Ова „поема” Ивана Карамазова представља епизоду у роману Браћа Карамазови, али је њена веза са фабулом тако слаба да је можемо посматрати и као посебно дело. Међутим, уместо спољашње везе, између романа у целини и Легенде о Великом инквизитору постоји унутрашња, врло чврста веза. У Браћи Карамазовима остварена је композиција „романа у роману”, при чему је унутрашњи роман, односно Легенда о Великом инквизитору, у непосредној вези и од кључног значаја за дешифровање главне идеје романа у целини. У „поеми” Ивана Карамазова прикривена је заветна мисао пишчева без које не би био написан не само овај роман већ ни многа његова дела. Главна тема Браће Карамазових стоји као издвојена од целе структуре романа у Легенди о Великом инквизитору, у којој је исказано схватање Достојевског о судбини великих идеја код човека, о Богу, о вери и безверју.
Радња „поеме” одвија се у Севиљи, на југу Шпаније (XVI век), када су на све стране буктале ломаче. Црква се, да би спречила покушаје умањења ауторитета који је уживала, немилосрдно обрачунавала са јеретицима, спаљујући их на ломачи. У таквим околностима Христ одлучује да поново сиђе на земљу. Претходног дана, Кардинал, Велики инквизитор, спалио је око стотину јеретика у одбрану Христове вере. Маса се обраћа Христу за помоћ; он лечи, исцељује, чак и васкрсава умрлу седмогодишњу девојчицу. Међутим, и поред свега тога, народ напушта свог Исцелитеља и покорно се поклања пред Великим инквизитором, који се баш у току Христових доброчинстава појавио са својом свитом. По наређењу Инквизитора, Христа затварају у тамницу, а онда му он сам долази у посету.
По Инквизиторовом мишљењу, Христ нема права да говори, да дода било шта ономе што је већ раније рекао: „Све си предао папи, све је, дакле, сада у папе, и ти просто можеш да нам и не долазиш, или нам бар не сметај пре времена” (Браћа Карамазови).
Инквизитор, да би оспорио Христа, користи некадашње аргументе Христове: „Имаш ли ти права да нам објашњаваш макар једну од тајни онога света, из кога си дошао? (…) Не, немаш права, да не би додавао ономе што си већ пре казао, и да не одузимаш људима слободу коју си тако бранио док си био на земљи. Све што наново прогласиш, биће напад на слободу људске вере, јер ће се јавити као чудо, а слобода њихове вере је теби била драгоценија од свега – још тада, пре хиљаду и пет стотина година. Зар ниси ти тада тако често говорио: Хоћу да вас учиним слободнима. Но, ето ти, сад си видео те слободне људе. Да, та ствар је нас скупо стала, али ми смо завршили најзад то дело, у твоје име. Петнаест векова мучили смо се с том слободом, али сад је то довршено, и довршено чврсто” (Браћа Карамазови).
Велики инквизитор је у име човечанства одбацио Христа. По њему, Христ је створио учење доступно само малом броју људи, унесрећивши на тај начин остатак, односно већину човечанства, које није дорасло да одговори захтевима на којима се ово учење заснивало. За Инквизитора је Христова жеља да људе учини слободним била фатална грешка, која је неминовно условила пораз. Христ је, по Инквизитору, сам створио узрок рушења свог царства, па за то никога не треба да криви. Наиме, Христ је проповедао слободу вере којој су достојни само одабрани али малобројни, приступивши остатку човечанства као да му до његове среће ни најмање није стало. Инвизитор сматра да они слаби и недорасли оваквом облику вере ничему нису криви да би испаштали што су недостојни такве слободе.
Са једне стране, дакле, имамо Христа, а са друге цркву, која заступа потпуно другачија начела, иако се служи Његовим именом и стоји уз Њега. Инквизитор прекорева Христа, који је био носилац и заступник бескрајне слободе људског духа, а притом није узео у обзир да се људи плаше те исте слободе и да им је она најмучнији терет. Кардинал искрено верује да човечанство може бити потпуно срећно само по цену апсолутне послушности. По његовом мишљењу, човек је првобитно створен као бунтовник, па би даривање слободе додатно интензивирало урођену бунтовничку природу. Човек ће бити срећан само онда када буде био ослобођен способности да самостално бира и одлучује. Зато црква укида слободу воље. Зарад среће човечанства, црква ствара ауторитет који руши у корену могућност индивидуалне слободе. Наметањем оваквог ауторитета, црква, у ствари, чини велику услугу људима јер човек није дорастао способности да разликује добро и зло. Индивидуална воља и слобода избора, зато што су штетне по човека, не треба да постоје. Људско племе је порочно, слабо и недостојно било чега што је узвишено. Христ је одабрао погрешно – све оно што је загонетно, необично и неодређено, па самим тим оптерећујуће и мучно за човека. Из разлога што „ништа и никада није било за човека и људско друштво неподношљивије од слободе”, Инквизитор укида ту слободу, али је ипак замењује илузијом о слободи, с обзиром на вековну тежњу човека да се потврди као слободно и посебно биће.
Идеја о колективној слободи руши свест о индивидуалној слободи. На тај начин људи постају двоструко срећни и задовољни: са једне стране ослобођени су терета да самостално бирају и одлучују, а са друге стране – одговорност за поступке бива подељена, с обзиром на идеју колективизације, па не морају стрепети од последица личних недела и грешака.
