Ivan Karamazov tvrdi da takva ljubav može postojati jedino ako ljudi prethodno veruju u Boga i besmrtnost. Čim bi takva vera nestala, ljubav bi se neizbežno pretvorila u okrutni egoizam, čak u ljudožderstvo. Ako Boga nema, zločin je, dakle, dozvoljen jer u takvim okolnostima zločin više nije zločin, već samo neophodna akcija za očuvanje samog sebe.

Život je, za Ivana Karamazova, neprekidna borba protiv smrti, pa tako shvaćen vremenom počinje da znači isto što i smrt. Zato su ljudi, iz želje da život bude smisleniji i humaniji, izmislili veru u Boga i besmrtnost. Jedino u tom smislu Ivan prihvata Boga pa se i ne pita da li je Bog stvorio čoveka, ili je čovek, iz gore navedenih razloga, stvorio Boga. U razgovoru sa Aljošom, on kaže „Ja sam već odavno rešio da ne mislim o tome da li je čovek stvorio Boga, ili Bog čoveka” (Braća Karamazovi).

boga-prihvatam2On prihvata Volterovu misao da bi Boga trebalo izmisliti kada ga ne bi bilo, jer upravo je to potrebno čoveku da bi opstao. Posle priče Aljoši o devojčici koju su roditelji mučili, zatvarajući je u nužnik i mažući je izmetom, a ona molila Boga da je izbavi, Ivan kaže „Razumeš li ti tu besmislicu, prijatelju moj i brate moj, iskušeniče božji i smireni, razumeš li zašto je ta besmislica potrebna i stvorena? Bez nje, kažu, čovek ne bi mogao opstati na ovom svetu, jer ne bi poznao dobro i zlo. Ama našto da se pozna to đavolsko dobro i zlo, kad toliko mnogo staje…” (Braća Karamazovi). Vera u postojanje Boga, odnosno „besmislice”, kako on kaže, isuviše je potrebna na zemlji, jer na besmislicama svet stoji, i da njih nema, na svetu možda ničega ne bi ni bilo.

Ivan Boga prihvata, ali ne prihvata njegov svet, upravo iz razloga što se osvrće na realan tok čovekove istorije. Taj osvrt, nažalost, pokazuje da vera u Boga i besmrtnost ipak ne može ukinuti sve strahote i stradanja kojima je obeležena čitava istorija čovečanastva. On se u razgovoru sa Aljošom poziva na apsolutnu nevinost i čistotu dece, koja ispaštaju grehove svojih očeva koji su „pojeli jabuku”, iako nikome ništa nisu skrivila. Pitanje dece Ivanu služi kao građa za borbu protiv ideje suprotne njegovoj. On traži osvetu, a ne praštanje.

Nakon priče o Turcima koji hladnokrvno ubijaju nevinu decu, Ivan kaže Aljoši „Ja mislim, ako đavo ne postoji, i ako ga je čovek stvorio, onda ga je stvorio po svojoj slici i prilici”; toliko je ružna slika o čoveku. Na Aljošinu repliku da je u tom slučaju i Boga čovek stvorio po svojoj slici i prilici, Ivan odgovara: „Nego, krasan li je taj tvoj Bog ako ga je čovek stvorio po svojoj slici i prilici”.

Ivan ne priznaje zločin zarad sreće čovečanstva; on je uveren da nijedna ideja, ma koliko ona važna i veličanstvena bila, nije toliko velika da bi opravdala ljudsku patnju. On ne želi da pati zarad neke buduće i vrlo neizvesne harmonije. U istoriji, ljudska ličnost biva priznata samo kao sredstvo radi onoga što još niko nije video, a čemu se svi samo nadaju – u ime nekakvog zajedničkog dalekog cilja, o kome čovek može samo da nagađa. Ivan, u stvari, želi da toj agoniji, u kojoj je čovek samo sredstvo, već jednom dođe kraj, i da čovek konačno postane cilj.

On priznaje da je njegov (i uopšte čovečiji) um isuviše skučen da bi shvatio zašto se u svetu dešava sve kako se dešava, i da za zemaljski, „euklidovski” um nije da rešava o onom što nije od ovoga sveta. On jedino zna to da patnja postoji, da krivaca nema, jer sve proističe jedno iz drugog, i ne želi da živi po takvoj logici stvari. Ovo njegovo nezadovoljstvo svedoči o tome da postoji večna neuravnoteženost između zakona spoljašnje stvarnosti, po kojima se sve u životu odvija, i zakona moralnog osećanja i suđenja unutar čoveka, koji se sa tim nametnutim spoljašnjim zakonima nikako ne slaže. Tako čoveku, kao žrtvi te stalne disharmonije, preostaje da odabere jedan od dva moguća puta: ili da se odrekne onoga unutra, a samim tim i onog božanskog u sebi, i živi u skladu sa zakonima koje priroda nameće, ili da živi u raskoraku sa prirodom.

Ivanu treba odmazda, on hoće da vidi pravdu u svetu u kome živi; zato se ograđuje od te obećavane buduće harmonije jer „ona ne vredi jedne suzice ni samo onog jednog izmučenog deteta (…) ne vredi jer su suzice njegove ostale neiskupljene. One moraju biti iskupljene, inače ne može biti harmonije”.

Bog, po Ivanovom mišljenju, nije u dovoljnoj meri uključen u realan život čoveka; isuviše je iznad čoveka. Budući da je Bog daleko od stvarnih tokova ljudske istorije, On nije sposoban da pomogne ljudima. Odgovor na pitanje kakvog to Boga za čovečanstvo želi Ivan treba tražiti u njegovoj „poemi” o Velikom inkvizitoru.

Autor: Zorana Pejković

Da li pitanje o Bogu, veri i besmrtnosti duše u Braći Karamazovima i njegovo rešavanje potvrđuje ovaj roman kao punokrvno umetničko delo?

