И што си сад дошао да нам сметаш: Легенда о Великом инквизитору (2)


(Први део текста о Великом инквизитору можете прочитати ОВДЕ.)

За разлику од Христа, коме је циљ био духовно царство, Инквизитор верује да прво треба физички овладати да би се тек након тога духовно завладало. „За тај циљ потребна је огромна лаж, тако моћна и сугестивна, оправдана добрим разлозима, и уздигнута на ступањ мудрости. Лаж која допушта да се дедукцијом изведу многобројне норме и правила за свакодневни живот (…) Све ће бити празно, осим главне идеје која окупља и уједињује, а она ће бити једна дубока, мрачна, несхватљива тајна, једино вођама позната. Да се људи не би временом освестили и упознали своју заблуду (јер ма колико да су подложни обманама, у њима је присутан пламен жеље да упознају разлог због којег живе), треба их стално држати у заблуди, учити их и опомињати на то да дело још није довршено, да ваља истрајати и сачекати” (Слободан Томовић ). Зато Велики инквизитор прокламује вечни почетак: дело које је непрестано само у почетку, али је бар почето. Људима треба омогућити оно што је за њих живот – борба за хлеб, посед и ужитак. Међутим, неопходно је осмислити дисциплинске мере, које неће дозволити конфликте који би били последица урођене људске жеље за лепшим и бољим. Да не би довео свој живот у питање, човек ће научити да скромно буде задовољан малим стварима, избегавајући на тај начин могућност да се приближи смрти.

Најпре је неопходно организовати правилну расподелу хлеба, тог непорецивог начела у људском животу, и не допустити да једни другима из руку отимају. Инквизитор каже: „Добијајући од нас хлеб, они ће, наравно, јасно видети да ми њихове хлебове, њиховим рукама зарађене, узимамо од њих, да бисмо их опет њима раздали, без икаквог чуда; увидеће да ми у камен хлебове не претварамо, али, више него хлебу, радоваће се што га добијају из наших руку. Јер ће се исувише добро сећати да су им се пре, без нас, хлебови што су их они зарађивали, претварали у њиховим рукама у камење; а кад су се вратили к нама, онда се камење у њиховим рукама претворило у хлебове. Исувише, исувише ће они ценити шта значи: потчинити се једном за свагда! И док људи то не схвате, биће несрећни” (Браћа Карамазовии).

Хлеб и уживање узимају се, дакле, као смисао човековог постојања. Ипак, то је тек прва ставка на лествици, јер човека још увек вреба смрт. Човекова жеља за бесмртношћу још увек није задовољена, а живот је за човека ништа друго до стални покушај негације смрти. Да би мисао о смрти била одагнута, човеков живот биће организован тако да све време протиче у уживању и доживљавању пуноће живота, односно, како Инквизитор каже, биће то живот удешен као дечја игра. У тој идили од живота људима ће, наравно, бити допуштено да греше: „Они су слаби и немоћни, и они ће нас волети као деца зато што ћемо им дозволити да греше. А ми ћемо им казати да ће сваки грех бити искупљен ако буде учињен са нашом дозволом; а дозвољавамо им да греше стога што их волимо, а казну за те грехе узећемо, најпосле, на себе. И узећемо је на себе, а они ће нас обожавати као добротворе који су пред Богом узели на себе њихове грехе.”

veliki-inkvizitor-3Тако ће, по Инквизиторовој замисли, цело човечанство бити подељено на вође са једне, и огромно безлично, срећно и свих брига растерећено стадо послушних људи, са друге стране. Људи ће одбацити сва питања и недоумице разума, и предаће се вођама који ће уместо њих мислити и одлучивати. Да би постало срећно и задовољно, човечанство се не мора равњати према истини, већ према потребама. Врх цркве не верује у постојање Онога коме служи, али Му ипак служи са највећом могућом ревношћу и не дозвољава да тајна коју чува допре до свести масе. Милиони људи биће срећно док ће њихови управљачи бити несрећни: „Постојаће хиљаде милиона срећне дечице и сто хиљада патника који су узели на себе проклетство познавања добра и зла. Они ће тихо умирати, тако ђе се гасити у име твоје, и иза гроба ће налазити само смрт. Али ми ћемо сачувати тајну, и ради њихове среће мамићемо их наградом небеском и вечном. Јер, кад би чега и било на Ономе свету, онда наравно не за такве као што су они” (Браћа Карамазовии). Битно је, дакле, прихватити лаж и превару, свесно водити људе у пропаст и смрт и притом их варати целим путем, не допустивши да сазнају куда то иду. Све је, на крају крајева, у добро осмишљеној организацији, која људима неће даровати само хлеб, већ и довољну „количину” Бога и бесмртности.