Христ и Инквизитор су два антипода: први људе хоће да учини слободним, други хоће да их учини покорним; за Христа човек не живи само од хлеба, за Инквизитора нема ничег неоспорнијег у људском животу од хлеба; Христ је људе учио поносу, а Инквизитор хоће да их убеди да су слаби и порочни; Христ је одолео искушењима Нечастивог, а Инквизитор директно признаје да он сам више није са Христом, већ са Нечастивим.
Искушења у пустињи изражавају три фазе будуће историје света и човечанства, представљају три облика у којима ће се искоренити све противречности природе човека. Ова три искушења одговарају главним потребама људске природе, свему ономе што човек на земљи тражи. Прва од тих потреба јесте хлеб земаљски. Друга потреба проистиче из потребе човека да осмисли свој живот, да има јасну представу о сврси свог постојања. То начело обухвата у себи три силе које могу да заробе побуњеничку савест човека: чудо, тајна и ауторитет. Трећа потреба човечанства јесте потреба за свеопштим клањањем. Тако, човечанством влада онај ко влада савешћу човечанства и располаже њиховим хлебом.
Инквизитор замера Христу што је пропустио прилику да на личном примеру провери дејство чуда и ауторитета. „А видиш ли ово камење у овој голој и врелој пустињи? Претвори га у хлебове, и за тобом ће потрчати човечанство као стадо, благодарно и послушно, премда вечно у страху да ћеш повући руку своју од њих и да ће им нестати твојих хлебова” – овако је предложио „страшни и паметни дух, дух самоуништења и небића”, али Христ није хтео да човека лиши слободе, па је одбио предлог, јер „каква би то била слобода кад би послушност била купљена хлебовима” (Браћа Карамазови).
Милосрђе и слобода се, дакле, међусобно искључују – ко хоће хлеб, тај неће слободу, и обрнуто. Свакако да је слобода изнад милосрђа, као што је и Христ изнад Инквизитора, али то је могуће само на плану вредности; на плану реалности, Инквизитор је изнад Христа јер реалније процењује стварне човекове могућности. Кардинал признаје да човек не живи само од хлеба, али истичле и истину – да човек не може да живи без хлеба; зато неизбежно мора доћи до трагичног конфликта између телесности и духовности човекове. Узрокк пораза Христовог Инквизитор проналази у томе што је неправилно одмерио значај хлеба и слободе за човека, што није узео у обзир да слобода није таква неопходност као хлеб. Старац добро зна да већина људи није кадра „да презре земаљски хлеб ради небеског”. Људе прво треба нахранити, па тек онда од њих захтевати врлину. Ову људску особину занемарио је Христ, а искористили су Инквизитор и њему слични, који ће обманути људе да су их нахранили у Христово име.
Да је Христ послушао савет у пустињи и претворио камење у хлебове, Он би задовољио вечну жудњу целог човечанства да што пре нађе коме да се поклони јер „та потреба заједничког клањања и јесте најглавније мучење сваког човека лично, као и целог човечанства, од почетка векова”.
Једино чудо, тајна и ауторитет, тврди Инквизитор, могу победити савест људску (слободом људском овладаће само онај ко умири савест људску); зато је црква „исправила” подвиг Христов и засновала га управо на овим трима начелима.
Христ је одбацио чудо у име слободне вере, занемаривши да ће човек, чим одбаци чудо, одбацити и Бога јер „човек не тражи толико Бога колико чуда”. У природи је човека стална, непресушна жеђ за чудима; човек измишља чудо и онде где га заправо нема. У Политичким написима Достојевски каже: „Уосталом нису само чудеса чудесна. Од свега чудесније бива врло често оно што се догађа у стварности. Ми видимо стварност обично онако како хоћемо да је видимо, како сами, одлучивши унапред, желимо да је објаснимо себи. Ако ипак некад, одједаред схватимо, и у виђеноме увидимо не оно што смо хтели да видимо, већ оно што постоји у ствари, онда оно што смо видели узимамо као чудо и то бива доста често; неки пут, кунем вам се, пре се поверује у чудо и немогућност него у стварност, него у истину коју нисмо желели да видимо. Тако стално бива на свету; у томе је цела историја човечанства”.
Христ је одбио да прибегне чуду. Одолео је искушењу да се баци са врха храма и сазна је ли заиста Син Божји и каква је вера Оца у Њега; није сишао с крста кад му се светина ругала и довикивала му: „Сиђи с крста, па ћемо поверовати да си то ти”. У својим поступцима и у својој жудњи за слободном вером Христ је, како тврди Инквизитор, превидео да је људски створ слабији и нижи него што је Он о њему мислио. Инквизитор је, за разлику од Христа, земаљски ауторитет поставио изнад небеског ауторитета (али у име тог небеског ауторитета). „Сила утицаја Инквизитора – антихриста је непојмљиво велика јер је изграђена на принципу апсолутног познавања човекове немоћи да се одупре ауторитету чим му је смисао непознат” (Слободан Томовић, „Кардинал антихрист – поема Ивана Карамазова”, у књизи Јунак апсурда).
Људи су склони да слепо и безгранично верују у оно што се не може проверити и потврдити; управо у томе је предност заблуде над истином. Њима треба омогућити идеал у чију суштину нико никада неће моћи да проникне, а који ће се ипак предочавати њиховој жељној машти. Тако тајна, поред ауторитета и чуда, постаје велики предуслов за овладавање човековом савешћу.
Наставак текста прочитајте ОВДЕ.
Аутор: Зорана Пејковић