Pored toga što se u romanu učestalo postavlja ovo pitanje od strane mnogih nosioca zbivanja, kako glavnih tako i onih sporednih, značajno je, takođe, da središte fabule – ubistvo Fjodora Pavloviča Karamazova – predstavlja neposrednu funkciju tog problema. Ubistvo starog Karamazova nije naprosto i jedino posledica interesa i pohlepe, nekontrolisanih strasti neizlečivih „sladostrasnika”, već je, najpre, zasnovano na negiranju Boga i bogohulništvu i zamišljeno kao njihova neizbežna istina i jedina logična posledica.

Na opravdanost tvrdnje da je pitanje o Bogu dominantna tema u Braći Karamazovima upućuje i činjenica da je struktura romana postavljena tako da ubistvo Fjodora Karamazova predstavlja samo posledicu i elemenat raspleta, a središte fabule predstavlja onaj deo romana u kome se sve vreme, od strane različitih aktera, postavlja pitanje o Bogu.

Kad je pisao poslednji deo romana Idiot, 1868. godine, Dostojevski je stvorio plan proznog dela, davši mu naziv Ateizam, a kasnije Žitije velikog grešnika. Ipak, Dostojevski nikada nije napisao ovaj roman; nakon Idiota usledili su Zli dusi, onda Večiti čovek, zatim novela Krotka, nedovršeni roman Mladić, i najzad – Braća Karamazovi. „O vezama koje povezuju ova dela i njihove likove u grndioznu epopeju može se razabrati sledeće: Zli dusi, koji su prvobitno bili zamišljeni kao krajnje tendenciozno i pamfletsko delo, dobili su na dubini i bogatstvu, jer je knez Stavrogin stekao neke crte velikog grešnika. Mladić je, kako sam autor kaže, ispovest velikog grešnika, napisana za sebe samoga, dok je sasvim očigledno da su svi glavni junaci romana o braći Karamazovima genetički povezani sa sadržinom Velikog grešnika. I tako se, s obzirom na raspoloživu građu može izreći pretpostavka da su upravo Braća Karamazovi bili onaj još nepoznati cilj koji je Dostojevski slutio kada je pisao Idiota (Dušan Pirjevec, „Braća Karamazovi i pitanje o Bogu, Treći program, Beograd, 1979).”

U pismu koje je Dostojevski pisao Majkovu 25. marta (6. aprila) 1870. godine jasno je određen centralni motiv epopeje o velikom grešniku: „Osnovno pitanje koje će se provlačiti kroz sva tri dela jeste ono kojim sam se, svesno ili nesvesno, mučio čitavog svog života: postojanje Boga – suščestvovanie božie.”  Osnovno pitanje je, dakle, pitanje o Bogu, pitanje koje je mučilo Dostojevskog čitavog života. Posle Idiota ono je postalo pokretač celokupnog njegovog stvaralaštva, a realizovalo se najpre u skici za delo koje se prvo zvalo Ateizam, pa onda Žitije velikog grešnika, da bi zaista došlo do izražaja delimično u Zlim dusima, a ponajviše u Mladiću i u Braći Karamazovima. U ovom poslednjem romanu Dostojevskog pitanje o Bogu, veri i besmrtnosti postavljeno je sasvim direktno mnogo puta, a istovremeno je glavna tema mnogih razgovora koji povezuju ili udaljavaju junake ovog romana.

U prilog tvrdnji da je pitanje o Bogu centralna tema u Karamazovima idu i pisma u kojima je sam pisac komentarisao pojedine glave romana redom kojim su nastajale i kako ih je slao redakciji za objavljivanje. Dostojevski komentariše da kulminacionu tačku čine V i VI knjiga romana. U V knjizi – Pro et contra nalazi se „Legenda o velikom inkvizitoru” Ivana Karamazova, njegove tvrdnje o besmislenosti sveta i istorije, njegova pobuna protiv takvog ustrojstva („Buna”), što sve skupa predstavlja jedan oblik bogohulništva u njegovom najuverljivijem obliku.

Sa druge strane, VI knjiga – Ruski monah govori nam o poslednjim časovima života starca Zosime, o njegovom životu i živom iskustvu vere; ona predstavlja odbacivanje bogohulništva, ateizma i svega onoga što u svetu socijalne revolucije i naučnih i tehničkih dostignuća ugrožava pravu veru, Boga i čoveka. Dakle, kulminacionu tačku, po tvrdnji autora, predstavljaju upravo dve knjige romana, koje najoštrije postavljaju pitanje o Bogu.

Ovim dvema tačkama Dušan Pirjevec dodaje i treću, VII knjigu – „Aljoša”. Ova knjiga počinje trećeg dana ujutru, kada je starac Zosima već mrtav, kada Ivan polazi u Moskvu, pripremivši tako prostor ubici, i kada Dimitrije potpuno zbunjen luta po selima, tražeći prekopotreban novac. Dva starija brata su, dakle, van središta zbivanja; u centru pažnje je Aljoša. On, kao i većina monaha, očekuje da se dogodi čudo: telo starca Zosime ne bi trebalo da trune. Međutim, očekivano čudo se ne dešava, što Aljošu snažno potresa. On, osetivši strašnu nepravdu, na Rakitinovu provokaciju da starčevo telo „zaudara”, odgovara: „Ja se protiv svoga Boga ne bunim, nego samo njegov svet ne primam”. U ovom kontekstu želeti čudo znači zapasti u buntovništvo, a onda u bogohulništvo. Aljoša će se promeniti tek kada bude prevazišao ovu želju; dakle, kada njegova vera postane zaista slobodna, jer ljudi se slobodno opredeljuju za veru, i ne mogu se čudom prisiliti.

Kroz svoju „pobunu” Aljoša ipak odoleva svim iskušenjima, počevši od kobasice, preko rakije, do Grušenjke, da bismo ga na kraju VII knjige, u poglavlju Kana Galilejska, videli očišćenog od greha. Starac Zosima govori Aljoši u snu: „Ne boj Ga se! Strašan je i veličanstven je pred nama, užasan je visinom svojom, ali je milostiv beskonačno, iz ljubavi je postao kao i mi, i veseli se s nama, vodu u vino pretvara, da se ne prekida radost gostiju, nove goste očekuje, nove neprestano zove, i to u vekove vekova.” Dakle, uporedo sa Hristom koji ljude prepušta njihovim nevoljama (na primer u V knjizi romana), u Braći Karamazovima postoji i jedan drugačiji Hrist, koji je pun milosrđa, i uz kojeg stoji starac Zosima.