Човеку је потребан Бог који неће бити с оне стране, Бог који ће се спустити на земљу и бити близак човеку, који ће му бити од користи. Инквизитор и њему слични, људском уму нуде управо таквог Бога – Бога кроз хлеб и илузију о бесмртности, а све то уз помоћ савршено осмишљене земаљске организације. Последица свега тога јесте да су људи блажено срећни и да верују да су се најзад спасили смрти, а у ствари смрт их чека као неминовност. Инквизитор је обмануо народ, а народ је прихватио обману и лаж јер није имао потребу за истином.

Велики инквизитор је, како сам признаје Христу, прешао пут од потпуне преданости идеји о слободној вери до негације те идеје у практичној делатности, али наводно не престајући да јој служи: „Знај да сам и ја био у пустињи, да сам се и ја хранио скакавцима и корењем, да сам и ја благосиљао слободу којом си ти благословио људе; и ја сам се спремао да станем у број изабраника твојих, у број снажних и јаких, са жудњом да испуним број. Али се тргох и не хтедох да служим безумљу. Вратих се и придужих се реду оних које је поправио подвиг твој. Одох од гордих, и вратих се смиренима, ради среће тих смирених” (Браћа Карамазовии).

Инквизитор не верује у Бога, али не верује ни у човека, а то су, за Достојевског, две стране једне исте вере. Хришћанство, поред вере у Бога, захтева и веру у човека, јер је оно религија богочовечанства, а Инквизитор негира јединство божанског и људског принципа у слободи. Човек се одриче ове слободе, јер слобода је немогућа без патње, односно – без патње је немогуће спознати добро и зло. Прихвативши дар слободе, човек би ризиковао своје благостање; тако се кроз Легенду провлачи идеја о ризику, који је људима, заједно са слободом, понудио Христ.

Аљоша Карамазов, једини слушалац братовљеве „поеме” о Инквизитору, остаје збуњен причом о Инквизиторовом дослуху са ђаволом, мислећи да је ту, у ствари, посреди најгори пример католика који не верују у Бога – „најгори у католичанству, инквизитори, језуите!” – па стога, по његовом мишљењу, никако не може постојати тако фантастично лице као што је Велики инквизитор. По Аљошином схватању и поимању вере, прича коју је управо чуо никако се не може односити на схватање православља, већ на Рим и католичку цркву (и то не на читав Рим, већ на оно најисквареније у католичкој цркви). И заиста, лик Великог инквизитора, између осталог, можемо посматрати као представника римске цркве, која се временом деградирала у друштву и престала да буде црква. Западна црква, по мишљењу Достојевског, нагрдила је Христов лик, преобразивши се од цркве у римску државу и оваплотивши је у виду папства, тако да на Западу, иако још увек има много хришћана, нема више ни хришћанства ни цркве (Пишчев дневник II).

У другој књизи својих Политичких написа Достојевски пише: „Руски католицизам, који је већ одавно продао Христа за замаљско господство, који је тиме принудио људе да се окрену од Њега, и, на тај начин, био главни узрок материјализма и атеизма у Европи – тај католицизам, природно, зачео је у Европи и социјализам. Јер социјализму је задатак да реши судбину човечанства не са Христом, него мимо Бога и мимо Христа; он се, дакле, природно зачео у Европи као замена за хришћанско начело које је у њој пало; и напредовао упоредо са изопачавањем и нестанком хришћанства у католичкој цркви. Изгубљени образ Христа сачувао је међутим у свој светлости своје чистоте у православљу”.

Међутим, тема Легенде о Великом инквизитору много је шира од разобличавања католицизма који Достојевски није волео. У њој није приказан само сукоб православља и католицизма већ је у њој приказана читава филозофија историје, као и далекосежна пророчанства која се тичу судбине човечанства. У Легенди треба тражити стварно религиозно схватање света Достојевског. Основна тема је тема о слободи људског духа.

Аљошина оцена: „Твоја је поема похвала Исусу, а не хула на њега”, може се узети као тачна. Међутим, ова оцена односи се више на Легенду у целини него на Инквизиторов монолог.

Наиме, Кардинал сведочи о Христовом подвигу, али са циљем да докаже како Христ, у ствари, није саосећао са човечанством. Инквизитор се, како Иван каже, није излечио од љубави према човечанству и воли људе на себи својствен начин; зато Христа, као најгорег јеретика који је угрозио срећу човечанства, треба спалити. Инквизиторов монолог је максимално искрен, с обзиром на чињеницу да он не крије како више није са Христом, већ са ђаволом: „Ми нисмо с тобом, него с њим, то је наша тајна”. Он се нимало не устручава да призна како је променио своја уверења, приклонивши се „другој страни”. Међутим, искреност Инквизиторових ставова доводи се у питање у последњој сцени, у којој Христ љуби Инквизитора, а овај мења своју одлуку и пушта затвореника на слободу. Чињеница да „му пољубац гори на срцу, али он остаје при својој пређашњој идеји”, говори о томе да се у Инквизитору, и поред чврсте уверености у исправност својих ставова, води борба између ума и срца.