Tek sadržaj ove knjige predstavlja glavni odgovor bogohulništvu Ivana Karamazova. Naime, da Aljoša nije prošao kroz ovo pročišćenje, naspram Ivana bi stajao već umrli starac Zosima sa svojim učenjem, koje bi u sebi nosilo duh prošlosti i bilo bez direktne veze sa Ivanovim svetom, ne mogavši uverljivo da dokaže kako se Zosimino učenje može ponoviti i u savremenom svetu – svetu Aljoše i Ivana. „Stoga nije slučajno što starac umire upravo u trenutku kada se konačno i do kraja otkrije Ivan i kada se, s druge strane, isto tako konačno konstituiše Aljoša, jer su upravo tako zaista jasno i utemeljeno postavljene obe krajnje, a istodobne mogućnosti u sadašnjosti, ne u prošlosti – što bi se nesumnjivo desilo kada bi Zosima zaista bio jedini odgovor Ivanu (Dušan Pirjevac).”

Tako je odlučujuće pitanje postavljeno do kraja. Nisu više potrebne nikakve debate, nikakvi sukobi mišljenja. Ivan putuje u Moskvu, Aljoša takođe neko vreme nestaje iz čitaočevog vidnog polja, pa se sve prenosi na Dimitrija Karamazova, na čijoj će se sudbini potvrditi i izvršiti ono o čemu se ovde u stvari radi.

Problem Boga u ovom romanu javlja se kroz niz pitanja. Da li je Bog čovekova „izmišljotina”, nastala radi zadovoljenja čovekovih potreba? Ako nije „izmišljotina”, a opet Njegova znamenja nisu dostupna ljudskom oku, kako možemo spoznati Boga i znati da on zaista postoji? Da li je Bog koji dozvoljava zlo sveprisutno kroz istoriju i vodi u krvoproliće zaista Bog? Šta je to uopšte – Bog? Na sva ova pitanja, i mnoga druga sa njima usko povezana, roman Braća Karamazovi traži odgovor.

Pročitajte i o centralnoj temi u Zločinu i kazni.

Da li će čovek pobediti Boga?

Fotografija je preuzeta sa www.pravoslavie.ru.

Iz vrlo jednostavnog sižea, Dostojevski kroz vrhunsku socijalnu, psihološku i etičku analizu čoveka razvija nikad zatvorenu i dovoljno proučenu temu relativnosti dobra i zla, a kao glavne koordinate svoga istraživanja uzima čovekov odnos prema čoveku – van i čovekov odnos prema čoveku – u sebi. Reči dobro i zlo zamenjene su sa obično i neobično. Zločinac „bez zločina” i griža savesti „bez krivice” tema je ovog romana, koja će biti razrađena kroz borbu dve međusobno suprotne koncepcije zločina.

Raskoljnikov, čovek koji živi u raskolu, ustaje protiv utvrđenog reda stvari, želeći da u vidu treće sile, nezavisno od dobra i zla, po svojoj volji definiše, a i menja ova dva. Već na samom početku romana, u prvom poglavlju, verno je predočen socijalni status Raskoljnikova, koji živi u krajnjoj nemaštini i bedi: „bio je do grla dužan gazdarici i bojao se susreta sa njom (…) već drugi dan skoro ništa nije jeo (…) bio je tako jadno odeven da bi se neko drugi, čak i naviknut na sirotinju, stideo po danu izići u takvim ritama na ulicu”. Osnovno pitanje koje se postavlja jeste: može li cilj, pa makar bio i najplemenitiji, opravdati bilo koji put kojim se do njega stiže; može li zločin – ubistvo opravdati izuzetna socijalna ugroženost počinioca i želja za pomaganjem bližnjima? U rastrojenoj ličnosti Raskoljnikova se od početka smenjuju dva nivoa motivacije za planirani zločin: ljubav prema majci i sestri i želja da im nekako pomogne (što on negira kao mogući poriv, a naglašava više kao opravdanje), i opsednutost željom da moć i vlast iskuša u sebi.

Dostojevski, za koga će Niče reći da je jedini psiholog od koga je imao nešto da nauči i susrete sa njim ubrajao u najveće uspehe u svom životu, majstorski prikazuje razvojnu liniju psiholoških previranja Raskoljnikova. Njegova psihološka struktura do kraja ostaje podvojena. U njemu egzistiraju i bore se dva Raskoljnikova, uslovljavajući strašnu psihološku dramu: onaj koji planira zločin i onaj koji ga osuđuje, onaj koji želi da se prijavi policiji i onaj koji odustaje od toga, onaj koji želi da prikrije počinjeni zločin i onaj koji nesvesno ukazuje na njega. Ova podvojenost traje sve vreme i ostaje prisutna u raznim varijacijama do kraja, a u njenoj osnovi je mučna igra sa samim sobom u cilju isterivanja sopstvene filosofije pravde i novog odnosa dobra i zla. Glavni junak ubija samo da bi sam sebi dao odgovarajuće objašnjenje za ovakva stanja i raspoloženja i da bi sebe najzad uspeo da „smesti” u red jednih ili drugih – slabih ili jakih. Međutim, realizacija planiralnog ubistva neće ublažiti već započeti rascep u njegovoj ličnosti, samo će ga uvećati. „On odjednom zadrhta: jedna, takođe jučerašnja, misao opet mu sinu u pameti. Ali, nije zadrhtao zato što mu je sinula ta misao. On je znao, i predosećao da će mu neizostavno sinuti i već ju je čekao; uostalom, ta misao nije bila jučerašnja. Razlika je bila u tome što je pre mesec dana, čak još juče, bila samo san, a sad… sad mu se odjednom pojavila ne kao san, već u jednom novom, strašnom i sasvim nepoznatom obliku, i on to odjednom pojmi.”

Slučajnost i sticaj prilika igraju veliku ulogu u svesti Raskoljnikova. U početku, pre nego da izvrši zločin, on će upravo u njima tražiti razloge ili potvrde za svoj još uvek nerealizovani plan. Posle prve posete zelenašici Aljoni Ivanovoj, u Raskoljnikovu se začela misao o ubistvu, a činjenice da je buduća žrtva zla, ohola, da ničim ne doprinosti društvu i da bi njen novac mogao biti potpora mlađim i vrednijim snagama, kao i pismo majke, u kome ga obaveštava o budućoj udaji sestre Dunje, samo doprinose ubeđenju da za planirani zločin ima ubedljivih i opravdanih razloga.

Raskoljnikov za svoje zlodelo dugo neće upotrebiti reč ubistvo, ili zločin, za njega će to biti to, ono, sve to. Njegova kazna, koja ovog puta neće doći od strane vlasti, ili Božje ruke, počeće mnogo pre samovoljnog priznanja i predavanja vlastima. „U mojoj pripoveci ima aluzije na to da pravna kazna zločinca mnogo manje plaši nego što to misle zakonodavci, delimično zbog toga što je ta kazna njegovom moralnom biću potrebna”, pisao je Dostojevski 1865. godine o svom zamišljenom romanu. Plen zločina nije iskorišćen, čak biva zaboravljen ispod kamena. „Ako je odista čitava stvar izvedena svesno, a ne glupački; ako si stvarno imao određen i konačan cilj, kako to onda sve do sad nisi čak ni zavirio u novčanik, i ne znaš ni šta si dobio, zbog čega si tolike muke prepatio i svesno se odlučio na tako podao, gadan, nizak postupak? Pa ti si malopre hteo da baciš u vodu taj novčanik, zajedno sa svim drugim stvarima koje takođe još ni video nisi… Kako to?”

zlocinikazna2Ovaj romantičar i sanjalica najednom biva posramljen svojim maštanjem, za koje je shvatio da nimalo ne doprinosi ljudskom bogatstvu. Napeto se boreći sa zlom u sebi, on navodi argumente u njegovu korist. Raskoljnikov je osetio zavist prema velični prestupnika i poželo da tako nešto pronađe u sebi. Uzrok njegovih groznih preživljavanja i teških borbi sa samim sobom upravo je nemogućnost da napravi novi korak. Tragedija glavnog junaka nije u tome što se odlučio da pogazi zakon i učini zlodelo, već je u tome što je negde duboko u sebi ipak osećao da nije sposoban za tako nešto. U njemu se javila želja da izađe iz norme, da se usudi, da proveri da li sme: „Meni je tada trebalo da doznam, i to da doznam što pre, da li sam ja vaš kao i svi ili sam čovek? Imam li snage da prekoračim norme ili nemam? Smem li se usuditi da uzmem ili ne smem? Jesam li ništavno stvorenje ili imam pravo?”. U daljem toku razvoja radnje, Raskoljnikov se drži mišljenja da on, u stvari, nije ubio staricu, već sebe. On ljude ne deli na dobre i zle, o čemu svedoči njegov članak, već na obične i neobične, pri čemu u red običnih spadaju i oni dobri, koji se pokoravaju zakonima, a u red neobičnih oni koji sami prave zakone. Postoje dupli kriterijumi, dva morala: jedan za obične, druge za neobične, ili, ako uzmemo Ničeovu terminologiju, moral robova i moral gospodara. Jedni u svojoj moći zapovedaju i stvaraju zakone, imajući pri tom pravo da ruše i gaze one prethodne (zakone), drugi se njima povinuju. Silni i jaki imaju snage, a i pravo da izvrše zločin: „Ja sam prosto-naprosto aludirao da neobični čovek ima pravo… tj. nezvanično pravo, nego sam ima pravo da dozvoli svojoj svesti da prekorači… preko izvesnih prepreka, i to jedino u slučaju ako to zahteva ostvarenje njegove ideje (…) Ja dolazim do zaključka da svi, ne samo veliki ljudi nego i takvi koji i malo prerastaju opšti nivo (…) da svi oni moraju, po svojoj prirodi neminovno, biti zločinci – naravno, ko više, ko manje (…) ali, ako je takvom čoveku potrebno da zbog svoje ideje prekorači makar i preko mrtvog tela, preko krvi, on sam sebi, mirne savesti, po mom shvatanju može to da dozvoli…”

Raskoljnikov, naizgled, opravdava ono što se usudio da učini, ali ne opravdava svoje prisustvo među onim čistim i plemenitim ljudima koje je nekada voleo, tačnije, koje još uvek voli, ali to ne sme sebi dozvoliti. Svest da nikako ne može pomoći onima koje voli, ljubav pretvara u gađenje i netrpeljivost – ako ne može pomoći bližnjem, ne može ga ni voleti. Savest dopušta mržnju. On traži snagu i moć da bi mogao nastaviti sa životom i potvrditi sebe kao čoveka. U osnovi celog njegovog delanja, razmišljanja i htenja stoji volja za moć. Po njegovom mišljenju nije čovek ono što nije natčovek. Samo onaj koji će se usuditi da, ne obazirući se na cenu i okolnosti, unese nemir u postojeći red stvari, može okarakterisati sebe kao biće dostojno života, odnosno više biće. On izlaže filozofiju da viši ljudi gospodare budućnošću, a oni niži i obični sadašnjošću, dodajući da obe kategorije imaju realno pravo da postoje, ali im svakako predstoji rat: „Slobodu i vlast, a što je glavno: vlast! Nad svim ništavnim stvorovima i nad čitavim mravinjakom. To je cilj! Upamti to! ” U želji da uspešno izvrši proces samopotvrđivanja i svrstavanja sebe među one bolje i više, Raskoljnikov izvršava ubistvo: „Šta bi bilo kad bi se, na primer, na mom mestu našao Napoleon, a ne bi imao čime da otpočne karijeru (…) on ne samo što se ne bi zgadio nego mu ni na um ne bi palo da to nije monumentalno… i čak ne bi uopšte shvatio čega ima da se gadi (…) dakle, i ja… sam napustio razmišljanje… Ubio… po ugledu na autoritet…”

I dok se u rastrojenoj, pomućenoj i već duže vreme podvojenoj svesti Raskoljnikova svađaju čovek i vaš, tačnije, onaj koji nije siguran da li sme i može, koji uporno ispituje humanost / nehumanost podlog čina, i onaj koji bi trebalo da je već zakoračio iz svakodnevice, ne obazirući se na gnusno sredstvo, jer ono služi višem cilju, on shvata da je njegova tragedija upravo u neuspehu da iskorači i potom nastavi dalje. Svoje neodlučnosti i slabosti bio je svestan i ranije, dok se misao o ubistvu još uvek nije iskristalisala u tolikoj meri: „Na kakav korak hoću da se odlučim, a kakvih se sitnica bojim! (…) Sve je u rukama čovekovim, a sve mu ispred nosa umakne samo zbog kukavičluka (…) I zanimljivo je zbog čega se ljudi najviše boje!… Novog koraka i svoje nove reči najviše se boje.”