У монологу Инквизитора садржана је утопија света која се зове „сви ми”, света заснованог на рационалистичкој и утилитаристичкој филозофији. Он је непријатељ слободе, презиратељ човека кога жели принудно да усрећи. Велики инквизитор се у историји јављао под разним маскама – у католичанству, у апсолутизму, у сваком државном уређењу заснованом на присили и туторству, односно свуда где се наводна брига за срећу човечанства спајала са презиром према том човечанству и неверовањем у узвишене способности човека.

Достојевски покушава да веру отргне из власти било каквог ауторитета коме би се она покоравала. Немачки историчар хришћанства Адолф Харнак каже: „Никада на свету није било тако чврсте вере која се у битном, одлучном моменту није ослањала на спољашњи ауторитет, која би своју чврстину црпла искључиво из сопствених унутрашњих преживљавања. Нема сумње, ауторитети су она снага којој она дугује своје постојање и своје трајање. Зар нису ту били потребни услови под којима би таква снага постала активна? Исус Христос се позивао на ауторитет Старог завета, први хришћани на предсказања, Аугустин на цркву, чак се и Лутер позивао на писану реч божију. (…) Живот и историја нас уче да вера не може имати плодотворног утицаја ако се не ослања на спољашњи ауторитет” (Лав Шестов, Првазилажење самоочевидности).

„Додир са другим световима” управо је она вера чије постојање негира овај историчар, вера која никада није захтевала било какав спољашњи ауторитет, вера за коју је Достојевски тражио права и гаранцију.

Лик Ивана Карамазова и његово схватање токова историје и природе човекове, које он изриче у разговору са Аљошом, у поглављу Буна, треба да покаже да је човек по природи деспот и да му је зато потребан један деспотски Бог. Међутим, у Легенди не постоји никакво оправдање за насилно исправљање природе човека, која је недорасла за узвишене подвиге, јер Христ жели да се човек вери приближи слободно. Филозофија Иванова се, логично, разликује од филозофије Христове, али разликује се и од филозофије коју заступа Велики инквизитор.

У поглављу Буна видимо да је, по Ивановом мишљењу, човек у својој бити зао и неспособан за љубав и милосрђе. За Инквизитора људи су више слаби него зли. Из његовог монолога закључујемо да по њему човек није потенцијални злочинац кога једино вера у Бога и наметање ауторитета цркве може вратити на прави пут, већ је само слабо биће, неспособно да поднесе тежину било каквог моралног подвига. Из свега наведеног може се закључити да су овде у питању две потпуно различите представе о Богу и о људској природи.

Лик Димитрија Карамазова може се довести у везу са „поемом” његовог брата Ивана. Наиме, Инквизитор замера Христу што је „погрешио” у процени духовних способности човека и што их је оптеретио могућношћу слободног одлучивања, која само води у патњу. Пред оваквом сличном дилемом, пред коју је Инквизитор покушао да стави Христа, налази се и Димитрије Карамазов. Њему је пружена могућност великог моралног подвига, тј. могућност да се „очисти” тако што ће прихватити казну и испаштати. Са друге стране, њему је отворена и могућност одласка у Америку. Узевши у обзир резултат Димитријевог двоумљења, закључујемо да је овај јунак неспособан за оно што представља срж религијске филозофије Достојевског – за очишћење кроз патњу и страдање.

Легенда о Великом инквизитору јесте, у ствари, откровење о човеку, доведено у блиску везу са откровењем о Христу. „Антихрист може да поприма најразличитија супротна обличја, од најкатоличкијег до најсоцијалистичкијег, од најћесарскијег до најдемократичнијег. Али Антихристово начело је увек непријатељско према човеку, представља уништење човековог достојанства. Та заслепљујућа обрнута светлост, која долази од демонских речи Великог инквизитора, садржи у себи веће религиозно откровење, и хришћанско откровење, од учења старца Зосиме, од Аљошиног лика. Ту треба тражити кључ великих антрополошких открића Достојевског, његове позитивне религиозне идеје о човеку” (Николај Берђајев, Откровењее о човеку у стваралаштву Достојевског).

Аутор: Зорана Пејковић

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

majstorimargaritadeoprvi
Булгаковљев сатана као оличење тамне сфере Апсолута (део први)
08/12/2017
bulgakov_stvaralastvo
Булгаков: стваралаштво у стези диктаторског режима
25/10/2017
otmenostpatnje
Данило Киш, Отменост патње
24/10/2017
lambros-2
Боже, carpe diem! А и ти, Србијо!
10/02/2016
izlozba-o-dostojevskom
Злочин и казна: 150 година откад је студент убио бабу
09/02/2016
hasanaginica
Положај жене у Хасанагиници Љубомира Симовића
02/02/2016
dostojevski-pu-do-boga
Достојевски: Пут до Бога
31/01/2016
murakami
Харуки Мураками се може читати било када и било где
30/01/2016
dostojevski-i-deca
Достојевски и деца
13/01/2016