Ova neodlučnost i neistrajnost pratiće Raskoljnikova celim tokom razvoja događaja, on neće uspeti da podnese neverovatnu agoniju i pritisak – prijaviće se vlastima, ali razlog ovakvom postupku neće biti prosvetljenje grešnika kroz saznanje da je učinio greh. Svoje delo on čak odbija da nazove zločinom. Mrzi sebe, ne iz razloga što je ubio, već što se pokazao nepodobnim i nesposobnim da do kraja izdrži u svojoj prvobitnoj nameri: „Čim sam počeo pitati i ispitivati sebe imam li pravo da uzmem vlast, pa onda, znači, nemam pravo na vlast. Ili, kad postavljam pitanje je li čovek vaš, to onda znači čovek već nije vaš – za mene, ali je vaš za onoga kome takvo pitanje ni na pamet ne pada i koji ide pravo, bez ikakvih pitanja. I čim sam se toliko dana morao mučiti pitanjem bi li se Napoleon odlučio ili ne bi, onda sam već jasno osećao da nisam Napoleon.” Ipak, Raskoljnikov ne odustaje tako lako od mrvice Napoleona u sebi. Pa, nije valjda ubio staricu, sebe ni zbog čega: „Možda sam ja još čovek, a ne vaš, i požurio sam da sam sebe osudim… Još ću da se borim”.

Raskoljnikova prati stalno pulsiranje suprotnosti. On je u stalnom sukobu sa svima, ima osećaj da je odsečen od celog sveta, a najzad – u sukobu je sa samim sobom. U njemu se uporno i tvrdoglavo smenjuju osećanje pobede i poraza, sigurnosti i nesigurnosti, snage i slabosti, hladnokrvnosti i uznemirenosti uz sve vreme prateću opasnost iznenadne eksplozije unutrašnje napetosti. Mali čovek se očajnički hvata za velikog čoveka, iznova i iznova preživljavajući poraz kad mu ovaj isklizne iz ruku. Borba koja preti neprekidnošću inicira snaženje zla i egoizma, bes pri samoj pomisli na dobro. Sama pomisao na Razumihinove priče o dobročinstvima, zarad iskupljenja greha u Raskoljnikovu izazivaju krajnje negativne emocije i želju da više nikada ne vidi ni njega, a ni slične njemu. U njemu se gomilaju bes i mržnja.

Podvojednost između dve tako izrazite suprotnosti u složenoj ličnosti Raskoljnikova dobro je i pouzdano shvatio Svidrigajlov, njegov alter ego: „A ako ste ubeđeni da se kod vrata ne sme prisluškivati, a babama se mogu razbijati glave čime čovek stigne, radi svog zadovoljstva, onda putujte brže bilo kud…” Sukobljavajući se sa Svidrigajlovim, Raskoljnikov se iznenadno sudara sa drugom stranom svoje ličnosti, on jasno vidi svoje drugo ja, koje tako žustro brani pred Sonjom, pred Porfirijem. Kroz raspravljanje i negodovanje, na kojima insistira Raskoljnikov, prolama se sličnost i razumevanje ove dvojice, na šta dvosmisleno potencira Svidrigajlov. On će mu reći: „Pa, zar nisam kazao da među nama postoji nekakva zajednička dodirna tačka, a? ”, a kasnije: „Meni se sve čini da u vama ima nešto nalik na mene”. Svidrigajlov je ubica iz ličnih, niskih pobuda, koji skriva svoje zločine, i ne slama se pod teretom nemogućnosti da to podnese na način kao Raskoljnikov. Dok se Raskoljnikov predaje vlastima, umoran i istrošen od psihičkih lomova, Svidrigajlov izvršava samoubistvo (gotovo istovremeno), i tim činom ostaje superiorno na visini svoje nemoralne pozicije. U pitanju je, kao što vidimo, suprotna psihologija zločina. Raskoljnikovljevom jednom ja fali ono svidrigajlovsko drugo ja, koje je kod Raskoljnikova samo naznačeno u vidu želje da u nešto većoj meri bude sastavni deo njegove ličnosti. Dominacija raskoljnikovskog ja nad svidrigajlovskim u složenoj ličnosti glavnog junaka učinila je da se on ne pokaže dovoljno čvrstim i jakim u mučnom podnošenju tereta počinjenog zločina.

On je već pred prijavljivanje policiji svestan svoje nemoći da se izbori sa težinom onoga što počinjeno sa sobom nosi, a opet se, kao davljenik za slamku, hvata svake moguće i najmanje naznake „višeg” u sebi. Postavlja Dunji, a i sebi, pitanje – šta je razlog što se nije ubio: ponos, ili strah od vode. Ako je dosad sebe smatrao snažnim, onda ne treba ni vode da se plaši. U tom razgovoru sa Dunjom, pa i kasnije na robiji, Raskoljnikov je mišljenja da mu svi bespotrebno „guraju pod nos” zločin koji treba prati, a to nije zločin, niti on ima planove o iskupljenju greha. Za njega, zločin je njegova malodušnost, to što je odlučio da se samovoljno prijavi vlastima. Ovako je Raskoljnikov razmišljao, odlazeći od Dunje, i kasnije, napuštajući Sonjin stan, pre odlaska u policiju, a ipak se prijavio: „Ja sam ubio sekirom babu – činovnicu i njenu sestru Lizavetu, i opljačkao ih.”

To neobično, ka kome je težio i koje je veličao Raskoljnikov, nije živelo u njegovom karakteru ili, ako je i postojalo, bilo je sputavano i gušeno običnim. Ispalo je da njegova Geneologija morala teško biva primenjiva u praksi, makar njegovoj. Ubistvo i zločin Raskoljnikova nisu raskovali lanaca kojima je prikovan za zemlju. Bez obzira da li je ubio ne bi li sebe svrstao u Napoleone, ili je pak ideju o Napoleonima toliko potencirao da bi opravdao ubistvo i ugušio grižu savesti, sigurno je jedno, a to je – da sebe nije pronašao tamo – među onima što „nisu od krvi i mesa, već od bronze”. U njegovoj potrazi za čovekom višeg reda u sebi, moral malog i velikog čoveka prerasli su postepeno u moral svakidašnjice i moral tragedije.

Slika je preuzeta sa onelittlelibrary.com.

O buđenju svesne religioznosti (u vreme kada mu je bilo osam godina), Dostojevski govori: „Prvi put me je pohodio duh još dok mi je bilo osam godina. Povela me bila majčica samoga u hram Gospodnji, na Strasnu nedelju uoči ponedeljnjika, na molitvu (…) Gledao sam sve to sa ganućem i tada sam osetio prvi put od rođenja kako primam svesno u sebe same Reči Božje”. Čitanje Jevanđelja u crkvi ostavilo je jak utisak na Dostojevskog. Takođe, poseban utisak ostavila su i kazivanja o hrišćanskim mučenicima i podvižnicima, koja je u detinjstvu Dostojevski slušao od seljaka i posluge, a kasnije i na robiji, od zatvorenika. Dostojevski kaže da je upravo od naroda ponovo primio Hrista, koga je upoznao još u roditeljskom domu, a koga je na neko vreme bio izgubio, kada se klanjao evropskom liberalizmu.

Za vreme svog boravka na Inženjerskoj akademiji, Dostojevski je podneo dva vrlo teška udarca: položio je uspešno ispit, ali je ipak i dalje ostao na drugoj godini; više od pola godine nakon ove nepravde, osmog juna 1839. ubijen je otac Dostojevskog – Mihail Andrejevič Dostojevski. Avgusta iste godine, Dostojevski je pisao svom bratu Mihailu: „Sada sve češće gledam na sve oko sebe sa potpunom ravnodušnošću (…) Moj jedini cilj je – biti na slobodi. Za to sam spreman da žrtvujem sve (…) Moja duša više ne zna nekadašnje vatrene težnje. U njoj je sada sve tiho kao u srcu čoveka koji skriva duboku tajnu; naučiti – šta znači čovek i život, o tome sam ja valjano uspeo. Ja verujem u sebe. Čovek je tajna. Tu tajnu treba odgonetnuti i ako je budeš odgonetao čitavog života, nemoj reći da si izgubio vreme; mene zanima ta tajna jer hoću da budem čovek”.

Početkom leta 1845. godine, Dostojevski se upoznaje sa Bjelinskim, koji je sa oduševljenjem dočekao njegove Bedne ljude. U Dnevniku pisca, Dostojevski piše da je Bjelinskog upoznao kao vatrenog socijalistu, koji je pre svega nastojao da uništi hrišćanstvo, da sruši religiju iz koje su proistekle moralne osnove društva koje je poricao; Bjelinski je znao da revolucija mora početi sa ateizmom. „On me nije zavoleo, ali ja sam sa strašću prihvatio njegovo učenje”, piše Dostojevski. „Gubljenje Hrista” i prihvatanje ideala evropskog liberalizma, dakle, pada u vreme prijateljskih odnosa sa Bjelinskim – od leta 1845. do sredine 1846. godine. Možda je to bilo i mnogo ranije; Ljubav Dostojevska tvrdi da je njen otac u liku Ivana Karamazova prikazao sebe iz perioda kada je imao 20 godina. U to vreme, on je odricao crkveno učenje o Hristu kao bogočoveku i, zaista, tokom 1846. godine nije bio na svetom Pričešću.

Nakon svađe sa Bjelinskim i konačnog raskida, do koga je došlo 1847, Dostojevski se vratio Crkvi. Ipak, prijateljstvo sa Bjelinskim ostavilo je veliki trag na njegovu stvaralačku ličnost. Romani Zločin i kazna, Braća Karamazovi i (u određenoj meri) Idiot, u stvari, predstavljaju zakasneli odgovor na Bjelinskovo razmišljanje o veri, pravdi, zločinu i opravdanosti-neopravdanosti zločina u skladu sa tadašnjom realnošću. Bjelinski je bio shvatanja da moralna načela predstavljaju osnovu svakog preobražaja sveta i čoveka u njemu, duboko verujući u nova moralna načela socijalizma. Bjelionskov doživljaj društva u kome je živeo uzrokovao je shvatanje da čoveka ne treba opterećivati grehovima i dužnostima, jer on, zbog društva koje je loše organizovano, ne može izbeći zločinstvo, čak i kad bi hteo. Dostojevski se oko ovoga sa njim mnogo sporio, i od tih dugih sporova ostaće veliki trag u njegovom kasnijem stvaralaštvu.

Nakon prekida kontakta sa Bjelinskim, Dostojevski počinje sa susretima petkom kod Petraševskog i pozajmljuje knjige iz biblioteke njegovog kružoka. Učestali boravak u okruženju petraševaca nije vratio Dostojevskog pogledima koje je zastupao Bjelinski; on je i dalje ostao pri negiranju ateističkog socijalizma, koji je nastojao da do ljudske sreće dođe pretvarajući čovečanstvo u mravinjak. Sam Petraševski je na Dostojevskog ostavio negativan utisak; za njega je on bio bezbožnik koji se podsmeva di-religioznostveri, „agitator i intrigant”. U krugu Petraševskog, Dostojevski je čitao pismo Bjelinskog upućeno Gogolju, prožeto ateističkim shvatanjima i napadima na Rusku pravoslavnu crkvu i rusko sveštenstvo. Ovo pismo biće razlog koji će Dostojevskog odvesti na gubilište, a onda u progonstvo. Kasnije, u toku istrage, Dostojevski je tvrdio da je pomenuto pismo čitao samo zato što je obećao Petraševskom; da ne deli Bjelinskova mišljenja o Hristu, ali da ima razumevanja kada su u pitanju Bjelinskovi stavovi o nedostacima ruske crkve i sveštenstvu. Međutim, Vojni sud utvrdio je da je optuženi Dostojevski kriv što je kod sebe imao prepis ovog pisma i što ga je čitao na sastancima. Oduzeto mu je pravo raspolaganja imovinom i izrečeno da se nad njim izvrši smrtna kazna streljanjem. Ova kazna preinačena je kasnije, od strane Nikolaja I, u kaznu prisilnog rada u tvrđavama, a posle toga u odlazak u vojnu službu.

Baron Vrangel, povodom svog druženja sa Dostojevskim u Sibiru tokom 1854. godine, piše: „On je bio, reklo bi se, pobožan, ali je retko odlazio u crkvu i popove, posebno ove u Sibiru, nije voleo. O Hristu je govorio ushićeno.” Ovo potvrđuje da onaj povratak Crkvi 1847. godine, u stvari, znači povratak Hristu kao bogočoveku, a ne Ruskoj pravoslavnoj crkvi.

U Dnevniku pisca, Dostojevski piše kako su petraševci (i on zajedno sa njima), dok su stajali na gubilištu, slušali presudu bez imalo kajanja. Ono zbog čega su bili osuđeni nije im izgledalo kao nešto zbog čega bi se kajali, već kao nešto zbog čega će biti pročišćeni. U takvim stavovima nisu ih pokolebale muke u toku progonstva, već nešto drugo: „Onaj neposredni dodir s narodom, bratsko sjedinjavanje s njim u zajedničkoj nesreći, shvatanje da si i sam postao takav kao i on, da si s njim izravan i izjednačen u najnižim slojevima njegovim”. S vremenom, Dostojevski svoje progonstvo počinje da doživljava opravdano.

Za religiozne stavove Dostojevskog posebno je značajna kriza koju je doživeo 1863. godine. „On je u svojoj duši otkrio mogućnosti najrazličitijih vidova zla – od satanskog zla do onog običnog ljudskog zla koje se svakodnevno sreće – i objavio je čin očišćenje prikazavši sve to u svojim Zapisima iz podzemlja. (…) Dostojevski je u toj knjizi shvatio potrebu očišćenja od zla koje ga je opsedalo; on je shvatio da se ideal apsolutnog savršenstva ne može ostvariti bez Boga i udela Njegove milosti i zbog toga su ideali evropskog socijalizma i liberalizma – u uslovima takvih nemogućnosti – nešto pogrešno – beznačajno i ništavno.”

Tako se Dostojevski okreće stvaranju velikih dela, prožetih religioznom tematikom, počevši od Zločina i kazne.

Pravoslavlje je, za Dostojevskog, bilo neobično važno za politički razvitak Rusije, budući da je ruski narod od najstarijih vremena gledao na vrhovnu vlast kao na svetinju. On ga je prihvatio jer bi ono pomagalo druge vrednosti do kojih mu je bilo stalo.

O svojim sumnjama i periodima neverovanja Dostojevski je sam često govorio „Hulje mi prebacuju moju prostu i retrogradnu veru u Boga. Taj ološ ne može ni da zamisli takvu silu odricanja Boga kakve ima u Inkvizitoru i u poglavlju koje tome prethodi i na šta daje odgovor čitav roman. Ne kao budala (fanatik) ja verujem u Boga. (…) Da, njihova glupa priroda i ne sanja takva odricanja kakva sam preživeo ja”.

Sve što je Dostojevski pisao u drugoj fazi svog stvaralaštva (najviše u Zločinu i kazni i Braći Karamazovima), odnosi se upravo na borbu sa tom sumnjom i na prevazilaženje perioda odricanja, o kojima ovde govori Dostojevski.

Pročitajte i Pitanje o Bogu – centralna tema u Braći Karamazovima.

Izvor slika: wikipedia.org

Ideologija Fjodora Mihajloviča Dostojevskog (1821–1881), koju je razvijao u svojoj publicistici i njegovo religiozno narodnjaštvo nalaze se u protivrečnom položaju sa ideologijom, koja se, u vidu nikad do kraja razrešive zagonetke, skriva u njegovim romanima. Javna ideologija Dostojevskog (iskazana u njegovim političkim spisima i u Dnevniku) umnogome se ne poklapa sa njegovim  otkrovenjima o čoveku (iskazanim u njegovim romanima).

dostojevski1Veliki broj interpretatora književnog opusa Dostojevskog najdublju poruku njegovog dela traži u onome što bismo mogli nazvati ideološkom ravni značenja teksta. Neki su suštinu celokupnog stvaralaštva Dostojevskog videli u otkrovenjima o Hristu, o besmrtnosti i pravoslavlju ruskog naroda, pridajući veliki značaj njegovoj javnoj ideologiji, koja je sva bila u službi jačanja samosvesti, snage i vere ruskog naroda.

Sa druge strane, oni koji Dostojevskog čitaju u psihoanalitičkom ključu, ideju o sveopštoj odgovornosti čoveka – pojedinca za sve i u svemu – jednu od vodećih ideja u njegovim delima – ne posmatraju u smeru hrišćanskog učenja, već tumače insistirajući na osećanju bezrazložne krivice koju je Dostojevski imao u postepileptičkom periodu, pa zaključuju da ovo preterano osećanje krivice kod Dostojevskog treba razumevati kao neki vid griže savesti zbog preterane mržnje prema ocu, dakle – kao njegov podsvesni greh. Na sličan način tumačena je i nesrazmera između osećanja krivice nekog književnog junaka i prestupnog čina koji pisac pripisuje tom autoru, kakav je, na primer, slučaj u Karamazovima sa Dimitrijem Karamazovim i Ivanom Karamazovim.

Neki su u Dostojevskom, pre svega, videli velikog psihologa, čija je osnovna preokupacija bila razotkrivanje „podzemne” psihologije. Dela Dostojevskog čitana su i kao romani u kojima je dominantna pesimistička filozofija pisca.

Ovo stalno prisutno razmimoilaženje u kritičkim interpretacijama stvaralaštva Dostojevskog logična je posledica velikog bogatstva i višedimenzionalnosti njegovih ideja. Iz onoga što Dostojevski piše račva se mnoštvo misaonih linija, izvedenih na način kao da su baš one vodeća misao autora, pa se njima svako može koristiti, upotrebljavajući ih za svoje ciljeve i argumentaciju sopstvenih stavova. Tako svaki zaključak zavodi svojom ubedljivošću, a misao Dostojevskog stalno ostaje neotkrivena u potpunosti, do kraja.

Dostojevski lepotu ne vidi u Božjem miru, već u dubokim protivrečnostima, koje su sastavni deo čovekove prirode. Ono što je privlačnije od sveta lepote i harmonije – to su ljudski padovi i disharmonija života. Pišući o Dostojevskom, Lav Šestov kaže: „Ako bacimo pogled na svetsku književnost, videćemo da ničiji pogled u nju nije bio uperen sa takvom prodornošću u uzroke te disharmonije kao pogled pisca o kojem govorimo. Stoga, usred svekolikog haosa njegovih dela, mi ni kod jednog drugog pisca nećemo naći takvu celovitost i potpunost; postoji nešto bogohulno u njemu, a ujedno i religiozno. On ne bira nijednu sliku iz prirode da bi joj se divio i da bi je reprodukovao; njega interesuju samo šavovi kojima su spojene sve te slike; on se, kao hladni analitičar, zagleda u njih i želi da sazna zašto je ceo lik Božijeg sveta do te mere izopačen i nepravilan”. (Lav Šestov, Prevazilaženje samoočevidnosti)

U toj analizi, kod Dostojevskog je gotovo uvek sačuvan princip ljudske individualnosti. Iako okrenut unutrašnjem i mističnom, on se duboko razlikuje od onih mističara kod kojih iščezava pojam o čoveku kao individui i sve se gubi u božanskom jedinstvu. Dostojevski odbacuje monizam i zalaže se za pluralnost čovekovog bića. Kod njega se čovekova ličnost nikada ne guši u Božanstvu. On uvek, baš zato što je hrišćanin, vodi spor sa Bogom o sudbini čovekove ličnosti.

Do kraja preokupiran čovekom, njegovom sudbinom i njegovim mestom u toku istorije, Dostojevski je sve spoljašnje stavio u drugi plan i okrenuo se unutrašnjem i religioznom. Vezavši se za neumitno zlo koje se krije u ustrojstvu sveta, Dostojevski je izgradio umetničku kritiku ideje da se uz pomoć razuma pruži mir čoveku i ukine patnja. Ovakva kritika prožima u manjoj ili većoj meri sva njegova dela, a prvi put je iskazana u Zapisima iz podzemlja. Dostojevski kaže: „Pa, razume se: prirodni zakoni, zaključci prirodnih nauka, matematika. Čim ti, na primer, dokažu da si postao od majmuna, nemaš da se mrštiš, već da primiš to za gotovo. (…) Šta i možeš drugo? Zato što je dva puta dva – matematika. Pokušajte da se bunite! (…) Gospode Bože! A šta se mene tiču zakoni prirode, i aritmetika, kad se meni, zbog čega bilo, ti zakoni i dva puta dva ne dopadaju?” Čovek iz podzemlja je u potpunoj samoći, razmišljajući o samom sebi i o istoriji, došao do negacije ideala racionalnih utopista: „Razum je ipak samo razum i zadovoljava samo razumne čovečje sposobnosti (…) A život naš, ako u svom ispoljavanju i ispada često tričarija, ipak je život, a ne izvlačenje kvadratnog korena (…) Šta zna razum, razum zna samo ono što je uspeo da iskusi; (ponešto, možda, neće nikad doznati; to, istina, nije uteha, ali zašto opet da se to ne kaže) dok čovečja priroda dejstvuje u celini, svim onim što u njoj postoji i svesno i nesvesno, i kada i lažem, ipak živim.”

Ono što je drugačije od racionalnog jeste mistično. Sve ono što je nepristupačno moći nauke može biti shvaćeno jedino posredstvom religije. Zato se Dostojevski u drugom i glavnom periodu svoje književne delatnosti, počevši od Zločina i kazne, sve intenzivnije interesuje za problem mističnog i religioznog.

Dostojevski vrlo dobro zna kako se za pitanja koja njega interesuju malo oslonca može naći u otkrićima čovekovog uma; zato ne traži uporište u razumu i nauci. Lav Šestov konstatuje da su čovek iz podzemlja i Dostojevski jedno te isto i kaže da Dostojevski svojim sopstvenim očima vidi „ružno pače”, dok „tuđim” nekim očima vidi „prekrasnog labuda”; stare oči traže dokaze, a novim očima nije stalo do glasa razuma, jer one ne nude više znanje nego veru; međutim, razum ne priznaje autonomiju vere i zahteva da vera, ukoliko hoće da bude priznata, mora da bude dokazana. (Lav Šestov, navedeno delo)

Čoveku nije dato da otkrije tajnu i istinu. Činjenica da se postojanje Boga ne može naukom dokazati ne osporava Njegovu egzistenciju. Čovekov um, koji je predodređen da poima samo tri dimenzije, ne može da zaključuje postoji li Bog ili ne. Upravo vera koja se nije oslanjala na razum kao spoljašnji autoritet bila je veliki izazov za Dostojevskog.

Kod Dostojevskog je sve o čemu piše usredsređeno na čoveka – na ljudsku prirodu, psihologiju i karakter; tako da je pitanje o Bogu usko povezano i neodvojivo od pitanja o čoveku. O ovim dvema temama nemoguće je raspravljati odvojeno.

Pročitajte i Religioznost Dostojevskog.

Izvor slike: wikipedia.org